Edge of Tomorrow

December 5, 2014, 12:00 am

2014.

režija: Doug Liman

scenario: Christopher McQuarry, Jez Butterworth, John-Henry Butterworth (po romanu All You Need Is Kill Hiroshija Sakurazake)

uloge: Tom Cruise, Emily Blunt, Brendan Gleeson, Bill Paxton, Noah Taylor

Sami mi recite koliko vam nešto ovako privlačno zvuči: vojnici u glomaznim i škripavim robotskim odelima koji se bore protiv vanzemaljaca sa pipcima, a sve to snimljeno po motivima japanskog pulp romana koji je prvo pretvoren u mangu i sve liči na kompjutersku igricu sumnjivog kvaliteta. Pa još ubacite i vremensku petlju u celu priču. Pa lokacijske asocijacije na oba svetska rata (Verdun, Normandija). Pa asocijacije na razne neke filmove, od Groundhog Day, preko Starship Troopers do Matrixa. Pa na sve to dodajte i Toma Cruisea koji nije garant ničega osim komercijalnosti, uloge koje se dobro plaćaju ne odbija, on sam može biti i sjajan i očajan, a filmovi isto tako.

Da, jasno mi je, Hollywood je sranje, tamo jedna originalna ideja nije zalutala decenijama, bla bla bla, sve na tu foru. Zapravo mislim da je takvo gledanje pojednostavljeno, jer Hollywood izbacuje dosta dobrih ili makar zabavnih filmova godišnje, ali recimo da sam pre Oscar sezone malo skeptičan prema Hollywoodu, znajući njihov poslovni model. Međutim, Edge of Tomorrow mi je dokazao da sam samo čovek koji itekako može biti iznenađen. Film je više nego dobar, zanimljiv je, elementarno inteligentan, zapetljan i potpuno neprilagođen dečurliji.

Voleli ga mi ili ne, Tom Cruise je glumac koji zaslužuje poštovanje. Kao zvezda “traje” već 30-ak godina, ne posustaje i ne pokazuje znake umora. U sjajnoj je kondiciji, i fizičkoj i glumačkoj, većinu svojih “stuntova” izvodi sam, bez dublera. Ima širok raspon uloga, ne plaši se akcije, spektakla i drame. Čak ni auto-ironije, svestan je koliko iritantna može biti njegova medijska persona i to pokušava unovčiti, što je za poštovanje. Ako bi se njegovu karijeru dalo sumirati u jednom pojmu, on je klasična hollywoodska zvezda starog kova, pre svega glumac, ali svestran i hrabar tip koji bi svašta probao. Da se ne foliramo, nema tu nekog detaljnog studiranja uloge, bilo kroz intelektualizaciju, bilo kroz “method”, on svoje likove hvata za uši, onako kako misli da treba, pa neka bude šta bude. A to ume da bude sjajno, kao što je to slučaj u filmovima Jerry Maguirre, Interview With a Vampire i A Few Good Men.

Edge of Tomorrow spada u tu grupu. Cruise je major Cage, ljigavi spin-doktor koji od početka vanzemaljske invazije radi za američku vojsku kao PR za regrutovanje. Rat ne traje dugo, ali je iscrpljujući i puno ljudi je poginulo, uprkos naprednoj tehnologiji, robotskim odelima i globalnoj alijansi. Kroz već standardnu formu isečaka iz vesti saznajemo da je centar Evrope (Nemačka, je li) uporište vanzemaljaca, ali da su ljudi dobili možda presudnu bitku kod Verduna i to zaslugom Rite Vrataski (Blunt), kojoj su skovani nadimci The Angel of Verdun i Full Metal Bitch. Ideja je da se pređe u kontra-ofanzivu, iskrcavanjem na francusku obalu. Svaka čast za uspomenu na veterane oba svetska rata, ali geografija i logika tu ne štimaju.

Bilo kako bilo, Cage je na putu da se sastane sa generalom Brighamom (Gleeson), poprilično nefleksibilnom oficirskom bukvom koja želi propagandni snimak sa prve linije. Cage, kukavica i ljigavac, to odbija, a general se sveti tako što sreže do redova i pošalje na formacijsko mesto “topovsko meso” pod komandom narednika Farella (Paxton). Iako nikad nije nosio robotsko odelo niti pucao iz modernog oružja, Cage nekako poživi dovljno dugo da pukom srećom ubije jedno naprednije vanzemaljsko stvorenje, ali ipak pogine.

Međutim, sutradan se budi u istom regrutnom centru kao i prethodni dan i tako dan za danom, kao re-load u kompjuterskoj igrici. Posle prvih nekoliko pokušaja, shvata da mu jedino Rita može pomoći da shvati šta se dešava, pošto izgleda da je i ona imala iskustva sa vremenskom petljom. Njih dvoje, potpomognuti samo naučnikom (Taylor) moraju dobiti rat protiv protivnika koji, čini se, ima pogled u budućnost.

Moram da kažem da ovako uspostavljen format, iako izveden i tematski i stilski iz drugih filmova, omogućava nešto što je danas retkost u Hollywoodu: kompletan, spektakularan film sa samo četvoro ili petoro likova koji su za priču bitni. Jasan i štedljiv scenario omogućava i to da se film spakuje u ispod dva sata, što je za novodobne spektakle retkost (multipleksi imaju idiotsku praksu da duži film naplate više, pa se takvi obilato snimaju). Jedina prava zamka tog koncepta je repetitivnost (vrlo bukvalno shvaćena), ali Liman i društvo to rešavaju brzom montažom i obiljem crnog humora. U ovakvom pomalo “screwball” settingu zanimljivo je gledati kako Cage napreduje i kao vojnik i kao čovek, dok sve oko njega ostaje isto, čak ga Rita iz dana u dan ne poznaje, iako su isti dan nekoliko stotina puta proveli zajedno. CGI efekti su uglavnom pristojni, ali malo suviše podražavaju estetiku igrica.

Šta drugo reći nego da je Tom Cruise fantastičan. Nije u pitanju samo fizička gluma, njegova ionako jača strana, nego postepena izgradnja i promena lika. Emily Blunt je interesantna i elegantna u svojoj ulozi, ona yoga poza na početku svakog dana joj sjajno stoji, iako je njen lik ratnice koja skriva srce i ljudskost klasičan kliše. Brendan Gleeson praktično ima dve scene i u obe je fenomenalan, što se od njega očekuje. Što je posebno važno, pruža sjajnu podršku Cruiseu da zablista. Bill Paxton više služi kao šala sa vojničkim stereotipima, ali ovde zapravo malo preseca ustaljeni ritam i odmara nas od sirove akcije koje ima u izobilju.

Daleko od toga da je ovo film bez mane. Završetak je pun logičkih rupa. Trik po kojem Cruise ponovo postaje smrtan je lenjo napisan kako bi se povećali ulozi u poslednjem pokušaju. Ni upotreba lokacija razorene Evrope nije dovedena do perfekcije, jer se kroz, recimo, rastureni Pariz samo preleti. Za utehu su ipak neki lepi i elemtarno poetični kadrovi francuskog opustelog sela. Možda najveću manu filma predstavlja nikad pravilno započeta ljubavna priča između Cagea i Rite, koja kao da je tu da povremeno preseče ritam akcije (jer u filmu tada junaci kažu nešto o sebi) i zato što publika to očekuje, bez ikakve iskrene namere da se razradi. Još jedan problem je naslov filma, koji je i generički i spoiler. Mišljenja sam da bi originalni All You Need Is Kill bio mnogo više cool, ali bi to verovatno uznemirilo klinčadiju i roditelje.

Doug Liman odaje utisak čoveka koji pažljivo bira svoje projekte. Uglavnom producent, on je izbegavao flopove i filmove koje ne može nekako naplatiti dalje. Možda je Bourne dojadio svima, ali Limanova odluka da na veliko platno prenese nekoliko decenija star TV film je bila i hrabra i ispravna. Mr. and Mrs. Smith se čini kao praznoglava zabava, ali u svoje doba se dosta pažnje posvećivalo svežem hollywoodskom celebrity paru u glavnim ulogama. Jumpermu je možda jedini promašaj, jer je film rađen sa idejom o franšizi, ali je pokupio katastrofalne kritike. Liman se iz toga izvukao sa Fair Game, napetim političkim trilerom starog kova. Liman se odlikuje preciznim stilom i veštinom kojom prikriva da nema najoriginalnije ideje. On je zapravo majstor pakovanja, što takođe nije za potcenjivanje.

Edge of Tomorrow je dobro zamišljen, složen i upakovan film. Nijednog trenutka nije dosadan, glavnog glumca stavlja na temeljnu probu sposobnosti i Cruise to polaže. Čak ni očite asocijacije na druge filmove nisu jeftine i nisu tu sebe radi. Najinteresantnija je činjenica da mnogi filmovi kopiraju estetiku igrica, ali da je Edge of Tomorrow verovatno prvi film koji se ozbiljnije pozabavi mehanikom igrica. “Live, Die, Repeat”, kaže slogan.

↧

Mommy

December 6, 2014, 12:00 am

≫ Next: Rudderless

≪ Previous: Edge of Tomorrow

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2014.

scenario i režija: Xavier Dolan

uloge: Anne Dorval, Antoine-Olivier Pilon, Suzanne Clement, Patrick Huard, Alexandre Goyette

Di ste bili, šta ste radili u svojoj 20-oj godini? Verovatno ste upisali neki faks ili radili neki glupi posao, a kreativnu energiju trošili na razmišljanje o izlascima, putovanjima, ženskama / tipovima, alkoholu i lakim drogama. U mom slučaju to drži. Kanadski wunderkind Xavier Dolan je u svojoj 20-oj godini snimio svoj prvi film, i to kakav! J'ai tue ma mere / I Killed My Mother(2009) je jedan od upečatljivijih debitantskih filmova u poslednje vreme i nije neki opskurni polu-amaterski uradak po sistemu “jedva smo se okupili, love nema, ali barem se dobro zezamo”, nego film koji je imao premijeru na Danima režije u Cannesu i tamo pobrao visoka priznanja.

U svojoj 25-oj godini, dakle vremenu kada je većina nas privodila kraju faks ili se čvarila na nekom poslu, Xavier Dolan je poznati i priznati filmski umetnik koji snima maničnim tempom od najmanje jednog filma godišnje. To su sve koncepcijski zahtevni filmovi, a ne hod po utabanim stazama žanra ili hipstersko-festivalskih ukusa, iako tu ima i hipsteraja i festivalske fame. Primera radi, većina filmskih umetnika u njegovoj dobi iza sebe ima možda nekoliko studentskih filmova, možda neki kratki ili srednji metar, a oni preduzimljiviji čak i debitantski profesionalni film. Istini za volju, Dolan je imao nekakav rani start, otac mu je profesionalni glumac, a i on sam je bio dete-glumac i takoreći odrastao je sa filmom i na filmu. Pa ipak je njegova karijera u najmanju ruku impresivna i po broju i po kvalitetu naslova.

Zašto sam počeo svoju kritiku sa prostim biografskim podacima? Zato što Mommy nije mogao da uradi niko drugi do Xaviera Dolana, ne na taj način, ne na bilo koji način. Mommy je parnjak Dolanovom prvencu I Killed My Mother, “setting” je sličan (nerazumevanje između samohrane majke i problematičnog sina), glumci su uglavnom isti (Antoine-Olivier Pilon je zamenio samog Dolana koji je prestar za ulogu tinejdžera), a jedino je perspektiva promenjena. Dolan ovaj film opisuje kao iskupljenje za svoj prvenac, a majka postaje heroj.

Zaboravite na podužu, elaboriranu karticu koju vidite na uvodu. Na njoj piše da je Kanada u bliskoj budućnosti, 2015. godine, promenila porodični zakon po kojem je sada moguće da roditelji svoju maloletnu decu sa poremećajima ponašanja ili psihičkim poremećajima, protiv njihove volje i bez odluke suda jednostavno ostave na brigu socijalnim institucijama. Ovo će vas navesti na krivi trag nekakvog distopijskog SF-a i poslužiće jedino kao “čehovljevska puška”, najstariji dramaturški trik od svih.

Mommyje pre svega porodična, pa onda i socijalna i psihološka drama. Diane “Die” Despres (Dorval) je samohrana majka i relativno sveža udovica u nezavidnoj materijalnoj situaciji. Njen sin Steve (Pilon) ima ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivnost) i apsolutno je nepodnošljiv od očeve smrti. Na početku filma, majka mora da ga pokupi iz internatske institucije jer je podmetnuo požar u kojem je ozbiljno povređen jedan dečak. Die ima dve opcije, da ga odvede doma i da se prihvati teškog zadatka školovanja i brige za sina sa posebnim potrebama, pored svog nesređenog života, ili da ga premesti u ustanovu zatvorenijeg tipa sa kojom Steve ima još manje šansi u životu. Naravno, ni Die nije cvećka, smiruje se vinom, potpuno je van fokusa, i sama hiperaktivna, večito pokušava da nađe prečice, pa zato često ostaje bez posla, svadljiva je i psuje kao kočijaš na montrealskom slengu francuskog jezika i to prilično ružno zvuči. Sa druge strane, Steve ume biti šarmantan u svojoj hiperaktivnosti i blesavosti, ima dobre želje, iako uptine načine da ih ostvari, ume biti i pažljiv i pokazati ljubav, ponekad čak i biti od pomoći, ali isto tako njegovo veselje ili blentavost se u trenucima kada nešto nije po njegovom pretvara u agresiju koju je teško staviti pod kontrolu. Zajedno su paklena kombinacija.

Njima će u pomoć priskočiti misteriozna i tužna suseda Kyla (Clement), bivša učiteljica koja je usled traume počela mucati i efektivno postala invalid rada. Ona će nam kroz ceo film ostati misterija, o njoj ćemo znati samo da sa mužem ima hladnjikav odnos i da ima pristojnu kćerkicu koja se lepo ponaša. Od samog početka ona Die i Steva gleda sa radoznalošću, oni nju isto, ali njeni motivi u celoj priči su nejasni.

Bilo kako bilo, njih troje će formirati nekakvu čudnu porodičnu jedinici i razviti ne baš ljubavni, ali svakako trougao emocija i sentimenata. Sve će krenuti nabolje, u pravcu neke normale, ali jasno nam je da to neće potrajati. Iskustvo nas uči da problemi nikad ne dolaze sami, da rešiti jedan od njih po pravilu nije dovoljno i da od sebe ne možemo pobeći...

Xavier Dolan, i sam glumac, očekivano je odličan sa glumcima, od izbora (i Anne Dorval i Suzanne Clement su već veteranke njegovih filmova), do komunikacije šta želi od njih. Sada, za promenu, nema opterećenja da bude i ispred i iza kamere, pa se u potpunosti fokusira na režiju, što omogućava centralnom trojcu da zablista sa nimalo jednostavnim ulogama. Anne Dorval utelovljuje vrckavu i bleskastu “happy go lucky” ženu koja se sa problemima nosi uglavnom sa osmehom na licu, osim kada se potpuno sruši pod njihovom težinom. Suzanne Clement donosi pravu dozu ranjivosti i misterije u Kylu. Antoine-Olivier Pilon je u centru pažnje i apsolutno briljira kao Steve i sjajno pokazuje taj višak energije. Čak mu i fizički izgled, plavokos i plavook liči na nekakvog anđela, ali je nepodnošljiv kao Denis Napast.

Kad kažem da su likovi, a posebno odnosi među njima kompleksni, treba imati u vidu da Dolan voli takva petljanja. Njegov američki i dosta stariji pandan je Gregg Araki. Oba autora su otvoreno gay, obojica ispituju granice bizarnosti kod omladine i obojica imaju u fokusu nesvakidašnje, čudne likove. Frustrirane gayeve, transrodne osobe, psihopate. Sa Mommy Dolan po prvi put pravi film koji nije gay, homoseksualnost se nigde ne spominje, čak ni na periferiji. Ali to ne znači da Mommy nije “queer” film. U njemu ima natruha incesta, one očite su pomalo čak i neprimerene, ali pred kraj filma to poprima svoj oblik i dolazi do izražaja na pravi način. Incest je ovde više psihološka nego seksualna kategorija, Steve se ne “pali” na svoju majku, ali on nju voli na način na koji nesigurni momak voli neku svoju curu.

