Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

kontakt: magister.umetnosti@gmail.com

older | 1 | .... | 36 | 37 | (Page 38) | 39 | 40 | .... | 66 | newer

    0 0
  • 10/13/16--00:00: The Good Neighbor
  • 2016.
    režija: Kasra Farahani
    scenario: Mark Bianculli, Jeff Richard
    uloge: Logan Miller, Keir Gilchrist, James Caan, Laura Innes


    Dragi moji, ovako dalje ne može. Ja više ne znam ko je tu blesav: oni koji to snimaju ili ja koji to gledam sa nadom da ću videti nešto novo u istrošenom pod-žanru filmske prismotre. Dok je u hororu to, u paketu zvanom “found footage” imalo smisla na početku trenda, barem se fingirala autentičnost, u drugim žanrovima je to moglo biti upotrebljeno više kao začin, vrlo retko kao osnova filma. The Good Neighbor može poslužiti jedino kao demistifikacija tog filmskog postupka. Ključna reč je banalnost.
    Ovde je situacija sledeća: dvojica tinejdžera, Sean (Gilchrist) i Ethan (Miller) pod izgovorom socijalnog eksperimenta, osnosno snimanja dokumentarca instaliraju kamere, “bube” i elektronske uređaje koji prave buku u kući svog starog suseda Harolda Graineya (Caan). Pokušavaju da ga ubede da mu je kuća ukleta. Za dobru meru, još mu i anonimno pozivaju policiju, pa ga pozornik povremeno posećuje. Štos je u tome što starina ne trza ni najmanje. Logično, stari ljudi se nemaju zašto bojati duhova i sličnih pizdarija, a možda ga sustižu i njegovi lični duhovi. U svakom slučaju, klince zanima šta se to skriva u njegovom podrumu.
    Dakle, na jednom nivou imamo tu neslanu šalu, dodatno “produbljenu” sa flashback momentima na starčevu prošlost i ne baš idiličan odnos sa ženom. U teoriji, to bi moglo poslužiti za karakterizaciju njegovog lika, ali ovde je to beznadežno plitko i očekivano. Ceo incident je dodatno “spoilan” scenama sa suđenja (“flash forward”) koje otkrivaju da eksperiment nije baš naročito uspeo i da ima reperkusije za dvojicu “vragolana”. Takođe imamo scene njihovog snimanja, kreativnih i inih razlika, koje nam zajedno sa suđenjem otkrivaju detalje iz njihovih pozadina. U tim scenama njihovog “rada” nema ničeg meta-filmskog, pa one služe manje ili više da nas upoznaju sa njihovom motivacijom, očekivano plošnom.

     The Good Neighbor ne nudi nikakav komentar i to je njegov glavni problem. Misterija oko starca je toliko puta viđena, od Hitchcocka nadalje, a ovde deluje posebno izrabljeno i otrcano. Takođe, to što su omladinci poprilično gadni likovi nije ništa novo i ne znam kako značajno, nemoguće je izvoditi takve “eksperimente” i ne biti gadan. Mladi glumci se trude da ih ne uteraju u domenu karikature i uglavnom im uspeva, ali potencijal legendarnog Jamesa Caana nije iskorišten, tako da on “mesečari”, provlači se i naplaćuje honorar. Ono što mene zanima je šta je autor Kasra Farahani, bivši scenograf koji se oprobao u režiji, hteo da kaže s ovim filmom. Priča je bespoentna, scenario loš, ekranizacija krajnje neimpozantna. Gubljenje vremena.

    0 0
  • 10/14/16--00:00: Me Before You
  • 2016.
    režija: Thea Sharrock
    scenario: Jojo Moyes (prema svom romanu)
    uloge: Emilia Clarke, Sam Claflin, Samantha Spiro, Brendan Coyle, Jenna Coleman, Janet McTeer, Charles Dance, Stephen Peacocke, Matthew Lewis, Joanna Lumley



    Veliki studiji su provalili štos: usred leta kada dominiraju akciono-stripovski spektakli, franšizni nastavci i ostala nezahtevna zabava treba razbiti monotoniju i ubaciti nešto potpuno suprotno. Što će reći, nešto gde se ljubav i smrt ukrštaju, a smrt pobeđuje iako navijamo za suprotan ishod. Dakle, “tear jerker” za sve romantične dušice koje plaču na letnjoj kiši, pa radilo se to o umirućim tinejdžerima (The Fault in Our Stars) ili odraslim osobama. Ovogodišnji “neočekivani” kino-hit nam dolazi iz Velike Britanije, zove se Me Before You i ekranizacija je romana bestsellera koji je izmamio tisuće suza na oči svojih čitalaca od kojih ja nisam nijedan. (Kretenske li konstrukcije, ali moram se igrati duhovitosti na nevesele teme kao što je gledanje ovog filma posle podužeg i opravdanog odlaganja i pisanje kritike za isti.)
    Pa ko se tu voli, a ko umire. “Umire” je malo prejaka reč (neki su umrli i od toga), tip naprosto želi da se ubije. On je Will (Claflin), iz bogataške kuće, ciničan i nepokretan usled saobraćajne nesreće. Ona je Lou (Clarke), njegova negovateljica za lakše poslove – jer teže obavlja medicinski tehničar (Peacocke) – i nakon tipičnog rom-com lošeg početka želi da mu bude prijateljica, a možda i više od toga. Njih dvoje su suprotnosti (a suprotnosti se privlače, kako to tvrde naivni), on bogat, ona ostala bez posla kad joj je radno mesto bankrotiralo, on sofisticiran, ona jednostavna, on zna da se obuče, ona kao da pelješi pokojnu babu za odeću, on tako otrovan, ona naivno iskrena, fina dok ne popizdi... I oni će se, naravno, zaljubiti jedno u drugo iako to nije nimalo u skladu sa poslovnom etikom, a ona pritom ima i dečka, sebičnog sportistu (Lewis), ali srce ne bira. Pitanje je, međutim, hoće li to biti dovoljno da nesrećnom Willu vrati životnu radost i odvrati ga od nauma.
    Uh... Šta da vam kažem, ima tu svega i svačega, od romantične komedije do tragične romanse i nazad, nešto opuštenih humornih momenata, nešto usiljenih humornih momenata, nešto teško savladivog srceparajućeg dijaloga koji više liči na monolog, smeh, suze, treniranje pozitivnosti u teškim okolnostima, lični rast kroz prijateljevanje s drugim i sve u tom stilu. Gledljivo koliko i većina Notebookova i ostalih žalopojki, ako trzate na takve stvari. Ako ne trzate, onda molite boga da vaša bolja polovina ne nameri da gleda baš to i ništa drugo. Ako ipak do toga dođe, moj vam je savet da iskoristite naslov filma u svoju odbranu. Rizikujete da vas se gleda kao poslednje đubre, ali ako ste se namerili da se izvučete od festivala suza...
    Zapravo, najbolji deo filma su glumci koji igraju protiv tipskih likova po kakvima ih prepoznajemo. Emilia Clarke (Game of Thrones) i Sam Claflin (The Hunger Games) kao nemoćni tragični ljubavnici. Pritom on prikovan za kolica, pa se elementarno brani crnim humorom, otkrićemo da na taj način sakriva bol (Ajde?!), a ona deglamurizirana do krajnjih granica, što možda shvata kao prečicu do ozbiljnijih uloga i nagrada (premda je premlada za tako nešto). Takođe, režija je solidna, film je vizuelno dopadljiv, adaptacija romana pretpostavljam adekvatna, (film ostaje na istom tragu), ali sve to je nekako već viđeno.

     Kad smo kod viđenosti, što se mene tiče, Joanna Lumley je uvek rado viđena u ponekoj filmskoj epizodi, ako je moguće komičnoj. Njena pojava me je razbudila. Nisu ni ostali epizodisti (familije, prijatelji, njegovi, njeni) loši, ali niko od njih nije Joanna Lumley.

    0 0
  • 10/15/16--00:00: Julieta
  • Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovdea  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.


    Činilo se da je Almodovarova karijera svoj vrhunac dostigla na prelasku milenija i da je od tada u silaznoj putanji, iako su njegovi filmovi još uvijek bili dobri i osebujni. Pa opet, što god autor pokušao, činilo se da su njegovi najbolji filmovi poput Sve o mojoj majci i Pričaj s njomiza njega. A pokušavao je dosta toga, i s ozbiljnim temama i mračnim tonovima (Loš odgoj), i sa svojim klasičnim spojevima trilera s melodramom, romansom i komedijom (Vrati se, Slomljeni zagrljaji), pa čak i s art-hororom (Koža u kojoj živim). Svi ti filmovi bili su originalni, prepoznatljivo “almodovarovski”, ali ostajao je utisak da smo od majstora već vidjeli bolje. Na koncu smo dobili i pravi razlog za zabrinutost: Putnici ljubavniciostavljali su dojam da je veliki autor ostao bez inspiracije, pa je posegao za svojom ranom, “Movida Madrilena” fazom karijere i snimio ne baš uspelu posvetu samome sebi.
    Julietaće možda biti još jedna prekretnica za Almodovarovu karijeru jer se radi o, za standarde autora, neobičnom filmu. Naravno, ima tu standardnih Almodovarovih elemenata: žena i njena patnja u centru zbivanja, seksualne aluzije, “queer” momenti, uvrnuti humor, obiteljske tajne, velike ljubavi, odlazasci bez pozdrava, “hitchcockovske” misterije, žive boje, bogate teksture u scenografiji i kostimu, ali im autor prilazi potpuno drugačije. Umjesto festivala bizarnosti, dobili smo elegantan i efikasan film u kojem je svaki detalj na svom mjestu, ali ne “vrišti” da ga zamjetimo, i koji se vodi geslom “manje je više”. Čak je i Almodovarov prepoznatljivi “camp” sveden na jedan dio jedne scene, u sebi ne sadrži provokaciju i dramaturški je potpuno opravdan.

    Film je ekranizacija triju priča - Chance, Sooni Silence- kanadske nobelovke Alice Munro iz njene zbirke Runaway. Iako su priče potpuno funkcionalne odvojeno, u zbirci su date jedna za drugom i imaju istoimenu junakinju Juliet za koju se da zaključiti da je ista osoba u različitim fazama svog života. Almodovar se još ranije zainteresirao za ekranizaciju materijala: originalna ideja bila je snimati u Kanadi na engleskom jeziku i s Meryl Streep u glavnoj ulozi. Iako je glumica pristala na ulogu, a produkcijski tim već počeo s pregledom lokacija, Almodovar se predomislio osjećajući se nekompetentnim da piše na engleskom. Priče su zatim prebačene u španjolski kontekst, vremenski razmak među njima je smanjen, a naslovna uloga je podijeljena na dvije glumice: u mlađoj dobi ju igra Adriana Ugarte, a u starijoj Emma Suarez. Ono po čemu će Julieta svakako biti upamćena je zamjena njih dvije u istoj sceni, što je antologijski primjer režijske suptilnosti i elegancije.
    Naslovnu junakinju upoznajemo kao zrelu ženu koja vodi ugodan i ispunjen život. Sa svojim zaručnikom, igra ga argentinski glumac Dario Grandinetti, privodi kraju pripreme za preseljenje iz Madrida u Portugal, sve do slučajnog susreta s osobom iz svoje prošlosti. U pitanju je prijateljica njene kćeri iz mladih dana koja joj kaže da joj je kćer vidjela u Italiji, da ima troje djece, da je lijepa, iako mršava. Taj susret će Julietu nagnati da raskine zaruke i umesto u Portugal, svoj život preseli na svoju nekadašnju adresu u drugom kvartu Madrida. Očito, majka i kći već dugo nisu u komunikaciji i ta adresa je možda jedini kontakt. U polunamještenom stanu, rastrojena Julieta počinje pisati memoarske bilješke.

    Ono što slijedi je školski primjer flashbacka na to kako je do prekida komunikacije između njih dvije došlo. Počinje sa slučajnim susretom na vlaku između mlade Juliete i njenog budućeg muža i oca njene kćeri, ribara Xoana, a dalje ide kroz šumu zapletenih odnosa, prevara, bolesnih, umirućih supružnika, smrti i obiteljskih tragedija. U takvom spletu okolnosti, često oni koji dolaze i promatraju sa strane bolje vide od onih koji su u centru zbivanja. Julieta će tako primjetiti čudne odnose u kući svojih roditelja, ali ne i u svojoj, to će umesto nje shvatiti stara, indiskretna sluškinja (poznata Almodovarova epizodistica Rosy De Palma). Zamjerat će svom ocu, ali neće primjetiti da kćerka isto tako zamjera njoj. Osuđivat će očevu ljubavnicu, a i sama je bila u sličnom položaju. Naći će se pri ruci bolesnoj prijateljici i muževoj bivšoj ljubavnici, dok će se o njoj u depresiji brinuti kći sa svojom prijateljicom. Dualnosti se ponavljaju, tragedije dolaze u parovima, a odnosi pojedinih likova variraju ovisno o poziciji u kojoj ih je tragedija zatekla. Ono što je znakovito jest da osjećaj krivice dolazi tek kasnije, skupa sa spoznajom, pa je upitno mogu li se odnosi s tim odmakom popraviti.

    Iako originalna glazba Alberta Iglesiasa diktira ugođaj “hitchcockovske” misterije, ona u filmu nije usmjerena na traženje odgovornih za tragedije koje se događaju gotovo svakodnevno, već na pitanje zašto. Ne samo zašto se tragedije događaju, već zašto junaci čine to što čine, pa makar trpjeli posljedice. Almodovar je i ranije “čitao” Hitchcocka i spajao ga s melodramom. Samo prije Julietenije bio toliko racionalan. Ovdje nema prenaglašavanja i to rezultira efikasnim i efektnim filmom, napetom misterijom o ljudskim emocijama.

