Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

kontakt: magister.umetnosti@gmail.com

older | 1 | .... | 35 | 36 | (Page 37) | 38 | 39 | .... | 66 | newer

    0 0
  • 09/23/16--00:00: Goosebumps
  • 2015.
    režija: Rob Letterman
    scenario: Darren Lemke, Scott Alexander, Larry Karaszewski (po knjigama R.L. Stinea)
    uloge: Jack Black, Dylan Minnette, Odeya Rush, Ryan Lee, Amy Ryan, Jillian Bell, Halston Sage


    Već sam se na ovim stranicama žalio na uspostavljanje klinaca kao ciljne grupe filmske industrije, pa mi se i repertoar u bioskopima čini nepogrešivo klinačkim: šablonski animirani filmovi i igračke uz meni sa kokicama i sokovima za prave klince, super-heroji za neodrasle tridesetogodišnje klince, nepristojne komedije “za odrasle” koji mogu privući jedino balavurdiju, romantične komedije za klinke koje još uvek veruju u prinčeve, neosmišljeni restarti i rebooti onoga što je nekim klincima nekada bilo simpatično. Ali zez je u tome da u poplavi materijala za klince nema puno toga kvalitetnog i promišljenog.

     Naravno da današnjim klincima koji su od rođenja izloženi brojnijim i jačim podražajima nego bilo koja generacija pre njih neće biti zanimljive u dlaku iste stvari kao prethodnim generacijama i to je razumljivo. Ali klinci se u suštini nisu promenili i rodili se desenzitizirani. Problem je u lenjosti odraslih da im pruže kvalitet zapakovan po njihovom ukusu. Zato danas nemamo neke nove Goonies, Ghostbusters (onaj promašeni reboot ne računam), Indianu Jonesa, Back to the Future i ostale klasike koji još uvek pune novogodišnje programe na boljim televizijama. Kad bolje razmislim, ubio bih i za Jumanji. Bez zezanja.
    Goosebumps je upravo to: film sa potencijalom kulta, nastao po kultnim knjigama R.L. Stinea, “Stephena Kinga za klince”, film koji klincima nudi zgodno pakovanje, a zanimljiv, pratljiv i odmeren sadržaj, a starijima solidnih 100 minuta zabave. Sa jedne strane, imamo avanturu i čudovišta koja naš podmladak mogu malo protresti i angažirati, ali ih neće istraumirati. Sa druge, imamo i poruku o drugarstvu, ljubavi i stvaralaštvu. I konačno, imamo i nešto meta-humora i inteligentnog promišljanja žanra horora i fantastike za klince. Možda govorim iz perspektive svoje generacije (izvorne knjige su iz ranih 90-ih, pratila ih je i TV serija, a film koji je planiran nikada nije realiziran, iako se u tom kontekstu spominjao i Tim Burton koji je zicer što se žanra tiče), ali Goosebumps je do jaja.
    Početak je malo sporiji i tipski, ali nostalgično podseća na neke od klasičnijih naslova i vrlo efikasno nam izlaže situaciju. Nakon očeve smrti, Zach (Minnette) se s majkom učiteljicom (Ryan) preselio iz New Yorka u gradić Madison u državi Delaware koji mu se čini kao najdosadnije mesto na svetu. Prvog dana u školi je uspeo da se sprijatelji samo sa dežurnim gubitnikom ironičnog imena Champ (Lee) koji je, naravno, zaljubljen u lepoticu (Sage), koja ga, naravno, ne šljivi.
     Usamljeni Zach će dobiti neki smisao u životu kad u njega uđe cura iz kuće do, Hannah (Rush) koja želi provoditi vreme s njim. Međutim, njen otac (Black) nije baš oduševljen da Hannah izlazi iz kuće i jasno je da između njih postoji nekakva tajna. Međutim, kada Zach pomisli da Hannah trpi zlostavljanje od strane oca, on će zajedno sa Champom upasti u kuću i napraviti sranje: iz unikatnih, zaključanih knjiga će pustiti čudovišta, prvo Sneška-abominaciju koji liči na nekakvog jetija, pa onda i ciničnog osvetoljubivog lutka imena Slappy koji će osloboditi sva ostala čudovišta.
    Ispostavlja se da je ekscentrični otac pisac R.L. Stine lično, a da čudovišta nisu samo njegove literarne kreacije, nego nekadašnji imaginarni prijatelji koje jedino on može zaustaviti i vratiti nazad u knjige. Zajedno sa klincima, on kreće u avanturu spasavanja grada i celog sveta od vlastitih kreacija: zombija, vukodlaka, leteće pudlice iz pakla, želatinastog bloba, vanzemaljaca koji smrzavaju ljude i ostalih...
    Akcija koja sledi je napeta i pregledna, a efekti, kombinacija digitalne i praktične animacije, dovoljno izraženi za današnje klince, a opet ne toliko preterani da bi preuzeli film. Čudovišta ima dovoljno i dovoljno različitih da bi se stalno nešto događalo i vezivalo nam pažnju, a reditelj Rob Letterman, inače ispraksiran na dečijim filmovima, se kroz njih sasvim vešto poigrava sa klasicima horor-žanra, kako onog za klince, tako i onog za starije. Letterman očito poznaje materijal, pa se libi da pokaže / pomene / aludira na originalni Blob sa Steveom McQueenom ili, između ostalih, Friday the 13th, Zombieland, Teen Wolf, Chuckyja... Tim intervencijama, Goosebumps postaje legitiman meta-film.
     Na tu stranu okreće i ubacivanje samog pisca Stinea u svojstvu filmskog lika. Kroz njega se na trenirano naivan način upoznajemo sa preduslovima za poziv pisca i sa prirodom posla koji neretko uključuje sujetu. Štos sa Stephenom Kingom možda nije bio preko potreban, ali se nekako sam namestio. A meta-ugođaj je pojačan i cameo-ulogom samog Stinea čiji se lik, gle ironije, zove Mr Black.
    Kad smo kod Jacka Blacka, ovo je svakako tip uloge koji mu leži, naročito u sadašnjoj fazi života i karijere. Black je pouzdan komičar koji se često upuštao u materijal koji nije na njegovom nivou, ali je uglavnom bivao simpatičan. Kako se više ne može oslanjati na fizički humor i gegove, a brbljiva persona u kombinaciji sa niskim rastom i dežmekastim stasom više nisu toliko jak adut u njegovim godinama, ova nova varijanta podvučena cinizmom i džangrizavošću mu sjajno leži. A mlađarija ga prati kako zna i ume, uglavnom dobro. Reč je redom o glumcima koji su se kalili na televiziji i na uglavnom epizodnim ulogama u filmovima, od kojih je Minnette sada dobio (i iskoristio) svoju šansu za proboj, a ostali će, uveren sam, to učiniti uskoro.
     Moguće je da mi se Goosebumps toliko svideo zato što ima sličnosti sa filmovima koje sam ja gledao dok sam bio klinac i da će današnjim klincima biti nedovoljno zanimljiv. Nadam se da to nije slučaj, a da zarada na blagajnama nije samo usled pravilnog kalendarskog pozicioniranja i da je nisu obezbedili isključivo filmski nostalgičari. Nastavak se sprema i, retko to kažem, planiram da ga gledam kada se pojavi.

    0 0
  • 09/24/16--00:00: Sing Street
  • 2016.
    scenario i režija: John Carney
    uloge: Ferdia Walsh-Peelo, Lucy Boynton, Jack Reynor, Aiden Gillen, Maria Doyle Kennedy, Kelly Thornton, Ben Carolan, Mark McKenna, Percy Chamburuka, Conor Hamilton, Karl Rice, Ian Kenny, Don Wycherly


    Tvrdnje da je mjuzikl izumro ne stoje. Naravno, više nije sveprisutan kao u eri klasičnog Hollywooda i sa svakom novom autorskom generacijom se kao žanr menja. Iako nisam neki naročiti fan žanra, a i moj izbor mjuzikala za gledanje se često svodi na muzičke preferencije pre nego na filmske, samo ove godine sam ih primetio nekoliko. Hail Caesar braće Coen me je razočarao, ali me je Chi-Raq Spikea Leeja ugodno iznenadio, ali oba filma se mogu nazvati ekstravangcom etabliranih autora. Novom konceptu pripada svakako poljski The Lure i jedan koji mi još uvek beži, London Road. A ne treba zaboraviti i na Johna Carneya kao prvo ime savremenog mjuzikla.