To nas dovodi do jedne od najmoćnijih scena u filmu. Die je u lokalu sa Stevom i sa susedom, ljigavim advokatom koji joj obećava pravnu pomoć, ali pokušava da joj se uvuče u gaćice. Steve intuitivno oseća da tu nešto ne valja, a majka njegove pokušaje da joj signalizira njenu pogrešnu procenu prosto zanemaruje, misleći da ima situaciju pod kontrolom. Die i advokat su već malko pripiti kad dođu u karaoke bar, gde nastavljaju u revijalnom tonu. Steve zajedno sa jednom usamljenom curom koju je tek upoznao peva Vivo per leiod Andree Bocellija, i iz petnih želi se trudi da otrpi sprdnju od strane gostiju lokala. Majka i dalje ne haje, a u jednom trenutku izbija ne tuča, nego pokolj, a majčin trud da odobrovolji advokata i njegov da nekako zbari Die odlaze u vražju mater, iako čak i nisu imali šansi za uspeh. Pesma je možda prvoloptaška simbolika, ali zbog toga nije ništa manje efektna.

Što nas dovodi do muzike kojoj Dolan u ovom filmu poklanja puno pažnje. Biće tu i klasike i italijanskog belcanta i raznih pop-hitova, i sladunjavog rocka i nekog agresivnog metala. Muzika je zapravo jedino što zaokuplja Stevovu pažnju. Glupo bi bilo reći da ga smiruje, ali makar ga čini bezopasnim i izoliranim od sveta. Postoji opasnost da muzika, a posebno tekstovi pesama postanu previše asocijativni, i Dolan u zamku upada sa obe noge. Efekta ima, kao kod pomenutog Bocellija u karaoke baru, ili kod White Flag od Dido kada Steve i Die dolaze doma posle internata ili kada se čuje Oasisov Wonderwall u jednoj podužoj montažnoj sekvenci. Ima sve to nekog efekta, ali je pomalo blatantno i Dolan tu pokazuje obe strane medalje mladog autora: hrabar je da svoju zamisao istera do kraja i uveren u njenu genijalnost, ali nije dovoljno mudar da shvati da ta zamisao možda i nije tako genijalna, dobra ili čak originalna. Naprosto, sveprisutna muzika nam govori kako da se osećamo, a brojne montažne sekvence kao da su tu da nam pokažu koliko je Dolan vešt u poigravanju sa estetikom video-spota.

Sa druge strane, genijalna je upotreba kamere. Prvo što upada u oči je aspekt 1:1, kvadratni format slike koji čak deluje vertikalno, preusko, nespojivo sa raznim widescreen formatima. U poljskom filmu Ida smo sličan utisak teskobe imali sa formatom 4:3, ali ovde je to još i izraženije. Jednom kada se naviknemo na njega, postaće nam jasno zašto je odabran. Ako i ne, imaćemo jednu montažnu sekvencu da skužimo.

Mommyje svakako najzreliji i najpromišljeniji Dolanov film. Pokazuje nam da on raste i napreduje kao autor. Nije film bez mane, daleko od toga, za početak je predug i u distributerskoj verziji od 120 minuta, a Director's Cut je čak bio 20-ak minuta duži, započinje teme koje nema nameru da dovrši, u važnijim i potencijalno zanimljivim segmentima ostaje na natruhama, dok u nekim drugim odlazi u preterano objašnjavanje i banalizaciju. Pa ipak, Mommy je film jednostavno “radi” i na racionalnom i na emotivnom nivou, pa mu se greščice i malo pretencioznosti mogu i oprostiti. Pred Dolanom je svetla budućnost, ako ovako nastavi udžbenici će pisati o njemu.

↧

Rudderless

December 7, 2014, 12:00 am

≫ Next: Land Ho!

≪ Previous: Mommy

2014.

režija: William H. Macy

scenario: William H. Macy, Casey Twenter, Jeff Robinson

uloge: Billy Crudup, Anton Yelchin, Felicity Huffman, Laurence Fishburne, Selena Gomez, William H. Macy, Ben Kweller, Ryan Dean

To je izgleda kliše, da glumac za svoj prvi film koji režira izabere nešto sa muzikom (rock, naravno) i bendovima. Moguće da je to zbog toga što se glumci kada sednu u fotelju vide kao rockstars, odjednom kao da dobiju pravo na stav, ćudljivost i nadrkanost. Moguće da im je to prečica da uvere publiku i kritiku da vladaju sa poetičnošću, da nisu samo puki izvršioci zadataka. Tom Hanks je ranije pošao tim stopama, ali on se uvek činio kao čovek bez mnogo mašte, a sada se toj konvenciji priklonio i William H. Macy, naoko intrigantniji i versatilniji glumac.

On u Billiju Crudupu ima savršenog partnera za rokerski film, Crudup ima tu harizmu. Njegova najzvezdanija uloga bila je u filmu Almost Famous Camerona Crowea, a sada su mu godine (14 komada, nije malo) dodale i jednu određenu nijansu sete i posledično integritet. Zapravo je čudno da Crudup nije uradio ništa više od svoje karijere jer mu zvezdani potencijal nije manjkao. Ni ovako se ne može reći da stoji loše ili pada u zaborav, dobija uloge redovno i to u zanimljivim projektima, ali uvek ostaje ono “šta bi bilo kad bi bilo”. Reći ću samo da Crudup nije ništa manje sposoban od Brada Pitta ili Clooneya, ali naprosto nikada nije igrao u istoj ligi s njima.

Rudderlesspočinje sa Samom (Crudup), uspešnim razvedenim direktorom u sferi marketinga koji čeka svog sina Josha da dođe na ugovoreni ručak. Zove i zove, niko se ne javlja. Na televiziji saznaje da je na njegovom koledžu došlo do pucnjave, a mi saznajemo da je Josh nastradao. Sam se jedva nosi sa pritiskom novinara, naliva skupim alkoholom i na kraju gubi posao.

Dve godine kasnije, on živi na brodu na jezeru, radi kao moler i još uvek pije. Slobodno vreme posvećuje da nervira sve prisutne u marini svojim pišanjem u jezero. Stvari se menjaju kada mu bivša žena (Huffman), grozničava da nastavi sa svojim životom, pred brod istovari neke sinovljeve stvari, sveske, diskove, gitaru... Sam shvati da sina nije najbolje poznavao, pa uhvati da na gitari skida neke od njegovih pesama, što ga dovede do toga da jednu od njih izvede u lokalnom baru na večeri otvorenog mikrofona. Ne sluteći kako, dobio je prvog fana, Quentina (Yelchin), sramežljivog momka sa žicom za rock n' roll. Jedna stvar vodi do druge, njih dvojica počinju da sviraju međusobno i formiraju neku familijarnu vezu, pa se u priču uključuju još dvojica i njihovo svirkanje postaje bend sa tendencijom rasta. Prvo su to redovne svirke u istom lokalnom baru, ali čini se kao da uspeh vreba iza ugla...

Negde na dve trećine zaplet malo (malo previše) skreće i otkriva nam da Rudderless nije baš rock film sa inspirativnom pričom o uspehu ili makar nošenju sa opravdanim bolom. Otkrivaju se prave okolnosti Joshove pogibije, ton filma se menja za 180 stepeni i odlazi u vražju mater. Naravno, ovakav šok se logički uklapa sa nekim scenama u prvom delu i na osnovu njega bi se mogao napraviti jedan samostalan i hrabar film koji pomera neke granice, ali u kombinaciji sa prve dve trećine, naprosto uništava ceo doživljaj. Nije da se glumci ne trude dovoljno, oni čak i uspevaju da održe nivo glume, ali ovde imamo posla sa pravom pravcatom pukotinom koja se nikako ne može premostiti.

I to je šteta, jer je Rudderless do tada bio solidan, iako nimalo spektakularan film. Jedan od onih koje uhvatite na televiziji, odgledate do kraja i ne žalite zbog toga. Gluma je i bolja od toga, Crudup je sjajan u ulozi koja mu stoji kao salivena, Felicity Huffman ima nekoliko scena i sve su vrhunske, Yelchin pokazuje da mu leži muziciranje u bendu iako ponekad preteruje sa preglumljivanjem (kao što nakurčeni gitaristi preteruju sa solažama). Ostala dvojica u bendu su zapravo indie muzičari koji malo glume i nemaju preteške zadatke tog tipa. William H. Macy kao vlasnik lokala pokazuje šarm, ali i skromnost da izabere minijaturnu ulogu u sopstvenom projektu, a Laurence Fishburne je svakako dobrodošao kao vlasnik muzičke radnje. Selena Gomez jedina je ispod nivoa i jedina ne uspeva da ugrabi svoju šansu. Scenario kao takav je dovoljno zgodan (iako pomalo naivan) i čini se da je kao naručen za to da glumci dobiju šansu.

Muzika u filmu je pristojna, ni manje ni više. Pojavljuje se gde treba i “in character” (sa bine, diska, probe) i “out of character” (iz off-a) i generalno solidno zvuči. U pitanju je lagano njanjavi indie rock, sa primesama britpopa i garažnog zvuka, mešavina koja zvuči malo emo, malo hipsterski, svakako prihvatljivo za jedan ovakav film. Ostaje malo neobjašnjivo zašto bi se Sam prihvatio modernijeg izraza nego što bi to bilo optimalno za njegov lik, ali to je tek jedan od manjih motivacijskih “bugova” kojih ima dosta u filmu.

Rudderlessje primer filma koji strada zbog jedne jedine greške. To ne znači da je negledljiv ili da nema šta da ponudi, ali je frustrirajuće koliko toga više bi postigao da se Macy nije trudio da postigne nemoguće. Ako ništa drugo, Billy Crudup na brodu sa gitarom je prizor za postere. Rock n' roll u svom izvornom obliku.

↧

Land Ho!

December 8, 2014, 12:00 am

≫ Next: And So It Goes

≪ Previous: Rudderless

2014.

scenario i režija: Aaron Katz, Martha Stephens

uloge: Earl Lynn Nelson, Paul Eenhoorn

“Road movie” je postao temelj američke kinematografije, baš kao western i noir, dakle jedan pravi američki žanr. Od prethodna dva ga razlikuje to što je “road movie” možda nešto noviji i što je prisutniji u nezavisnoj nego u hollywoodskoj varijanti. Easy Riderje manifest hippie pokreta, Two-Lane Blacktop je glorifikacija automobilske kulture, Jarmush je neke od svojih najboljih filmova postavio na puteve i ulice, a istakao bih i relativno sveži primer Nebraske u kojoj je cesta možda i jedino sredstvo koje može spojiti umirućeg, dementnog oca i otuđenog sina. Nisu to svi primeri, nisu ni najrelevantniji, ali eto, nekako su mi bili zgodni. Preko filmova ceste uvek nešto tražimo, istražujemo, nalazimo, i bukvalno i metaforički. To može biti Amerika (ili bolje rečeno Americana, kao idealna, zamišljena Amerika), možemo tražiti člana familije ili bivšu ljubav, ili, što da ne, odbeglog nacistu (This Must Be The Place), ali uvek i iznova na cesti tražimo pronalazimo sebe, pre svega sebe...

Ako mi je nešto simpatičnije od filmova ceste, onda je to “road movie” sa starim ljudima, posebno onim starim ljudima koji zaista mogu da ponude nekakvo životno iskustvo ili makar iskreni smisao za humor, najbolje oba. Tako je Harry, zajedno sa riđim mačorom Tontom, posećivao decu i tražio novi dom nakon što je njegova zgrada bila srušena. Tako je izgubljeni Bill Murray tražio svoje ljubavnice ne bi li otkrio koja mu je od njih rodila sina u filmu Broken Flowers. U Land Ho! imamo čak dva simpatična penzionera, a umesto standardnog američkog pejzaža, ovde imamo islandski, zaista poseban i ne tako često prisutan na filmskom ekranu.

Dvojica su Mitch (Nelson) i Colin (Eenhoorn), bivši muževi dveju sestara. (Pokušavam da se setim srpskog rodbinskog termina za to, ali mi ne ide...) Mitch, odavno razveden i optimista, dolazi u posetu Colinu koji je još uvek usran zbog poslednjeg razvoda. Možemo očekivati partiju tešenja i razumljivi otpor, ali Mitch ima asa u rukavu: dve avionske karte za Island, hotelske rezervacije i sve što već sleduje, da se momci lepo provedu. Možda im je to poslednji put u životu, možda početak jedne lepe godišnje tradicije, ko će ga znati.

U svakom slučaju, oni će se šetati, nalivati, napušavati, hraniti specijalitetima, banjati, fotkati, gubiti, lutati i šta se sve radi na putu prvo u Reykjaviku, zatim u islandskoj divljini na mestima izuetno lepim i pamtljivim, ali sa predugim nazivima da bi ih moj mozak upamtio. Nekada će imati društvo, nekada ne. Nekada će se ponašati kao najbolji prijatelji, nekada će ići jedan drugom na živce. Znate kako je to.

Ono što je osvežavajuće je to da se ne ide na potenciranje razlika radi humornog efekta, iako su razlike, i u okolnostima, i u karakteru, i u temperamentu, nadasve očigledne. Mitch je matori veseljak koji baca perverzne štoseve i voli da čašćava. On je doktor u penziji, dugo razveden, razdvojen od svojih sinova (koje opisuje sa: “Jedan je gay, drugi živi u Berlinu, treći se konvertirao u Judaizam, a četvrti je običan”) i nekako je prigrlio svoj samački život, ali u penziji ne može da nađe mir. Colin je povučeniji i tiši, bivši majstor francuskog roga koji se odrekao muzike i ceo život bio smoreni bankarski službenik, čovek koga samoća izjeda ali to ne bi priznao ni za živu glavu, jer se emocije ne pokazuju.

Humorne poene film neće skupljati ni sa gegovima, ni sa nepredviđenim situacijama, ni preko ismevanja nečije starosti, pa čak ni sa meta-fazonima na račun toga. Da, biće tu svakakvih situacija, ali to će biti anegdote za prepričavanje, ništa neprijatno. Možda će Mitch nekad lupiti nešto neprimereno, ali na tome ostaje. Nama neće biti neprijatno da ih gledamo i nećemo pomisliti na eksploataciju stereotipa. Ako kome nešto i zasmeta, autori će ga nagraditi sa slikama islandske netaknute prirode koji deluju na psihu bolje nego slike sitnih životinja.

Dvojica glumaca su savršeni u svojim ulogama. Paul Eenhoorn je profesionalni australski glumac sa stalnom američkom adresom i tendencijom pojavljinja u američkim indie filmovima. Earl Lynn Nelson nije profesionalac, on je zapravo doktor u penziji iz Kentuckija (otud onaj nepogrešivo verodostojni južnjački govor) i dalji rođak autorice Marthe Stephens. Za jednog rekreativca i amatera, podatak da mu je ovo već treći film i prva glavna uloga zvuči impresivno. Ovde je on duša i srce filma, spreman da uvek podigne atmosferu.

Aaron Katz i Martha Stephens su relativno nepoznati čak i u okvirima indie scene, ali čini se da sjajno sarađuju i da imaju i dobru ideju i mogućnost razrade i realizacije. Producent filma David Gordon Green je već jedno od značajnijih imena na indie sceni i možda su njegovi islandski kontakti (radio remake islandskog filma Either Way pod naslovom Prince Avalanche) bili presudni za realizaciju ovog projekta. Land Ho! je lišen svake megalomanije i pretencioznosti i ne nudi nam životne lekcije, a opet nam daje pogled u nečije stvarno ili napisano iskustvo. I to ga čini posebnim, prijatnim i ugodnim.

↧

And So It Goes

December 9, 2014, 12:00 am

≫ Next: This Is Where I Leave You

≪ Previous: Land Ho!

2014.

režija: Rob Reiner

scenario: Mark Andrus

uloge: Michael Douglas, Diane Keaton, Sterling Jerins

Gerijatrijske komedije su postale standard u Hollywoodu u poslednje vreme. Možda studiji kapiraju da se stariji glumci kotiraju bolje nego mlađi, pa ih puštaju da se glupiraju u nadi da će izazvati simpatije i pokupiti neku kintu. Ne kažem, kada glumci žicu pogode kako treba, najčešće referirajući se na svoje standardne uloge iz mladosti, ti filmovi znaju biti nostalgični i simpatični. Eto, recimo, Stand Up Guys (koji fino varira krimi i staračke stereotipe) i donekle Grudge Match (koji pokušava da odgovori na kafansko pitanje da li je jači LaMotta ili Rocky). Kada stereotip ode u karikaturu i kada se nevešto slede moderni trendovi (tipa Hangover), dobijemo sranje nivoa Last Vegas.

Shvatite ovo vrlo okvirno, prvo pravilo, barem kad su u pitanju filmovi, je da nema pravila. Neke formule jednostavno rade, a neke ne. Recimo, štos po kome su sadašnji penzići liberalniji i buntovniji od svoje dece je duboko utemeljen u stvarnosti: ti penzići su bili hipici, njihovi klinci su odrastali kada je sva sloboda već bila neupitna. Generacijske razlike su već same po sebi standard, klasne, mentalitetske i ine isto tako.