    0 0
  • 10/16/16--00:00: Cafe Society
  • Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovdea  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.
    Ni od Woodija Allena ne očekuju se iznenađenja. Svake godine znamo da će on izbaciti jedan film koji će premijeru imatu u Cannesu ili najkasnije u Veneciji, i manje ili više znamo što možemo od tog filma očekivati: nostalgičnu špicu kakvu više nitko ne radi, autora kao sveznajućeg naratora, barem jednog glumca koji će pokušati odigrati klasik zvani “lik Woodija Allena”, dijalog rapidnog tempa, nekoliko spremnih citata, intelektualni humor, nostalgiju, jazz standarde kao muzičku pratnju, intelektualnost sa pripadajućim neurozama i bit židovstva, takođe sa pratećim neurozama. Woody Allen radi filmove za sebe, na nama je da ga prihvatimo ili ne. Iako znamo što ćemo dobiti kada se upustimo u gledanje Allenovog filma, Cafe Society po nekim trivijalnim stvarima pruža sasvim nov ugođaj. U pitanju je prva suradnja na dugometražnom filmu između Allena i legendarnog direktora fotografije Vittoria Storara, i obojici je to prvi film snimljen na digitalnom formatu. Također, newyorški se filmaš prvi put bavi Hollywoodom, njegovim klasičnim periodom i miljeom filmskih profesionalaca. Satira je prisutna, ali je pomiješana s nostalgijom.
    Već prva scena nas vodi na luksuznu zabavu gdje se imena slavnih ispaljuju rafalno. Uspješni agent Phil, igra ga Steve Carell u svom poznatom brbljivo-nametljivom izdanju, očekuje telefonski poziv od Ginger Rogers, ali namjesto toga dobiva poziv od svoje sestre koja mu javlja da njen mlađi, zbunjeni sin Bobby dolazi u Los Angeles i moli ga da mu pomogne dok se ne snađe. Phil ne održava bliske kontakte s rodbinom, čak ne razlikuje imena svojih nećaka i njihovog oca, ali skoro neurotičnom Bobbyju (Jesse Eisenberg u savršenoj imitaciji mladog Woodija Allena s karakterističnim pogrbljenim držanjem) iz osjećaja dužnosti daje početni posao i upoznaje ga s poznatim licima, ali i sa svojom sekretaricom Veronicom zvanom Vonnie koju Kristen Stewart igra apsolutno sigurno i briljantno. Bobby vrlo brzo uči trikove posla i dobiva kontakte, ali se i zaljubljuje u Vonnie koju vidi kao jedinu iskrenu osobu u moru prijetvornih i taštih igrača. Ona se, međutim, viđa sa starijim, oženjenim muškarcem i prisiljena je na težak izbor u kojem se na kraju vodi interesom.
    Bobby koji je stekao nešto samopouzdanja vraća se u New York, i s bratom gangsterom ulazi u posao vođenja noćnog kluba koji postaje trendovsko mjesto na koje izlazi newyorška elita. Ubrzo se ženi s djevojkom koja se, ironije li, također zove Veronica (igra ju elegantna Blake Lively) i s njom dobiva kćer, ali svejedno ne zaboravlja Vonnie. Ponovni susret njih dvoje može srušiti krhke temelje odvojenih života. Oboje su zapravo više podigli fasade - Bobby kao uspješni šarmer i poslovni čovjek, a Vonnie kao tipična blazirana hollywoodska žena kakve je ranije prezirala - nego što su se zapravo promjenili.
    Najjača točka Allenovog novijeg opusa je svakako rad s glumcima. On je toliko veliko autorsko ime da se uloge u njegovoj podjeli ne odbijaju i glumcima zapravo služe na čast; Allen, i sam bivši glumac, komičar s prepoznatljivom osobnošću, ali i improvizator, svakako može ponuditi puno znanja i savjeta. Pitanje je samo koliko će tko od toga iskoristiti. Jesse Eisenberg jedan je od ekspresivnijih glumaca današnjice i uz pravo vođenje može ostvariti sjajne uloge, kao što je to ovdje slučaj. Njegov Bobby je možda u početku samo imitacija Allenove nekadašnje persone, ali transformacija koju prolazi impozantna je i glatko izvedena. Kristen Stewart je s ulogom Vonnie dokazala da je vrhunska glumica s osjećajem za nijanse, kojoj je uloga u Sumraksagi bila prije eksces nego slika ograničenih glumačkih mogućnosti. Nažalost, komičarski potencijal Stevea Carella nije dobio novu dimenziju, a ni Blake Lively u svojoj ulozi ne dolazi do izražaja, ali zato su ostali epizodisti uglavnom bili raspoloženi.
    Woody Allen se reciklira i to nije ništa novo i neočekivano za autora koji je zašao u deveto desetljeće života i koji iza sebe ima 47 najčešće tematski bliskih filmova. Osnovna ljubavna priča u svojoj biti dosta podsjeća na Annie Hall, Bobbyjev uspon u New Yorku zahvaljujući bratu-kriminalcu na Metke iznad Broadwaya, podzaplet sa sestrom, njenim mužem i nasilnim susjedom na Manhattan Murder Mystery, jedna od ranijih scena između Bobbyja i prostitutke u sjećanje priziva Razarajućeg Harryja, a motiv židovske obitelji i prepirki između majke i oca je apsolutni klasik kod Allena. Međutim, Woody Allen kao redatelj uspješno prevladava ograničenja sebe kao pisca koji je već realizirao sve svoje ideje, pa je osuđen na ponavljanje sličnog sa minimalnim varijacijama. Allen kao redatelj još uvijek osjeća radost igre, pa makar to bio jedan kadar, jedan detalj, spektar boja, stari štos koji on umije “prodati”, poput veselog prikazivanja gangsterskih aktivnosti, ping-ponga humorističnih replika o prirodi ljudske duše ili ograničenja koja dolaze s religijom, odnosno generalnog osjećaja za jedno drugo vrijeme kada nam se sve činilo boljim, uglavnom zato što o njegovoj realnosti nismo imali pojma. Čak i kad ne govori ništa novo, Woody Allen to po pravilu čini sa stilom.



    0 0
  • 10/17/16--00:00: The Neon Demon
  • kritika originalno  objavljena na Monitoru
    2016.
    režija: Nicolas Winding Refn
    scenario: Nicolas Winding Refn, Mary Laws, Penny Stanham
    uloge: Elle Fanning, Karl Glusman, Jena Malone, Bella Heathcote, Abbey Lee, Desmond Harrington, Christina Hendricks, Keanu Reeves, Alessandro Nivola


    Prelaz sa čistog žanra na arthouse nije uvek gladak i Nicolas Winding Refn je primer za to. Nakon uspešnih žanrovskih filmova u Danskoj (Pusher, Bleeder), Refn je u velikoj meri zeznuo svoj prvi pokušaj internacionalnog proboja u Americi sa Fear X. Vratio se doma, snimio dva nastavka Pushera i pokušao ponovo u Engleskoj, gde je sa maestralnim Bronsonom i uznemirujućim visceralnim epom Valhalla Rising pogodio u centar i kod kritike i kod odabrane publike. Činilo se da je samo nebo granica.

     Kao reditelj svetskog renomea, rešio je da se vrati na mesto svog poraza sa nešto izmenjenim pristupom koji je u međuvremenu usvojio: da uzme klasične motive i obradi ih na potpuno drugačiji način i tako približi filmu čiste forme. Refn je postao, osim za visceralnost, sinonim i za “style over substance” kinematografiju. To je bilo vidljivo i u festivalskom hitu Drivekoji se i pored larpurlartizma održao kompaktnim skoro do samog kraja (prvenstveno zahvaljujući scenariju Hosseina Aminija, ali i Walteru Hillu kao neupitnom uzoru), a posebno je došlo do izražaja u raspadu sistema začinjenom “torture pornom” i psihoanalizom za morone zvanom Only God Forgives. Uhvatio se Refn Lyncha (vizuelno), Jodorowskog i Gaspara Noe, nadao se da će ga vizuelna atraktivnost i bezizražajni manirizam Ryana Goslinga patentiran u Driveu izvući, kockao se i izgubio.
    U svom novom filmu The Neon Demon pokušava slično, čak sa više uzora, citata, izvora za ponovno čitanje i pakovanje, ali takođe opet sa tankim scenariom, likovima, bedastim dijalozima (ne toliko kao u Only God Forgives, ali svejedno) i izuzetno banalnim metaforama. Ne uspeva u potpunosti, ali je The Neon Demonuprkos trajanju od dva sata uz izrazitu nedogađajnost i pužev tempo ipak vizuelno fascinantan, auditivno upečatljiv, gledljiv i na momente čak i uvredljivo zabavan film.
    Na tapetu je opet Los Angeles, odnosno linija Hollywood – Beverly Hills i milje predatorskog sveta visoke mode. Naša junakinja je šesnaestogodišnja Jesse (Fanning), tek stigla u grad-zverinjak (videćemo na nekoliko mesta i poprilično jasno potkrepljenje u vidu divljih mačaka, živih ili prepariranih), neiskvarena, naivna/nevina i “prirodno lepa” u okruženju plastičnih cura koje najčešće posle dvadesete godine moraju da menjaju poziv. Sa dobrom voljom, nešto zdrave seljačke pameti i generalnim planom, ona se smešta u sumnjivi motel u vlasništvu sumnjivog tipa (Reeves) i sa amaterskim fotografom / potencijalnim dečkom (Glusman) radi prvo slikanje.
     Upravo tu je i upoznajemo, nepomičnu, naizgled mrtvu, okrvavljenu na stilskom nameštaju. Sve je to poza, ali za posumnjati je hoće li trik upaliti. Profesionalci su se svega nagledali. Ipak, Jesseina nevinost je njena ulaznica u svet visoke mode: ona ima kvalitete koji su deficitarni na tržištu. Ona će joj doneti pažnju vizažistice Ruby (Malone) i voditeljice agencije (Christina Hendricks u cameo-ulozi) koja joj obećava svetsku karijeru, profesionalnog fotografa (Harrington), te modnog kreatora (Alessandro Nivola koji afektira tu jednu scenu) uverenog da je lepota sve, ali i konkurencije, plastičnih cura, “veteranki” Gigi (Heathcote) i Sarah (Lee). Kako će se nevina, iako možda ne baš glupava curica snaći u zverinjaku?
    Radnja se odvija izrazito sporo, ali Refna očito više zanimaju druge stvari. Los Angeles nad kojim je uvek pun mesec. Ušljivi motel. Stare, doterane, ali svejedno sablasne vile u kojima niko ne živi. Nameštaj. Zavese. Ekstravagantni klubovi i žurke. Haljine. Pogledi u prazno, pogledi u svetlu budućnost, pogledi koji mogu ubiti. Potpuni mrak u kojem blješte geometrijski ornamenti. Crno, belo, grimizno crveno i trulo zeleno. Praćen sveprisutnim elektronskim soundtrackom koji spaja klasike tipa Tangerine Dreamsa “porno beatom”, The Neon Demon je savršen, elaboriran, poduži video-spot ili reklama za nameštaj, haljine, parfeme, glamur.
    Refn je tu ubacio puno referenci i posveta. Neki kadrovi, naročito na početku, su distinktivno kubrickovski. Može se pronaći italijanski “gialo” jednako tako sklon spajanju mraka sa živim bojama, smešten u slične ambijente i okruženja. Neonska estetika Gaspera Noe i Enter The Void se podrazumeva, a Refn čak pozajmljuje i glavnog glumca iz Love, Karla Glusmana, jednako anemičnog kao i kod Noea. Lynch je isto legitimna asocijacija, i što se tiče vizuelnog i što se tiče visceralnog, a i na planu radnje i namere se mogu uočiti paralele sa Mulholland Driveom, jer im je suština slična: “love/hate” pismo Hollywoodu. Takođe, potpuno crnilo i potpuna belina asociraju na Glazerov Under the Skin.
     Međutim, većina tih posveta deluje jednostavno šminkerski. U poređenju sa “gialo” legendama Bavom i Argentom, The Neon Demon ima premalo “krvi i mesa”, prekasno i premalo. Mulholland Drive je ipak višestruko superiorniji film, jer zapravo ima i snage i strave, dok je The Neon Demon mlitav, hladan i takvima nas i ostavlja. Takođe, apsoluti svetla i mraka u Under the Skin imaju smisla jer je u pitanju antropološki film, dok Refn ne traga ni za kakvom suštinom već eksploatira belodane činjenice i pokušava da šokira s ekscesima. Tako, češće implicitno nego eksplicitno, imamo nasilje, silovanje, pedofiliju, homoseksualnost, nekrofiliju i kanibalizam i sve to možemo tumačiti ili kao “lame” metaforu “dog eat dog” sveta manekenstva ili kao šokove samih sebe radi. Izbor, složićete se, nije baš neki.
    Najslabiji deo filma je scenario, kao što je to kod Refna slučaj. Nije katastrofalan kao u Only God Forgives, ali je, čak i kad zanemarimo notorne nelogičnosti, on jednosmeran i tanak. Osnovni problem je skoro nepostojeća karakterizacija likova svedenih na funkcije u filmu ili na štoseve za jednu upotrebu, što u principu sputava glumce. Keanu Reeves u ulozi kontra svom uobičajenom tipu heroja je zanimljiv zezalački štos, ali lako je zezati se sa lošim do prosečnim glumcem. Drugi, međutim, pate zbog svoje prazne egzistencije na filmu.
    To je naročito primetno kod protagonistkinje kod koje je bilo šta vezano za ličnost tek nagovešteno. Istini za volju, njen stav prema sebi, ljudima oko sebe i celom svetu se menja sa njenim strelovitim usponom u manekenskom poslu, ali glumica kojoj je osnovni zadatak zagledanost u nešto od toga ne profitira naročito. Da, taština maskira naivnost ili je dodatno pojačava i za našu Jesse nam je jasno kao dan da je njen rezon da lepota donosi novac ispravan, ali da joj plan nije naročito detaljan. Međutim, ona kao lik svejedno nema snagu da bude naslovni neonski demon koji kao Nomi Malone u Showgirls napreduje gazeći konkurenciju, niti funkcioniše kao žrtva, pa nam nije naročito stalo do nje kada je zadesi šta je zadesi, sama se igrala i preigrala.
     Ono što posebno smeta je to da se The Neon Demon izdaje za psihološki horor i suspense triler. Od tog posla do pred sam kraj filma nema ništa, a i jednom kada se stvari pokrenu sa mrtve tačke, Refn ostavlja većinu toga van ekrana, pa je The Neon Demonnjegov najmanje eksplicitan film. Reditelj drugačijeg usmerenja, na pamet mi padaju Tarantino ili braća Coen, pa i bilo koji od braće McDonagh bi taj materijal i uzore / primere za ugled drugačije složili u na kraju zanimljiviji, pratljiviji i zabavniji film. Međutim, Refn ne bi bio Refn kada ne bi postavio nedostižno visoke ciljeve. Zato je The Neon Demončisto audio-vizuelno iskustvo za svaku pohvalu i preporuku, samo kao filmska priča nema baš smisla. Možda bi Refn prošao bolje kada ne bi po svaku cenu izbegavao konvencije i tražio načine da šokira publiku. Možda bi takvim spontanim pristupom čak i lakše došao do cilja.