     Nakon ne baš uspele američke epizode sa Begin Again koji me je smorio svojim otrcanim frazama, iskrzanim šablonima i infantilnim idejama o muzici i muzičkoj industriji, Carney se vratio kući, u Irsku gde je već snimio izuzetno životni Once. Sad, Sing Street nije nikakav “sequel” ili “prequel” za Once, čak ni njegova rekontekstualizacija u drugom vremenu (ovde imamo 80-te i sve što već sleduje, od muzike, mode pa do društvene klime), već je jedno samostalno filmsko delo. Carney je u Sing Street iskren, ličan i neposredan, autobiografski u najboljem smislu te reči (Carney je imao pop sastav ranije, a 80-te su za njegov muzički ukus bile formativne godine, Dublin je grad u kome je odrastao, a radnja filma gravitira oko škole Synge Street koju je pohađao), a opet kroz standardne motive odrastanja, prve ljubavi, odnosa snova i realnosti i želje za boljim životom univerzalno razumljiv.
    Carneyev dubler je Conor (Walsh-Peelo), momčić koji odrasta u disfunkcionalnoj familiji sa ocem i majkom (Gillen, Doyle Kennedy) pred rastavom (razvoda u katoličkoj Irskoj 80-ih nije bilo), starijim bratom hašomanom Brendanom (Reynor) i sestrom zadubljenom u studije (Thornton). Familija se suočava sa tolikim finansijskim problemima da mere štednje pohađaju i njegovo obrazovanje, pa se iz fine privatne škole premešta u crkveno-državnu prepunu baraba, siledžija, Conor “dobija” svog, Barryja (Kenny) i generalno besperspektivne omladine i surovog profesorskog kadra koji predvodi fratar Baxter (Wycherly). U novoj školi Conor se oseća kao komad mesa bačen zverima, ali pozitivna strana toga je misteriozna nešto starija devojka Raphina (Boynton) koja živi preko puta.
    Nemajući pojma kako joj pristupiti, Conor se, pod uticajem bratovog traktata o Duran Duranu i budućnosti muzičkih spotova izlaže da ima band i da bi im ona kao cura koja želi da bude model bila idealna za spotove. Začudo, ona pristaje. A Conor pomoću svog jedinog školskog druga Darrena (Carolan) koji preuzima ulogu menadžera mora da oformi grupu i nauči da peva. Rečeno-učinjeno: tu je talentirani multi-instrumentalista i kompozitor Eomon (McKenna) na gitari, jedan od retkih dublinskih crnaca (Chamburuka) na klavijaturama radi neobičnosti, te dvojica burazera (Hamilton, Rice) na ritam-sekciji.
     Muzički uticaji se menjaju iz dana u dan, iz sedmice u sedmicu, a sa njima i odeća, pa tako možemo prepoznati Duran Duran, The Cure, Spandau Ballet, Morriseya i još štošta od novog romantizma. Uporedo s tim se razvijaju snovi o velikoj karijeri daleko od Dublina, u Londonu, svetskoj slavi i blještavim spotovima, kao i ženskama (što je i osnovna motivacija za biti u bandu). Takođe, razvija se i romansa između Conora i Raphine koja takođe sanja o svetlima Londona gde će je, nada se, odvesti njen nešto stariji dečko s kojim se malo viđa, malo ne.
    Priča o odrastanju i oslobođenju društvenih stega kroz muziku se ubrzo pretvara u klasičnu romansu koja opet deluje autentično. Prelaz je gladak, gotovo neprimetan, zahvaljujući Carneyevoj suptilnoj režiji, oku za detalje (u drugom-trećem planu iza snova vidimo surovu realnost Irske 80-ih na prelazu iz crkveno-državnog etatizma u “tigrasti” neo-liberalizam), dobrom sećanju i sluhu za probleme tadašnje omladine. Gluma je takođe savršeno vođena, a debitant Ferdia Walsh-Peelo je briljantan kao Conor, simpatičan, ležeran, a opet sposoban za posezanje prema dubokim emocijama što retko viđamo kod debitanata. Lucy Boynton u sebi nosi pravu i potrebnu dozu misterije kao Raphina. Ostatak grupe je uglavnom sveden na po jedan ili dva “quirka”, ali su oni pogođeni fantastično sa osećajem za klinačko muziciranje. Zato iskupljenje dolazi u kućnoj atmosferi, i kroz roditelje, a naročito kroz brata i svojevrsnog dokonog mentora kojeg Jack Raynor apsolutno savršeno pogađa.
     Lagani problem nastupa sa muzikom koja prati promene u fokusu priče. Kako priča ide prema romansi, tako se i muzika menja od vrlo stilizirane i vremenski pogođene na tragu novog romantizma i future popa do prilično generičkog popa kojem je Carney u principu sklon. Dodatni problem je i to što sve to zvuči suviše savršeno upakovano i aranžirano za školski sastav koji sačinjavaju klinci, što važi i za spotove. Međutim, i za to se može naći razumno opravdanje: kako film odmiče, tako su i linije koje odvajaju svet snova i realnost sve zamućenije, pa sve što vidimo i čujemo: muzika, spotovi, nastupi, kao i ljubavna priča može pripadati pre svetu snova nego li realnosti, što i inače više nego solidnom filmu daje još jednu komponentu.

    0 0
  • 09/25/16--00:00: Miles Ahead
  • 2015.
    režija: Don Cheadle
    scenario: Don Cheadle, Steven Baigelman, Stephen J. Rivele, Christopher Wilkinson
    uloge: Don Cheadle, Ewan McGregor, Emayatzi Corinealdi, Keith Stanfield, Michael Stuhlbarg


    Čini se da biografskih filmova o slavnim muzičarima i sportistima (naročito bokserima) nikada neće ponestati. A i mehanike su im slične: uspon, pad prožet cugom / drogom / ženskarenjem / nasiljem i ponovni uspon u njihovoj disciplini / na njihovom instrumentu. Međutim, dva pitanja se postavljaju. Prvo, koliko se u biografiji držati faktografije, a koliko uzeti slobode, raditi kompozite od likova, romantizirati svoj subjekt? I drugo, koliko široki vremenski period pokriti, mora li baš od rođenja do eventualne smrti ili se fokusirati na jedan događaj / period koji je obeležio karijeru subjekta i koji bi to događaj ili period bio.