Zapravo, najteže je postići ono što And So It Goes pokušava: uklopiti par elemenata, nijedan izrazito prisutan, i sve smućkati u gerijatrijsku romantičnu komediju. Nije da ne postoje gledljive staračke romantične komedije, ali treba pamtiti da je romantična komedija kao žanr već prilično potrošena i da je danas teško napraviti dobru romantičnu komediju uopšte, da deluje iskreno, sveže, možda čak i originalno. Moram li da naglasim da And So It Goes ne uspeva?

Dakle, imamo jednog tipičnog bogatog drkoša Orena (Douglas). On ne voli ljude ni pse, a voli da maltretira susede zbog toga što je bogat pa mu se može. Voli i da pije i da vređa, sklon je light rasističkim ispadima. On živi u apartmanu dok pokušava da skupo proda svoju kuću i odseli se u Vermont da provede penziju pecajući. E, sad, razlog za njegovo drkadžijstvo je što je udovac, mnogo je voleo svoju ženu, a ona je umrla. Zapravo, u životu je znao jedino da mlati lovu, dok je sve drugo zajebao, uključujući i odgajanje sina koji je postao narkoman.

Sa druge strane, imamo njegovu prvu susedu, takođe udovicu, koja se zove Leah (Keaton) i koja mu je sušta suprotnost. Ona je neka vrsta majčinske figure celoj apartmanskoj zgradi, dobra sa svima, mila i draga. Njen san je da postane lounge pevačica, ali nema dovoljno čvrstine da pod stare dane izgradi karijeru.

Jasno kao dan, Oren i Leah se ne podnose, ali će u odsudnom trenutku početi da se međusobno pomažu, kako bi ona malo očvrsnula, a on malo smekšao. Katalizator za tu priču će biti Orenova unučica (Jerins) koju on mora da pričuva dok joj je otac u zatvoru...

Priča je standardna, kao što vidite. Ako se odigraju karte kako treba, to bi mogao biti film za nedeljno popodne na televiziji ili čak umereno smešna komedijica. Ali skoro sve je pogrešno od starta, urađeno bez ikakve mere i svedeno na preterivanje. Oren je repriza Melvina Udalla iz As Good as It Gets (Andrusov scenario), a izgleda da Jack nije pokazao interes za ulogu. Ništa, smanji ekscentričnost, potenciraj više bogataštvo, i eto Michaela Douglasa u jednoj od svojih lošijih, jednodimenzionalnijih uloga. Diane Keaton neka bude Diane Keaton iz svakog filma u poslednjih X godina, potenciraj koliko je tužna, matora i dobra.

Pojedinačne scene su tek užas za sebe. Kada vidite velikog psa, znajte da će se ili pokenjati na travnjak ili naguziti plišanog medveda. Scena u kojoj trojac posećuje klincezinu mamu je dno patetike, a scena porođaja je sablažnjavajuća. To je i centralni problem, to lenjo preterivanje i potenciranje određenih stvari. Narkomanka ne može biti samo odršana, mora biti ispovraćana. Oren ne može dati savet, Leah će prvu pravu tezgu dobiti od njega. On ne može samo biti fini prema susedima, mora sam izvesti porođaj.

Rob Reiner je nekada bio značajan autor, ali čini se da su ta vremena davno prošla. Nećemo imati prilike da ponovo vidimo When Harry Met Sally ili A Few Good Men. Čini se da je čak The Bucket List, uprkos svim svojim manama i nelogičnostima, samo bljesak slavne prošlosti. Šteta je gledati takvu stvaralačku krizu i takvo otaljavanje pred kraj karijere. And So It Goes je film na koji nikome ne može služiti za ponos. Ni meni koji sam ga odgledao, a još manje nekome ko ga je napisao, odobrio, snimio. Izbegavanje.

↧

This Is Where I Leave You

December 10, 2014, 12:00 am

≫ Next: A Hard Day / Kkeut kka ji gan da

≪ Previous: And So It Goes

2014.

režija: Shawn Levy

scenario: Jonathan Tropper (prema svom romanu)

uloge: Jason Bateman, Tina Fay, Jane Fonda, Adam Driver, Corey Stoll, Rose Byrne, Kathryn Hahn, Connie Britton, Timothy Olyphant, Dax Shepard, Debra Monk, Abigail Spencer, Aaron Lazar, Ben Schwartz

Situacija je ovakva: otac velike familije je upravo preminuo i njegova navodna želja je, iako nije bio preterano religiozan, da njegovi najbliži ispoštuju šivu (sedmodnevno zajedničko žaljenje), koja deluje kao malko ekstreman jevrejski obred. To nas dovodi do situacije u kojoj se pod istim krovom cela familija koja se ionako ne trpi baš najbolje, plus supružnici, plus komšije, plus rabin zvani Boner (Schwartz). Znači, ovde imamo familijarnu dimenziju dodanu na The Big Chill postavku i sve varijante površnog i površno napisanog humora, od slapsticka do sitcoma, nakačenog na August: Osage County zamisao.

Kao protagonista figurira Judd Altman (Bateman), čije je samo ime spoiler koje nam govori šta nas čeka: malo uvredljivog humora i malo larpurlartizma. Judd ima najgoru nedelju u životu: upravo je uhvatio ženu (Spencer) kako se se trpa sa njegovim šefom (Shepard), inače popriličnom svinjom i džukelom od čoveka, i u tom trenutku sve na šta je mogao da računa (brak, stan, posao) se srušilo. Još kad mu je i stari umro, pa mora da izbleji sa svojima i pritom spava u podrumu, njegova perspektiva ne deluje nimalo dobro. Jedna od retkih pozitivnih stvari je što je sreo bivšu devojku (Byrne) koja će mu možda pomoći da ostavi sve iza sebe...

U centru familije je besramna majka (Fonda) koja paradira svoje silikonske sise i svima drobi o seksualnim navikama svog pokojnog muža, i koja se proslavila iznoseći prljav veš svoje dece u ranoj dobi kroz bestseller knjigu o roditeljstvu. Ostatak disfunkcionalne familije čine redom:

* Odgovorna sestra Wendy (Fay) sa mužem-yuppijem (Lazar) i dvoje dece od kojih se starije uči da kenja na nokšir, što će uzrokovati transfer neprijatnosti kod većine gledalaca. Usled zanemarivanja od strane muža, ona ima “crush” na komšiju (Olyphant), svoju bivšu ljubav, sada praktično invalida zbog oštećenja mozga usled nesreće.

* Stariji, uštogljeni i frustrirani, brat Paul (Stoll) koji je ostao u gradu i sa ocem radio u radnji. Izvor njegove frustracije je što sa ženom Annie (Hahn), inače Juddovom bivšom, ne može dobiti dete, još uvek.

* Mlađi, neodgovorni brat Phil (Driver) koji se pojavljuje tako što kasni na sahranu, nabija muziku iz auta i sa sobom vodi atraktivnu, malko stariju verenicu (Britton). Njegova namena je da zeza sve od reda na najnezreliji mogući način.

Znamo šta nam sledi – red komedije, red drame, red elementarnog razvoja likova, red glupavih, milion puta ispričanih viceva. Glupave viceve shvatite kao upozorenje, film pokušava da uvede bar pet “running joke” fazona koji se ponavljaju do toga da postaju neprijatni. Razvoj likova shvatite veoma uslovno, previše ih je da bi mogli da se razviju, pa ostaju manje ili više standardne skice. Čak ni glumačka postava sastavljena od uspešnih filmskih i televizijskih komičara ne uspeva da podigne naš nivo pažnje. Niko od njih ne uspeva da zablista, jer u gužvi nema skoro nikakvih šansi za takav poduhvat, a na volju realno imaju po scenu ili dve, dok u ostatku statiraju.

Kada bi scenarista Tropper i reditelj Levy dali malo više slobode glumcima da sami tumače i razvijaju svoje likove, gde ni malo više improvizacije ne bi bilo na odmet, film bi svakako bio bolji. Ne može se reći da se glumci ne trude, ali im je okvir previše tesan. Disfunkcionalna familija pod jednim krovom je možda standardni poligon za komediju, ali ovde ima previše ljudi sa previše providnim disfunkcijama da bi to bilo zabavno. Izuzetak je donekle Jason Bateman koji je dobio za nijansu više prostora od svojih kolega, a i lik mu leži na onaj tipičan “najpametniji dasa u prostoriji” način, tako da film postaje zanimljiviji kada se drži svog protagoniste.

Reditelj Shawn Levy je primer hiperaktivca ili štancera, kako se uzme. Aktivan je na filmu i na televiziji, kao producent i kao reditelj. Stoji iza franšize Night at The Museum koja je upravo doživela treći nastavak. Producira serije i filmove. Izbacuje filmove po tempu od najmanje jednog godišnje. Postavlja se pitanje koliko projekat može biti kvalitetno urađen ako mu se posveti tako malo vremena i ako je u konfliktu sa ostalim projektima. Jasno je da Levijevi filmovi nemaju neku naročitu oštricu, tu i tamo će se pojaviti pristojna old-school komedija kao što je prošlogodišnji The Internship zasnovana na iskrenoj opservaciji, ali puno će tu biti stvari koje se zasnivaju na instant-postupcima, forama izvađenim iz naftalina i podgrejanim stereotipima.

This Is Where I Leave You je primer toga. To ne znači da se nekoliko puta nećete nasmejati, ali nije to to. Sa boljom razradom, više pažnje, možda i posvećenijim rediteljem, ili makar nekim ko se ne plaši da glumcima da više slobode, ovo bi bio odličan film. Voleo bih da je tako nešto radio neko iskreno duhovit, sa iskrenim zapažanjem i ko zapravo ima šta da kaže. Woody Allen mi pada na pamet. Ovom filmu nedostaje neko takav.

↧

A Hard Day / Kkeut kka ji gan da

December 11, 2014, 12:00 am

≫ Next: Maleficent

≪ Previous: This Is Where I Leave You

2014.

režija: Kim Seong Hoon

scenario: Kim Seong Hoon, Lee Hae Jun

uloge: Lee Seon Gyun, Cho Jin Woong, Jeong Man Shik, Sin Yeong Geun

Originalni, korejski naslov bi se preveo kao “Take It to The End”, što možda zvuči pomalo generički i ustaljeno, ali bolje opisuje smisao filma, ili barem njegov zadatak – da se napeti triler istera do kraja u furioznom tempu u kojem počinje. Engleski prevod A Hard Day zapravo nije 100% tačan, naime sigurno se ne radi o jednom danu i ostaje nepoznato koliko muke našeg junaka traju i pre nego što počne film.

On je detektiv Go (Lee) i u životu mu ne ide baš najbolje. Relativno sveže je razveden, zbuksan sa kćerkom u sestrinom stanu, majka mu je nedavno umrla i ima obavezu da je sahrani i ožali, a ni na poslu mu ne cvetaju ruže – njegovo odeljenje je pod opsežnom istragom unutrašnje kontrole zbog drpanja dokaznog novca i reketiranja malih biznisa. Umoran i pripit, na putu za kapelu gde stoji telo njegove majke, Go automobilom zgazi čoveka koji se niotkuda pojavio na cesti. Uspe da se pobrine za telo (neću otkrivati kako, urnebesno je) i da se izvuče iz kontrolnog punkta saobraćajne policije, ali njegove nevolje tu tek počinju.

Naime, odmah sledećeg dana njegovo odeljenje dobije zadatak da uhapsi tipa kojeg je Go zgazio, inače kriminalca sa podužim dosijeom. Pored toga što Go mora da razvlači potragu u smeru ćorsokaka, neko stalno dojavljuje inkriminirajuće indicije o kriminalčevom nestanku. Neko je pažljivo gledao celi Goov postupak oko zataškavanja nesreće i taj neko je očito vešt i spretan. Što i ne čudi jer je u pitanju jedan od alfa-mužjaka policije, detektiv Park (Cho). Igrarije između dva muškarca i dva policajca počinju...

Kod ovakvih napetih trilera cilj je održati atmsferu i tempo od početka do kraja. Kim Seong Hoon to uspeva veštom režijom i sjajnim osećajem za ritam. Imaćemo poneki predah, polako će se uvoditi u priču i drugi likovi i drugi aspekti, ali ćemo imati i napete jurnjave i krvave i inventivne tuče i nekoliko dosta neočekivanih obrata. Atmosfera će ostati mračna, gusta, paranoidna toliko da su povremeni skokovi u crni humor relaksirajući.

Još jedna stvar koju Kim Seong Hoon i njegov scenarista Lee Hae Jun rade kako treba je karakterizacija likova. A Hard Day zbog toga ima težinu, ali nijednog trenutka ne klizi u popovanje ili u neki navijački tretman sukoba dvojice policajaca. Ovo nije sukob dobrog i lošeg policajca, nego sukob lošeg i još goreg. Ispod toga se da nazreti kakvu reputaciju uživaju korejski policajci i to možda nije daleko od istine, a možda je samo dobar i dobro upotrebljen žanrovski standard. Nije nama toliko stalo da Go, kao manje zla varijanta, preživi koliko nas zanima da vidimo da li će preživeti. U tome se krije čar trilera A Hard Day.

Glumci su odabrani i vođeni kako treba. Lee Seon Gyun deluje dovoljno zajebano (iako se u početku čini da preglumljuje), ali je Cho Jin Woong apsolutno briljantan kao Park. Pomaže mu i to što je Park jedan od upečatljivijih i zajebanijih negativaca u poslednje vreme. Epizodisti su isto na visini zadatka, mada su njihovi likovi samo grube skice i stereotipi poput uplašene familije, zelenih ili previše iskusnih i ciničnih pandura i šefova u problemima sa upravom i birokratijom.

A Hard Day nastavlja tradiciju korejskog trilera, i iako ne donosi nikakve inovacije, dovoljno je gledljiv, zabavan i komunikativan film koji neće biti problematičan globalnoj publici. U matičnoj zemlji je pokupio nominacije za domaće filmske nagrade, po svetu je još uvek na festivalskoj turneji i odziv publike i kritike je dobar. Ovo je jedan simpatičan i zabavan film.

↧

Maleficent

December 12, 2014, 12:00 am

≫ Next: Birdman (or The Unexpected Virtue of Ignorance)

≪ Previous: A Hard Day / Kkeut kka ji gan da

2014.

režija: Robert Stromberg

scenario: Linda Woolverton (prema klasičnoj bajci)

uloge: Angelina Jolie, Sharlto Copley, Elle Fanning, Sam Riley, Brenton Thwaites, Juno Temple, Lesley Manville, Imelda Staunton

Na mom blogu ovo je komad egzotike iz više razloga: ne zanimaju me suviše trendovi kod najvećih hollywoodskih studija, nisam preterano navučen na dečije filmove i dosta retko filmovima pristupam kroz psihoanalizu. Ovo treće se možda čini nebitnim, ali recimo da sam Maleficent odabrao kao film na kojem se može izbrusiti psihoanalitičko gledanje i tumačenje. Odlagao sam dugo, prokrestinacija je čudna stvar, ali na kraju sam se ipak prihvatio posla.

Recimo ovako, psihoanaliza je zgodna stvarčica za tumačenje nekih čudnjikavih filmova kojim se teško može pristupiti sa narativne strane i većine dečijih filmova. Budimo iskreni, ako dečiji film nešto valja, mora imati jasno posložene narativne elemente: jednostavnu, pratljivu i pamtljivu priču, likove sa besprekornim motivacijama, ritam i dinamičke akcente. Psihoanaliza se tu pokazuje kao korisna za tumačenje skrivenih značenja na simboličkoj ravni filma. Deca nisu naročito svesna publika i kroz filmove se, kao i kroz većinu ostalih aktivnosti, deca odgajaju (ili indoktriniraju, ako smo nemaštoviti i rigidni), što će reći da im se programiraju određeni obrasci ponašanja, kulture, religije, morala...