    0 0
  • 10/18/16--00:00: Confirmation
  • 2016.
    režija: Rick Famuyiwa
    scenario: Susannah Grant
    uloge: Kerry Washington, Wendell Pierce, Greg Kinnear, Jeffrey Wright, Bill Irwin, Grace Gummer, Treat Williams, Alison Wright


    Problem sa televizijskim filmovima je suština medija za koji su napravljeni. Najjednostavnije rečeno, televiziju ne gledamo na isti način na koji gledamo filmove u bioskopu. Televizija je neka vrsta usputne distrakcije ili makar kao aktivnost mora podrazumevati i trpeti distrakciju okoline, najčešće nismo sami u mraku. Zbog toga je režija televizijskih filmova konzervativna i neupadljiva, a intervencije su retke, cilj nije pokazati umeće, čak ni ispričati priču koliko preneti informaciju. To se posebno odnosi na filmove sa etiketom “po istinitom događaju”.
    Confirmation je takav film, televizijski i po istinitom događaju, čak veoma visoko profiliranom u Americi do te mere da se smatra istorijskim. Radi se o imenovanju Clarencea Thomasa (Pierce) za sudiju vrhovnog suda, kontroverzi i komitetskom saslušanju koje je usledilo. Godina je 1991. i Thomas je na tu poziciju imenovan po rasnom ključu, kao crnac koji nasleđuje crnca, i to prvog crnog sudiju vrhovnog suda u američkoj istoriji. Međutim, Thomas nije nikakav borac za ljudska prava nego težak konzervativac i poslušni pion tadašnjih političkih moćnika. Kontroverze, pak, nisu usledile zbog njegovih političkih opredeljenja nego zbog jedne druge pojave o kojoj se do tada manje pričalo, a koja će postati dominantna tema u javnom diskursu od 90-ih nadalje. Reč je o seksualnom uznemiravanju.
    Njega je, naime, optužila nekadašnja saradnica, kasnije profesorka prava na univerzitetu, Anita Hill (Washington) da ju je seksualno uznemiravao neprimerenim komentarima i prepričavanjem pornografskog sadržaja. Izbila je afera koja je oštro podelila američku političku scenu, ali i celokupnu javnost. Nakon saslušanja i brojnih političkih igara, dogovora i preraspoređivanja, Thomas je na kraju potvrđen, ali je zauvek ostala senka sumnje, a seksualno uznemiravanje je od tabua postala legitimna tema.
    Sa jedne strane imamo pravničku dramu po mehanici ne mnogo različitu od sudske, razlika je jedino u tome što komiteti samo saslušavaju, a ne presuđuju, prosto i jasno urađenu kao što je to običaj na televiziji. Drugi nivo toga su pravnička i politička nadmudrivanja daleko od očiju javnosti gde ćemo čuti i poznata imena, recimo još uvek aktuelnog potpredsednika Bidena (Kinnear) i sive eminencije Senata Teda Kennedyja (Williams). Treći nivo priče je praćenje tog slučaja, odnosno skandala kroz medije i tu zapravo imamo nešto zaista interesantno: vrlo vešto uklopljene arhivske televizijske snimke. Javnost je bila i ostala podeljena, slučaj je dospeo do toga da ga se parodira u humorističkom programu, a neki detalji su postali pop-kulturne reference. Odluka da se ne ide na flashback scene u kojima se otkriva šta se stvarno dogodilo je ispravna jer to zapravo i nije dugoročno bitno.
    Sama tema filma nas tera da zavrtimo neki svoj film u glavi i prisetimo se drugih političkih skandala na sličnu temu koji su ponekad i koštali karijere aktere koji su u njima učestvovali. Uzevši u obzir Trumpovu rasističku i seksističku kampanju i optužbe za seksualno uznemiravanje na njegov račun, tajming nije mogao biti bolji. Film nam takođe otkriva detalje o onom vremenu koje smo možda zaboravili ili smetnuli s uma. Ne samo da tada nije bilo efikasnog zakona o seksualnom uznemiravanju, nego je deviza “ćuti i trpi” bila primenjivana u velikoj većini situacija. Ženski glas se nije čuo ni u politici koja je još više bila muški klub: u senatu su sedele samo dve žene od ukupno sto mesta.
    Confirmation je zanimljiv film isključivo zbog svoje teme. Izvedba je onoliko dobra koliko može biti uz sva ograničenja i jasno je da je puno talenta tu, kako iza kamere, tako i ispred. Rick Famuyiwa nam je nedavno servirao svoj haotični film Dope, ali ga ovde vidimo u konzervativnom, televizijskom izdanju kako zanatski spretno spaja igrano sa arhivskim i prilično sigurno vodi glumce. Scenario potpisuje Susannah Grant koja već ima iskustva sa filmovima po istinitim događajima (Erin Brokovich). Glumačku postavu vidimo u sjajnom izdanju, i epizodiste i protagoniste koji svojim likovima prilaze delikatno i sa pažnjom, ima tu i imitacije (Greg Kinnear rastura kao Joe Biden), ali i prave, posvećene glume sa razumevanjem.

    Confirmation je dobar film za jedan televizijski uradak, ali je ograničenje formata ipak previše da bi bio dobar film tačka.

    0 0
  • 10/19/16--00:00: Night Fare
  • 2015.
    režija: Julien Seri
    scenario: Julien Seri, Cyril Ferment, Pascal Sid, Tarubi
    uloge: Jonathan Howard, Jonathan Demurger, Fanny Valette, Jess Liaudin



    Pita mangup u taksiju na semaforu: “Izvinite, je l’ mogu da zapalim?” Taksista odgovara: “Pa, zapali.” Mangup otvori vrata i zapali napolje. Opet počinjem kritiku s lošim vicem, ali istina je da se sa taksistima ne valja zajebavati. Tome nas uči i Night Fare, film koji povremeno izgleda kao dobar vic, a češće kao loš.
    Lokalac Luc (Demurger) i Englez Chris (Howard) su nekada bili najbolji ortaci, sitni krimosi na ulicama Pariza. Chris je čak imao devojku Ludivine (Valette) i spremao se za zajednički život s njom, dok nije odjednom nestao, odnosno preselio se u Englesku. Nekoliko godina kasnije, Chris se vraća u Pariz, Luc ga dočekuje i vodi na noć ludog žuranja. Novina je da su Luc i Ludivine sada kao zajedno, a novina je i da Chris nije više usijana glava kao što je bio.
    Ostavimo sad ljubavni trougao, tako standardni deo francuskog i ne samo francuskog krimića, on će se povući kao džoker kada zatreba. Suština priče je da se ni žurka nije končala baš bajno za dvojicu (bivših) ortaka, a treba nekako i doći kući. Dva mamlaza ne samo da zaustave potpuno pogrešan taksi kojeg vozi potpuno pogrešan, sablasan tip (Liaudin), nego i Luc pokuša sasvim pogrešan “stunt” u toj situaciji: da drugari zapale i ne plate.
    Isprva nam je malo suviše čudno zašto ih taksista tako revnosno prati. Da je u pitanju samo račun od 50-ak eura, on bi ih ili pustio, ili nalupao i naplatio se. Umesto toga, on ih sistematski proganja i plaši, a jasno je da može u jednoj tuči da pobije celu bandu ozbiljnijih kriminalaca (sa svojim potezima podseća na montrealsku trash ikonu, Le Bagmana) i patrolu interventnih policajaca pride. Ima li to veze sa njihovom prošlošću, sadašnjošću, sa taksistinim ludilom ili sa nečim što prevazilazi njihove male živote?
    U početku se čini da će nas Night Fare osvojiti svojom atmosferom kojom dominiraju znakovito ćutanje i neonska estetika pojačana sintetičkim soundtrackom, kao da je sve to preuzeto iz Refnovog Drivea, uz semi-monstruoznog negativca koji film drži u balansu između akcije i horora. Međutim, čak i pre polovine filma od ekonomičnih 80-ak minuta pogodiće nas spoznaja da dramaturgija filma apsolutno nema smisla, osim da nas kroz prazan hod otfura od jednog do drugog predviđenog “set-piecea”. Ništa novo za eksploatacijske filmove, ali ovde nije toliko problem što smo sve što vidimo videli već u boljem izdanju, koliko je poražavajuća činjenica da je sve što vidimo granično retardirano.
    Da se ne lažemo, ima tu vizuelno zanimljivih momenata, akcionih scena, vožnji i klaustrofobičnih susreta, a tučnjava među prijateljima snimljena skoro potpuno statičnom kamerom čini se kao jednostavno i interesantno rešenje suprotno onoj nepreglednoj varijanti snimanja iz blizine po svaku cenu. Film čak uspe da nas u jednom trenutku navede na krivi trag, iako bi zbog pomanjkanja interne logike u tom trenutku već morali prestati sa praćenjem radnje.
    Štos je što osim tih nekoliko bljeskova film zapravo nema smisla, u pojedinostima, kao ni u celini. Zapravo, više izgleda kao nekakav materijal koji treba iseći na inserte i koristiti kao svoj portfolio šta se sve može uraditi u roku od tri meseca za vreme čega je urađeno bukvalno sve, od pisanja scenarija, preko finansiranja i castinga do snimanja, sve to uz budžet od ispod milion eura i u jednom od najskupljih gradova Evrope. Iako je delimično očekivano, ipak treba odati priznanje Seriju i armiji pomoćnika za to što Pariz ne deluje nimalo turistički, nego naprotiv, kao veliki prljavi grad.

     I šta s tim na kraju? Pa ništa, nema veze, film nema veze s mozgom, pa zbog toga ne može baš ni biti zabavan. Svaka čast za trud, ali valjan prouzvod iziskuje i vreme i predan rad. Night Fare to nije.

    0 0
  • 10/20/16--00:00: The Sea of Trees
  • 2015.
    režija: Gus Van Sant
    scenario: Chris Sparling
    uloge: Matthew McConaughey, Ken Watanabe, Naomi Watts


    Naomi Watts. Sjajna glumica sa najlošijim castingom posle Nicolasa Cagea. Ona ne bira uloge, one biraju nju. Ona prihvata sve, verovatno po sistemu šta prvo pristigne. Dakle, ako imate sreće, ona će se pojaviti u vašem trash filmu koji radite sa napušenom ekipom iz bloka. I biće sjajna kao uvek, ma koliko materijal bio užasan. I zbog te kletve da bude sjajna sa loše napisanim likom u užasnom filmu, ova sjajna glumica možda nikada neće postići formalni uspeh i pokupiti neku zvučnu nagradu.