    Miles Ahead, rediteljski prvenac glumca Dona Cheadlea, koji je ovde prisutan i kao ko-scenarista i kao glavni glumac, vrlo je slobodno čitanje biografije Milesa Davisa, jednog od najvećih jazz muzičara ikada, ne samo interpretatora, nego i kompozitora i autora koji je ustoličio fusion kao muzički pravac. Ovde neće biti reči o naslovnom albumu iz klasičnog perioda, ali hoće o nekim drugim, poput Sketches of Spain, Kind of Blue, Someday My Prince Will Come, Nefretitii Bitches Brew. Ali period u fokusu, i to kakvom (!), je onaj među-period, ona petogodišnja pauza krajem 70-ih dok je Davis pokušavao formirati novi pravac u “društvenoj muzici” kako je nazivao jazz. U međuvremenu, zapostavio je svoj instrument, zaključao se u podrum sa pićem, drogom i sportskim prenosima, dok su ga izdavači jurili da makar nešto izbaci.
    Nakon osnovnog nivoa intervjua, upoznajemo Milesa Davisa (Cheadle) s kraja 70-ih godina, drugiranog, zapuštenog, zatvorenog u kuću, gotovo agorafobičnog. Upoznajemo ga tako što on slučajno otvori vrata sumnjivom reporteru Daveu (McGregor) koji navodno piše za Rolling Stone na temu Milesovog mogućeg povratka. Miles je istovremeno pod pritiskom od strane izdavačke kuće da izda makar “session tapes”, a on vrši pritisak na njih da mu uplate predujam. U susretu s njima je u stanju čak i da potegne pištolj i na svog agenta i na još jednog (Stuhlbarg) koji se tu našao sa novim klincem, navodno super-talentom (Stanfield) kojeg navodno pokušava uvaliti u Milesov prateći sastav. U centru pažnje su, međutim, snimci za koje svi znaju da postoje i kojih bi se svi dočepali i koji će nadalje promeniti po nekoliko ruku.
    Taj nivo priče, besmisleno je uopšte govoriti o istinitosti – nema je ni u tragovima, funkcioniše kao triler, čak akcioni, sa sve tučama, pucnjavom, jurnjavom automobilima po ulicama New Yorka. Poseban začin tu je “buddy-buddy” dinamika između Milesa i Davea, Daveova ljigavost i Milesova paranoja povremeno okreću ton na lagano komičan. Iako je Miles Davis imao svoje polu-kriminalne “hustling” epizode, one su se dešavale ranije, dok je on gradio karijeru i na taj način se izdržavao. Ta triler-priča čak može funkcionisati i kao njegova “gangsterska” fantazija, potpomognuta drogiranjem.
    Problem je sa flashbackom u okviru flashbacka u kojem pratimo mladog Milesa i hronologiju njegove veze, kasnije braka sa Francis Taylor (Corinealdi). Zašto je izabran fokus na nju, a ne na vezu sa glumicom Cicely Tyson sa kojom se svađao i mirio, ostaje nepoznato. Mogući razlog je to da je ta veza koja se ružno završila zbog Milesovih ispada sa kurvama, drogom i nasiljem prema svojoj ženi vremenski korespondirala sa njegovim usponom, karijernim i kreativnim vrhuncem. Moguće je da je tim scenarista u raspadu veze prepoznao uzrok za Davisov kasniji pad i povlačenje u unutrašnju imigraciju. Bilo kako bilo, taj deo filma deluje uopšteno i konfekcijski, a dodatni problem je i što menja ritam, ali ne na taj način da “džezira” koliko jednostavno “mrsi”, usporava i uvodi u nepotrebne konvencije biografskog filma. U redu, zgodno je ubaciti Milesovo hapšenje u pauzi nastupa ispred bara Charlieja Parkera i brutalno prebijanje od strane policije, jedinu potpuno verno preslikanu situaciju, ali to bi bilo to.
    Zapravo, sve počinje sa konstrukcijom filma s tim flashbackovima. To je nekako za očekivati od Stevena Baigelmana koji je dosta slično, premda konvencionalnije konstruirao priču o Jamesu Brownu u Get on Up. To u slučaju Miles Aheadotvara mogućnosti za još dodatnu nebulozu na kraju sa “hashtagom” ispred natpisa “Social Music” i sa otvorenom godinom smrti, kako bismo pomislili da je Davis još uvek živ. Kao, živi kroz muziku. Mislim, stvarno dugo već nisam na filmu video gluplju i prazniju frazu.
    Don Cheadle se kao reditelj trudi da napravi nešto od takvog scenarija, zapravo pitanje je jesu li intervencije na kraju njegovo maslo. Pa ipak on u tome pokazuje dovoljno poštovanja glede Milesa Davisa kao subjekta biografije. Takođe, skretanje prema žanru je hrabra odluka koja se isplatila, a Cheadle to izvodi sa stilom i okom za detalje, uspevajući da glumačku ekipu, pre svega Ewana McGregora privede svrsi.
    Međutim, ako Cheadle negde uspeva, onda je to kao glumac. Njegov portret Milesa Davisa nije samo imitacija, iako ga skida fenomenalno, od glasa, preko govorne sheme, fraza i uzrečica do držanja. Ponavljam, to možda nije biografski istinit Miles Davis, ali Cheadleova interpretacija njega kao umetnika u krizi i narkomana je ne samo legitimna, nego i na mestu. Zato se, kao i zbog eksperimenta sa trilerom, Miles Ahead približava epitetu revolucionarnog u polju od čega ga odvajaju oni dosadni, konvencionalni, konfekcijski delovi bez previše elegancije.

    0 0
  • 09/26/16--00:00: ZG80
  • kritika originalno objavljena na Monitoru
    2016.
    režija: Igor Šeregi
    scenario: Ivo Balenović, Robert Cukina
    uloge: Rene Bitorajac, Marko Cindrić, Marko Janketić, Matija Kačan, Mijo Jurišić, Filip Detelić, Nikola Rakočević, Miloš Timotijević, Domagoj Mrkonjić, Mario Petreković, Srđan Miletić, Danica Maksimović, Vesna Čipčić, Mladen Andrejević


    Priznajem, bio sam skeptičan i to iz više razloga. Prvo, ni film Metastaze ne smatram verodostojnom ekranizacijom romana, premda razumem da je za ondašnje prilike u hrvatskoj kinematografiji bilo neophodno kao dno bunara crni ton knjige okrenuti na nešto lakše i simpatičnije, recimo na tragu Trainspottinga. Drugo, nisam ljubitelj “prequela”, posebno ako se isti zasniva na još dodatnom razvodnjavanju i svođenju na komediju za široke narodne mase ionako nedovoljno mračnog filma. Treće, repertoarska (populistička) komedija nije žanr koji smatram relevantnim i interesantnim, pa mi je najavljeni spoj Hillovih Warriors i Žikine dinastije oplemenjene hollywoodskim toaletnim humorom u startu podigao želudac. I, konačno, akcijsko-komični “period piece” o preganjanju navijača kroz Beograd koncem 80-ih (iliti u smiraj Jugoslavije) je produkcijski i zanatski zahtevna stvar, reditelj Igor Šeregi je debitant u celovečernjem formatu, a i budžeti su takvi kakvi su, uglavnom mizerni.

     Voleo bih reći nakon pogledanog filma da nije bilo razloga za skepsu, ali to bi jednostavno bila laž. ZG80 je film prepun mana i nedostataka, i na onim očekivanim i na manje očekivanim mestima (vrlo plitka karakterizacija likova, “biseri” po pitanju detalja poput tri boda, nedovoljno pozadine vezane za period i katastrofalno nepažljivo uslikan Beograd gde će i neko ko tamo nikad nije nogom kročio prepoznati noviju gradnju od 80-ih), često banalan i okrenut izvlačenju smeha na silu, ali u suštini pratljiv i gledljiv, na momente čak i zabavan i pronicljiv, ma koliko u suštini žonglirao sa poznatim matricama jugoslovenske i anglofone kinematografije.
    Dakle, ekipa iz Metastaza, Krpa (za ulogu prestareli Bitorajac), u socijalnim situacijama nesnađeni alkos Kizo koji još nije toliko propao (skoro neprepoznatljivi Cindrić), zagrebački Srbin Dejo (Janketić) i zeleni student Filip pre nego što je otkrio drogu (Kačan) idu sa još nešto Bad Blue Boysa i par Torcidaša u Beograd na gostovanje Crvenoj Zvezdi u nameri da se potuku sa brojčano nadmoćnijim i jednako nabrijanim Delijama i naprave sranje na stadionu i u gradu. Jedan od njih, iz nekog razloga mucavi Žuti (Mrkonjić) će uleteti na teren i razviti Dinamovu zastavu da pokaže ko je frajer, što Delije dovodi do besa, a Žutog, zajedno sa jednim od Delija (Rakočević) do milicijske marice gde su jedan za drugog zavezani jednim parom lisica.