Sa Maleficent u tom smislu sve savršeno štima u prvoj trećini. U pitanju je revizionistička varijanta klasične bajke o Trnoružici, ovog puta ispričana iz perspektive zle vile koja, zapravo, i nije tako zla, bar nije rođena zla. Dakle, imamo dva kraljevstva, jedno je ljudsko i vodi ga kralj, drugo je vilinsko i u njemu vile, životinje i mitološka bića žive u skladu i harmoniji. Vilinsko kraljevstvo je bogato i zato je na meti pohlepnih ljudi. Dečak Stefan tako upadne unutra u potrazi za draguljima, ali ga naslovna junakinja uhvati i, umesto da ga kazni, njih dvoje se sprijatelje i čak možda i zavole. Međutim, kako odrastaju, putevi ih vode na različite strane. Ona postaje zaštitnica svog kraljevstva, a on kraljev verni sluga. Kada njena vojska porazi kraljevsku, umirući kralj raspiše nagradu: ko ubije krilatog monstruma oženiće princezu i naslediti presto. Stefan se posluži lukavstvom, zavede i omami svoju prijateljicu i amputira joj krila koja priloži kao dokaz kralju. Stefan postaje kralj i uskoro dobija kćerku. Ogorčena vila željna osvete na nju baca dobro poznatu kletvu sa šesnaestim rođendanom i preslicom, pa nastavljamo sa poznatom pričom.

Tu su prisutne dve grupe simbola, obe prilično očite. Jedni od njih su seksualni (amputacija krila kao gubljenje nevinosti, igla na preslici kao očiti falusni simbol – vraćanje istom merom) i generalno vezani za polni identitet (ljudsko kraljevstvo kao muško, vilinsko kao žensko i posledična intruzija). Druga grupa simbola je sociološke prirode (razlike između ljudske hijearhijske strukture i anarhoidno-divljačke vilinske i životinjske) i to nam priča priču o odsustvu tolerancije, osvajanju, pljačkanju i kolonizaciji.

Tih simbola ima i dalje kroz ceo film i oni možda jesu providni, ali sami po sebi nisu problematični. Problem leži u užasno odrađenoj fabuli i likovima. Nije se poradilo na motivaciji, pa su svi postupci slučajni i vode jednom velikom neredu na kraju sa jednim vrhunski čudnim obratom koji se može iščitati i kao feministički i kao neprimereno-lezbejski i kao konzervativan (u smislu nekog povratka u raj, na staro stanje stvari pre nego što su se nepočinstva dogodila).

U velikoj meri je i izvedba užasna. Scenario je prekrajan nekoliko puta od strane studijskih struktura (loš znak), a režija je amaterska na svim nivoima do te mere da su se producenti obratili za pomoć Johnu Hancocku koji je nekoliko scena ponovo snimio, ali je ostao nepotpisan. To ne treba da čudi jer se Robert Stromberg bavio vizuelnim efektima i scenografijom, a Maleficent mu je prvi film koji režira. Dakle, on nema osećaja za ritam i dinamiku (film jako pada u drugoj trećini, a treću sačinjava razdužena bizarna bitka), muzika je preglasna i generička i jedino što je uspeo da pristojno odradi su vizuali, ništa impozantno, samo pristojno.

Na području “castinga” i rada sa glumcima je pao na ispitu. On svoje glumce drži potpuno van kontrole, što je recept za katastrofu sa tako loše napisanim likovima. Tri male vile (Temple, Manville i Staunton) koje kasnije odgajaju Auroru su sigurni kandidati za Razzie (nagrada za najlošija ostvarenja). Sharlto Copley, obično sjajan gde god se pojavio, ovde preglumljuje i muči se sa ionako neutemeljenim (ludim i glupim u kombinaciji) likom odraslog kralja Stefana. Elle Fanning uglavnom statira kao Aurora, tako da je malo primetna granica između budne i uspavane lepotice. Statira i Brenton Thwaites kao njen princ na belom konju. Sam Riley kao sluga koji se pretvara iz ljudskog oblika u sve moguće životinje (najčešće u gavrana) jedini je koliko-toliko na visini zadatka.

Uostalom, oni su, kako u očekivanjima, tako i u prvim kritikama, smatrani manje bitnim u poređenju sa Angelinom Jolie u ulozi glavne junakinje. Ona je napravila četvorogodišnju pauzu od glume u igranom filmu, trogodišnju od glume uopšte i posvetila se režiji svog prvenca, očekuje se i drugi film, humanitarnom radu i glumljenju velike zvezde zajedno sa svojim mužem. Uloga u Maleficentdolazi posle jednog za nju traumatičnog događaja ili “publicity stunta” u cilju podizanja svesti ili čega god. Nakon mastektomije u stvarnom životu, njen lik na ekranu je hendikepiran, silovan, oduzet mu je identitet. Iskreno, nisam uhvatio tu “freaky” dimenziju. Događaj se dešava van ekrana, tada još uvek sa drugom glumicom, Angie dolazi na gotovo. Ako je u tome pronašla dodatnu inspiraciju, odlično. Njeno ostvarenje samo po sebi je polovično. Njen ničim izazvani britanski akcenat je zbunjujući i katastrofalan, njeni glumački zadaci se svode na prešetavanje po ekranu, mahanje rekvizitima, poneki preglumljeni pogled, poneku vrisku i nešto lajni hladnog humora. Od svega toga, humor joj nekako i najbolje ide. Sva je prilika da je ova nekada izvrsna glumica izgubila želju za glumom, ali ne i za slavom, pa uloge prihvata kao neku vrstu nužnog zla da bi ostala tražena roba na crvenim tepisima.

Najčudniji ishod od svega u ovom filmu je apsolutna dominacija na bioskopskim blagajnama. Obično ovakvi nevešti filmovi koji pucaju na svu moguću publiku na kraju izvise. Čini se da je Angie dovoljan magnet za gledaoce. Centralni problem sa ovim filmom je što zapravo nema svoju ciljanu publiku: za decu je suviše konfuzan, komplikovan i arbitraran, za tinejdžere nezanimljiv, za starije suviše ridikulozan.

Što se tiče mene i psihoanalize, nismo naročito kompatibilni. Naprosto, nikad je nisam naročito pušio (od podsvesti, preko podele ličnosti do kompleksnijih stvari, da ne pominjem preteranu seksualizaciju svega), pa se ni sa ovim iskustvom nisam konvertirao. Priznajem da je ponekad zgodna alatkica za gledanje filmova, ali sama psihoanaliza neće spasiti neuredan film.

↧

Birdman (or The Unexpected Virtue of Ignorance)

December 13, 2014, 12:00 am

≫ Next: The Babadook

≪ Previous: Maleficent

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.

režija: Alejandro Gonzalez Inarritu

scenario: Alejandro Gonzalez Inarritu, Nicolas Giacobone, Armando Bo, Alexander Dinelaris

uloge: Michael Keaton, Zach Galifianakis, Edward Norton, Emma Stone, Naomi Watts, Andrea Riseborough, Amy Ryan, Lindsay Duncan

Biću otvoren, jako slabo varim Inarritua. Njegova tehnički pismena režija služi kao sredstvo kojim opravdava pretencioznost svojih priča. To su odreda veće od života, ozbiljnije od smrti priče o Velikim Temama i Malim Ljudima. Mislio sam da je problem u “hyperlink” konstrukciji (po nekoliko odvojenih priča koje se prepliću u jednom trenutku) koje su se autor i njegov scenarista Guillermo Arriaga držali u prva tri filma (Amores Perros, 21 Grams i Babel), ali sa Biutiful je Inarritu razvejao tu sumnju. I pored sređenog, linearnog narativa, Inarritu je i dalje davio sa teškim temama, pozirao kao veliki umetnik i napravio jedan izuzetno naporan film. Sa druge strane, izgleda da kritici i raznim žirijima za nagrade (Akademiji pre svega, ona ga zasipa nominacijama) nimalo ne smeta što Inarritu smara, on se kod njih sjajno kotira.

Birdmankao da je radio drugi čovek, neki veseli cinik iz ćoška koji nakon nekoliko čaša vina upada u raspoloženje da duhovito dobacuje po sistemu improvizacije na zadatu temu. Nije da to nema težinu ili utemeljenost u realnosti, ali bitna je razlika u tonu. Inarritu se na projektu zvanom Birdman sjajno zabavio, a i mi ćemo se zabavljati gledajući njegovo oštro i provokativno zezanje na teme koja nas zanimaju. A tu ima svega i svačega, i Hollywooda i Broadwaya, deluzija i realnosti, starih i novih vremena, glumaca i zvezda (celebrities), izvođača, kritičara i publike, umetnosti i života. Inarritu, potpomognut armijom sjajnih saradnika, počev od scenarista Giacobonea i Boa (stoje iza argentinskog filma donekle slične tematike The Last Elvis), preko direktora fotografije Emmanuela Lubezkog (Gravity, The Tree of Life), pa do kompozitora Antonia Sancheza i genijalno odabranih glumaca, priča jednu konkretnu, koherentnu i urnebesno zabavnu priču.

Riggan (Keaton) je ostarela zvezda super-herojskih filmova. Takve zvezde imaju ograničen rok trajanja. Imao je sreću (ili nesreću, kako se uzme) da mu zdravlje potraje duže od miliona koje je zaradio, pa mora da smisli nešto kako bi oživeo karijeru pošto su mu hollywoodska vrata uglavnom zatvorena. Stoga je došao na “genijalnu” ideju da postavi dramu Raymonda Carvera, svog omiljenog autora, na Broadwayu, iako sa radom u teatru nema baš previše iskustva. Zajedno sa najboljim prijateljem i advokatom Jakeom (Galifianakis) uspeva da nekako okupi glumačku ekipu. Ona, pored njega, uključuje i njegovu povremenu devojku Lauru (Riseborough), nesigurnu prijateljicu Lesley (Watts) i njenog muža, nepredvidljivog glumca Mikea (Norton). Na mesto asistentkinje produkcije je postavio svoju kćerku Sam (Stone) koja ima problema sa depresijom i drogiranjem, a njegova bivša žena (Ryan) ga stalno posećuje kao nekakav supervizor. Produkcija je, naravno, na rubu da popuca samo nekoliko dana pred premijeru, a kao vrhunac pritiska, Riggan počinje da komunicira sa svojim “podstanarom u glavi”, svojim hollywoodskim super-herojem Birdmanom koji nije baš najprijatnije društvo.

Ono što sledi je furiozna serija humornih sekvenci. Pritisak se povećava, a haos sve više izmiče bilo kakvoj kontroli. Nije to samo prosta izvođačka trema, to je klaustrofobija uskih hodnika teatra i kriza identiteta nekoga ko iz jednog sveta prelazi u drugi. Rigganu skoro ništa ne ide u korist, kritičarka od koje sve zavisi (Duncan) preti da će predstavu iz principa razapeti na križ, finansijski pritisak i pritisak generalno je ogroman, a postavlja se i pitanje marketinga, nečega o čemu Riggan nema pojma i ne želi da ima pojma. Hoće li preživeti čisti “nightmare logic” (zamislite Scorseseovu brutalnost iz After Hours u “settingu” Mel Brooksovih Producers) koji sledi?

Michael Keaton je sinonim za ulogu koju igra. On ni u kom smislu nije loš glumac, ali su mu dve uloge kod Tima Burtona, Beetlejuice i naravno Batman, toliko suzile manevarski prostor izbora da mu ne preostaje ništa drugo nego auto-ironija. Ovde je proćelav i škembast, sredovečan, spreman da potegne iz boce i da razvali garderobu, kao i svaki propali glumac pod pritiskom. Trebalo je hrabrosti za ovakvu ulogu i tu količinu sprdnje sa svojoj “screen” personom. Ona scena u staračkim gaćama na kulminaciji filma je genijalna u svojoj grotesknosti. Dodajte tome i “batmanovski” glas kojim Birdman govori za potpuni ugođaj.

Ostali mu sjajno sekundiraju i prate ga. Zach Galifianakis je odličan kao malo nesiguran, ali ipak potrebno ljigav producent i advokat. Emma Stone donosi potrebnu dozu nežnosti sa svojim velikim plavim okicama, Naomi Watts i Andrea Riseborough su standardno dobre u svojim ulogama, posebno kada su zajedno na sceni. Edward Norton, poznat po svojim usponima i padovima, ovde je fantastičan jer donosi pravu meru šmire i kurčenja za svoj lik. Ako se Keatonu smeši kipić za glavnu, on će verovatno pokupiti nominaciju za sporednu ulogu.

Nisu samo glumci briljantni, nego je cela ekipa na visokom nivou. Fotografija Emanuela Lubezkog je nepogrešiva, fluidna i sugestivna, njegovi subjektivni kadrovi se pretvaraju u situacione bez ikakvog zastajanja. Muzika se svodi na jazz solo na bubnjevima i incidentalno se čuje u Rigganovim / Birdmanovim napadima ludila. Inarritu sve to drži pod kontrolom, pa je Birdman film koji je prava poslastica za gledaoce.

Nije to film bez mane. Pred kraj će film postati malo suviše haotičan i imaće nekoliko obrata previše i jedan kadar koji je potpuni višak. Mada, to su greščice koje se mogu oprostiti, ne samo zbog generalnog kvaliteta filma i njegove ludačke zabavnosti, nego i zbog toga što ti kadrovi i ti obrati služe da prodaju nekoliko nimalo loših štoseva.

Birdmanje, uz Boyhood, za sada glavni favorit za ovogodišnje Oscare. Videćemo šta će se još pojaviti u poslednjem mesecu ove godine. Pitanje je hoće li te kipiće ili uopšte nominacije pokupiti, na ultimativnom testu će tu biti sposobnost Hollywooda i filmske scene uopšte za samoparodiju. Možemo biti optimistični, pošto je scena podeljena na filmove sa nagradama u cilju i filmove sa zaradom u cilju, a Birdman je u prvoj kategoriji i intenzivno se sprda sa drugom. U svakom slučaju, ako Michael Keaton ne dobije makar nominaciju, to će biti jedna od većih nepravdi u poslednje vreme. Obavezno gledanje!

↧

The Babadook

December 14, 2014, 12:00 am

≫ Next: Jersey Boys

≪ Previous: Birdman (or The Unexpected Virtue of Ignorance)

2014.
scenario i režija: Jennifer Kent
uloge: Essie Davis, Noah Wiseman

Nikad nisam shvatao zašto deca dobijaju dvojak tretman. Sa jedne strane, ne kažemo im da je deda umro, nego da je otputovao, da je na nebu i ko zna šta, a sa druge ih traumiramo sa babarogama, zlim vešticama i pesmicama poput Zeko i potočić gde se zec jebeno smrzne na kraju. Nije to usko kulturološka stvar, to licemerje je, čini se, globalno. (Odmah se ograđujem da ne poznajem azijski i afrički folklor, ali to je manje bitno.) Dakle, imamo crtane filmove od Disneya pa nadalje, imamo folklorne pesme i pričice i imamo poprilično gothic knjige namenjene deci, odnosno njihovom možebitnom suočavanju sa strahom od smrti. Imamo prepadnutu decu.
Imamo i horor filmove koji nisu baš za klince, ali klinci (nešto stariji) vole da ih gledaju, valjda jednom kad prerastu strahove iz tih morbidnih uspavanki, pa hrabro zakorače napred. U poslednje vreme baš imamo puno horora i jasno nam je zašto: relativno su jeftini i jednostavni za snimanje i imaju publiku svugde po svetu u svim starosnim grupama i, najvažnije, u hororima (barem onim dobrim) postoji podtekst (najčešće psihološki) koji je bitan barem koliko i pojavni nivo. Imamo uklete kuće, čudovišta, vanzemaljce, psihopate, demone, zombije, vampire i duhove. I imamo njihove žrtve.

Isprva se čini da The Babadook odudara samo svojim stilom i “settingom” od horor štanca kojem smo izloženi. Ideja o čudosvištu iz dečije retro-gothic rimovane “pop-up” slikovnice nije originalna sama po sebi, ali je dovoljno nova i sveža, nepotrošena masovnom eksploatacijom. The Babadook se sjajno poigrava sa vizuelnim horor i fantastičnim klišeima i uspostavlja svoj stil koji umesto CGI-ja nudi animaciju starog kova, sa papirom, crtežom i lutkama. Monstrum se retko vidi u kadru (osim nacrtan u knjizi), i kada se pojavljuje, uglavnom je u senci kao u nekom stripu. “Jump scare” se postiže njegovim glasom i posledicama njegovih akcija.

Međutim, domet ovog filma je veći od običnog simpatičnog monstruma. Usuđujem se reći da je ovo pametniji i bolje posložen film od većine horora koje sam u poslednje vreme gledao, da je možda najbolji i među najstrašnijim hororima poslednjih nekoliko godina.

Amelia (Davis) je samohrana majka koja se još nije oporavila od muževljeve tragične smrti kad ju je vozio u bolnicu na porođaj. Sedam godina posle te traume, ona ima usrani posao u domu za starce i sina Sama (Wiseman), za kojeg bi se politički korektno reklo da ima posebne potrebe. Naime, mali je hiperaktivan, bez ikakvog filtera, frustriran, istraumiran, opsednut je oružjem kućne izrade i monstrumima koji se skrivaju u kući i povremeno agresivan. Takav kakav je, uleće u konstante probleme u školi i sa vršnjacima. Okidač za radnju je knjiga Mr. Babadook, gothic slikovnica koja se tek tako pojavila i čiji monstrum postaje Samova najnovija opsesija.