     Da bira uloge prema kvalitetu ponuđenog materijala, ovu u The Sea of Trees bi preskočila. Pa makar propustila priliku da radi sa Gusom Van Santom koji nije ni bleda senka onog snažnog autora iz 90-ih i ranih 2000-ih. Pa makar propustila šansu da deli scenu sa Matthewom McConaugheyem kome je lako da skuplja izazove nakon što je pokupio lovorike za par godina sjajno vođene karijere. Bez njih dvoje, The Sea of Trees bi bio očitiji primer onoga što zaista jeste: jedne prazne melodrame, lenjo napisane, pogrešno režirane, koja pati o toga da je svaka autorska odluka bila apsolutni promašaj.
    Naslovno more drveća je šuma Aokigahara u podnožju planine Fuji u Japanu, poznata kao mesto na koje masovno dolaze samoubice. Zanimljivo, ovo je već drugi film smešten u tu šumu ove godine, nakon jednog nemaštovitog horora iz januarskog termina za sahranu slabih naslova. Jedan od tih samoubica je i profesor Arthur Brennan (McConaughey) koji dolazi u Japan sa kartom u jednom pravcu i bez prtljaga sa jasnom namerom da se sahrani na račun japanske države, kao da je to moguće tek tako. On će otići u šumu, taman krenuti da guta tablete, kada iz grma izleti još jedan kolega (Watanabe) koji se predomislio, pa sad želi da izađe iz guste šume. Brennan, dobar čovek kakav je, reši da odloži svoje planove za kasnije i pomogne mu da se izvuče.
    The Sea of Trees definitivno nije film o šumi Aokigahara, jer je ista uslikana kao i bilo koja druga šuma na svetu, ni po čemu specifična, niti zlokobnija od prve šume koja vam padne na pamet. Scenarista Sparling i Van Sant čak ne ulaze u problematiku fenomena tog mesta, niti postavljaju pitanje zašto ljudi dolaze baš tu da bi se ubili. Toliko da se zapitamo zašto je Brennan krenuo na toliki put od svoje skromne profesorske plate kada je tableta mogao da se naguta i u toploti doma svog ili u prvoj obližnjoj šumi ako mu je baš do šumskog ambijenta.
     Možda je, nadamo se, film o samoubistvu kao takvom. Teško, iako su samoubistva česta Van Santova tema. Ovde je jedini zanimljiv momenat borba za život u ključnom trenutku i potreba da se pomogne drugome pre nego što se nastavi sa svojim planovima. Čak ni potencijalna ironija situacije u kojoj se dvojica samoubica bore za preživljavanje nije iskorištena sa stilom ili makar sa elementarnim osećajem. Naprosto, ne hvata se ljudska psiha i njeno stanje u tim trenucima odluke da li život ima više smisla. Ono čime se Sparling i Van Sant bave su McConaugheyevi glomazni monolozi u kojima kuka nad sudbinom (solidno izvedeno, nimalo impozantno) i Watanabeove neme reakcije i lakonski odgovori.
    A onda, za šlag na torti, tu su flashback momenti na Brennanov prethodni život. Tu ćete se upecati, misleći da je bit filma uzrok njegove depresije iz koje jedini izlaz vidi kroz samoubistvo u japanskoj šumi. Ali vraga! Sve što su nam pripremili autori su dosadne, tipske scene s posla i iz kuće, te loš brak sa suprugom Joan (Watts) kao uzrok svih problema. Ne, nije to ni studija iz bračnog života, jer se dešavaju melodramatski obrati kada žena koja kinji ionako depresivnog muža (koji je btw vara) postaje bolesna žena bez koje on ne može da zamisli svoj život. Čak je i ironija sudbine kako ona gine (nije neki spoiler, zašto bi se profa ubijao kada je ponovo otkrio ljubav) još jedan plastičan, besmislen melodramatski obrat.
    Tako retardirano napisan da se prosto zapitamo je li Sparling isti onaj autor koji je napisao zanimljivi žanrovski naslov Burried, ovakav scenario stavlja nemoguće zadatke pred glumce koji se upinju da ne izgledaju kao kompletni kreteni. To im uspeva i treba im odati priznanje za stoičko podnošenje muke, ali slaba je to uteha kada u filmu nije moguće naći jednu pozitivnu stranu. Van Sant režira bez odnosa do materijala, reklo bi se čak i bez iskrenog interesa za isti, dosadno i nepažljivo, čak puštajući onu neprimerenu muziku da se vrti u pozadini kroz veći deo filma. Prosto je neverovatno da autor tog kalibra dozvoljava sebi da snimi film bez ikakve želje da nešto s njim kaže.
     S tim u vezi, jeste li primetili koliko su indie, a posebno queer autori iz 90-ih prolupali u novom milenijumu, toliko da prave potpuno prazne, bezidejne filmove? Još se oporavljam od Arakijevog poslednjeg uratka da bi me dočekao Van Sant sa ovim tupilom. Je li to normalno? Priča se za autore Novog Hollywooda da su se izlizali, potrošili, ostali bez ideja i otišli u kiselinu, ali to je nekako i logično: njima je kako god okrenemo vreme za penziju, ne možemo očekivati snagu i lucidnost kakvu su imali pre 40 ili 50 godina. Ali autori koji su svoje karijere izgradili 90-ih godina nisu uopšte toliko stari da bi, čast izuzecima, sebi dozvoljavali ovakve brljotine.

    0 0
  • 10/21/16--00:00: A Hologram for the King
  • 2016.
    scenario i režija: Tom Tykwer (prema romanu Davea Eggersa)
    uloge: Tom Hanks, Alexander Black, Sarita Choudhury, Sidse Babett Knudsen, Tracey Fairaway, Jane Perry, Tom Skerritt


    Tom Tykwer je kao autor bio hit trenutka na prelazu u novi milenijum, a meni nije jasno zašto. Nisam video ništa genijalno čak ni u njegovoj ulaznici u svet velikih igrača, Run Lola Run (1998), ceo film mi je bio veštačka furka na originalan i relativno interesantan koncept. Perfume: The Story of a Murder (2002) je u suštini najavio u kom će se pravcu odvijati njegova međunarodna karijera. Biće to zanatski solidni, relativno komercijalni, prolazno gledljivi, “ništa posebno” filmovi kojima je najinteresantniji štos što reditelj sam piše muziku. Zapravo i ne čudi činjenica da je Tykwer poslužio kao donator nešto legitimiteta notornim neznalicama i egzibicionistima Wachowskima za njihovo mega-produkcijsko izdrkavanje zvano Cloud Atlas u kojem su njegove tri priče urednije i zanatski dorađenije.

     Zato i ne čudi relativno slab uspeh i glasna tišina oko njegovog poslednjeg dela, A Hologram for the King. Reč je o ekranizaciji uspešne knjige (opet), urednom i solidnom filmu koji ne govori ništa novo i ništa važno. Osnovna ideja priče je vrlo jednostavna: ostareli prodavac Alan (Hanks) koji se ne snalazi baš najbolje u sve dinamičnijem svetu mora zaključiti posao sa naslovnim kraljem, u ovom slučaju saudijskim, i prodati mu naslovni hologram, odnosno ultra-moderni sistem za poslovnu komunikaciju.
      Relativno jednostavan posao će se zapetljati i odužiti, Alan će ostati nešto duže u stranoj zemlji o kojoj ne zna puno toga i u toku svog boravka će prodrmati svoju učmalu egzistenciju i usput naučiti nešto o sebi i drugima. Na tom putu spoznaje će mu pomagati šofer i vodič (Black), vrlo zanimljiva razvedena doktorka (Choudhury) i povremeno poslovna partnerka iz Danske (Knudsen) koja će mu pomoći da nabavi alkohol u tvrdo muslimanskoj zemlji. Naravno, sve je uslikano kao turistička brošura (Maroko glumi Saudijsku Arabiju) i puno faktografskih nedoslednosti (ne samo alkohol koji se šverca tu i tamo, često pod okriljem ambasada, već i onaj komični odlazak u Meku, kao i verovatnoća da će naleteti na ženu-lekara, pa još lokalnu), ali u principu služi svrsi da pratimo Alanov put spoznaje.
    Međutim, tu nema nikakve dubine, njegove promene su površne, njegovi uvidi u novu stvarnost i saznanja takođe. Najbolji štos u filmu je na samom početku kada Alan kao prodavac u reklami deklamuje stihove Talking Heads, pesme Once in a Lifetime, praćen kičastim grafikama kojima je prošao rok trajanja. Stihove koji govore o mogućnosti da se izgubi sve – dom, posao, familija – Tykwer dovodi u kontekst globalne finansijske krize, ali taj kontekst ne produbljuje, kao ni kontekst sve užurbanijeg sveta u kojem je Alan neka vrsta relikta iz prošlosti.
    Možda Tykwer zato tera Alana da se seća, da bi on svaki novi detalj o njegovom stanju, iskustvu, razmišljanju ili motivaciji dao kroz flashback. Tako otkrivamo u sećanju na razgovor sa ocem (Skerritt) da je Alan bio pionir “outsorcinga”, što će mu se kasnije obiti o glavu (u suprotnom se ovakav detalj ne bi pominjao u filmu), da je razveden i to ružno, pa zbog toga usamljen, te da je njegova motivacija za opstanak u poslovnom svetu vezana za kćerku (Fairaway) i njene studije. Opet, on nije bankrotirao, sigurno ima nešto imovine koju je priskrbio dok je bio “ajkula”, a i kćerka može uzeti kredit, nije zabranjeno. Tykwer ne ulazi u tu problematiku, prosto ne oseća potrebu za tim, Alan se zeza po Arabiji, leči od depresije i pokušava da prodaje muda za bubrege, odnosno hologram kralju. Kao Eat Pray Love, samo u muškoj, poslovnjačkoj varijanti.
    Gledljivo je to jednako koliko i očekivano, začinjeno solidnim glumačkim ostvarenjima. Alexander Black je simpatičan kao šofer koji ima neke “lokalne” navike, ali veliku ljubav prema anglofonoj muzici, a Sarita Choudhury pokazuje eleganciju i zavodljivost kao doktorka na koju Alan pada, kada ne pada pijan na Dankinju, to jest ili kada ne zbija šale uglavnom se referirajući na pojmove iz opšte kulture koji njemu i nama znače nešto, a za stanovnike Tykwerovog filmskog sveta je to nedostižno ili zastarelo.
    Međutim, glavno je pitanje kako se Tom Hanks snalazi u nosećoj ulozi koja nije baš u njegovm očekivanom tipu. Odgovor je solidno, jer je on dobar glumac. Štos koji Tykwer nije skapirao sa razbijanjem tipa je to da glumcu treba dati istinskog mesa i soka, a na pustiti ga da sam baulja igrajući ulogu nenamerno smešnog čikice kojeg je pregazilo vreme. Tom Hanks zrači autoritetom i sposobnošću. On je vojnik, on je pilot, on je kapetan broda. On nevoljno, ali sa autoritetom i očinskom blagonaklonošću može promeniti istoriju muzike. On će spasiti svet, ne kao Bruce Willis, nego staloženo, sa planom i punim poverenjem u svoje sposobnosti.
     Jedan drugi glumac savršeno igra čikice koje se baš ne snalaze u svom životu. On se zove Bill Murray i čudo da ga se Tykwer nije setio za ulogu koja bi mu stajala kao salivena. Tom Hanks kao glumac pokazuje mudrost svojih sve-američkih tipičnih likova i ne odstupa previše od izvedbe kakvu bi imao Bill Murray. Hanks je igrao i neobičnije likove u neobičnijim situacijama, kao primeri mogu poslužiti The Terminal i Cast Away. Ali u A Hologram for the King njegov lik nije tako napisan da bi se od njega stvorila vrhunska uloga.

    0 0
  • 10/22/16--00:00: Misconduct
  • 2016.
    režija: Shintaro Shimosawa
    scenario: Simon Boyes, Adam Mason
    uloge: Josh Duhamel, Anthony Hopkins, Al Pacino, Alice Eve, Julia Stiles, Malin Akerman, Byung-hun Lee


    “Dobar dan, gospodine Hopkins, ja sam XY, filmski producent. Pripremamo triler/neo-noir u stilu 90-ih pod nazivom Misconducti imamo ulogu koja je kao stvorena za vas. Znate kako kažu, laka lova, prava lova. Gospodin Pacino isto igra u filmu.”
    “Al Pacino... Hm... S njim još nisam igrao. Što da ne...”
    ***
    “Dobar dan, gospodine Pacino, ja sam XY, filmski producent. Pripremamo triler/neo-noir u stilu 90-ih pod nazivom Misconducti imamo ulogu koja je kao stvorena za vas. Znate kako kažu, laka lova, prava lova. Gospodin Hopkins isto igra u filmu.”