     Nakon utakmica autobus sa gostujućim navijačima biva napadnut, policija ne uspeva intervenirati, pa se Dinamovi navijači koji su se raštrkali i postali laka lovina moraju snalaziti, bežati i dovijati po gradu kako bi dospeli do železničke stanice izbegavajući navijačke skupine po gradu, kako Delije, tako i Partizanove Grobare. Krpa i društvo će se tako skrivati u kupleraju, crkvi, po gradu, Dejo će deo društva odvesti kod svoje rodbine, a Žuti i njegov drugar po lisicama prvo moraju da se oslobode nepoverenja jedan prema drugome, da bi se oslobodili lisica i rastali se kao prijatelji. Kao na pokretnoj traci se smenjuju štosevi različitog kvaliteta, seksualne, toalente i vulgarne prirode (sa sve prdenjem i kenjanjem), te nekoliko izbruha nasilne akcije.
    Naši likovi će putem sresti klasične arhetipe nepradviđenih situacija: taksistu kojeg “tera maler”, gospođu u godinama prestrašenu navijačkim nasiljem, ekipu iz kraja spremnu na cinične komentare, ali i na pomoć, devojku koja želi karijeru manekenke i narodne pevačice, te njenog oca zastavnika JNA koji zna kako bi se obračunao sa nelojalnim nacionalističkim elementima. Iz opšteg haosa i sentimenta je jasno da Jugoslavija verovatno neće još dugo, da su nacionalističke strasti puštene u narod sa najvišeg mesta, da je kombinacija stege i mitomanije postala farsična, ali da “vožnja” i nije bila toliko loša dok je trajala. Film je ovo o jednom drugom vremenu kada se vodilo računa ko na koga udara (oličeno u poslednjoj tuči 1 na 1 između Krpe i vođe Delija kojeg igra raspoloženi Timotijević), ko koga i kako zeza, i u kome je važnije bilo ispasti frajer nego zaista mrzeti nekoga.
     Za očekivati je bilo da na terenu “srpskog” populističkog humora srpski glumci nadigraju hrvatske, čemu svedoči minijatura Mladena Andrejevića kao oficira pod stresom koji vozi Ladu, šeta u potkošulji, sluša narodnjake i psuje crkvu. Srpski deo glumačke ekipe je, međutim, uspeo i da izvuče nešto više “mesa” iz svojih likova, naročito dvojica glumaca u usponu u ulogama Delija. Nikola Rakočević (Šišanje) se tu dosta izvlači na ležerno brbljanje i šarm barabe, dok Miloš Timotijević (Valžnost) savršeno kanalizira agresiju kroz svoju već potpisnu muževnost. Isto tako, Dejo u interpretaciji Marka Janketića deluje ubedljivo najprofiliranije od cele zagrebačke ekipe.
    Problem je, dakle, u tanko napisanim likovima Bad Blue Boysa i Torcidaša. Čak su i likovi o kojima se danas pričaju legende, Buba (Detelić) i Ićo (Jurišić) dati jednodimenzionalno: Buba kao pijanac koji na najluđe i najmanje očekivane načine dobija batine, a Ićo kao klasični dalmatinski narkoman. Okej, imamo Krpu koji je... Krpa, odnosno tipičan Bitorajčev lik štemera iz kvarta kojeg on reciklira od Bitangi i princeza do reklama za “žuju”. Ima tu nešto šarma, lakoće i vulgarne igrivosti, ali to smo već videli. Kizo je ostao samo skica, a Filip, iako i narator (potpuno nepotrebno prepisivanje klišea) praktično nema ulogu osim što popunjava brojčano stanje i pokazuje da je nešto obrazovaniji od ostatka gomile. Ostatak Boysa su bezlični i efektni su jedino u gomili. Iskreno, plašio sam se mitomanije i glorifikacije navijača kao nekakve društvene avangarde, a dogodilo se suprotno - navijači su svedeni na pijane i agresivne barabe kojima je svaka druga reč psovka.
     Jednostavan koncept priče preuzet od Hilla i začinjen sa elementima drugih filmova radi pola posla i Šeregi se kao debitant solidno snalazi u vođenju priče na po nekoliko koloseka, kao i u rešavanju pojedinih situacija. Recimo, masovnu tuču snima u “shaky cam” varijanti čime sakriva svoje neiskustvo i budžetska ograničenja i pride je montira paralelno sa scenom u kojoj turbo-folk zvezda u nastajanju verno imitira Vesnu Zmijanac (takođe pametno “iskopano”) sa video-kasete. Međutim, ono što Šeregiju fali je oko za detalj i poznavanje perioda i to ne završava samo na pogrešnim zgradama i blokovima u totalima i pogrešnim automobilima u pozadini. Naprosto, duh 80-ih u Zagrebu i Beogradu je uhvaćen pogrešno, a nekoliko nalepljenih detalja poput primerka Starta, plakata za EKV i kioska s hrenovkama ne mogu popraviti situaciju glede kompletnog ugođaja. Pa ipak, na kraju smo još i dobro prošli uzevši u obzir da jedan od scenarista ne zna ništa o navijačima, drugi o pisanju zna vrlo malo, tek toliko da ubaci nekoliko anegdota (osim zagrebačkih, aludira se i na beogradske: Manceov grob, Žareta i Parangala), a reditelj je premlad da bi držao u glavi sve detalje perioda.  

    0 0
  • 09/27/16--00:00: D’Ardennen / The Ardennes
  • 2015.
    režija: Robin Pront
    scenario: Robin Pront, Jeroen Perceval
    uloge: Jeroen Perceval, Kevin Janssens, Veerle Baetens, Jan Bijvoet, Viviane de Muynck, Sam Louwyck


    Počinje u centru zbivanja, sa kadrom koji ne možemo tek tako zanemariti. Lik izranja iz bazena sa ženskom čarapom na glavi i žurno beži.Vani ga u automobilu čeka mlada ženska osoba i nervozno puši. Tip (Perceval) skida čarapu sa glave i njih dvoje odlaze. Ženska (Baetens) ga pita: “Gde je Kenny? Gde ti je brat, Dave?”. Dave odgovara: “Nisam ništa mogao da učinim, jebiga... Samo vozi, Sylvie.” Očito, radi se o pljački koja je pošla po zlu, ali Kenny nije smrtno nastradao, samo je uhapšen i osuđen na sedmogodišnju robiju. Očito je takođe da trio dolazi iz nižih socijalnih slojeva i da su ovisnici, te da je Sylvie Kennyjeva devojka.

    Četiri godine kasnije, Kenny izlazi iz zatvora na uslovnu i nije se nimalo promenio. Još uvek je neiživljen, preke naravi i ne vidi budućnost u poštenom radu. Međutim, Dave i Sylvie sada žive zajedno, trezni su već par godina i očekuju dete. Siromašni su, ali vredno i pošteno rade i nadaju se normalnom, dosadnom životu. Problem je kako to saopštiti usijanoj glavi od Kennyja od kojeg je čak i majka digla ruke, a pitanje nije hoće li biti sranja, nego kada će ono izbiti...
    Motiv braće podeljene oko nečega, bila to žena ili božja ljubav, star je koliko i Biblija, doslovno i teško je uneti svežine u nešto tako standardno. Glumac Jeroen Perceval i reditelj-debitant Robin Pront, međutim, jako dobro konstruiraju scenario oko tog motiva. On svakako unosi određeni “suspense” i za očekivati je da će priča otići u smeru trilera koji je najavljen na početku, ali prvom polovinom filma dominira razrađena socijalna priča. Nije tu stvar samo Daveove i Sylvine želje za normalnim životom, niti Kennyjeve preke naravi i toga da ne vidi sebe van kriminala. Stvar je u realističnim i profiliranim likovima i njihovim postupcima.
    Razumemo zašto je majka digla ruke od sina ogrezlog u kriminal i zašto joj je neprijatno u njegovoj blizini, ali nema ni srca ni hrabrosti da mu to kaže. Razumemo Sylvinu želju da se jednom ne plaši svog bivšeg partnera koji je iznudio sve njene pogrešne odluke. Razumemo i Daveovu naivnost da veruje da Kenny može i pošteno i njegov takt da čeka pravi trenutak da mu saopšti važnu novost. Najvažnije, razumemo i Kennyja koji je naprosto “loše seme” i “roba s greškom”, uništen drogom, kriminalom i alkoholom i njegovu nostalgiju za prošlim, boljim vremenima, bilo da se radi o vezi sa Sylvie (mada tu ima i povređenog muškog ega i zabluda konvencionalnog morala o ženi koja čeka svog čoveka da se vrati sa robije), ili o detinjstvu kada se činilo da još uvek ima neke šanse i da život ima smisla.
    Taj motiv je značajan za dalji tok radnje, a naslovni planinski masiv na jugu Belgije je mesto gde su braća provela jedan lep odmor u detinjstvu. To je i mesto koje vuče Kennyja i posledično Davea da tamo pobegnu nakon što izbije veliko sranje. To što je to strani deo zemlje čiji jezik dvojica flamanske braće ne govore dalje od najosnovnijeg nivoa i što im je tamo jedini kontakt Kennyjev cimer iz zatvora (Bijvoet) koji živi u kamp-prikolici u šumi sa svojim ljubavnikom transvestitom (Louwyck) nipošto nisu povoljne okolnosti. I na tom mestu se D’Ardennenvraća na kurs trilera, i to u veoma prljavoj, backwoods varijanti.
    Robin Pront svojim temama i motivima prilazi pametno i hrabro, spajajući tradicionalno i moderno u belgijskoj kinematografiji, sa akcentom na moderno. Scenario je ekonomičan, a režija dinamična, podvučena tamnim i hladnim tonovima fotografije i vrlo dobro tempiranom montažom koja pazi na svaki detalj. U umerenom tempu stižemo da obratimo pažnju i na glasnu muziku i na grupe za podršku koje Sylvie redovno posećuje i na odnos koji šef auto-perionice, inače kompulsivni kladioničar, gaji do braće koju tretira kao šljam. Jednom kada film definitivno ode u pravcu trilera, izvedba je školskija, ali efektna i bespoštedna.
    Pront je pola posla napravio sa castingom. Glumci koje je izabrao savršeno vodi i njihove izvedbe su “spot on”. Dinamika koju Jeroen Perceval (Bullhead) i Kevin Janssens ostvaruju kao braća je apsolutno uverljiva i puca od hemije. Jan Bijvoert (Borgman, Embrace of the Serpent) je standardno dobar u svojoj zastrašujućoj epizodi. Međutim, Veerle Baetens koju ne možemo zaboraviti još od The Broken Circle Breakdown apsolutno krade svaku scenu u kojoj se pojavi i drži naše oči prikovanima za ekran. Emocije u koje ona poseže kao Sylvie nisu tako naprasne kao u slučaju Elise, karakteri su drugačiji, ali apsolutno nam je jasno da tu ima i intenziteta i dubine. Na ovu glumicu i pevačicu treba obratiti pažnju jer uz pravilan odabir uloga može postati ne samo jedna od vodećih u Evropi (već igra u Francuskoj), nego i globalno. U drugim rukama, njen lik bi bio manje ili više “plot device” u ovakvom filmu, ali ona svojom izvedbom ne samo da nalazi prostora za svoj lik, već D’Ardennendiže od solidnog do skoro odličnog.