Ameliji sve to ide na živce, bilo bi logično da Sam polako izađe iz te faze, pa u napadu besa (kad Sam opet nešto temeljno zajebe) knjigu pocepa. Knjiga se vrati neki dan kasnije, zalepljena. Telefon počinje da zvoni, struja da zeza, standardni repertoar. Amelija knjigu spali, ali izgleda da je monstrum već tu...

Ono što je u Babadooku posebno zanimljivo je da mi ne znamo prirodu tog monstruma, niti šta on hoće. Možda je plod Samove mašte i podsvesti, ipak je mali istraumiran odrastanjem bez oca i potencijalnim pritiskom da bude “muško u kući”. Možda je sve to odraz Amelijine traume, jer odgajanje deteta sa posebnim potrebama nije nikakav piknik za ženu koja se još nije izborila sa svojom depresijom. Možda je stvarni, postojeći entitet. Možda je naš trip. Isprva se čini da je vezan za kuću i aktivan noću, ali polako počinje da se aktivira i u toku dana i van kuće. Retko u fizičkoj formi, češće kroz svoje akcije.

Ima tu horor standarda i više nego što treba, od zajebancija sa strujom u mračnoj i jezivoj kući do telekineze. Prepoznaće se tu malo Friedkina, malo Kubricka i ponajviše Polanskog. U prevodu, za razliku od većine modernih horora, likovi su razrađeni, pre svega na emocionalnom planu. Čak i kad se išlo prečicama (recimo Samovo vrištanje koje bi svugde drugde bilo iritantno preko svake mere) to ovde ima svoj cilj. Sam i Amelia su likovi koje možemo sresti na ulici.

The Babadook je film koji je nastao razradom zapaženog kratkog filma Monster i prvi je film Jennifer Kent, bivše glumice. Za debitantsko dugometražno ostvarenje, neviđeno je zreo, pametno konstruiran, enigmatičan i kompletan. Tome u prilog ide i vizuelni identitet, izbor igre svetlosti i senki za glavno izražajno sredstvo i staromodna animacija.

Gluma dvoje glavnih glumaca je perfektna. Essie Davis liči na mladu Miu Farrow i potpuno je uverljiva kao majka na ivici nervnog sloma. Mali Noah Wiseman je odigrao jednu od najkompleksnijih i najuverljivih dečijih uloga u savremenom filmu. Ostali, sporedni, glumci takođe su na nivou, ali naprosto su manje bitni za priču koja je u osnovi duo-drama između majke i sina. Hajde, i monstruma.

Nije ovo film bez mane, nije ni savršeno upeglan. Ima likova koji se pojavljuju u priči samo da bi iz nje ispali, ima nekoliko započetih, a nedovršenih pod-zapleta. Sve su to manje zamerke. The Babadookje jednostavno odličan horor.

↧

Jersey Boys

December 15, 2014, 12:00 am

≫ Next: Let's Be Cops

≪ Previous: The Babadook

2014.

režija: Clint Eastwood

scenario: Marshall Brickman, Rick Elice (prema broadwayskom mjuziklu)

uloge: John Lloyd Young, Vincent Piazza, Michael Lomenda, Erich Bergen, Christopher Walken, Jospeh Russo, Mike Doyle, Renee Marino, Freya Tingley

Pevački sastavi (barbershop kvarteti, motown, ženske vokalne grupe) su mi relativna nepoznanica i nemam ništa protiv da tako ostane, nema čovek vremena za sve. Neko ko se bolje razume verovatno može povući liniju od tog starog popa do današnjeg, ali meni je sve to u najboljem slučaju generička zvučna pratnja. Dovoljno dobro da ne promenim kanal / stanicu, nedovoljno zanimljivo da bih pratio i pamtio. Moram reći da o liku i delu Frankia Vallija i njegovom pevačkom kvartetu (koji je znao da dohvati instrumente, malo za nastup, malo i zapravo) The Four Seasons nisam znao puno pre filma, te da sam u filmu prepoznao nekoliko poznatih pesama.

Jersey Boys je filmska adaptacija broadwayskog mjuzikla na tu temu. U tom smislu se isprva čini kao čudan izbor za Clinta Eastwooda, jednog od poslednjih “old school” velikana i poklonika jazza. Mada, kada se sagledaju okolnosti oko The Four Seasons, njihovo manjinsko etničko i klasno poreklo i specifična lokalna geografija koja ih je mogla zakovati u tom miljeu do kraja života, Jersey Boys postaje priča o autsajderima koji se uspinju. Filmski kauboj i jedan od poslednjih vernika izvorne americane, društva jednakih šansi u kojima se upornim radom stiže do velikih rezultata, Eastwood možda ima šta da kaže na datu temu, ma koliko ga muzika malo zanimala. Nažalost, Jersey Boys se čini kao gubitak njegovog i našeg vremena.

Problem je pre svega scenario koji se u svim ključnim tačkama drži broadwayskog predloška. Razumljivo, isti su autori u pitanju i žele da ispričaju istu priču. Problem je u nekompatibilnosti medija, njihov pristup red naracije (glavni akteri stalno pričaju publici o sebi, drugima i zajedničkim uspesima sa bendom), red odigranih scena, red hitova je odličan i atraktivan kada se izvodi uživo pred publikom. Za film je takav pristup ubitačno dosadan.

Jersey Boys se najbolje može opisati kao biografija benda, i to prilično neujednačena, koja prolazi kroz njihovu karijeru, od skupljanja na početku i lokalnog koda vernosti, preko trenutaka slave do nesuglasica i razlaza. Pored toga, dva lika su razvijenija i imaju makar nekakav privatni život. Frankie (Young) ima porodicu i probleme sa ženom (Marino) i najmlađom kćerkom (Tingley) jer je stalno odsutan na turneji. Tommy (Piazza) ima problema sa svojim ulično-džukačkim manirima sitnog kriminalca i sa stavovima i porocima koji vuku korene iz takvog okruženja. Njihovi privatni problemi ostaju samo izrečeni i pokazani, Eastwood uopšte ne ulazi u njihovu razradu. Glavni kompozitor Bobby (Bergen) i basista Nick (Lomenda) su prisutni samo u okviru benda.

Bend i junaci egzistiraju u nekom određenom društvenom i kulturnom kontekstu. Isprva je to krimi-milje New Jerseya, tako da celi uvodni deo izgleda kao generički mafijaški film. Oni su mladi momci, siromašni i skloni krađama i prevarama. Značajnu ulogu u njihovoj karijeri igrao je i lokalni šef mafije Gyp DeCarlo (Walken), kome je Frankie eto tako bio simpatičan, a Tommy je bio ozbiljnije upetljan sa organizacijom, kao i Joe Pesci (ne znam koliko je priča zapravo istinita, ali mesto, vreme i Pescijev interes za muziku štimaju, igra ga Joseph Russo, više nego pristojno) koji im je bio nekakav menadžer koji je doveo Bobbija u bend. I taj lokalni i mafijaški aspekt ostaje više pomenut nego ozbiljno razrađen, o čemu svedoči i jedna od Walkenovih manje impozantnih uloga u kojoj on malo reciklira stare štoseve, malo se vozi na pojavu, ali uglavnom spava (pošto takve likove može da odigra i u snu).

Ono što ostaje je muzika, dosta muzike, toliko da bi se bez problema složio jedan “best of” album, kao i pomenuta bendovska dinamika. Ono što je preko potrebno, a bolno nedostaje, je bilo kakav kontekst te muzike i njihovog delovanja. Jednom kad postanu slavni, njihov milje radničke klase, sitnog kriminala i siromaštva prestaje biti od značaja (osim za Tommijevo izdrkavanje).

Promene u socijalnoj okolini (većina priče se dešava u veoma zanimljivo vreme, tokom 60-ih) uglavnom ostaju nezabeležene i nebitne, osim u frizurama i garderobi likova. Možda se pesme The Four Seasonsčine kao plitke ljubavne, ali makar je klasni podtekst (zabranjene ljubavi između bogatih i siromašnih) u njima nepobitan, a film propušta priliku čak i da ga pomene. Možda to nije bio najurgentniji problem 60-ih, ali nijedan drugi nije dotaknut. Zapravo, neupućeni gledalac ne može nikako da dokonta kakav su značaj muzički, a kakav istorijski imali Frankie Valli i The Four Seasons.

Ima par stvari kojima se Eastwood iskupljuje, makar delimično za ovako plitak i dosadan film. Prva od njih je sjajno oko za detalj i istorijski trenutak. Automobili, garderoba, arhitektura, kućni dekor i muzička oprema su pogođeni savršeno. Film nudi, makar na kratko, i uvid u funkcionisanje muzičke scene, od tezgarenja po vašarima, bircuzima, hotelima i kuglanama do većih stvari kao što su ploče, prepreke institucionalnog rasizma i kapitalističke isključivosti (kad idu crnci, furaj crnce, koji će ti vrag belci koji zvuče kao crnci) ugovori sa izdavačkom kućom, marketing, top liste, gostovanje na radiju i na televiziji, koncerti pred izuzetno brojnom publikom i svetska slava. I to sve donosi neke svoje probleme, stalne turneje i jedan osećaj stisnutosti i zatvorenosti u hotelskim sobama. S tim u vezi, retro vizuelni identitet filma oličen u ispranoj fotografiji funkcioniše apsolutno savršeno.

Clint Eastwood je napravio još jednu pametnu odluku, a to je da ne nakrca film za zvezdama. Jedino zvučnije ime je Christopher Walken, pre svega zbog autoreferentnosti. Ostali su uglavnom sporedni i televizijski glumci koji su manje ili više upoznati sa materijalom i miljeom Newarka i okoline, a neki od njih su igrali u nekoj od verzija mjuzikla. Oni svoje veoma tanke likove igraju pristojno, ni manje ni više od toga. Ono što se može zameriti je previše očigledan playback u muzičkim numerama.

U poslednjih godinu dana ovakvih filmova, što modernih mjuzikla, što drama sa primetnom muzičkom podlogom, što biografija muzičara i bendova, ima dovoljno i previše. Iskreno, nijedan do sada mi se nije učinio kao dobar, čak ni kao potreban i potencijalno dobar film. Ili je to nekakva moda, ili je u pitanju studijska računica na kakvu-takvu bazu publike ili prosta nemaštovitost i nespremnost na rizik. Veličini poput Clinta Eastwooda nije mesto u takvoj šaradi.

Zapravo, Eastwoodov problem je što mu milje nije blizak, a ni način obrade zahtevan u scenariju jednostavno nije primeren. Iako mi je delimično jasna motivacija zašto bi on snimao ovakav film, ostaje mi da se pitam zašto bi ga snimio na ovako, bez oštrine, dubine i makar zrnca mudrosti. Prestar je da bio reditelj u najam za tuđe projekte. Prestar je da bi se trošio na projektima koji mu ne znače dovoljno. Nisu mu potrebni filmovi koji isparavaju iz sećanja gledaoca u trenutku kad krene odjavna špica. Nadajmo se da će American Sniper biti bolji film nego što su to bili Jersey Boys.

↧

Let's Be Cops

December 16, 2014, 12:00 am

≫ Next: Two Night Stand

≪ Previous: Jersey Boys

2014.

režija: Luke Greenfield

scenario: Luke Greenfield, Nicholas Thomas

uloge: Jake Johnson, Damon Wyans Jr, Rob Riggie, Nina Dobrev, James D'Arcy, Andy Garcia, Keegan Michael Key, Jonathan Lajoie, Natasha Leggero

Koji me je vrag terao da ovo sranje gledam? Koliko sam bio pod dejstvom, i pod dejstvom čega kada sam ovaj naslov ukačio na svoju listu filmova za gledanje? Zašto sam nešto tako sebi priredio? Preporukama random ljudi uglavnom ne verujem, poslušaću prijatelja, ali sumnjam da bi mi prijatelj ovako nešto preporučio. Nisam ga stavio na listu ni zbog dobrih kritika, jer dobrih kritika nije bilo. Nisam ni zbog nekog fenomena, jer Let's Be Cops piči po utabanoj stazi pandurskih komedija. Nisam ni zbog autora, jer su nebitni. Nisam ni sklon samokažnjavanju, patnju mi valjda nanose drugi, zašto bih je nanosio sam sebi. Jedino iole suvislo objašnjenje je da sam očekivao film koji će biti loš, ali loš na zanimljiv način. Malo osvežavajućeg glupavog trasha.

Let's Be Cops je trash i to glupavi trash, pa još napucan hollywoodskom produkcijom. U pitanju je pandurska komedija, na cop-buddy i buddy-buddy osnovama o dva gubitnika kojima je plava uniforma jedini način da postanu ljudi. Oni su jedan nakurčeni belac i jedan pičkasti piskutavi crnac, pored njih tu će biti i generički ruski gangster i generički korumpirani policajac i generička zgodna konobarica i generička nimfomanka. Sve to obećava transfer neprijatnosti u skoro pa neograničenim količinama.

Dakle, Ryan (Johnson) i Justin (Wyans) su dva cimera u džungli Los Angelesa. Ryan je propali sportista kojem je jedini plaćeni posao bila reklama za kremu za polne bolesti, dane provodi gnjaveći klince o sportu, a Justin je na dnu lestvice u programerskoj kući koja razvija igrice i gde ga šef (Lajoie) obilato zajebava. Oni su na dnu i to se najbolje vidi na godišnjici mature. Postoji dobar razlog zašto su na dnu: glupi su. Toliko su glupi da su pozivnicu za maskaradu shvatili kao pozivnicu za maskembal i došli obučeni u pandure. Sećate se one epizode Only Fools and Horses kada Delboy i Rodney furaju kostime Batmana i Robina, otprilike takav zez.

Čudna stvar se dešava kasnije: oni u uniformama izazivaju poštovanje. Devojke na ulici ih grle i ljube (verovatno zadatak za devojačko veče), prolaznici ih tretiraju kao autoritet, uspevaju čak da spreče i jednu pljačku malog restorana. Svidi im se, pa pored uniformi nabave i auto i sirene i sve što već ide. Justin čak privuče pažnju simpatične konobarice (Dobrev). Onda u igru ulaze standardni elementi ovakve pandurske komedije: pravi pandur (Riggie), simpatični diler (Key), ruski gangster (D'Arcy) i njegov partner (Garcia). Znamo kuda to ide.

U smeru genričnosti. Ne samo da je priča generička, generičke su i apsolutno sve fore. Tu nema nijednog originalnog štosa. Groteskno debeli perverzni pljačkaš koji se sruči kurcem napred na vrištavg crnju, dominikanski diler koji govori tarzanski engleski i uglavnom priča perverzije, neuspešni pokušaj “waterboardinga”, nimfomanka koja ne može da se suzdrži, Ryan koji je večito nakurčen i zloupotrebljava ovlašćenja koja nema, Justin koji samo beži, vrišti i žali se. Nema jednog momenta da će se zdrava osoba iskreno nasmejati.

Ovde se vidi televizijsko sitcom poreklo, kako glumaca (dvojica glavnih su zvezde serije New Girl), tako i autorskog tima. Film nije sitcom koji traje pola sata sa pauzom za reklame i koji je moguće izvući sa trakom smeha. Za 100 minuta filma nije dovoljno pilati po jednim te istim štosevima, to seći mutavom akcijom i blještavim montažnim sekvencama propraćenim preglasnom odvratnom muzikom.

Let's Be Cops nema nijedan kvalitet, filmski ili zabavni. Ovo je smeće i šteta je što se Andy Garcia tu blamira makar u dve-tri scene. Šteta je da se pojavljuje i talentovani muzičar i komičar Jon Lajoie koji ne unosi ništa od svoje medijske (internet) persone. Ono što je zabrinjavajuće je da takvo smeće nalazi publiku bez većih problema. Ovaj film je upetostručio budžet samo u Americi. Sve mi nešto smrdi na nastavak. Površni gledalac će iz toga možda izvući paralelu sa Jump Street filmovima, ali oni su barem imali meta-humor. U Let's Be Cops nema humora, još manje meta.