     “Anthony Hopkins... Hm... S njim još nisam igrao. Što da ne...”
    Pretpostavljam da su tako izgledali pregovori zbog kojih na papiru Misconduct izgleda kao legitimna filmska poslastica za sve nas nostalgične za vremenima kada je triler bio noseći žanr Hollywooda i kada su Pacino i Hopkins žarili i palili po velikim ekranima i bioskopskim blagajnama. Verovatno su, veselnici, mislili da će imati kakvu impozantnu zajedničku scenu, možda i svaki po ubitačan monolog, pa će pokazati mlađim glumačkim naraštajima kako to rade pravi majstori. Ako još uzmemo u računicu da, osim njih, možemo gledati mlade i lepe glumice srednjeg hollywoodskog ešalona i Byung-hun Leeja kao komadić uvozne, korejske egzotike u, pretpostavka se sama nameće, ulozi pamtljivog negativca, Misconduct bi morao biti sasvim solidno iskustvo čak i kad glavnu ulogu nosi bezlični Josh Duhamel.
    Zeznuo sam se ja kao gledalac, baš kao što su se zeznuli i Al Pacino i Anthony Hopkins kao glumci, učesnici u ovom sklepanom projektu, debitantskom rediteljskom ostvarenju producenta Shintara Shimosawe (The Grudge) po scenariju ljudi odgovornih za opskurne, uglavnom sranjkaste horore tipa Hangman Simona Boyesa i Adama Masona. Razlika u stepenu naših zajeba je u tome što su oni za svoj ipak dobili sasvim pristojne honorare, a ja jedino priliku da napišem kritiku. Svakom svoje, što bi se reklo.
     Anthony Hopkins igra farmaceutskog magnata i govnara svetske klase koji drži monopol, korumpira vladine agencije i fura svoju trofejnu, dosta mlađu ženu Emily (Akerman) kao paradnog konja. Međutim, Emily nije samo obična sponzoruša, već jedna od onih koja će se, ako treba, i javno posvađati sa svojim mužem i preživeti bez posledica. Međutim, nakon jedne svađe, nje nema kod kuće, a magnatu imena Denning stiže poruka na mobilni telefon sa njenom slikom sa raspuklom usnom. Ona je oteta, otkupnina je 2.5 miliona, a matori treba da je donese u galeriju za vreme posećene izložbe. Naravno, on izbegava policiju, ali zato kontaktira stručnjake za otmice koje predvodi Julia Stiles. U galeriji se dešava i jedini iskreno zanimljiv momenat filma, kada matori Denning zvekne ljigavog galeristu koji pokušava da mu uvali neku sliku misleći da radi s otmičarima.
    A onda, prelaz u “nedelju dana ranije” modus u kojem upoznajemo ambicioznog mladog advokata koji nije baš daleko dogurao. Njega generički i bezlično, kako on to već ume, igra Josh Duhamel. Našem advokatu čija žena (Eve) tuguje zbog spontanog pobačaja i zatrpava se u posao medicinske sestre ni kod kuće ne ide najbolje, pa zato pristane da obnovi kontakt sa svojom bivšom iz studentskih dana. Pogađate, to je Emily, ista ona koja će kasnije biti oteta i koja mu donosi “na tanjiru” podatke koji bi mogli razjebati matorog Denninga, a njemu napraviti karijeru. On ih, sav ponosan nosi svom šefu kojeg igra Al Pacino kojeg jareća brada izdaje kao sumnjivca, i slučaj se pokreće.
    A onda Emily završi mrtva, naš mladi advokat u problemu i pod pritiskom sa raznih strana, a slučaj u čabru. Usput se još pojavljuje plaćeni ubica na motociklu, Lee, koji za ko zna čiji račun čisti dokaze i izvrće slučaj. Dakle, umesto intrigantnog trilera sa ucenom, intrigom i obmanom ili procesne varijante “zviždačkog” usmerenja koja ne štedi velike korporacije i male ljude u publici uverava da imaju šanse protiv farmako-mafije, na kraju dobijamo pseudo-akcioni bućkuriš sa nelogičnim obratima, ludačkom montažom, nekompetentnom režijom i karikaturalno plošnim likovima bez ikakve težine. Čak i neo-noir ugođaj deluje lažno i plastično, baš kao i lokalna sredina, New Orleans, gde je film sniman i smešten.
    Što se tiče glumaca, Josh Duhamel koji je svoju najbolju ulogu ostvario u ne baš sjajnom Scenic Route ovde ne uspeva da svoj lik pretvori u noseći i ostavlja ga na nivou generičkog dobrog momka koji se upleo u situaciju kojoj nije dorastao. Byung-hun Lee je osebujan kao pretnja, ali obesmišljen okljaštenim scenariom. Julia Stiles je nepamtljiva u svojoj praznjikavo napisanoj ulozi, a Malin Akerman preglumljuje i prilično je neuverljiva kao “femme fatale”. Zapravo, polu-katatonično ostvarenje Alice Eve ima ponajviše smisla u celom filmu, uz nedoumicu je li to slučajno.
     A očekivane glavne zvezde, naši veterani? Oni su solidni, kao što to od njih očekujemo, ali potpuno svesni dveju činjenica: da više ne uživaju u glumi kao nekada i da su suviše dobri glumci za ovako slab film. Hopkins je kao beskrupulozni bogataš čak i bolji nego Pacino kao beskrupulozni advokat, a razliku čini Pacinov blesavi južnjački akcenat i oslanjanje na manirizme. Da su se ranije sreli, možda čak u nekom tezga-trileru 90-ih, to bi bolje izgledalo. Čak je žalosno gledati ih u nečemu ovako trapavo izvedenom i zakasnelom.

    0 0
  • 10/23/16--00:00: The Meddler
  • 2015.
    scenario i režija: Lorene Scafaria
    uloge: Susan Sarandon, Rose Byrne, J.K. Simmons, Jerrod Carmichael, Cecily Strong, Lucy Punch, Michael McKean, Jason Ritter, Sarah Baker, Casey Wilson, Amy Landecker, Billy Magnusen


    Kako počinje, The Meddler nas navodi na potpuno krivi trag. Susan Sarandon igra brbljivu udovicu Marnie koja se nakon smrti svoga muža preselila iz New Yorka u Los Angeles da bi bila bliže kćeri Lori (Byrne), što koristi da bi joj visila za vratom i mešala joj se u život. Mislim, “mama iz pakla” se pojavljuje nepozvana kao kćerkin “+1” na događajima čak i kćerke nema, šarmira komšiluk, pojavljuje se na njenom poslu, ide kod istog psihoterapeuta, i čak je usvojila moderne tehnologije kako bi stalno zivkala ili slala poruke Lori.

     Ova se, pak, oporavlja od propale veze sa glumcem Jacobom (Ritter) tako što pokušava da isfura svoju seriju (scenaristkinja je, otud Los Angeles = Hollywood), što podrazumeva snimanje pilota u New Yorku. Kad je već sprečena da gnjavi kćerku, mama će svoj višak vremena (i nasleđenog novca) trošiti na skoro potpune neznance jer prosto ima potrebu da bude mama (i baka) po svaku cenu. Lezbejskom paru će čuvati usvojenu kćerku i usput će im organizirati pravu svadbu, a ne onu bezveznu registraciju u gradskoj većnici, a momku iz Apple radnje koji joj dođe nešto kao diler i stručni konsultant za poklone će pomagati oko faksa koji je upisao.
    Početak upadljivo liči na pilot za “sitcom” o generacijskom jazu, dosadnim roditeljima i nezahvalnoj dečurliji, u kojem majka govori jakim brooklynskim akcentom, kćerka je na ivici živaca, a svi sporedni likovi su “quirky”. Sa te teritorije se seli na teritoriju indie dramedije o učenju važnih životnih lekcija, kako za majku, tako i za kćerku, ali više za majku. Imamo tu i natruhe romanse sa bivšim policajcem koji tezgari kao čuvar u filmskom studiju, a u slobodno vreme vozi Harley, uzgaja kokoši puštajući im Dolly Parton (navodno idealna proporcija između opuštanja i produktivnosti, što se prenosi i na količinu i kvalitet jaja) i svira country na gitari. Njega igra J.K. Simmons, kontra svog typecasta drkadžije, a zbog brkova bismo mogli pomisliti čak i da imitira klasike Sama Elliotta.
    Ali nije ni to ono što The Meddlerčini jednim izuzetnim naslovom. Film se izdiže sa nivoa prosečnog do kategorije sjajnog zbog toga kako tretira žalovanje jedne udovice za mužem kojeg je jako volela i sa kojim je provela veći deo života. Tu nema patetike, baš kao što nema ni ničim izazvane pozitivnosti, to je proces odvikavanja od jednog života i navikavanja na drugi. On ima tendenciju da traje i da prolazi kroz prilično zajebane prepreke i teške periode. Kroz njega osoba prolazi sama, makar pokazivala stalnu želju za prisustvom drugih ljudi. Ovde se to vidi po detaljima, po tome kako Marnie priča o pokojnom Joeu svima koji su voljni da je saslušaju, po odnosu sa njegovom familijom, pa i po reakciji na seriju koju je njena kćerka napisala oslanjajući se na autobiografske motive.
     Ta tuga nije tipizirana filmska tuga, čak ni ona malo bleskasta, lagano pozitivna kakvu viđamo po tipičnim indie filmovima, ta tuga je životna i zrači iskrenošću. Svaki detalj, čak i kad je kliše, postoji sa dobrim razlogom i ovom filmu čini organsku celinu jednog psihičkog putovanja, dok bi u drugim delovao kao konstrukcija. Razlog tome je lično iskustvo koje je autorica Lorene Scafaria prošla sa svojom majkom nakon očeve smrti. Ona se ovde otvara kroz lik Lori i to na dva nivoa, u samom filmu i u seriji u okviru filma.
     Rose Byrne igra tu zahtevnu ulogu nenametljivo i graciozno jer i ona i autorica znaju da film nije o njoj. Zato Susan Sarandon briljira u ulozi majke, iako se na početku činilo da će lik biti karikaturalan. Njena izvedba je bez ijedne greške, puna snage i integriteta i inače prisutnog u glumičinim ostvarenjima. Ona pogađa apsolutno sve, pokrete, mimiku, ton glasa, govornu shemu i zadovoljstvo ju je gledati. Susan Sarandon je i ranije igrala uloge bleskastih majki, mada više na stranu neodgovornosti, ali ovo joj je jedno od najboljih ostvarenja u karijeri. Divno je videti da sa 70 godina života iza sebe ona još oseća radost prema glumi i ima energije da se zaputi dublje i pronađe nešto novo. Da, tako izgleda žena koja tuguje. Velika preporuka.

    0 0
  • 10/24/16--00:00: Blair Witch
  • kritika originalno objavljena na Monitoru
    2016.
    režija: Adam Wingard
    scenario: Simon Barrett
    uloge: James Allen McCune, Callie Hernandez, Corbin Reid, Brandon Scott, Wes Robinson, Valorie Curry


    Dva su osnovna pristupa kod nastavaka, remake i reboot varijanti i oba su jednako problematična. Prvi je da ne valja menjati dobitnu kombinaciju, koji kritika može sahraniti sa pitanjem čemu još jedan isti film. Drugi je da valja reći nešto novo, na šta će kritika opet ustati na noge i pitati čemu služi film koji nema nikakve veze sa originalom. Ovakva neugodna pitanja nije teško izbeći: samo treba raditi nove filmove koji nisu nastavci, franšize, klonovi...

     Originalni The Blair Witch Project je primer neočekivane uspešnice koja je na budžet od 60-ak hiljada dolara zaradila milione. Razlog tome je originalnost ideje o kompaktnoj ekipi koja ide snimiti dokumentarac o lokalnoj ruralnoj legendi, gubi se u šumi, umire strašnom smrću i za sobom ostavlja materijal. Bila je to 1999. godina, “found footage” praktično nije postojao kao žanr (jedan prominentan film, Cannibal Holocaust ne čini žanr), internet nije uzeo maha kao što je to danas slučaj, pa je bilo moguće poverovati u verziju po kojoj ekipa dokumentarnog filma gine u šumi i pušta video-kasete za sobom. I bilo je to jedno atmosferično i strašno iskustvo verovatno i zbog toga što se tu nije videlo puno toga u smislu pretnje, ali se osetilo njeno prisustvo.
    Usledio je nastavak, The Book of Shadows, i odluka da ga se snimi nakon samo godinu dana od originala je svakako bila ishitrena. Međutim, pristup da to ne bude samo “found footage” kao prethodnik, nego da se ponudi i nekakav komentar je svakako bio hrabar, čak previše za vlastito dobro, jer su kritika i publika očekivali još istoga. Najavljeni treći deo je otkazan i prošlo je punih 16 godina do nove verzije koja se vraća originalu.
    Njega, pak, neće dostići jer to nije moguće. Vremena su se promenila, “found footage” se potrošio kao trik i zaista je teško uraditi išta smisleno s njim, originalni film je kloniran bezbroj puta, pa u principu znamo da na kraju svi ginu ili makar netragom nestaju, samo je pitanje kako. Promenio se i način života, ne samo da je moguće sve odmah proveriti na internetu, nego danas svako može biti svoj dokumentarista: imamo kamere na telefonu, a i sve manično beležimo, pa delimo sa drugima. Što će reći, za pretpostaviti je da je tu istu šumu do sada posetilo na milione turista i okačila slike odatle na Instagram i Facebook.
     Pa ipak, sve oči su bile uprte u Adama Wingarda i njegovog scenaristu Simona Barretta jer se činilo da baš taj dvojac ima šta za reći i po pitanju originala i po pitanju pod-žanra. Oni su, naime, poznati po dva filma koja se samosvesno bave žanrovima i “tropama”: You’re Next je uneo nešto sveže krvi u pod-žanr “home invasion” i osvetnički film, a The Guest je pokušao redefinirati “trope” misterioznog stranca koji ulazi u dom. Ovde se nisu tako dobro snašli, kako zbog žanra koji jednostavno odbija nestati sa scene, tako i zbog želje da film vrate na stazu koju je utabao original, što može poslužiti samo kao “fan servicing”.
     Dakle, sad nemamo troje, nego prvo četvoro, pa onda šestoro izgubljenih u šumi. Vođa ekspedicije James u šumi traži svoju sestru Heather nakon što mu se učinilo da ju je video na jednom opskurnom, fanovskom klipu sa YouTubea koji je, navodno, deo snimka nađenog u šumi. Njega će na putu pratiti Lisa koja o njemu snima dokumentarac za svoje studije, te dvoje potpuno nespremnih prijatelja. Na putu će im se priključiti i pronalazač pomenutog snimka i njegova devojka, što će dovesti do konflikta u grupi. Međutim, uskoro će uslediti ozbiljniji problemi za sve njih, prvo sa povredom jedne članice usled neopreznosti, a zatim i sa natprirodnim pojavama kao što su skulpture od grančica, krivljenje prostora i vremena, a na kraju i sama veštica u nekoliko navrata dugih taman za treptaj oka.
    Dve su dobre strane u pristupu autorskog dvojca. Prvo, oni poštuju mitologiju originala i dodatno je produbljuju. Drugo, uzimaju u obzir napredak u tehnologiji, tako da sada imamo GoPro kamere koje nam daju perspektivu iz prvog lica, ozbiljniju digitalnu opremu, čak i dron za snimke s visine, a naši junaci su opremljeni i GPS uređajima. To omogućava nešto interesantnih snimaka naročito u ekspozicijskoj prvoj trećini filma, ali postavlja logično pitanje koliki deo njihove prtljage zauzimaju rezervne baterije pošto su u šumi i bez struje.
     Međutim, to je samo benigno pitanje od sporednog značaja. Ono što nas zanima je kako operacionalizirati te stvari dalje u filmu, i na tom testu Wingard i Barrett padaju: na kraju se sve svodi na jurnjavu po mraku, toliko puta viđenu u “found footage” filmovima čiju iritantnost dodatno pojačava preglasna zvučna shema koja bi imala više smisla da su u šumi našli Bigfoota, a ne vešticu. Jednostavno rečeno, u novom izdanju Blair Witch vidimo (i naročito čujemo) više toga, ali je to zbog protoka vremena i naše oguglalosti na “found footage” standarde zapravo manje strašno nego što je to bilo pre 17 godina. Blair Witch prestaje biti zanimljiv najkasnije na dve trećine, a kako ide prema kraju, otezanje se sve više oseća. Čini se da su toga svesni i Barrett i Wingard, i njima je bilo jasno da ne mogu napraviti bolji i šokantniji film od originala, pa kao da su se zadovoljili time da snime dostojan nastavak. Štos je u tome što ni to nije moguće u okviru potrošenog žanra od kojeg se ne distanciraju.