    0 0
  • 09/28/16--00:00: Maggie’s Plan
  • 2015.
    režija: Rebecca Miller
    scenario: Rebecca Miller, Karen Rinaldi
    uloge: Greta Gerwig, Ethan Hawke, Julianne Moore, Bill Hader, Maya Rudolph, Travis Fimmell, Wallace Shawn


    Većina kritičara neće odoleti da Maggie’s Plan dovede u kontekst klasičnog Woodija Allena, ali bilo kakva sličnost sa Allenovim delima se zaustavlja na “univerzumu” po kojem se likovi kreću, u kojem se Wallace Shawn pojavljuje u cameo ulozi. U pitanju je New York i njegov situirani, brbljivi, intelektualni milje koji se bavi svojim “problemima prvog sveta”. Rebecca Miller koja se u svojoj autorskoj karijeri uglavnom bavila ozbiljnim temama braka, familije, seksualnosti i razlika u godinama i težnjama, ovde ubacuje i nešto humora, ali on nipošto nije predominantan kao kod Allena, iako zaplet u drugoj polovini filma skreće ka “screwball” varijanti. Maggie’s Plan više inspiracije crpi od drugih autora, recimo romantičarski nastrojenog Petera Bogdanovicha i neizbežne Nore Ephron.

     Međutim, pravo ime koje tražimo među uticajima je Noah Baumbach, autor koji mumblecore pokret diže na novi nivo, i njegov za sada poslednji film While We’re Young. Upitno je koliko su oba naslova zapravo mumblecore, iako se insistira na običnosti likova i razumljivoj motivaciji za njihove postupke. Iako se ne radi o jednom te istom filmu, Maggie’s Plan se zapravo ne bavi mladošću / starošću / celoživotnim odrastanjem i “prelascima na novi nivo”, pojedine sličnosti su zapanjujuće: imamo brakove, etablirane intelektualce i hipstere, te njihove važne životne odluke. Čak se Baumbachova muza Greta Gerwig (znakovito odsutna u While We’re Young) opet pojavljuje zajedno sa svojom personom obične gradske mlade žene u glavnoj ulozi.
    Ona igra naslovnu junakinju koja samu sebe dovoljno poznaje, pa zato skuje plan da se otrgne sudbini i sama napravi izbor – pošto već gotovo sigurno neće naći muškarca sa kojim će ostati u dugoj vezi, ona će ostati trudna sa poznanikom, “preduzetnikom u poslovima s kiselim krastavcima”, hipsterom i neostvarenim matematičarem po imenu Guy (Fimmell) zbog njegovih kvalitetnih gena. Ona taj plan izlaže svom bivšem dečku iz fakultetskih dana, a potom prijatelju Tonyju (Hader) koji se jedini usuđuje da joj saspe u lice da govori gluposti. Plan za plan, ma kako “outlandish” bio, nije katastrofalan, ali, hm, sudbina meša svoje prste. Maggie će, slučajno i slatkasto kao kod Nore Ephron upoznati muškarca, svog kolegu s fakulteta na kojem radi, doduše oženjenog profesora antropologije i romanopisca u nastajanju Johna (Hawke) i poželeće da ga izvuče iz napornog braka sa intelektualno superiornom, ali zastrašujućom profesoricom svetskog renomea Georgette (Moore). Eto plana broj dva...
    Pet godina kasnije, ne ide sve po planu. Naravno. Istina, John i Maggie su u braku, i Maggie je pomirena sama sa sobom i sa ulogom majke njihovoj kćeri, a dobre maćehe njegovoj deci iz prethodnog braka. Međutim, veza između nje i Johna nije tako jaka i strastvena i zapravo je robija za oboje. John je opsednut svojim pisanjem, a kratki roman je postao mamutski, sa 500 napisanih stranica nije još ni na polovini, pa zapostavlja Maggie i njene potrebe i ponaša se, jednom rečju, sebično. Štos je u tome da John nije sebičan jedino kada mora ugađati sebičnijoj osobi od sebe, recimo Georgette. I Maggie opet ima plan...
     Glavni fazon sa Maggie’s Plan su apsolutno savršeno tempirani obrati. Taman kad očekujemo da će priča dalje teći u jednom pravcu, Rebecca Miller je okrene u potpuno neočekivanom. Štos sa takvim obratima je osećaj za psihologiju likova. Oni se nama čine naglim jer očekujemo nešto posve drugo, ali su potpuno “in character” za filmske likove koji, opet, nisu nerealni i karikaturalni, već bolno ljudski i uglavnom sebi dosledni.
    Dobar posao je odrađen sa castingom. Greta Gerwig odlično portretira Maggieinu naivnost u kombinaciji sa opsesijom kontrolom i potrebom da svoj život i živote ljudi oko sebe učini srećnijim i sređenijim. Ta naivnost je kompleksna i potpuno prirodno odigrana tako da u njoj nema ni naznake tuposti ili karikaturalnosti. Ethan Hawke je idealan izbor za neodraslog muškarca koji ima tendencije sebičnosti, koji se zaljubljuje, ali nije spreman na kompromise u vezi. Julianne Moore je standardno dobra kao Georgette, njoj i inače dobro stoje uloge zastrašujućih žena (ovde je njeno oružje intelekt) a štos sa akcentom koji treba proći kao danski, ali je jednostavno čudan, je izuzetno hrabar, iako nenamerno komičan.
    Međutim, dve-tri stvari lagano kvare inače izuzetno dobar utisak. Za početak, možda najzanimljiviji par, a svakako par sa najzanimljivijom međusobnom dinamikom, Tony i njegova žena Felicia (Rudolph), ne dobija dovoljno prostora u filmu. To je šteta, jer je njihova autsajderska pozicija tako fenomenalno “muppetovska” i fali nam još njihovih komentara. Kada bi njih bilo više, padovi u tempu na sredini ne bi bili tako učestali. Na kraju, problematičan je i treći čin, ovde okrenut ka prilično usporenom i pomalo usiljenom “screwballu” zaradi intrige koji na kraju u priličnoj meri nateže slabašni i potrošeni “happy end”, jedan od klišea hollywoodskih romantičnih komedija kojeg se iz nekog razloga indie kinematografija drži “k’o pijan plota”.
     No dobro, Maggie’s Plan je i pored toga sasvim solidno, prijatno i osvežavajuće filmsko iskustvo. Rebecca Miller ima osećaja za meru, diskretni humor i tempiranje obrata, kao što ima osećaja i za izbor glumaca i njihovo vođenje. To nije nikakvo čudo s obzirom da je i sama bila glumica. Sa Maggie’s Plan je uspela da kroz modernu, urbanu komediju niskog intenziteta tematizira univerzalne anksioze u odnosima među ljudima. Nije savršeno, ali svejedno zaslužuje preporuku.