↧

Two Night Stand

December 17, 2014, 12:00 am

≫ Next: Fort Bliss

≪ Previous: Let's Be Cops

2014.

režija: Max Nichols

scenario: Mark Hammer

uloge: Analeigh Tipton, Miles Teller, Jessica Szohr, Scott Mescudi

Kako se javni moral menja u smeru nekakvog oslobođenja od stega malograđanštine, logično je da se menja i naše viđenje romantike. To važi i na pojedinačnom i na širem društvenom nivou. Ne važe jednaki standardi za muškarce i za žene, kod muškaraca je poželjno ponašanje zavodnika i taj neki cool stav, žene su te koje moraju da paze na moral i reputaciju, danas manje nego ranije, ali svejedno. Tim licemerjem se Scorsese bavio u svojim ranijim radovima (Who's That Knocking on My Door i Mean Streets) kroz poduže dijaloge u kojima italo-američki momci i dobri katolici raspravljaju o pojmovima “broad” (riba, pička, treba) i “girl” (devojka).

New York danas nije New York iz 70-ih, a posebno nema veze sa italo-američkim kvartovima kod Martina Scorsesea. Opravdano ili ne, serija Sex and The City je promenila javni stav o ženskoj seksualnosti i o seksualni i životnim navikama. Spetljavanje na jednu noć nije više nikakav taboo, to ne rade samo drolje i fukse, i fine i obrazovane žene imaju neke određene potrebe. Problem nastaje kada se taj liberalni “everything goes” stav pokušava približiti tradicionalnim predstavama ljubavi i romantike po formulama iz bajki i Hollywooda. Situacija odjednom postaje shizofrena, filmski likovi završavaju u procepu i nisu baš sigurni šta im je činiti. Uostalom, ako ćemo iskreno, tako je i u životu, barem u većim gradovima: dozvoljeno nam je da se zabavljamo, ali se očekuje da se jednom skrasimo za sva vremena.

Two Night Stand je upravo film o takvoj moralnoj “sivoj zoni”. Protagonistkinja prisutna u skoro svim scenama je Megan (Tipton). Ona počinje kao tužan prizor cure u depresiji navučene na kućnu odeću i kompjuter. Sezona je praznična, zimska i od nje se očekuje da se malo pomeri, jer ipak od tog nekog raskida koji je nju bacio u očaj je prošlo nešto vremena. Usled pritiska cimerke (Szohr), Megan se odlučuje na očajnički potez upoznavanja frajera preko interneta i instantnog seksa za jedno veče.

On je Alec (Teller) i čini se kao simpatičan momak. Jedini problem sa izvornim planom da se spoje i raziđu je to što je preko noći snežna mećava zavejala New York, pa Megan ne može da izađe iz zgrade. Nastaje onaj čudan momenat kada njih dvoje, hteli to ili ne, moraju da se upoznaju, bez obzira što su možda nekompatibilni kao osobe. Tako se jedna noć pretvara u najmanje dve, a seks više nije tako “casual”.

Centralni deo filma, fokusiran samo na njih dvoje sjajno funkcioniše sam za sebe. Zapravo, jedini se bavi temom koliko toliko iskreno, iako se oseća nešto površnosti i pojednostavljenosti. Ponajviše se možemo zahvaliti glumcima koji svoje pomalo tipske likove igraju na inovativan način. Alec je opušteni zajebant, dok Megan nadrkanim stavom skriva nesigurnosti nastale pogrešnim izborima u životu. Najvažnije od svega, hemija između Analeigh Tipton i Milesa Tellra je perfektna i uverljiva, pa upadamo u zamku da “navijamo” za njih.

I tu dolazimo do problema. Sa jedne strane, film se predstavlja kao iskren iskorak u prihvatanju fenomena instantnog spajanja (hook-up), dok se sa druge strane nije odrekao silnih klišea i opštih mesta, posebno vidljivih na početku i na kraju. Ma koliko Megan ne imala problema da se spetlja sa nepoznatim tipom, poenta je da ona to radi po prvi put (Alec isto tako), te da to nije njen primarni životni stil. Njena cimerka je naravno hiper-seksualizirana lajava ženska koja služi kao kontrast nadasve romantičnoj Megan koja više od svega želi da bude žena i majka.

Romantični filmovi uglavnom egzistiraju u nekom svom zatvorenom svetu. The Graduate (1968) je možda smatran revolucionarnim kada se pojavio (bavio se škakljivim temama razlike u godinama i negiranjem autoriteta starijih), ali je iz današnje perspektive relativno konzervativan (otimanje ženske protiv njene volje se smatralo demonstracijom velike ljubavi). Nisam ga bez razloga izvukao kao primer, pošto je autor The Graduate Mike Nichols, dok njegov sin Max potpisuje Two Night Stand. Problem je u tome što Two Night Stand možda konstatuje fenomen i iskreno govori o njemu, ali se ni iz daleka ne može nazvati revolucionarnim i prelomnim filmom.

↧

Fort Bliss

December 18, 2014, 12:00 am

≫ Next: What We Do in the Shadows

≪ Previous: Two Night Stand

2014.

scenario i režija: Claudia Myers

uloge: Michelle Monaghan, Ron Livingstone, Emmanuelle Chriqui, Freddy Rodriguez, John Savage, Manolo Cardona, Oakes Fegley

Koncepcije ratovanja su se promenile u poslednjih 100 godina, što zbog tehnološkog razvoja (oružje za masovno uništenje, ratovanje na daljinu), što zbog pravnih konvencija, društvenih načela i generalne promene naše etike. Posle Prvog svetskog rata je počelo da se priča o ratnoj traumi kod preživelih, nevezano da li su bili na pobedničkoj ili poraženoj strani. Drugi svetski rat je pratila neviđena propaganda. Vijetnamski rat se paralelno odvijao na nekoliko frontova: oružanom i psihološkom na bojnom polju i oko javnog mnjenja kod kuće. Vijetnamski veterani su često bili prezreni i odbačeni i od države i od ljudi i često su služili kao inspiracija za filmove. Bilo je to doba Novog Hollywooda, na isteku doduše, ali je subverzija i propitivanje države bila dozvoljena, čak i poželjna.

Sećamo se filmova kao što su The Deer Hunter i Coming Home iz tog perioda. Ova dva filma su nastala na tvrdnji da veterani preživljavaju dvostruku traumu, prvu na bojnom polju, a drugu po povratku kućama kada moraju da se uključe u normalan, svakodnevni život. To podrazumeva svojevrsnu resocijalizaciju. Pred kraj modernog remek-dela Kathryn Bigelow The Hurt Locker imamo scenu u kojoj veteran poslednjeg rata u Iraku stoji u supermarketu i zabezeknuto gleda u police sa pahuljicama. Je li se on za to borio? Je li se društvo promenilo u njegovom odsustvu ili se on promenio pa ga zbunjuju stvari koje je uzimao zdravo za gotovo?

Ako primećujete, uglavnom se priča o muškarcima koji se vraćaju iz rata. Ali šta ćemo sa ženama koje su u savremenom svetu ravnopravne muškarcima u svemu, pa i u vojsci i vojevanju. Nije da žena nije bilo i ranije u vojsci. Imali smo bolničarke, mastiljarke, pravnice, sekretarice, čak i doktorke... Onda smo dobili žene na svim mogućim vojnim pozicijama. Fort Bliss u centar stavlja jednu sanitetsku narednicu.

Iako se pravna regulativa promenila u smeru apsolutne jednakosti, percepcija rodnih uloga se nije još. To ne važi samo za vojsku, nego i za civilna zanimanja. Očekuje se da se žena odrekne karijere pre nego muž. Očekuje se da je njeno prvo zanimanje da bude majka i domaćica. Ako muškarac ode na službeni put od nekoliko dana ili na misiju bogu iza nogu na nekoliko meseci, to je normalno i on se brine za svoju familiju. Ako to učini žena, ona je loša majka.

Upravo u takvu situaciju dolazi Maggie Swann (Monaghan) u filmu Fort Bliss. Ona se u naslovnu vojnu bazu pored El Pasa vraća nakon više od godinu dana u Afganistanu. Njen petogodišnji sin Paul (Fegley) je za to vreme živeo kod oca (Livingstone) i njegove nove devojke (Chriqui) koja mu je postala zamena za majku do te mere da majku više ne poznaje i da je se čak i plaši, trežeći sigurnost doma na koji je navikao. Jasno je da Maggie mora ponovo uspostaviti vezu sa svojim sinom i da joj neće biti lako. Bivši muž zahteva što normalniju okolinu za svog sina, u vidu ima svoj novi dom i novu familiju, ali nije jedan od onih govnara koji će iza leđa tražiti sudske odluke. Njena aktivna vojna služba je takođe rizična, iako makar na papiru Maggie još nije na redu za povratak na ratište, ali sa naređenjima se nikad ne zna, a i nezgodno ih je odbiti i nekolegijalno je za sebe tražiti poseban tretman.

Maggie će polako popravljati odnos sa sinom, zapravo ga iznova upoznavati, sa njim graditi i prijateljstvo i međusobno uvažavanje. U tome će joj pomoći i simpatični meksički automehaničar Luis (Cardona), njen novi dečko, inače smiren i strpljiv čovek pun razumevanja. Sve će izgledati donekle normalno (osim što će mali provoditi duge dane u vrtiću, od pre zore do predvečerja), sve dok ne stigne iznenadna prekomanda za Maggie... Bivši muž pritiska sa jedne strane, vojska sa druge i Maggie je u procepu da li bi pre bila žena i majka ili bi “služila svojoj zemlji”.

Claudia Myers je relativno nepoznato ime čak i u indie kinematografiji, a njena karijera sadrži neke video-radove snimljene za potrebe vojske, interaktivne filmove (zaživelo među kompjuterskim geekovima i pornofilima i nigde drugde) i dokumentarne rekonstrukcije, te nekoliko napisanih scenarija. To znači da je ona sa vojskom na domaćem terenu i to se u Fort Bliss jako dobro vidi: procedure deluju realistično, vojnici i oficiri su profilirani likovi sa razradom, motivacijom i psihologijom, a ne skice i dronovi sa po dve osobine i ulogom isključivo vezanom za zaplet. Maggina priča je iskrena na više nivoa i deluje kao goruće pitanje za sve veću populaciju žena u vojsci koja je i dalje muški klub sa ciničnim stavom “tražile ste jednakost, evo vam sad ta vaša jednakost, pa viditie šta ćete”.

Casting je takođe vrlo promišljen. Michelle Monaghan je apsolutno briljantna kao Maggie. Ron Livingstone se sjajno ufurava u ulogu “povređene žene”, ali je u izvedbi doziran tako da njegov lik deluje ljudski. Kolumbijski glumac Manolo Cardona je uverljiv kao Luis. Mali Oakes Fegley je ostvario izuzetno zahtevnu dečiju ulogu, što je za svaku pohvalu. Čak i John Savage koji ima jednu scenu savršeno služi kao posveta filmu The Deer Hunter u kojem je takođe igrao.

Fort Bliss je jedan zanimljiv indie film na jednu relevantnu temu. Budžetske granice se naziru, ali ne na način da to filmu smeta, što potvrđuje pravilo da ako film ima šta da kaže, biće dobar i za manje novca. Stvar je u tome da li vi želite da o tome slušate. Tema je specifična i nije za svakoga.

↧

What We Do in the Shadows

December 19, 2014, 12:00 am

≫ Next: Maps to the Stars

≪ Previous: Fort Bliss

2014.

scenario i režija: Jemaine Clement, Taika Waititi

uloge: Jermaine Clement, Taika Waititi, Jonathan Brugh, Cori Gonzalez-Macuer, Stuart Rutherford, Ben Fransham, Rhys Darby

Kako smo u poslednje vreme imali i najezdu vampira i najezdu zombija, ne ostaje nam ništa drugo nego da se sprdamo sa tim natprirodnim bićima. A ima li boljeg načina za sprdnju od lažnog dokumentarca koji izgleda kao materijal za nekakav reality show? Pustimo sad zombije, oni su ovde epizodnog karaktera, fokusirajmo se na vampire.

Njih je četvorica i žive u istoj kući u predgrađu Wellingtona. Različitih su starosti, manira i interesovanja, svaki od njih nosi obeležje svoje epohe i svog stila. Glavni narator je Viago (Waititi), rano-romantičarski kicoš koji više od svega voli red. Njemu na živce ide nešto mlađi, divlji i anarhični Deacon (Brugh) koji već pet godina nije oprao krvavo posuđe. Pored njih dvojice, tu je i Vladislav (Clement), srednjevekovni vampir sa perverznim srednjevekovnim manirima koji se povlači u sobu za mučenje kada je depresivan. Najstariji od njih, Petyr (Fransham) je nekoliko hiljada godina star, monstruoznog izgleda, spava u kripti i pravi nered.

Jasno se vide veze između vampriskih likova u filmu i vampira u popularnoj kulturi, dvojica mlađih kao da su izleteli iz knjige Anne Rice, Vladislav je očito Dracula, a Petyr je Nosferatu. Može li toliko različitih koncepata vampirizma opstati pod istim krovom u dnevnim rutinama, izlascima, hranjenjima, kućnim poslovima. Stvar postaje još kompleksnija kad im se priključi Nick (Gonzalez-Macuer), tek ujedeni vampir koji još nije ni letenje savladao i koji se jako fura na Twilight.

Ne staje sve na vampirima i na pop-kulturnim šalama na njihov račun, mada je to osnova filma. Saznaćemo koliko nereda bude kada vampir slučajno “ubode” arteriju i kako se obući kada se ne možeš videti u ogledalu. Biće tu i ljudi u različitim funkcijama. Saznaćemo zašto su device cenjene (“Gledajte na to kao na sendvič. Ne želite da je neko jebao vaše meso”, kaže Vladislav.) Neki su sluge kojima je obećan vampirski ugriz i večni život ako naprave sve kako treba. Tu je i Stu (Rutherford), Nickov drugar iz “smrtnog” života koji vampire uči novim tehnologijama koje su oni zanemarili (kompjuteri i mobilni telefoni, skype i youtube na kome se može videti izlazak sunca). Biće tu i mrskih lovaca na vampire. Biće i vukodlaka koji se drže kao neki nenasilni hipsteri, čak izbegavaju psovanje, ali za prefinjene vampire svejedno imaju reputaciju džukela koje zapišavaju šta stignu i smrde, jebiga.

What We Do in the Shadows je sjajna zabava dok se drži reality forma i izgleda kao ne baš tesno povezan niz skečeva. Problem nastaje kada film umesto stanjem (koje je samo po sebi komično i zlatni je rudnik referenci kako na vampirski “lore”, tako i na pop-kulturu uopšte, ali i na ljudske, životne dileme o prolaznosti vremena, starenju, patrijarhatu i čemu sve ne) počinje da se radnjom koja je, nažalost, generička. Sve kulminira na godišnjem balu vampira, veštica, demona i zombija, što je već dosta puta viđen štos.

Razlog za prijatnost i zabavnost ovog ostvarenja koje izgleda kao naručeno za televiziju je humor niskog intenziteta, onaj koji drži facu zakucanu u osmeh, ali ne razvaljuje u glasno smejanje. Fore izleću dovoljno brzo da smo nasmejani. Ali nije to samo sprdnja, ima tu i atmosfere neke napetosti, neke otuđenosti, drugosti. Autori koji stoje iza filma, i to sa trojnim funkcijama (scenaristi, reditelji, glumci) su poznati novozelandski komičari. Clement je jedna polovina dvojca odgovornog za muzičko-televizijsku komediju Flight of the Conchords. Poveznica sa legendarnom serijom je i Rhys Darby (nesposobni menadžer u Conchordsima) u ulozi alfa-vukodlaka. Waititi je više filmski nego televizijski autor (mada je upoznat i sa tim medijem) i iza sebe ima dve zapažene tople ljudske komedije Eagle vs. Shark i Boy.

Ključno pitanje za percepciju ovog filma je: koliko volite ili trpite reality format? Ako vam je Trailer Park Boys bila gledljiva serija, onda će vam se ovo verovatno svideti. Ako još i volite vampirske zezalice, reference i promene konteksta, onda je ovo prava zabava za vas. Ja sam generalno ljubitelj takvih stvari, pa mi je What We Do in the Shadows slika i prilika osvežavajuće, zabavne horor-komedije.

↧

Maps to the Stars

December 20, 2014, 12:00 am

≫ Next: 20.000 Days on Earth

≪ Previous: What We Do in the Shadows

tekst originalno objavljen na: FAK-u

2014.

režija: David Cronenberg

scenario: Bruce Wagner

uloge: Mia Wasikowska, Julianne Moore, John Cusack, Olivia Williams, Evan Bird, Robert Pattinson, Sarah Gordon, Carrie Fisher

Jedan od filmaša koji je uhvatio stazu promene i te staze se drži (toliko da je kod njega promena gotovo jedina konstanta) je David Cronenberg. Od njega smo po pravilu očekivali “body horror” i on nam je do dostavljao na redovnoj bazi na početku svoje karijere (izuzev Fast Company, što je opet deo jedne njegove privatne opsesije). U žanr koji, ako nije izmislio, onda ga je barem definirao, Cronenberg polako uvodi druge elemente, kibernetiku i psihološku (ili bolje psihoanalitičku) komponentu, koje polako preuzimaju osnovu njegovih filmova.