    0 0
  • 10/25/16--00:00: The Fits
  • 2015.
    režija: Anna Rose Holmer
    scenario: Anna Rose Holmer, Saela Davis, Lisa Kjerulff
    uloge: Royalty Hightower, Alexis Neblett, Da’Sean Minor


    Ima nečeg magičnog, ujedno predivnog i strašnog u ulasku u pubertet. Naša dečija slika sveta se odjednom raspada pred našim očima, ona odrasla nije ni blizu toga da se uspostavi i nastupa period magnovenja i potrage za vlastitim identitetom. Moje muško iskustvo je bilo prilično zbunjujuće, ali infantilnost (ili u mom slučaju starmalost) nisu toliki problem za preživeti. Iskreno, pojma nemam kako su taj period preživele devojčice koje su se razvijale u devojke, uz sve te promene na telu i hormone koji utiču na psihu.

     Dok je muška adolescencija česta tema na filmu, najčešće u formi filmova o odrastanju i onom famoznom letu koje menja sve, ženska je malo eluzivnija, kompleksnija i stoga ne baš zgodna za kalupljenje u žanrovske forme, premda je bilo pokušaja, nekad čak i uspešnih. U arthouse miljeu, francuska autorica Celine Sciamma se tog trenutka kada devojčica počinje da se razvija u devojku hvata kroz celu svoju karijeru, pritom praveći interesantne i potentne filmove kao što su Water Lillies, Tomboy i Girlhood. The Fits je, možemo reći, američki odgovor na njene filmove, igrani prvenac Anne Rose Holmer smešten u milje jednog omladinskog centra.
    Tu svoje vreme posle škole provodi muškobanjasta jedanaestogodišnja curica Toni (Hightower) koja zajedno sa svojim bratom (Minor) trenira boks. Ona je u tim godinama da joj je stariji brat idol i uzor, pa zato prati svaki njegov korak i zanima se apsolutno istim stvarima, a za njegovu blizinu i blizinu njegovog društva je spremna da, uz treninge, radi “ženske” poslove poput čišćenja teretane i pranja veša.
    Međutim, kada Toni ugleda žensku plesnu skupinu koja trenira u istom omladinskom centru, njen svet će se iz korena promeniti. Cure koje treniraju ples su lepe i graciozne, nose šminku i imaju lepe frizure, njihovi pokreti su ženstveni, njihova odeća stilizirana, što je sve sušta suprotnost Toninoj neupadljivoj, dečijoj pojavi. U jednom trenutku ona reši da se javi na audiciju i pridruži plesnoj skupini. Istina, u početku je nezgrapna i nespretna, njeni pokreti su grubi, ali iako nije najbolja, nije ni najlošija u grupi. Međutim, sa njenim pojavljivanjem u grupi počinju da se dešavaju čudne stvari: devojke jedna za drugom se onesvešćuju i padaju u trans bez razloga.
     Neki drugi film bi se bavio jednosmernim odrastanjem i bajkovitom transformacijom ružnog pačeta u prekrasnog labuda. Neki drugi film bi za napade onesvešćivanja našao odgovarajuće objašnjenje. Ovde to nije slučaj. Toni do kraja filma neće odrasti, čak se neće ni potpuno opredeliti želi li biti devojčica, dete ili devojka (zapravo nema tu nekog naročitog izbora, vreme je prilično jednosmeran faktor), a za padanje u nesvest, zapravo čest lajtmotiv u filmovima o tinejdžerkama, imamo nekoliko mogućih odgovora, nijedan jednoznačan. Stvar može biti čisto fizičko-hemijske prirode (neki vrag se dešava s vodom), može biti aluzija na biologiju i psihologiju (poput dobijanja prve menstruacije, ulaznica za devojčicu u svet devojaka), može biti potpuni misticizam (demonsko zaposedanje) ili čak organska reakcija na uljeza u grupi, nekoga ko tom društvu ne pripada, što je svakako Toni sa svojim bokserskim pokretima, manirima i stavom.
    Autorica, dakle, u 72 minuta koliko film traje ne pokazuje ni najmanju ambiciju da nađe neko jednostavno, pešačko rešenje. Umesto toga, ona nam daje sliku trenutka iz perspektive svoje glavne junakinje. Ovo je možda njen igrani prvenac, ali Anna Rose Holmer vrlo dobro zna šta hoće (njene ko-scenaristkinje su producentkinja i montažerka) od priče i od filma. Ona se oslanja na ono što poznaje, muziku i naročito ples (producirala je dokumentarac Ballet 422), ali ima dovoljno hrabrosti da se upusti i u nove stvari. Ona ne samo da pruža pogled u postupak odrastanja jedne curice, oneobičen misterijom istaknutom i putem “soundtracka”, nego promatra i jedan fizički zaokružen svet: omladinski centar u kojem deca, momci i devojke iz, pretpostavljamo, siromašnog kvarta provode svoje vreme posle škole. Taj centar u njenoj viziji deluje ogromno, nepregledno, potpuno funkcionalno kao svet za sebe, ujedno unutar i izvan našeg, realnog sveta.
     Za sve to savršeno koristi potencijale svoje neprofesionalne glumačke postave. Taj krug ljudi deluje autentično zato što su u pitanju zaista autentične grupe ljudi koje vise po omladinskom centru, cure su stvarno plesačice, a momci stvarno treniraju boks. U tom smislu “ulov” mlade Royalty Hightower je dostignuće samo za sebe: ona ima puno talenta i nesvakidašnje prisustvo na ekranu, retko viđeno kod dece-glumaca. Iz njene perspektive gledamo ceo film i ona to uspeva da iznese sa vrhunskom ležernošću. Obema, i njoj i autorici se smeši karijera na filmu, posebno u američkoj nezavisnoj produkciji za koju je The Fits pravo osveženje i, rekao bih, smisao postojanja.

    0 0

    2015.
    režija: Robert Carlyle
    scenario: Richard Cowan, Colin McLaren (po romanu Douglasa Lindsaya)
    uloge: Robert Carlyle, Emma Thompson, Ray Winstone, Tom Courtenay, Ashley Jensen, James Cosmo, Martin Compston, Kevin Guthrie, Stephen McCole


    Zašto se glumci ne zadovoljavaju time da budu samo glumci? Je li im sujeta zaista ne da mira, pa pomisle da su spremni za kompletno autorstvo nad filmom ili makar “samo” za režiju. Vrlo malo njih pokazuje ikakvo poštovanje do realnosti i zahtevnosti posla pa, pored toga što su se domogli fotelje, vole da stanu i pred kameru. Režirati bez formalnih adekvatnih znanja nije nimalo lako, a režiranje samog sebe kao glumca je u tim situacijama nemoguće.
    Robert Carlyle, glumac vrlo pamtljiv kod drugih reditelja u kultnim filmovima kao što su Trainspotting i The Full Monty, pravi jednu osnovnu grešku: da se hvata nečega što ne zna, jednu kardinalnu: da precenjuje svoje mogućnosti i gomilu malih grešaka uslovljenih sa prvom i osnovnom. To toliko dominira da slučajni pogodak slavimo kao neko stvarno dostignuće. I to je šteta, jer Barney Thomson obećava svojim blesavim izvornim materijalom i glumačkom postavom da bi mogao biti zabavan film.
    U pitanju je ekranizacija prvog u seriji romana o mlitavom berberinu (Carlyle) koji sticajem okolnosti upada u komično-opasne situacije. Ovde nakon pedesetak godina prosečnog, dosadnog života upada u zaplet o serijskom ubici nakon što slučajno ubije svog šefa (McCole). Tu je lokalni milje neveselog predgrađa Glasgowa, tu su dva uvrnuta policajca (Winstone, Courtenay) koji pokušavaju da reše slučaj i tu je njegova uvrnuta majka (Thompson). I to se sve slaže u zaplet koji apsolutno nema smisla i koji služi kao kostur na koji se kače crnohumorni skečevi. Verovatno je sve zamišljeno kao franšiza, ali se neko prilično preračunao...
    Film ima svojih momenata, bez daljnjeg, što je i za očekivati od tako blesavog materijala. Čak ni zamerke dela kritike da je tu na delu žestoka mizantropija ne stoje. Ne treba poklanjati previše pažnje nečemu što je u startu neozbiljno. Ali problem je pre svega u tome što smo nešto takvo već viđali po filmovima, kao i u književnosti. Možda je tu Filth nekakva polazna tačka, ali taj film je imao više momentuma, više ludosti, više ljudske gadosti, pa čak i nekakvu, kakvu god, poentu. A ne bi bilo loše prisetiti se i “barber-noira” braće Coen, The Man Who Wasn’t Therečija je osnovna premisa vrlo slična, ali koji je bolji, dublji, stiliziraniji, dramaturški i režijski daleko bolji film koji, eto, nije imao previše sreće sa publikom.

     Najbolja stavka filma su glumci, pre svega Ray Winstone kao policajac nadrkan na ceo svet zato što je premešten u pripizdinu i Emma Thompson kao protagonistina majka. Zanimljivo, glumica je tek par godina starija od svog primarnog glumačkog partnera, ali stav i njena gluma (uz obilje odlične maske i šminke) su glavni razlozi zašto to nije ispalo jeftin štos. Šteta je jedino što Carlyle ostaje potpuno u njihovoj senci. Kao glumac, to jest. On je ovde anemičan. A za to je kriv sam Carlyle kao reditelj.

    0 0
  • 10/27/16--00:00: The Phenom
  • 2016.
    scenario i režija: Noah Buschel
    uloge: Johnny Simmons, Paul Giamatti, Ethan Hawke, Paul Adelstein, Elizabeth Marvel, Marin Ireland, Louisa Krause, Yul Vazquez, Sophie Kennedy Clark, Alison Elliot


    Bejzbol je fenomenalan, kompleksan sport. Nije to stvar sirove snage, tehnike ili bazične sportske taktike, već nečeg drugog. Na fizičkom planu, osnova svega je eksplozivnost, brzina transformacije iz relativnog mirovanja u precizno kretanje, a uslov za eksplozivnost je anticipacija kod udarača, hvatača i igrača u polju i vrlo stabilna psihološka slika kod bacača. Još više od toga, bejzbol je pre svega igra karaktera, mentalne snage, hladnokrvnosti i veštine “čitanja” protivnika i manipulacije, 1 na 1, u solidnoj meri nalik pokeru. Ima nečeg arhetipskog, revolveraškog u samoj slici koja hvata trenutak bacanja.

    The Phenom je na svojoj površini film o bejzbolu, ali potpuno lišen te tipične sportske, takmičarske komponente, tih trenera koji bodre svoj tim, tih ključnih trenutaka koji kuju karijere i zapravo svih klišea sportskih filmova. Ovo je pametniji film od toga, fokusiran upravo na psihološku sliku jednog igrača, klinca koji je tek postao profesionalac, pa se lomi, te na njegov odnos sa ljudima iz prošlog i sadašnjeg okruženja: agentom, novinarkom koja ga ganja, psihoterapeutom, nekadašnjim trenerom, ocem, majkom, devojkom, učiteljicom, na koncu i sa samim sobom i igrom koja bi morala biti radost, a nije.
    Toliko smo naviknuti na filmove o uspehu kao nekakvu formulu da zaboravljamo da uspevaju samo izuzetno retki, dok ih većina otpada na ovoj ili onoj stepenici. Transfer u profesionalce i igranje u velikim ligama je stres i opterećenje za jednu mladu ličnost koja je celi život razmišljala o palicama, neuspeh u toj situaciji je poraz sa kojim se mora živeti. The Phenomčak u nekoliko navrata neskriveno ukazuje na grešku u kodu američkog odnosa do sportista koji su istovremeno gladijatori (visokouvaženi robovi u ovom slučaju slave i novca) i idoli koje gotovo religiozno štujemo. U tom smislu, savršeno nova je slika glavnog lika, mladića u problemu, Hoppera Gibsona (Simmons) koji je finansijske ideale ispunio kada je majci kupio vilu i kojem do slave nije stalo ni najmanje.
    Ali, najviše od svega, The Phenom je priča o propasti jedne svojim izborom hendikepirane osobe, lomljenju pod pritiskom i tek nagoveštenim oporavkom. The Phenom je priča o stresu, mentalnoj snazi i ranjivosti i o uticajima koje skupljamo a da ih nismo ni svesni. O odsutnom ocu (Hawke) koji je sina teškim “drillom” pretvorio u robota za bacanje loptice i terapeutu (Giamatti) koji pokušava da ga navede da bude ličnost i vidi celu sliku u kojoj je sport samo odlično plaćena igra, potpuno besmislena ako u njemu ne možemo naći radost.
    The Phenom je film o bejzbolu i njegovoj psihologiji u kojem nećemo videti nijedan meč, čak nijedno bacanje prema protivničkom igraču, u kojem će likovi pre svega razgovarati jedni s drugima u dugim scenama. Takvi dijalozi, smešteni u sadašnjost ili u maglovita sećanja na prošlost imaju jedan “mametovski” kvalitet, istovremeno zvuče životno, literarno i filozofski. Takav scenario od glumaca zahteva jedan veoma precizan rad i kontrolu, a od reditelja da povuče difuznu granicu između filma i teatra, pošto bi The Phenom bio savršena pozorišna predstava.
    Glumci će dobiti svoje trenutke da zablistaju, bila to jedna scena ili više njih. Ethan Hawke opet igra neodgovornog oca, ali doza agresivnosti koju ispoljava je strašna i bolna. Paul Giamatti i njegov utišani stil glume nisu nikada bili bolje iskorišćeni nego sada, u ulozi terapeuta. Ta dva lika, dva sveta, presudna su za Hoppera kojeg Johnny Simmons igra suvereno, sa merom i empatijom prema liku koristeći priliku da sarađuje sa njima dvojicom starijih i iskusnijih. Ostatak glumačke postave ima manje prostora, ali sasvim dovoljno za karakterne, filigranske minijature.
     Zapravo, ovakav film smo mogli očekivati od autora kao što je Noah Buschel, jednog od onih koje možemo odmah prepoznati na osnovu stila. On je jedan od onih koji će uzeti žanrovski standard ili standardne motive i potpuno ih izokrenuti i podrediti svom pripovedačkom i rediteljskom stilu. Sportom se već bavio u svom prethodnom filmu Glass Chin, u pitanju je bio boks, ali je ceo film izokrenut u pravcu “talky” noira niskog intenziteta. Sada bejzbol služi kao svojevrstan uvod u film o terapiji, psihološku i egzistencijalnu dramu. Vrlo zanimljivo i pamtljivo, sveže i nesvakidašnje filmsko iskustvo.