    0 0
  • 09/29/16--00:00: Observance
  • 2015.
    režija: Joseph Sims-Dennett
    scenario: Joseph Sims-Dennett, Josh Zammit
    uloge: Lindsay Farris, Stephanie King, Brendan Cowell (glas), Josh Jarrat, Benedict Hardie, Tom O’Sullivan


    Osnovna premisa: Čovek u problemima, zovimo ga Parker (Farris), prihvata detektivsko-špijunski posao praćenja jedne žene, zovimo je Tenneal (King) iz derutnog stana preko ulice. Šef ga zove telefonom svakog dana u određeno vreme i obećava mu da će posao trajati još samo koji dan. Međutim, ne samo da je Tenneal u opasnosti od svog verenika (O’Sullivan), a naređenje je da se samo posmatra, nego i Parker iz dana u dan, a naročito iz noći u noć sve više tone u ludilo mozga. A i ne poludeo u takvoj raspaloj zgradi i na takvom usranom poslu.
    Razrada: “Busy”. Neverovatno “busy”. Na sve strane. Prepuna detalja od kojih tek poneki znače nešto, a ostali su distrakcija. Prepuna savršeno komponiranih crno-belih flashback kadrova koji su možda metafore, a možda i nisu. Sa vrhunskom zvučnom shemom ponekad na tragu Copplinog remek-dela Conversation. Sa brzim, efektnim montažama i uznemirujućim efektima. Sa povraćanjem koje je strašnije od naturalističkog. Sa detaljima iz Parkerovog “backgrounda” koji nisu baš uvek značajni za posao i njegovu konačnu sudbinu. Više u smeru budžetske ekonomike (koliko je god moguće umetnosti, kopije Polanskog, Lyncha, Hitchcocka, Cronenberga za stvarno sitne pare – 10.000 dolara prema internetskom pisanju), nego u smeru bilo kakve ekonomike scenarija, razvoja likova i eventualne naplate.
    Observance, drugi film Josepha Sims-Dennetta, je oštro podelio kritiku na izrazite pristalice i one koji mu nisu nikako skloni. Logično. Jedne je moguće impresionirati “upeglanim”, profesionalnim i doteranim izgledom za ništa para, trenucima čistog šoka i zvučnom shemom. Drugi će malo zagrebati ispod površine i videti da se tamo krije jedno veliko, masno ništa. Osim stilske vežbe citiranja raznih autora i kompiliranja njihovih potpisnih poteza. U takvoj zbrci i gunguli detalja i razuđenih događaja visokog intenziteta gubi se ne samo bit priče, nego i svaki iskreni interes za likove. Jednostavno boli nas dupe.

     Nema veze što se Stephanie King trudi u nezahvalnoj ulozi (buduće) žrtve o kojoj ne znamo ništa da nas senzibilizira ili što Lindsay Farris vrlo solidno i gradirano igra anksiozu. Dok ne progovori, to jest. Još jedan od bisera, ovog puta ničim izazvan, je to da glumci kriju svoj australski akcenat i pokušavaju da zvuče generički američki. To jednostavno ne ide, a i nije mi jasno čemu: ne postiže se tako univerzalnost. Iako je to samo kap u moru, jedna očita glupost između dosta skrivenih, ona je nekako paradigmatična za Observance, film koji se najbolje može opisati frazom: “Šta je pesnik hteo da kaže”. A nedostatak supstance se ne pokriva nastudiranošću, upeglanošću i referencama.

    0 0
  • 09/30/16--00:00: Florence Foster Jenkins
  • 2016.
    režija: Stephen Frears
    scenario: Nicholas Martin
    uloge: Meryl Streep, Hugh Grant, Simon Helberg, Rebeca Ferguson, Nina Arianda


    Meryl Streep. Najbolja još uvek aktivna glumica, možda i najbolja glumica ikada. Obožavana od strane publike i kritike, ovenčana sa tri Oscara (od rekordnih 19 nominacija). Snažna žena koji svoj privatni život drži daleko od glamura, ali koja može uskočiti u bilo koju ulogu. U poslednje vreme izgleda kao da je ostala bez izazova, pa je rešila da ga izmisli igrajući u mjuziklima. Pop u Mamma Mia (2008), dečije pesmice u Into the Woods(2014), rock u Ricki and the Flash (2015) i sada opera, i to kakva, u biopicu o Florence Foster Jenkins, najpoznatijoj groznoj pevačici na svetu čiji su masakri poznatih arija čak poslužili Waltu Disneyu kao inspiracija za lik one krešteće kokoške.

     Neka vas prva pretpostavka ne zavara: uopšte nije lako pevati loše pod kontrolom za potrebu uloge. Čak je, čini se, pevati dobro manji problem: ili imate talenta ili dotične numere nagruvate napamet jednom za sva vremena. Pevati loše i to na tačno odrađeni način je umetnost za koju je potrebno i puno talenta i dosta prakse. Meryl Streep je, za glumicu, vrlo dobra pevačica i to je pokazala u svojoj mjuzikl fazi. Međutim, sa ulogom Florence Foster Jenkins je imala svoj najveći izazov u kasnijoj fazi karijere i opet je pokazala koliko je briljantna.
    U slučaju Florence Foster Jenkins, nije najbitnije njeno loše pevanje i aristokratsko držanje koliko stav i tvrdo uverenje da je ono što ona radi značajno, potrebno, plemenito i kvalitetno, a ne trivijalno i zabavno iz razloga svoje lošosti. Potrebno je, dakle, odigrati samozavaravanje u toliko uznapredovaloj fazi da se ono može smatrati skoro patologijom, nekom formom demencije ili socijalne isključenosti. Jer kada u doba najvećih ratnih sukoba u istoriji civilizacije dokona bogata naslednica koja ne zna da peva snima ploče i drži koncert u Carnegie Hallu, jasno je da ona nema pojma o realnom svetu. Niti je baš zanima, da budemo iskreni.
     Realnost ne zanima naročito ni profesore pevanja koji joj drže instrukcije i to masno naplaćuju, ni izdavače, ni vlasnike koncertnih dvorana (dokle god im je publika po ukusu), a verovatno ni pijaniste koji se guraju da joj budu korepetitori. Oni možda čak i ne naslućuju u šta bi se upleli, kao što to nije naslućivao ni mladi Cosme McMoon (Helberg) koji je taj posao dobio pukom srećom i izborom pravog lakog komada za Florence koja je možda zahtevna osoba, ali nije zahtevna publika. Jednom kad otkrije će se možda u sebi smejati, ali nije šuškavi zov iz džepa jedino što će ga motivirati da ostane uz Florence, koliko spoznaja da je ona možda jedina osoba iskrena u svojoj ljubavi prema muzici u pretvornom muzičkom svetu.
    Realnosti je, međutim, od samog početka svestan St Clair Bayfield (Grant), Florencin menadžer i muž u vrlo atipičnom braku u kojem ona živi u luksuznom hotelu, a on kada je smesti u krevet ide u stan u koji je uselio i ljubavnicu (Ferguson). Opet, bilo bi posve krivo reći da propali glumac Bayfield koji ima smisla za menadžment i prezentaciju kabaretskih predstava, Florence gleda samo kroz korist i da je ne voli. Naprotiv, aranžman je takav da odgovara oboma, a Bayfield iskreno brine za Florence i njen mehur od sapunice na kojem gradi karijeru (iz razloga da se ona ne bi potresla, a ne iz nekog materijalnog motiva) i čak je voli.
    Da je Meryl Streep odlična glumica sposobna za skoro svaku ulogu nije novost, pa to što je ona odlična i raspoložena (hoće to kad glumac sam bira uloge) i nije neka vest. Takođe, Hugh Grant sa godinama dobija na integritetu, pa potpuno prirodno nalazi balans između pozicije menadžera, muža i ljubavnika i iz te pozicije uspeva da demonstrira i nešto topline. Lagano iznenađenje je Simon Helberg (inače, njuška s televizije, Howard u The Big Bang Theory) čije neurotično glumačko ostvarenje, zapaljivo sa Meryl Streep u blizini, a komplementarno sa mirnim Grantovim tonovima, daleko prevazilazi nivo solidnog. Nina Arianda isto ima pamtljivu epizodicu kao žena niskog porekla koja je nova u visokom društvu u kojem se kreće Florence i njeni prijatelji i “prijatelji”. Šteta je jedino da Rebeca Ferguson nije dovoljno razigrana, ne svojom krivicom, koliko usled scenarija koji zanemaruje njen lik.
     Ono što se za film Florence Foster Jenkins može bez bojazni reći je da je u pitanju sasvim dobar “crowd pleaser” starinskog šmeka. Njegov jedini greh je što se možda previše trudi da nam se svidi i kao film i da nam se Florence svidi kao filmski lik i kao osoba, u čemu ne uspeva uvek. Klasično napisan i režiran, Florence Foster Jenkins je vrlo dobar film, zabavan i nenametljiv. Uostalom, Stephen Frears (Dangerous Liaisons, The Queen, Philomena) je reditelj koji može napraviti dobar posao.