Psihoanaliza se kod njega učvrstila 90-ih i krenula u interakciju sa društvenim temama i promišljanjem sveta i civilizacije i ostala sastavni element većine njegovih filmova. A oni su postali najrazličitiji mogući, snimani posebno ili u parovima. Mnogima diptih o nasilju A History of Violence / Eastern Promises nije najbolje seo, mnogi su pomislili da se Cronenberg udaljava od svoje biti (ako epitet žanrovskog autora može biti nečija bit). Meni, sa druge strane, nikako nije odgovarao A Dangerous Method, kostimirana drama nominalno o istoriji psihoanalize, a zapravo ko zna o čemu. Najnoviji film Maps to the Stars je opet deo diptiha (nazovima ga “hermetičkim”) sa prethodnim Cosmopolisom. Oba filma se bave skoro potpuno zatvorenim krugovima, Wall Streetom i Hollywoodom, i indirektno se bave trulim temeljima kapitalističkog društva i u oba filma igra poprilično “daskasti” Robert Pattinson. Ali, kao što su ta dva društva i pojavno i po mehanizmu različita, tako su različiti i filmovi koji ih tretiraju.

Osim Pattinsona, zajednička im je i hladnoća, klinička preciznost sa kojom se Cronenberg hvata disekcije, ali to je nešto kao Cronenbergov “trademark” koji potiče iz njegove prirodnjačke prošlosti (studirao biologiju pre prebacivanja na književnost). On postavi metodologiju i pusti stvari da se razvijaju. Pored te hladne distance, u Maps to the Stars ima svega i svačega: porodične drame (hm, tragedije), satire, Hollywooda, sociologije slave i moći, psihologije instanta, fantazije, horora, ludila, incesta, duhova prošlosti i duhova sadašnjosti i “žlica” ili dve Lyncha.

Imamo dve povezane familijarne priče. Prva počinje sa Agathom Weiss (Wasikowska), mladom devojkom koja opekotine po telu krije dugim rukavicama i konzervativnom odećom, koja sleće u Los Angeles i seda u iznajmljenu limuzinu. Vozaču Jeromu Fontani (Pattinson), jedinom, hajdemo reći, neutralnom posmatraču, prodaje priču da upravo dolazi sa Floride i da je bila dete-glumac nekada davno, ali Los Angeles i Hollywood poznaje malo suviše dobro da bi ta priča bila uverljiva. Kasnije saznajemo da je Agatha deo “klana” Weissovih i njihova crna ovca koje su se oni javno odrekli, a koja želi da se sa njima pomiri, ma šta to značilo.

A Weissovi su priča za sebe. Klinac Benjie (Bird) je dete-glumac, zvezda komične franšize i za obnovu uloge mora da se testira, pošto je neko vreme proveo na rehabilitaciji od droge. Isprva ga vidimo kako obavlja svoju “celebrity vizitu” umirućoj devojčici, zatim kako se dere na asistenta koji je fulao traženu dijagnozu, kako visi po klubovima sa nešto starijim kolegama i koleginicama teen-zvezdama i kako maltretira mlađeg partnera (ali boljeg glumca) na snimanju. Slika i prilika “celebrity” moći u ranoj dobi. Njegova majka (Williams) ima jedino zaduženje da bude njegov agent i menadžer, te da usmerava njegovu karijeru i tera tabloide. Familijarni patrijarh, otac Stafford (Cusack) je guru self-helpa, psihoterapeut, masažni terapeut, prodavac zmijskog ulja, magle i šarenih laža koji je u Hollywoodu stekao bogatstvo, moć i poštovaoce.

Jedna od njih je i centralna figura druge priče, Staffordova pacijentkinja Havana Segrand (Moore), ostarela i propala glumica koja je u Hollywoodu odrasla i bila bi uspešnija kao menadžer. Ona očajnički želi da se vrati na velike ekrane, a posebno je fiksirana na ulogu koju je njena pokojna majka igrala u filmu iz 60-ih. To, naravno, znači da sa njenim odnosom prema pokojnoj majci nije sve u najboljem redu, a majka će se pojavljivati i kao duh (Gordon). Dve priče se spajaju kada Agatha počne da radi kao Havanina asistentkinja i samo je pitanje trenutka kada će sve otići u vražju mater u ekploziji duboko zakopanih i dobro čuvanih tajni.

Mesto radnje je Hollywood i to nije ništa novo. Još od novohollywoodskih vremena postoji običaj da se povremeno istakne surova, socijalno nepravedna i psihički poremećena (The Day of The Locust) ili košmarna (Mullholand Dr) komponenta fabrike snova. U poslednje vreme imali smo brojne primere filmova koji su uzimali Hollywood na zub, od napušenog preseransa This is The End, preko filmova o “rubnim zanimanjima” (In a World, Trust Me) do veoma oštrog igrano-animiranog filma The Congress, pa čak i razigranog, na Broadway smeštenog Birdmana možemo dodati u isti koš. Ovde se, i pored fiktivnih glavnih likova (osim Carrie Fisher u cameo ulozi same sebe), Hollywood ne čini kao nekakva izmišljena konstrukcija, nego kao verodostojni prikaz. Tome pomaže i gađanje sa imenima (pominje se izvesni Harvey, pominju se i Ryan Gosling i P.T. Anderson) i vidimo stvarne lokacije, filmske studije i ulice.

Jedan od razloga za to što Maps to the Stars deluje uverljivo je i činjenica da je scenario (a i novelizaciju, zlu ne trebalo) napisao Bruce Wagner, insajder / autsajder u svetu bogatih i slavnih, svestrani autor (romani, stripovi, scenariji, režija) i bivši šofer slavnih (eto poveznice sa Pattinsonovim likom). U zavisnosti od pozicije gledaoca, njegova perspektiva može biti iskrena do srži, a može biti i lažna i folirantska, pošto Wagnera ni posle ovako oštre kritike bogati, slavni i moćni nisu isterali iz svog društva. Njegov scenario je razigran, ali precizan, humorističan, ali otrovan, fantastičan, a opet nekako realan. Ide i u širinu i u dubinu, i jedina opipljiva mana (ako je to mana uopšte) mu je to što se na kraju suviše glatko sklapa u jednu celinu. U svakom slučaju, čak i kad ga “ne kupujemo” i kad mislimo da preteruje, dovoljno je zabavan da nas drži i ne ispušta ni na trenutak.

Razlog za to su i solidni do odlični likovi i sjajni glumci koji ih igraju. Možda zvuči neverovatno da je najsvesnija i najrealnija osoba u filmu histerična i površna žena pred klimaksom koja zna i priznaje da je starost čeka iza ugla i da mora ugrabiti svoju poslednju šansu da ne padne u zaborav. Julianne Moore je igra perfektno, iako je to njen manje ili više standardni arsenal glumačkih trikova. Izvedba joj je donela nagradu u Cannesu, a šuška se i o nominaciji za Oscara (pitanje je samo glavna ili sporedna uloga, u filmovima sa više priča je to uvek tako). Evan Bird (serija The Killing) je brutalno uverljiv kao Benjie, iako je lik malo karikaturalan. Doslovno, želimo da ga pridavimo, ali se ipak setimo da je to samo jedan običan balavac. Olivia Williams ima nešto bolje napisanu ulogu od svog proseka i unosi dovoljno ličnog pečata, ali njen lik majke na ivici nervnog sloma je zapravo najmanje upečatljiv od svih koji su u priči. Mia Wasikowska potvrđuje svoj “typecast” male čudakinje i posao radi sjajno, samo je pitanje kako će to uticati na njenu dalju karijeru. John Cusack je ovde ostvario jednu od svojih najboljih uloga ikada, prosto ti agresivni i ludački tipovi mu odlično leže. Pattinson je, rekoh, malo daskast, ali to čak i nije neka prepreka za njegovu poziciju neutralnog i zbunjenog posmatrača. Cronenberg se čak u filmu nekoliko puta grubo šali na njegov račun i na račun njihove prethodne saradnje u Cosmopolisu.

Neki će pomisliti, potpuno krivo, da Cronenberg “pljuje na ruku koja ga hrani”. To ne može biti dalje od istine. Njegova saradnja sa Hollywoodom i studijskim sistemom je vrlo ograničena i sporadična, njegovi izvori finansiranja su drugde, na kraju je i njegova publika drugde. Otud premijera u Cannesu, hitra evropska bioskopska distribucija uporedo sa festivalskom turnejom, pa onda “kod kuće” u Torontu. Američka distribucija će verovatno biti ograničena, Maps to the Stars nije sniman sa idejom o velikoj zaradi. Po poslovnom pristupu, a ne samo po nadrealnim motivima, ovo dosta liči na Lyncha, autorska sloboda je tu iznad pustih miliona.

Bilo kako bilo, ta autorska sloboda je ovde uradila plodom. Priznajem, subjektivan sam. Ja sam “movie nerd” i gotovo fetišistički uživam u pogledima unutar Hollywooda, u analizama pojmova slave i moći i u pogledima u ludilo glumaca i umetnika. Maps to the Starsje izuzetno zanimljiv film koji nastupa na nekoliko frontova, spaja malo previše stvari, skače iz realizma u nadrealizam i nazad, ali uspeva biti koherentan i koncizan. Da ne pominjemo uvrnut i otrovan. Svakako ima moju preporuku.

↧

20.000 Days on Earth

December 21, 2014, 12:00 am

≫ Next: Third Person

≪ Previous: Maps to the Stars

2014.

režija: Iain Forsyth, Jane Pollard

scenario: Iain Forsyth, Jane Pollard, Nick Cave

Počinje sa mozaikom fotografija iz života Nicka Cavea, od najranijeg detinjstva, preko mladosti do zrele izvođačke dobi, venčanja sa Susie Bick, rođenja dece... Sa druge strane ekrana je brojač koji počinje od 1 i penje se prema 20.000, prateći dane koje je Cave proveo na Zemlji. Ne prenosi se to tačno i bez ostatka u godine, ali recimo da je to blizu 55 godina.

Film nas vodi kroz jedan “običan” dan u životu slavnog muzičara, pesnika, izvođača, mudrosera, mistifikatora i polu-boga, koji se, eto, poklapa sa ti da je dan nekako “okrugao”. Vidimo ga kako se budi u ukusno zamračenoj sobi, kako piše na staroj pisaćoj mašini, kako šara po nekoj knjižici, kako pretače tekstove u pesme i to u raznim fazama, od nekakvih polu-tupavih “jam sessiona” i improvizacija na temu Lionela Ritchija i kratke kafe s mlekom, pa do ozbiljnog rada na ozbiljnim pesmama na za sada poslednjem albumu Push The Sky Away. Upoznati smo i sa njegovim zakazanim obavezama tog dana: mora otići kod svog terapeuta i mora svratiti do arhiva. Usput će se tu uglaviti ručak sa Warrenom Ellisom, njegovim trenutno najznačajnijim kreativnim partnerom i priviđenja nekadašnjih saradnika (pojavljuje se i Kylie, naravno) dok se vozika po “hoće kiša – neće kiša” Brightonu gde živi, iako teško podnosi englesko vreme.

Biće tu svega, filozofije, uspomena iz detinjstva i mladosti, priče o krativnosti, o stvaranju, o poeziji, muzici, biznisu, turnejama, reputaciji, seksu i pornografiji, mudrovanju, nastupanju, izgradnji te neke persone za javne potrebe. Pominje se i drogiranje i religija, pominje se odnos sa publikom, relativnost vremena. Kao i u svojim tekstovima, Cave izvodi mađioničarski trik: priča nam nepovezane ili slobodno asocirane stvari, više slike i utiske nego nešto što ima glavu i rep i pokušava da bude celovito. I nama sve to opet deluje lično, iskreno, otvoreno, a stari lisac je postigao upravo ono što je hteo: vrteo nas je u krug i dao nam još malo svoje persone, ali nikad svoje stvarne, životne ličnosti. Cave je bio i ostao “image”, prizor.

Pozitivno sa 20.000 Days on Earth je da nije u pitanju dokumentarac o poznatom muzičaru na koji smo navikli. “Talking heads” u vidu njegovih poznanika, saradnika, kolega pričaju o njemu, on obavlja kao šatro dnevne rutine, spema se za nastup, ima tremu u garderobi, znoji se i luduje na pozornici pred publikom. Opet, ovo nije ni nekakva simulacija njegovog običnog dana u kojem nas on, iako pod strogom kontrolom, uvodi u intimu. Zapravo, sve je lažno, uređeno, iskonstruirano. Navešću primer da njegov arhiv nije u Brightonu, nego u Melbourneu. I da se pred psiho-terapeutom ponaša kao da se prvi put vide (što bi za Cavea bilo malo čudno) uz ono poznato opšte mesto “pričajte mi o svom ocu/majci/detinjstvu”. Od jutra do večeri, sve je kao postavljeno na pozornicu, ali opet nam deluje nekako originalno, čak i iskreno.

Problem sa ovakvim filmovima i ljudima kao što je Nick Cave je što, za razliku od njegove muzike, njegova filozofija (ovde data kroz sveprisutnog naratora) može da zapila. On je rešio da nas daruje sa nečim mudrim ili “mudrim”, bili mi spremi na to ili ne. Ne kažem da ništa od toga nije vredno pažnje, naprotiv. Samo je teško za praćenje celih 90 i više minuta, ume biti nepovezano, čini se bez koncepta i strukture. Iain Forsyth i Jane Pollard se zbog toga jako trude da ne udave, scene smenjuju upravo kad i kako treba i ubacuju poneki muzički intermezzo, bilo da se radi o snimanju neke od novijih pesama, bilo da se radi o koncertnim snimcima, u kojima u praksi vidimo ono o čemu Cave neprestano priča, njegove uspomene, njegov pristup, njegovu kreativnu energiju i sve ono što je na njega uticalo.

Ovako odmeren, ispoliran, istovremeno običan i neobičan, dokumentarac, mockumentary i drama, 20.000 Days on Earth je jedan odličan film, možda i za više gledanja sa guštom.

↧

Third Person

December 22, 2014, 12:00 am

≫ Next: Dying of the Light

≪ Previous: 20.000 Days on Earth

2013.

scenario i režija: Paul Haggis

uloge: Liam Neeson, Olivia Wilde, Adrien Brody, Moran Atias, Mila Kunis, James Franco, Maria Bello, Kim Basinger

Paul Haggis i njegov status je misterija za mene. Njegov prvenac Red Hot (1993) nije privukao dovoljno pažnje, pa se Haggis vratio svojoj primarnoj karijeri na televiziji kao štancer scenarija, povremeni producent i reditelj ponekih epizoda za uglavnom nebitne serije. Onda, deceniju kasnije postaje najtraženija roba u Hollywoodu i svojevrsni rekorder: prvi dobitnik dva Oscara za scenario godinu za godinom za filmove Million Dollar Baby i The Crash. Potonji je čak na opšte iznenađenje upućenih drpio Oscara za najbolji film te godine koji su poznavaoci već unapred dodelili Ang Leejevoj gay kaubojštini Brokeback Mountain. Haggis je od tada napisao scenarije za dva Bonda i imao potpunu kontrolu nad nekoliko filmova koji su postigli promenjiv uspeh kod kritike i publike. Postavlja se pitanje jesu li njegovi uspesi bili samo puka slučajnost ili sticaj povoljnih okolnosti, jer je Third Person film koji je pogrešan na toliko nivoa.

Već od prvih kadrova, ako ne i iz površnih IMDB informacija, vidi se da je ova abominacija od filma intonirana kao Haggisov “magnum opus”. U pitanju je hyperlink konstrukcija od tri ljubavne priče, svake u svom gradu. Hyperlink je sjajan postupak kada autor zapravo ima šta da kaže (a Haggis bi imao kada bi bio iskren, pošto njegova karijera beleži i zanimljivu stavku o napuštanju sajentologije). Međutim, sa njim najčešće nema sredine: ili je pun pogodak ili je potpuni promašaj. Kada autor ne zna šta bi rekao ili kako bi to rekao, kada nema elegancije, poente, dovoljno jakih poveznica među pričama, zapravo kada nema ideje, hyperlink je teret koji se automatski čita kao pretenciozno preseravanje.