    0 0
  • 10/28/16--00:00: Central Intelligence
  • 2016.
    režija: Rawson Marshall Thurber
    scenario: Ike Barinholtz, David Stassen, Rawson Marshall Thurber
    uloge: Kevin Hart, Dwayne “The Rock” Johnson, Amy Ryan, Danielle Nicolet, Aaron Paul, Ryan Hansen, Tim Griffin, Jason Bateman, Melissa McCarthy


    U teoriji, ideja da se napravi “buddy-buddy” akciona komedija sa partnerima potpuno suprotnih izgleda i energija nije loša. Obojica prvopotpisanih glumaca imaju svoje prepoznatljive persone, Kevin Hart je izraziti komičar čiji je potpis da deluje histerično dok brblja 200 na sat sa svojim piskavim glasom. Nisam fan, ali nekima je to smešno. Sa druge strane, The Rock je klasičan akcijaš novog, PG13 doba, srećni ratnik u orgiji beskrvnog nasilja. Takođe nisam fan, ali takvi filmovi funkcionišu kao žvaka za mozak.

     Teorija za teoriju, a imamo i primere iz prakse kako to može izgledati dobro. Uzmimo za primer Twins (1988) u kojem je fizička i karakterna različitost likova takođe bila osnova svega. Taj film je imao radnju koja je odmah vetrila iz glave, ali je fokus bio na glumačkoj hemiji i energiji njegovih zvezda, Dannyja De Vita i Arnolda Schwarzeneggera. Iako Arnie tada nije bio baš pravi glumac ili verzirani komičar (to mu je došlo sa iskustvom), De Vito ga je povukao sa sobom, a mi smo dobili priliku da uživamo u prilično dobroj komediji.
    Central Intelligence ni u jednom trenutku ne dostiže taj nivo, delom zbog toga što Hart i The Rock zaista nisu glumci tog kalibra, delom zbog odsustva ritma u kojem se smenjuju potpuno prazan hod i potpuno “busy” akcija bez ičega u sredini, delom zbog PG13 rejtinga, što znači da nema psovanja, a akciono nasilje je prilično beskrvno, a delom i zbog ne baš sjajnog scenarija koji kao da služi da popuni prazninu od gega do gega koji su, usput, “povuci-potegni”, što će reći bez ičeg zanimljivog i provokativnog u dijalogu.
    Pre 20 godina, Calvin (Hart) je bio “kralj srednje škole”, proglašen za onog koji će najverovatnije uspeti u životu, dobar đak i sportista, popularan u društvu. U sadašnjem vremenu on je kukavni računovođa ne baš visoko pozicioniran u firmi, doduše oženjen svojom školskom devojkom (Nicolet), ali i u braku nešto škripi kao i uvek kad se pomene magična reč “terapija”. Sa druge strane, Robbie Weirdicht je bio debeli klinac, magnet za siledžije i druga poniženja kojeg je jedino Calvin tretirao kao ljudsko biće. Robbie je u međuvremenu postao Bob Stone (The Rock), kao od brda odvaljeni snagator dobrog srca.
     Kako se bliži godišnjica mature, gorostas šalje “friend request” računovođi, a ovaj ga u očaju prihvata i njih dvojica se nalaze neki dan pred maturu. Pitanje je zašto bi se mišićavi magnet za ženske družio sa sitnim tunjavkom, ali ovaj ga idealizira kao da su još uvek u srednjoj školi. To se ne menja čak ni kad su se uloge očito zamenile, pa je Calvin meta za siledžije, a Bob ga fizički brani. Međutim, Bob nije tu samo za reminiscencije, on je odbegli agent CIA koji je ili ubio svog partnera i počinio izdaju ili mu kriminalac kodnog imena “Crni Jazavac” smešta i njemu su preko potrebna znanja nekadašnjeg školskog druga da kroz trag novca uđe u trag Jazavcu i skine ljagu sa svog imena dok ga doskorašnja šefica (Ryan) juri zajedno sa timom agenata.
    Osim gegova, tučnjave, jurnjave i kaskaderskih akrobacija (ne baš impozantnih), ponekad raspoloženih epizodista uz dvoje poznatih komičara u cameo ulogama te nekoliko wtf pseudo-komičnih scena, nema tu mnogo toga za posebnu analizu. Od tankog scenarija i pre svega blentave priče, reditelj Rawson Marshall Thurber izvlači šta može uglavnom koristeći štos da nam pomera fokus pažnje s kraja na kraj kadra, što daje na zanimljivosti.
    Druga stvar o kojoj se da raspravljati su persone Harta i The Rocka koje su za potrebe filma malo izmenjene. Hart je utišan za stepen-dva, na početku čak i više (dok se u njegovom životu ne pojavi stari drug, pa je uglavnom neraspoložen i lagano ciničan), da bi se kasnije vratilo uglavnom na brbljivo-piskavi trag svojih karakterističnih likova. Zanimljivo je, međutim, da on ovde nije ni centar zapleta, a ni centar komedije. To je The Rock, i on se u toj ulozi zapravo i ne snalazi baš najbolje jer je primoran da igra ne baš zanimljiv tipski lik velikog, nežnog plišanog medveda, a to nije baš zahvalna uloga. Dajte čoveku da razbija nešto, efektniji je u tom fazonu.
     Međutim, kad se podvuče crta, Central Intelligence nije loš film. Zapravo nije toliko loš koliko sam očekivao. Meni samo nije smešan, prosto mi ne leži takav humor. Dobro je što nije mnogo napadan i iritantan. Ali, opet, reći da je dobar bi bilo preterivanje. Prolazna ocena i to je to.

    0 0
  • 10/29/16--00:00: Swiss Army Man
  • 2016.
    scenario i režija: Dan Kwan, Daniel Scheinert (The Daniels)
    uloge: Paul Dano, Daniel Radcliffe, Mary Elizabeth Winstead, Shane Carruth, Richard Gross


    Koliko se dugo film može voziti na jednu te istu foru? Pretpostavljamo, ne dugo, ali nas autorska veština prodavanja jedne te iste fore može itekako iznenaditi. U ovom izrazito čudnom filmu je osnovna fora sadržana u naslovu koji je asocijacija na “Swiss Army Knife”, ultimativni džepni alat sa najrazličitijim nastavcima koji se izvlače. Kako čovek može biti alat na rasklapanje? Polako, sve u svoje vreme.

     Ovo ludilo od filma počinje na pustom otoku sa depresivcem koji je očito već dugo tamo, pa je rešio da si prekrati muke pomoću stare, dobre omče. Međutim, u ključnom trenutku on ugleda utopljenika kojeg je more izbacilo na plažu. Neće mu uspeti da ga oživi, ali će mu odmah naći dve funkcije: leš iz sebe izbacuje čistu, pijaću vodu i prdi dovoljno da može biti upotrebljen kao jet ski. Tako počinje dugo putovanje kući našeg samoubice Hanka (Dano) i njegovog novog najboljeg prijatelja kojem nadene ime Manny (Radcliffe).
    Štos sa Mannyjem je da, iako je mrtav, može poslužiti kao oruđe preživljavanja. Gasni motor i pumpa za vodu su samo početak, ispostavlja se da je uporaban kao “makeshift” puška ili barem praćka koja iz usta izbacuje tvrde predmete impozantnom brzinom, sekira, rezervoar kiseonika, prevozno sredstvo i ko zna šta sve još. Ali dodatni štos je da Manny govori, ali se ničeg ne seća o životu, a svi njegovi eventualni pokreti su potpuno nevoljni, poput recimo erekcije svaki put kad vidi sliku devojke na Hankovom telefonu.
    Manny i Hank su pre svega drugari i svoj surealni put će preživeti isključivo zbog toga. Kako možete biti drugar sa lešom? Hm... Kako leš govori, ili prdi, kad smo već kod toga? Očito, u ovom svetu važe neka druga pravila. Kako se Manny ničeg ne seća, njih dvojica će se upustiti u filozofske razgovore, iskreno naivna pitanja i odgovore, kao u nekoj uvrnutoj, čudačkoj verziji dečijeg filma. Pomislite na uvrnuto-egzistencijalne verbalne egzibicije kružoka Jonze-Kaufman-Gondry presečene sa gilliamovskim vizualizacijama sa ekstra-čudnim likovima i njihovim dogodovštinama.
     Može li autorski dvojac koji se potpisuje kao The Daniels, inače poznat po video-radovima, spotovima i reklamama, isfurati priču od početka do kraja tako da je pratimo sa jednakim zanimanjem i uživljenošću? Baš i ne, iako nisu daleko od toga. Kratki video-radovi i serije takvih klipova su plodnije tlo za čudački humor i štoseve koji dobijaju na snazi sa ponavljanjem. Na filmu to zahteva malo više veštine, spisateljske i rediteljske, pre svega glede tempiranja, na čemu dvojac mora još poraditi.
    Neke druge stvari su izuzetno uspele, poput vizualizacije i muzike, pa čak i odnosa do toga u kojem se ruši četvrti zid (junaci će zapevati temu). Sjajno je pogođen i “casting”. Daniel Radcliffe ima tu čudno-naivnu “dorky” auru koju vuče još od Harry Potter filmova i to ovde dolazi do izražaja u jednom potpuno novom svetlu. On pokušava da se tog “typecasta” otrese na sve moguće načine, birajući najrazličitije uloge, ali možda je rešenje u tome da je, kao ovde, jednostavno prihvati i izvrne. Sa druge strane, Paul Dano je jedan od ekspresivnijih glumaca koji može odigrati najširi spektar čudnih i disfunkcionalnih likova, na čemu ovde kapitalizira.
    Hank je svakako nesnađen tip, ali može proći kao onaj tužni, benevolentni ludak kakvog možda sretnete na ulici ili u autobusu i ne primetite ga. Njegova opsesija sa mladom ženom koju je toliko puta sreo da ju je počeo pratiti i slikati telfonom govori tome u prilog. Izbor Mary Elizabeth Winstead za tu ulogu (kasnije će, osim slike i pojave u snolikim flashback momentima dobiti i poneku liniju dijaloga) vrlo je pametan potez jer glumica zrači običnošću, svakodnevnošću i pristupačnošću osobe koja živi tu pored nas. S tim u vezi, sasvim je validna teorija da je cela ova nadrealna avantura zapravo samo Hankov san, u trenutku samoubistva ili ne.
     Na kraju, je li Swiss Army Man film za svakoga? Ne, teško da je za bilo koga per se, osim za autore koji su ga radili za sebe. Mi se možemo pitati šta im sve to znači i šta su s tim hteli postići, ali tako nećemo nikuda stići. Treba se prepustiti i koliko je to moguće uživati ili se čuditi ovoj neobičnoj priči o drugarstvu.

    0 0
  • 10/30/16--01:00: Lolo
  • 2015.
    režija: Julie Delpy
    scenario: Julie Delpy, Eugenie Grandval
    uloge: Julie Delpy, Dany Boon, Vincent Lacoste, Karin Viard


    Julie Delpy je bez svake sumnje lepa žena i vrlo dobra glumica. Sposobna je da odigra i čistu empatiju i čistu hladnoću, prirodno šarmantna, ali spremna na razne transformacije, čak u pravcu ljudskih monstruma. Nije nju Linklater slučajno izabrao da igra Celine u Before filmovima, ona je jedna od onih glumica koju možemo gledati kroz vreme i biti fascinirani njenom pojavom. Ali niko nije ni bez mane, ni bez greha.