    0 0
  • 10/01/16--00:00: Wiener-Dog
  • 2016.
    scenario i režija: Todd Solondz
    uloge: Keaton Nigel Cooke, Julie Delpy, Tracy Letts, Greta Gerwig, Kieran Culkin, Danny DeVito, Sharon Washington, Ellen Burstyn, Zosia Mamet, Michael James Shaw


    Kako opisati život? Čija je perspektiva merodavna? Ko može biti zaista nepristrasni posmatrač koji će odoleti porivu da se umeša ili ga neće ni osetiti. Prijateljica koja je studirala književnost mi je svojevremeno pomenula neku bugarsku novelu, zaboravih ime, koja je kompletno ispričana iz perspektive polu-cilindra. Zamislite, nekoliko decenija društva kroz “oči” jednog šešira. Ideja mi se učinila genijalnom. Zašto bi čovek bio merilo stvari, a ne jedan šešir.

     Eh, ali te ideje su se setile mudre glave iza hrvatskog spektakla Josef, pa su film gradile oko pločice sa imenom koja se seljakala od jednog drugog vojnika različitih nacionalnosti i na različitim stranama na istočnom frontu klanice zvane Prvi svetski rat. Bilo je tu snage i neke ideje do prve “promene”, možda do druge, ali je sve iza toga već potrošeno, zaključno sa poslednjom, posebno malignom scenom. Uostalom, u to neko doba nas je Spielberg, naravno veštije, proveo kroz isto, samo na zapadnom frontu iz perspektive konja. Živo biće ipak znači više nego predmet...
    Zašto nas ne bi jedan pas proveo kroz savremenu američku suburbiju? Jedan običan, domaći pas koji živi u kući i pravi društvo vlasniku, ne lovi i ne luta (ako ne mora). Primetićete, s punim pravom, da takav običan domaći pas ima ugodan, ali dosadan život u kući i oko kuće, centriran na jednog čoveka ili jednu familiju, bez mnogo kretanja i uzbuđenja. Neću osporavati, za većinu pasa to stoji. Ali, kao neko čija su poslednja dva psa usvojena u zreloj dobi da bi potom putovala Balkanom i Evropom, reći ću da su životi nekih pasa ipak dinamičniji od toga.
    Pratimo, dakle, naslovnu junakinju, kujicu “viršlastog” oblika, jazavičarku, na njenom životnom proputovanju od šinteraja dalje. Njenim očima ćemo videti svu bedu američke urbane i suburbane srednje klase. Jer, ako smo to mogli kroz oči dečaka u Boyhoodu, zašto ne bismo mogli i kroz oči psa. Rezultati će, naravno, biti drugačiji, a reditelj Todd Solondz, jedna od perjanica američkog indie filma, to podvlači uvrnutim crnim humorom i neskrivenom parodijom.
     To posebno važi za prvu priču koja je i najviše “(anti-)boyhoodovska”. Kujicu je iz šinteraja uzeo otac (Letts) kao utehu i nagradu svom sinu (Cooke) koji je preživeo rak. Majka (Delpy) nije oduševljena, ali to nije ni čudo: roditelji kao da se namerno sabotiraju međusobno. Iako se dečak i kujica dobro slažu (scena u kojoj prave nered skupa je fenomenalno topla), ona će biti katalizator daljih rasprava i monologa u kojima se ispaljuju prilično “freaky” filozofska stajališta. Recimo o slamanju volje, o sterilizaciji ili o smrti. Roditelji očito ne veruju da životinje imaju osećanja, a njihov pristup prema psu bi začudio i one koji pse ne vole. Za njih je umiljata kujica sa svojim životinjskim ponašanjem pre svega neugodnost, a njena bolest je idealna izlika da je se reše uspavljivanjem i nastave po starom.
    Kujica ima sreću da je sa operacionog stola uzme veterinarska sestra, Dawn Wiener (Gerwig). Ako vam se njeno ime učini poznato, za to postoji dobar razlog, to je ista ona Dawn Wiener, zvana Wiener-Dog, nesnađena devojčica na početku puberteta iz Solondzovog probojnog filma Wellcome to the Dollhouse. Na to će nas podsetiti i jedan od njenih mučitelja iz tog filma, Brandon (Culkin), primer za to šta se dešava s onima koji su glavne face u osnovnoj školi. On je sada skoro potrošen čovek, niži od nje za glavu, bivši ili možda čak sadašnji narkoman. Ona je za njega premija, ali to u svojoj usamljenosti i nesigurnosti ne zna. Zajedno će krenuti na put, ali “road movie” koji sledi nije od onih kakvih smo se nagledali u indie filmovima, neće voditi nikoga putem spoznaje, samo putem zajeba.
     Kao i kujica, imamo sreću da ne ostanemo s njima. Ono što sledi je jedna od čudnijih i otrovnijih intervencija: muzički intermeco. Što će reći, country pesma o pionirskim naporima i “željom za domom”, sa jeftinom video-animacijom svake žanr-slike onoga kako predstavljamo Ameriku. Biće da je kujica jedna od nepravedno zapostavljenih heroina “ameicane”, osoba koja želi američki san, baš kao imigranti na Ellis Islandu i kao pioniri na putu za Zapad. A biće i da je tu na tapetu Tarantino sa svojim intermecom u The Hateful Eight, ali i pažnja današnje publike koja nije sposobna da pogleda sat i po filma bez pauze.
    Kujica opet ima novog vlasnika, Davida Schmerza (DeVito), nesrećnog profesora na filmskoj školi koji je jednom u životu napisao briljantan scenario. Od tog trenutka bezuspešno pokušava da svoj novi rad plasira preko agenta koji ga izbegava i troši svoju egzistenciju utapajući se u negativnosti. Šefica katedre (Washington) mu kaže da mora biti pozitivniji prema studentima i kolegama, da su se vremena promenila, pritom navodeći redom jevrejska imena njegovih zaštitnika koji više nisu tu. Ali šta nova vremena donose? Nadobudne klince koji bi pravili identitetske filmove zasnovane na mišungu visokoakademskih društvenih teorija koje ni sami ne razumeju. Njihove ideje se raspadaju na njegovom prvom pitanju: “Šta ako?” koje simbolizira osnovni koncept, situaciju, možda i štos kao osnovu oneobičenja. Schmerz je tu potpuno u pravu sa zanatske strane, ali to nije istina koju klinci kao klijenti i profesori kao osoblje žele da čuju. Njegov jedini izlaz je radikalan...
    Što nas dovodi do nove vlasnice, Nane (Burstyn), žene na umoru, fizički oštećene, slabo pokretne i slabovide, ali zato vrlo lucidne i ogorčene. Njoj u posetu dolazi unuka (Mamet) sa svojim novim dečkom umetnikom imena Fantasy (Shaw) i sa namerom da je pita za novac. Ovog puta nije za drogu, nego za njegovu karijeru. Fantasy izgleda kao cirkus, njegove umetničke ideje deluju ridikulozno, banalno i infantilno istovremeno, ali starica će svejedno pomoći uz komentar i savet. Kada unuka kaže da ima vremena za brak, starica će joj odgovoriti da sada misli tako, ali se vara, mladost brzo prođe. I potpuno je u pravu. Smrt je neizbežna i često dolazi sa apsurdnim smislom za humor.
    Wiener-Dog je izuzetno slojevit film čiji sadržaj zahteva dubinsku analizu. Nije tu reč samo o referencama i prozivkama, pa čak ni o ugođaju filma i filmskim šablonima. Ali je istovremeno neujednačen u tonu, nesavršen i u svojoj nesavršenosti zapravo savršen. Solondz očito vrlo dobro zna šta priča, iako bi se svaka njegova poenta mogla nazvati ciničnom.
    U prvoj polovini filma on se obračunava sa normalnošću, karikaturalnom verzijom iste ispražnjenom od svakog nepraktičnog, metafizičkog sadržaja (u prvoj priči) i jalovom težnjom za istom (u drugoj). Nije zgoreg primetiti da su vlasnici sve stariji i sve zaglibljeniji u svoje živote, kao i da se imena psa menjaju od slatkih, preko samo glupavih do ciničnih, a kod najdepresivnijeg vlasnika čak i nema ime. U trećoj priči sve nade za normalnošću su daleko u prošlosti, pa je na tapetu moderno društvo i savremena umetnost, ta servilna permisivnost, taj ultra-ozbiljan ton, to uverenje da se naštrebanim frazama menja društvo. U tom svetu je ne samo Schmerz (kao, nema sumnje, dubler za Solondza) zastareo, nego se takvima smatraju i apsolutni klasici. Taj ton se prenosi i u četvrtu priču. Dok umiruća Nana premišlja “šta bi bilo kad bi bilo”, kako bi njen život izgledao da je povukla drugačije poteze, nadobudni Fantasy samouvereno i agresivno brblja o svojoj umetnosti i genijalnosti.
    Lovci na lake kritičarske poene će u drugoj polovini filma autoru očitati rasizam jer novo vreme besmisla naseljava slika kroz dvoje crnaca, šeficu katedre i bullshit umetnika, ali to bi bilo pogrešno. Solondz je na misiji da uvredi i trgne što više ljudi, pa je izbor rase legitimna doktrina šoka. Likovi bi bili isti i predstavljali isto i da su neke druge rase, ali ovako možemo bolje sagledati koliko je jednostavno nekom nalepiti etiketu rasiste ili homofoba. Čovek je (čoveku) kreten, nevezano za rasu, uverenja, seksualnu orijentaciju ili lične izbore. U konačnici je sve isto, nebitno i u kurcu, kao iskrena dečija pitanja koja padaju na gluhe uši, snovi o sreći u dvoje, Schmerzova borba sa vetrenjačama za zanatsku korektnost, borba modernog čoveka za mitsku jednakost, Fantasyjeva umetnost, naivnost njegove devojke ili svi potezi koje je Nana mogla povući.
     Pitamo se još gde je pas u svemu tome. Zapravo sa strane, jer je Wiener-Dog tragikomedija o ljudima koju pas samo posmatra mazeći se za hranu. Dok na mlađe možda i može uticati ili poslužiti kao odsudna slučajnost, starijima može biti tek osećaj nekakve rutine ili jedino društvo koje ih trpi. Otud i onakav dvostruki obrat na kraju i još jednom herojska country pesma na odjavnoj špici. Da se ne zaboravi.