Third Person je upravo to. Dok dođe do trenutka da uočimo poveznice, već smo ugušeni u moru banalnog dijaloga o ljubavi i koječemu kakav bi izgledao neverovatno “out of character” čak i šiparicama i tri besmislena melodramatična zapleta sa likovima tankim kao papir. Više nas nije briga za te ljude jednom kada otkrijemo kako je iza te nekakve mistike i tih velikih reči koje ne znače ništa krije jedan najobičniji pucanj u prazno.

Jedna priča se dešava u Parizu gde se stari pisac (Neeson) zavukao u mir hotelske sobe kako bi dovršio i upeglao roman, a istovremeno provodio vreme sa svojom ljubavnicom (Wilde), celebrity-novinarkom zbog koje je napustio svoju ženu (Basinger) koja ga stalno zivka i puna je razumevanja za njega. Pisac je očito u krizi ili zapravo nema šta da kaže, pa u velikoj meri reciklira dnevničke beleške gde kroz druge ljude u trećem licu govori u sebi (eto misterije naslova), a njegova ljubavnica je “žena s tajnom”, nije bitno kakvom.

Druga priča je rimska. Američki biznismen (Brody) redovno putuje u Italiju kako bi se domogao krojeva od velikih modnih kuća koje posle prodaje radionicama koje prave kopije. On prezire sve italijansko i zavlači se nostalgije radi u jedan naizgled američki kafić gde upoznaje rumunsku Ciganku (Atias) kojoj pristaje da pomogne da otkupi kćerku iz kandži mafije. Možda ga je ona “uzela u rad”, a možda ne. Možda je on svejedno do ušiju zaljubljen u nju, a možda i ne. U svakom slučaju, to je poprilični obrat za tipa koji praktično živi od nemorala.

Treća priča se dešava u New Yorku, gde bivša zvezda sapunskih opera (Kunis) živi težak život nakon razvoda od poznatog i bogatog umetnika (Franco). Prinuđena je da radi kao sobarica u hotelu u kojem je odsedala, stalno je dekintirana i usred je sudske bitke za starateljstvo nad sinom gde joj je jedina šansa to što je njena advokatica (Bello) dovoljno popustljiva i osetljiva na nju da neće odustati ni po koju cenu.

Gluma, i pored ovolikih imena, nije nešto što će vas oduvati. A i kako bi bila sa tako šupljikavim scenariom i tako drvenim pseudo-pametnim popujućim dijalozima. Osveženje je videti Neesona kao živog čoveka, a ne kao akcionog heroja, čisto za promenu. Nažalost, njegov pisac nema nikakav “background”, osim što se u nedogled ponavlja da je dobio Pulitzerovu nagradu za neki od svojih ranijih romana. Olivia Wilde pokazuje da zna da glumi kad treba i da može biti uverljiva kao flertuša. Kim Basinger se drži klasike sa ulogom prevarene žene. Brody deluje dovoljno čudno i usamljeno za svoj lik, možemo ga zamisliti kako pada na mističnu žensku sa velikim problemom. Moran Atias je dovoljno mistična i zavodljiva da može i ne mora biti prevarantkinja. U trećoj priči jedino Maria Bello pokazuje neke znake dobre glume, ali ona ima sve ukupno možda pet scena (u filmu koji traje preko dva sata). James Franco deluje kao da mesečari ili da otvoreno spava (samo što ne zahrče) na setu, a Mila Kunis jednostavno ne zna da glumi. Cura dobro izgleda i može da prođe sa nekom čak i relativno velikom ulogom u blockbusteru, ali ne ume da odigra niti jednu jedinu ljudsku emociju kako treba.

Štos je u tome što se Third Person vuče kao gladna godina i davi u nelogičnostima i odjekuje šupljinom i prazninom. Nije nas briga za junake, ne osećamo niti jednu zeru iskrene priče, svi samo tupe, palamude, plaču i upadaju u histerije. Od tog filma bi se pametnom razradom napravila tri pristojna odvojena ili možda čak i jedan impozantan hyperlink kada bi autor imao pojma šta hoće. Third Person ne vodi nikuda i to traje toliko dugo da će poenta, i ako je ipak bude, bez problema promaći i najupornijem gledaocu.

Arbitrarne poveznice, kako u samoj osnovi priče, tako i u njenoj izvedbi (recimo scena se završava tako što jedna osoba legne u krevet, pa se pretopi sa sledećom scenom u kojoj to isto čini i druga) su frustrirajući, ali nebitan problem. Jedno od tumačenja može biti da su sve tri priče manje ili više fikcija iz piščeve glave, da su konstrukcije za njegov novi roman (umetnik opsednut samim sobom u New Yorku i kradljivac šnajderskih patenata u Rimu su nategnute, ali moguće metafore za pisca koji se više drži kao celebrity, a kada radi – krade, što sam od sebe, što od drugih), te da s time pariska priča postaje i okvir realnosti, ali i fikcija koja se meša s njim. Filmova o stvaralačkim krizama i izgubljenim piscima sa svojim mušicama i distrakcijama nije manjkalo, ali ta tema je nekako večita. Možda se iz toga ceo film može iščitati kao Haggisova autobiografska ispovest o tome kako on nema ideju šta bi sam sa sobom.

To filmu možda dodaje jedan novi kvalitet, ali to nije dovoljno. Ovo ipak nije Adaptation. ThirdPerson je samo jedan neuspeli, dosadni i pretenciozni ego-trip.

↧

Dying of the Light

December 23, 2014, 12:00 am

≫ Next: One Chance

≪ Previous: Third Person

2014.

scenario i režija: Paul Schrader

uloge: Nicolas Cage, Anton Yelchin, Alexander Karim, Irene Jacob

Mudri novinari kažu da je najgore što se jednom novinaru može dogoditi je da postane vest, umesto da vesti piše. Slično se može primeniti na filmske autore: najgore što im se može desiti je da im život zaliči na film, posebno ako je u pitanju triler kao žanr. Izuzmimo sada horor i SF, znamo da su to imaginarni svetovi sa kodiranim simboličkim porukama i, ako su napravljeni kako treba, pod-tekstom koji je važniji od teksta. Triler se, za razliku od njih, može dogoditi i često se događa u stvarnom svetu i za njega važi generalno pravilo da je bolji što više korespondira sa realnošću ili makar zamislivošću.

Upravo se to događa u karijeri, a posledično i životu, Paula Schradera. Produkcija skoro svakog njegovog filma liči na korporativni triler obojen bahatošću, intrigama i podmetačinama. Primer od pre nekoliko godina sa filmom Dominion, koji je izašao u dve verzije, Schraderovoj i studijskoj premontiranoj, govori nam o Hollywoodu kao mestu neosetljivom na autorske slobode, ali produkcija filma Dying of the Light poprima potpuno nove, nesuđene razmere korporativnog trilera i oštrih sukoba između autora, studija i investitora. Na kraju po pravilu autori izvuku deblji kraj, ali najveću štetu pretrpi sam film koji nije ni tamo ni ovamo.

Dying of the Light je Schrader originalno napisao za Nicolasa Windinga Refna, negde između Valhalle i Drivea, sa namerom da glavnu ulogu ponudi Harrisonu Fordu. Ideja je bila da film bude mračan špijunski triler o dugotrajnom sukobu nasmrt bolesnih aktera, CIA-inog operativca i radikalnog islamiste. Obojica su zamišljeni kao pravi vernici svojih sistema i obojicu su moderna vremena pragmatizma i moralne fleksibilnosti sažvakala i ispljunula. Film je zamišljen kao mračan i u bukvalnom i u prenesenom značenju, sa ekspresionističkom i visokosimboličkom tamnom fotografijom i nimalo srećnim krajem.

Prvi je, upravo zbog jezivog kraja, iz priče izašao Ford, da bi se nakon njega iz rediteljske fotelje povukao Refn (iako ostaje potpisan kao producent). Umesto pristojnih sredstava, film je skupio samo 5 miliona dolara, od kojih je milion potrošen na honorar glavnog glumca. Još važnije od toga, novac je filmski sumnjivog porekla, glavni financijer je biznismen i filmski diletant David Grovic (pamtimo ga po poražavajuće lošem filmu The Bag Man). Schraderu je film na kraju oduzet, premontiran i uglavnom ispražnjen od konotacija, do te mere da je čak i fotografija dodatno posvetljena. Konačan rezultat je komad filmske konfekcije.

Evan Lake (Cage) je obaveštajac na terenu koji je u zarobljeništvu kod Muhammada Banira (Karim) izgubio deo uha i veći deo ega pre nego što su ga specijalci izvukli. Lake je od tada uglavnom uposlen na kancelarijskim i analitičkim dužnostima, Banir se smatra mrtvim, iako Lake veruje da je živ i da se skriva negde. Banir pati od atipične i smrtonosne anemije, pa asocijacija na njega izbija na površinu vezano za incident koji je uključivao uglednog rumunskog doktora koji razvija eksperimentalni tretman. Lake, sa druge strane, pati od atipičnog i agresivnog demencije u ranoj fazi, a simptomi su, ako je verovati filmu, širi nego kod Housea, uključuju i drmanje ruku i agresivne promene raspoloženja i zaboravljanje i asocijalno ponašanje. Potpomognut vernim pomoćnikom (Yelchin) i starom ljubavnicom (Jacob), Lake će krenuti sa ganjanjem Banira po svetu, od snežne Rumunije do žarke Kenije.

Film je, rekoh, konfekcijski, ispražnjen od nimalo prijatnih konotacija. Ostavljene su, međutim, neke scene koje prikazuju kakav je film mogao da bude. Jedna od njih je Evanov monolog (ponavlja se na početku i na kraju filma) o tome kako je CIA potpuno izgubila kredibilitet sa padom Berlinskog Zida i postala agencija ovisna od političkih agendi. Druga znakovita scena je Evanovo deranje na svog šefa koji je “toliko duboko u Obaminom dupetu da vidi samo govna”. Treća nema naročiti kontekstualni značaj, ali je urnebesna: Evan se dere na rumunskog konobara i Rumuniju vidi kao zemlju koja je cela pušačka zona. Ostatak je generička akciona jurnjava i triler od tačke A do tačke B do tačke C, bez puno skretanja i sa nekoliko očito loše isečenih i skraćenih flashback scena Evanovog zarobljeništva.

Primetili ste da se Cage dere kao manijak i još jednom se dokazuje kao majstor neslavne veštine preglumljivanja. Ovo je jedna od njegovih uvrnutijih i lošijih uloga u karijeri i apsolutno nijedan ton ne pogađa kako treba. Ponadali smo se nakon sjajnih uloga u filmovima The Frozen Ground i Joe bataliti svoje kretenske manirizme, ali sustigao nas je Rage, Left Behind (koji se i ne usuđujem da pogledam, imam i ja neke granice) i sada ovo. Formula po kojoj Cage ima jednu sjajnu ulogu na pet očajnih izgleda da još uvek drži.

Film se malo vadi sa ostalim glumcima. Irene Jacob nažalost nema dovoljno prostora da razradi svoju ulogu i uglavnom služi kao “štaka” i “plot device”. Alexander Karim je uverljiv kao specifičan tip negativca, čovek od integriteta, intelektualan, ranjiv i nevoljan da radi to što radi, ali sa prevelikim instinktom za preživljavanje. Anton Yelchin se polako profilira kao idealan “sidekick”, žutokljunac koji svog idola gleda sa divljenjem. To mu je sjajno uspelo u Only Lovers Left Alive, nešto manje uspeha je imao u Rudderless, a ovde je sasvim pristojan u granicama mogućnosti svog lika.

Dying of the Light nije posebno loš film. Ne, on je beskrvan, bezličan i nebitan i ničim ne istupa iz mase takvih filmova, uglavnom šibnutih direktno na DVD. Štos je u tome da ima nekoliko scena preko kojih je moguće naslutiti da bi ovo mogao biti značajniji i upadljiviji film koji zaista ima šta da kaže. Ovako nam ostaje da se pitamo kakav bi to film bio, i pored svih produkcijskih nevolja i kompromisa, da ga nisu namerno pretvorili u konfekciju.

Budimo iskreni i za trenutak batalimo priču o studijskoj kontroli. Paul Schrader je autor čija je karijera u primetnom padu i koji jednostavno ne želi u penziju iako su najbolje godine i najbolji filmovi daleko iza njega. Njegovi filmovi mnogo bolje zvuče kao ideja na papiru ili u pripitom razgovoru nego što izgledaju jednom kada ih dovrši. Njegova publika se osipa i gubi interesovanje. Ako bismo nagađali, legitimno bi bilo pretpostaviti da sam Schrader rado ulazi u sukobe i svađe sa studijima i finansijerima i tako sebi radi marketing i diže ego. Sudeći po prethodnom filmu, apsolutnom užasu zvanom The Canyons, Schrader nije iznad intriga i jeftinih šok-trikova. Ako je za utehu, Dying of the Light je bolji film od prethodnika, ali svejedno nije dobar film, još manje onoliko dobar koliko su visoka očekivanja od jednog od poslednjih novohollywoodkih desperadosa.

↧

One Chance

December 24, 2014, 12:00 am

≫ Next: Broj 55 / Number 55

≪ Previous: Dying of the Light

2013.

režija: David Frankel

scenario: Justin Zackham

uloge: James Corden, Alexandra Roach, Julie Walters, Colm Meaney, Mackenzie Crook

Ako se ne sećate imena i prezimena Paul Potts, ne brinite. On je bio vest iz rubrike “zanimljivosti” i youtube senzacija pre sedam godina. To je onaj priprosti, krezubi Velšanin koji je pevao operu u britanskom Idolu (ili nečemu takvom) i pobedio. Posle je napravio osrednju karijeru muzičke zvezdice, dovoljno da se ne mora vratiti na posao u prodavnici mobilnih telefona, nedovoljno da bi ga ljudi masovno sećali sedam godina kasnije.

Ovo je film o njemu i po svim pravilima mora da bude ljudski, inspirativan i jednostavan, a naš junak nam mora biti simpatičan. On mora biti okružen sa nerazumevanjem okoline (check, velški radnički milje možda voli šlagere Toma Jonesa, ali su operske arije opasno preko granice pederluka), pa čak i svoje porodice (otac je tipična radničina kojoj sinovljevo prenemaganje, urlanje, debljina i generalno čudnost nisu najmanje simpatični), mora imati arhi-neprijatelja (check, ima frajera koji ga proganja i muči još od osnovne škole), mora imati dobru, lokalnu devojku, i mora imati jednog čudnog, ali vernog drugara. I neka počne opera njegovog života.

Ko se priseti bajatih vesti, film će mu biti spoiler od početka do kraja. Pobogu, kulminaciju filma smo već videli na internetu. A to do toga je došlo onim putem kojim se stalno ide: upornim radom, povremenom depresijom, borbom sa nerazumevanjem okoline uz pomoć najbližih. Da je socijalno orjentiran ili komičan film, onda bi imao šmek onih britanskih komedija o gubitnicima koji nađu smisao života u nečemu čudnom i neplaniranom. Ovako imamo skoro pa tipičnu dramicu o uspehu, ne mnogo različitu od sportskih dramuljina. Uostalom, nije li današnji svet sportski ustrojen gde svi ganjaju neke bodove popularnosti?

Zapravo, jedino što će vas navesti na krivi trag je naslov, sročen tako da bi odgovarao društvenoj mantri o jednoj šansi za uspeh i sleđenju svoga sna. Mantra je glupost, šansi je, naravno, više od jedne, a snovi se menjaju kroz život. Paul nije imao jednu šansu, imao je barem dve. Prvu je propustio jer ga je u ključnom momentu, na audiciji za masterclass kod Pavarottija, drugu je prihvatio gotovo nevoljno.

Film gledljivim čine glumci. James Corden je zaista simpatičan kao Paul Potts, Alexandra Roach kao njegova žena Julz. Mackenzie Crook je idealan kao “comic relief”, kada već svaki junak mora da ima blesavog drugara. Njegove eskapade su klišeizirane, ali dovoljno blesave da povremeno razbiju ozbiljan ton filma. Scenario Justina Zackmana je predvidljiv, a režija Davida Frankela školska i neprimetna. Fotografija fino hvata lokacije, bilo da je to memljivi velški gradić, bilo da je to glamurozna Venecija.

One Chance nije ništa posebno. Ne može se reći da je loš film, ne može se reći ni da je dobar. Jednostavno je školski, jedan od onih za gledanje na televiziji. Na stranu što je Paul Potts sada uglavnom zaboravljena senzacija, što odmah na početku stičemo utisak “aha, TAJ tip...” i što nam je priča poznata, a pozadinski detalji nebitni, One Chance jednostavno ničim ne istupa iz mora sličnih filmova.

↧

Latest Images