     Kod nje je to megalomanija kao forma sujete. Ona bi sve: režirala, pisala, igrala, birala i izvodila muziku, montirala, ako je ikako moguće sve odjednom. Nije to formalno neizvedivo, zabeleženi su slučajevi, naročito na amaterskim i “no budget” filmovima, ali za tako nešto treba vremena, ludačkog entuzijazma koji profesionalci uglavnom ne gaje i genijalnosti. Za jednu glumicu, koliko god dobra bila, kompletno autorstvo je u startu stvar za diskusiju.
     Sa svoja dva Two Days filma, naša se Julie igrala Linklatera i njegovih Before filmova, šetajući sebe i partnera u dva grada i kroz romansu i komediju komentirajući život. Falilo je tu i dubine i živosti, a ponajviše originalnosti i smisla, pa ni poeni dobiveni na šarm nisu puno pomogli. Sa svojim poslednjim filmom LoloJulie Delpy ostaje elementarno u žanru romantične komedije, ali se u izvedbi vide drugi uticaji.
    Prva asocijacija je Woody Allen i logična je čim lik koji rediteljica sama igra otvori usta. Tu je stidljivost, osećaj sramote, tu su seksualne neuroze i hipohondrija. Julie Delpy skida štoseve, ali pametno i dozirano, pazeći na osnovnu nit priče. Ona je, pak, preuzeta iz američke komedije Cyrus. Otuda ime u naslovu i ideja o odraslom sinu koji uništava svaku majčinu ljubavnu vezu. Ideja za ideju i štos za štos, ali kako to izgleda kao celina?
    Zapravo, skoro do samog kraja začuđujuće dobro. Film počinje sa odmorom u Biaritzu na koji su otišle dve Parižanke zaposlene u svetu mode. Nasuprot razvedenoj, nesigurnoj i logorejičnoj Violette (Delpy) stoji Ariane (Viard), slično brbljiva, sklona prostačenju i sa vrlo liberalnim pogledima na seks u stilu Samanthe iz serije Sex and the City. Njih dve izabiraju dva nasumična lokalca, Ariane čisto u rekreativne svrhe, ali se Violette u svoju “večeru” Jean-Renea (Boon) zaljubljuje instantno. Mislim, frajer možda govori sa seljačkim akcentom i ne zna da se obuče, ali je dobar, pažljiv i ambiciozan, i, najvažnije, dolazi na novi posao u Parizu, pa tako njihova veza nije osuđena na propast.
     Ali Jean-Rene ne zna da Violette ima odraslog sina, naslovnog Loloa, tepanje od Eloi (Lacoste), još manje zna kakav je on lik i kakav je njihov međusobni odnost (zamislite samo kakav može biti odnos majke i sina koji ne pokazuje nameru da se odseli od kuće). Stoga nesrećni Jean-Rene nema ni najblažu ideju u šta se upustio i šta mu mali dripac sprema, dokle je spreman da ide i sa kojim motivima. Ono što počinje kao klinačka spačka (alergen u odeći koji izaziva svrab), vrlo brzo poprima sociopatsku notu (lekovi u piću na važnom društvenom događaju), da bi na kraju postalo opasno po život. A majka kao majka, posebno samohrana, automatski drži stranu svom sinu, naizgled svesna njegovih mana, ali sa uvek spremnim izgovorom.
    Sve se to nekako drži do pred sam kraj. Verbalni štosevi i akrobacije su izrazito lokalno obojeni, teško prevodivi na druge jezike i zbog toga autentični (ovo je autorici prvi potpuno francuski i pariški film), ali je kontekst univerzalan, a spoj između ta dva vrlo gladak. Pitaćemo se tu i tamo kuda to ide sa tolikim ponavljanjima sličnog i postepenim podizanjem uloga, ali na našu sreću Julie Delpy je bolja glumica nego scenaristkinja (o režiji da i ne govorimo), pa nam je ugodno dok je gledamo uparenu sa nespretnim Boonom i psihotično veselim Lacosteom.
    Ni skretanje prema trileru intrige prema kraju nije ekstreman i neočekivan potez, ali ovde je to izvedeno vrlo naprasno i nevešto, tako da ruši ležerni ton koji se provlačio kroz celi film. Lolonajdenom postaje izrazito ozbiljan i to deluje veštački, jer ne samo da ruši komediju koju je do tada gradio, nego ne uspeva da razvije trilersku napetost, niti da bude ozbiljna studija edipalnosti kod mlade, blazirane i indisponirane buržoazije, što je neskrivena namera. Na kraju se Julie Delpy ni toga ne drži do kraja, nego sve još jednom okreće nazad na happy end, koji i očekujemo u ovakvim laganim komedijicama. Ali zez je u tome da je ritam već nepovratno izgubljen.
     Tvrdnja s početka još uvek stoji: neka se Julie Delpy bavi glumom. To joj odlično ide. Za ovo ostalo ipak treba i više šlifa i drugačijeg šlifa.

    0 0
  • 10/31/16--01:00: The Accountant
  • kritika originalno objavljena na Monitoru


    2016.
    režija: Gavin O’Connor
    scenario: Bill Dubuque
    uloge: Ben Affleck, Anna Kendrick, J.K. Simmons, Jon Bernthal, Cynthia Addai-Robinson, Jeffrey Tambor, John Lithgow, Jean Smart, Andy Umberger, Alison Wright


    Film o računovođi... Dakle, vreme je za malo zanimljive matematike. Prisetite se svojih školskih dana i dokaza da je kvadratni koren broja 2 iracionalan broj. Taj dokaz je jedan od briljantnijih primera polaska od suprotne pretpostavke. Istu ćemo stvar napraviti i ovde, obećavam samo bez formula i školskog gradiva. Pođimo od pretpostavke da je The Accountant loš film, u šta nije nimalo teško poverovati.

     Počnimo sa scenariom koji deluje kao da ga je pisala retardirana osoba koja je otišla na kurs dramaturgije i odatle popamtila par šablona, recimo da likovi moraju imati nekakvu pozadinsku priču, pa kakvu god, da krajeve priče treba povezati, a ono ranije podigrano naplatiti, pa kako god, te da za dinamiku treba povremeno ubacivati obrate, što neverovatnije to bolje. To što sve to nema smisla, u celini i u pojedinostima, nema nikakve veze sa zdravom pameću je sasvim drugi par rukava.
    Neka je režija tek korektno nemaštovita, zna se kako se rade akcione scene danas (blizina i shaky-cam da zaboli glava od nepreglednosti), kako se ide na dramske momente, kako se izvlače emocije, kako se otkriva pozadina likova (u malim dozama, ali zato često) i kako složiti bleskastu ljubavnu priču. Naravno, i koliko se trajanje može izvući iz količine materijala u scenariju.
    Valja i izabrati glumce, što više prepoznatljivih njuški, to bolje. Za protagonistu valja uzeti sposobnog glumca kojem je nalepljena nova etiketa akcijaša, recimo novog Batmana. Neka J.K. Simmons igra staro, pasivno-agresivno džangrizalo sa nešto moći koje našeg junaka lovi. Neka junakova potencijalna devojka bude slatka na onaj nespretan način, recimo kao Anna Kendrick u svojim boljim ulogama. Neka ga tu i John Lithgow u svojoj tipičnoj ulozi podmuklog ljigavca koji se pravi fini. Neka bude tu i glumica u usponu koja će konačno dobiti malo više prostora u studijskom filmu. I još par njuški koje smo već videli negde, u nekom filmu ili seriji, a kojima se nećemo setiti imena baš odmah.
     The Accountant makar na prvi pogled ispunjava sve uslove. Casting je oproban i većina glumaca u podeli igra uloge koje im sasvim dobro stoje i koje su već igrali i varirali nekoliko puta. Scenario je na sve strane, flashback momenti za pozadinsku priču se dele na dve grupe, one toliko puta viđene i one potpuno besmislene koji ruše bilo kakav logički kontinuitet. Obrati i “velika otkrića” se daju nanjušiti daleko unpred. Ima akcije, nespretne ljubavi, “deadpan” i “geekovskog” humora. Čak je i premisa naizgled običnog čoveka koji slučajno nabasa na dobro čuvanu tajnu, pa mora spasavati živu glavu prilično stara i nebrojeno puta trošena. Dakle, znamo za koga navijamo i do koje mere, otprilike kako će se sve završiti i većinu toga između.
    Ali jedan je faktor koji smo prevideli: The Accountant je zabavan film, vraški zabavan. Uprkos svemu tome ili baš zbog toga. Naslovni računovođa nije dosadan lik, pored toga što može smuljati poreznu prijavu i svojim forenzičko-matematičkim metodama može naći “curenje” novca staro nekoliko decenija, on je ujedno i mašina za ubijanje golim rukama, priručnim predmetima, ali i snajperskom puškom, usput je autističan i ima pomoć od ženske sa stripovskim britanskim akcentom. Kako ga ne voleti?
    The Accountant je ponosan na svoju glupost i svoj besmisao. Tu nema maski i muljanja, to je film koji jednostavno preteruje u svemu i postaje trash. Čak i kada bi sve to bilo potpuno slučajno, ovaj film bi vrlo brzo postao vaše grešno zadovoljstvo koje ne propuštate u noćnom terminu na televiziji, a možda i budući kultni klasik. Ali The Accountant je i više od toga.
    Po svojoj strukturi, ako izbacimo par stvari koje obesmišljavaju svaku unutarnju logiku, The Accountant je super-herojski film, prvi u franšizi, takozvani “origins story”. I to je tačno jer je naš autistični računovođa sposoban da ubije svakog ko mu stoji na putu super-heroj, ne različit od nekog Marvelovog lika ili Jasona Bournea. Međutim, u praksi je The Accountant parodija svega toga, i to vrlo vešto izvedena i diskretna, nešto formalno isto, a suštinski potpuno drugačije.
     Zašto bi inače film sasvim obične stvari poput dečije pesmice predstavljao kao nešto sasvim novo i neviđeno? Zašto bi trošio štos iz prastare serije The Saint, samo sa matematičarima kao pseudonimima i vukao nas za nos sve vreme kao da je teško prepoznati ta imena kao očite pseudonime? Zašto bi toliko namigivao i “telefonirao” otkrića? Zašto bi petljao klupko koje ne može raspetljati? Zašto bi izbegavao da pomene termin “autizam” kada ga već nedvosmisleno prikazuje? Zašto bi povrh svega flashback smestio u 1989. godinu, istu onu u kojoj je Rain Man pokupio 4 Oscara?
    Ne, The Accountant nije loš film, čak ni nevešto i nepažljivo izveden. Namerno je takav kakav je, lud, uvrnut i nelogičan. Scenarista nije ni retardiran, ni neobrazovan, nego je namerno pisao takav film, doduše uz nekoliko preigravanja i iskliznuća. Uostalom, njegov prethodni film The Judge je patio od potpuno druge vrste problema, previše priča, likova i slepih creva u kojima završavaju, ali su mu dijalozi bili iskričavi. Reditelj Gavin O’Connor se opet previše oslanja na “flashback” scene i za njih daje preočite okidače, ali one, za razliku od rediteljevog prethodnog uratka Jane Got a Gun, ne razbijaju ritam filma, čak pomažu da se podigne tempo. Glumci rade ono što najbolje umeju i zapravo se igrajući tako skrojene likove ludo zabavljaju.
     Sve mi to deluje kao luda žurka na račun studija, a jedino čega se bojim je da će sve biti shvaćeno preozbiljno, da će film puno zaraditi i dobiti obavezan nastavak. To bi bio, čini se, nepremostiv problem.

    0 0

    2015.
    autor: Sylvain Biegeleisen



    Roditelji su važni, odnos sa njima je važan, a to možda nećemo shvatiti dok ne bude prekasno. Starenje je neizbežno, smrt dolazi po svoje i vremena je sve manje. Zato Sylvain Biegeleisen, belgijsko-izraelski umetnik u najširem smislu te reči, svoje dokuementarne filmove snima o svojoj majci. The Last Card se bavio smetnjama u komunikaciji i tajnama, pa preko toga i krivicom, preživljavanjem Holokausta i osećajem izloženosti koji je potom nastupao. Majka je tada imala još snage i moći da odluči želi li svoja iskustva podeliti sa sinom kojeg je od njih tokom celog života štitila.
    Twilight of a Life se bavi kasnijim periodom kada je majka već umiruća i nema skoro nikakvu moć. Ponekad čak i ne prepoznaje svog sina i svoj stan. O konceptu dokumentarnog filma da i ne govorimo. Snimanje koje je počelo kao lična terapija, za sina prilika da uhvati majčine poslednje dane i poslednje reči, a za majku nešto što razbija monotoniju, preraslo je s njenim odobrenjem u dokuementarni film o životu daleko više nego o smrti.
    Film koji ima samo dvoje aktera je, u nedostatku preciznijeg termina, izuzetno poetičan, sa jedne strane vrlo intiman (bez majčinog nedvosmislenog pristanka bi bio i neukusan), a sa druge univerzalan. Snimljen skoro isključivo u stanu umiruće starice (izuzetak je jedna scena vožnje bicikla koja se stapa u gole grane koje se upiru prema sivom nebu) u crno-beloj tehnici sa dominantnim sivim tonovima, često iz ne baš prijatne blizine koja otkriva zamor ljudskog tela i propraćen muzikom koju Biegeleisen uglavnom sam izvodi na akustičnoj gitari i vokalno, Twilight of a Life je izuzetno emotivno iskustvo.
    U svemu tome “twist” je sledeći: tuga nije i ne treba biti osećanje umirućeg, nego eventualno onog koji će ga nadživeti, a ni ta tuga nije produktivna. Zato Biegeleisen svoju tugu pokušava sakriti zabavljajući majku i stimulirajući je da se ispolji. Ne uspeva mu uvek, on je svestan da je njen kraj blizu i plaši ga se više nego ona. Majka je, pak, uverena da je život borba i da je ta borba zapravo bitna čak i kad znamo ishod jer treba “ukrasti” još dan po dan. Telo otkazuje, um otkazuje, ali duh ne sme otkazati. Zato će se ona uključiti u raspravu o jeziku dodira, pokušavati da se pokrene uz muziku, čak i zapevati uz njegovu gitaru i radovati se sitnicama, čak banalnostima, poput Sylvainovih katastrofalnih sposobnosti u kuhinji. Ko bi rekao da zagoreli krompir, prepečena riba i pokipela supa mogu biti toliki izvor radosti.

     Upravo je radost ovde ključna reč: od umirućih ljudi očekujemo možda kuknjavu, sebičnost, tugu, ali vrlo retko radost. Ali ponekad je esencijalno radovati se malim stvarima, smejati se nečijim gegovima, uživati u muzici. Možda, samo možda to kupuje vreme na ovom svetu. Zato je gospođa na početku jasna: ona će razmišljati i govoriti o životu, a ne o smrti. Sylvain Biegeleisen na to pristaje i filmom o umirućoj majci slavi život, baš kao što ona to želi i čini.

older | 1 | .... | 36 | 37 | (Page 38) | 39 | 40 | .... | 66 | newer