    0 0
  • 10/02/16--00:00: Disorder / Maryland
  • 2015.
    režija: Alice Winocour
    scenario: Alice Winocour, Jean-Stephane Bron
    uloge: Matthias Schoenaerts, Diane Kruger, Paul Hamy, Percy Kemp, Zaid Erougui-Demonsant


    Matthias Schoenaerts polako gradi internacionalnu karijeru, ali je još uvek u fazi da u najboljem slučaju dobija uloge negativaca. Uglavnom su to sporedne uloge koje Schoenaerts najčešće uspeva da odradi samim svojim prisustvom. Koliko je on izniman glumac, jedan od najboljih u svojoj generaciji, možemo tek videti u evropskim filmovima, pre svega belgijskim i francuskim, poput Bullhead i Rust and Bone. Njegovo prisustvo na ekranu je izuzetno, a gluma pod savršenom kontrolom, bez jeftinih manirizama, upadljive gestikulacije, sa onoliko reči koliko je potrebno, sa perfektnom mimikom i mikro-glumom.

    Disorder je u potpunosti njegov film, on je u centru pažnje, u skoro svakom kadru. Iako film ima još intrigantnih likova i glumaca koji ih igraju, akcenat je stavljen na Schoenaertsa, njegovu interakciju s njima, ali i sa samim sobom. Autorica filma, Alice Winocour (po prvi put na teritoriji blizu žanrovskog filma nakon pristojne, ali ne impozantne kostimirane biografske drame Augustinei scenarija za kalkulantski “festival darling” Mustang) vrlo dobro zna kakvo blago ima za glavnog glumca i šta s njim može. Rezultat je odličan, uzbudljiv triler, atmosferičan, psihološki dorađen, sa evropskim emotivnim nabojem, ali američki fluidan, pametno režiran i zapanjujuće efektan.
    Schoenaerts igra Vincenta, francuskog vojnika koji se upravo vratio s misije u Afganistanu. Malo je reći da je načet vojničkim životom, zapravo bi se sa sigurnošću moglo reći da je ruiniran: oštećen sluh, fantomska krvarenja, halucinacije i košmari su siguran znak PTSP-a. Dok čeka poziv na sledeću misiju (koji verovatno neće doći), Vincent je prinuđen da tezgari kao zaštitar. Poslić za koji mu drugar iz detinjstva i vojske Denis (Hamy) zove je čuvanje vile “kontroverznog biznismena” libanskog porekla (Kemp) za vreme zabave. To će mu doneti dalji angažman, vrlo lukrativno čuvanje biznismenove žene Jessie (Kruger) i sina (Erougui-Demonsant) dok je ovaj na službenom putu. Ali zbog prirode njegovog posla, stvari nisu tako jednostavne, a familija se uskoro nađe na meti maskiranih napadača, prvo na cesti, a onda i u kući.
     Taj “home invasion” momenat svakako nije novina čak ni u evropskom trileru. Ima toga i na kraju prošlogodišnjeg pobednika u Cannesu, Audiardovog Dheepana, premda je Disorder(takođe naslov iz Cannesa, doduše u kategoriji Un certain regard) kada se sve uzme u obzir interesantniji i bolji film. Međutim, iako je sjajno režiran i napet do maksimuma, premda je objašnjenje da se policija “eto tako” maknula s prismotre malo bedasto, taj napad na kuću nije najvažnija stvar u filmu. Nije tu ni stvar šireg društvenog konteksta koji je elegantno nagovešten (Vincent se kao vojnik borio za račun “kontroverznih biznismena” i njihovih političkih patrona). Suština svega je Vincentova sjebanost i čežnja za normalnošću.
    Već na žurci vidimo da je Vincent “sam u gomili”, da je sklon naposlušnosti u smislu da isključi “bubu” i mikrofon, ali i da je temperamentan i spreman na brze, nepromišljene reakcije, kao kad ga izvređa gost koji se greškom nije našao na listi zvanica. Ono što je posebno za pohvalu je odmak koji Alice Winocour radi od klišea ljubavne priče. Iako to na prvi pogled tako deluje, Vincent se ne zaljubljuje u Jessie, nego razvija fascinaciju njome. On bi se rado “igrao kuće” s njom i odgajao joj sina, ali ona ne mora biti baš ona, nego je dovoljno da bude neko kao ona, neka normalna osoba koja bi bila srećna da je muškarac kao on štiti.
     Otud vrlo naivno tumačenje opaske da bi se on snašao kao lovac ili drvoseča u Kanadi, gde je njen akcenat stajao na “u prirodi, daleko od ljudi”, a on je to shvatio kao poziv. Otud nervozni ispadi prema njoj i malom koji su normalni u dinamici (disfunkcionalnog) braka. Otud, na koncu, i dvostruka spoznaja da njih dvoje nisu jedno za drugo, prvo kada se ona opusti u društvu normalnijeg i funkcionalnijeg Denisa, a potom i kad Vincenta vidi na delu, jedinom za koje je zapravo sposoban. U tom svetlu treba tumačiti i kraj, poslednji kadar u filmu koji je vrlo lako zameniti za kliše, iako je značenje potpuno suprotno.
    Schoenaerts je na visini zadatka, obilato koristeći mirko-glumu i igrajući stavom. To je očito i kada deli ekran sa nekim, recimo sa Diane Kruger koja savršeno kanalizira mešavinu hladnoće i straha koju bi polu-svesna domaćica iz visokog polu-kriminalnog društva osećala prema “malo čudnom” telohranitelju, a naročito kada je sam sa sobom, sa prestrašenim, zanemelim detetom ili sa psom (to da ga pas jedini u potpunosti prihvata i da se Vincent jedino pred psom otvara je jedan od jačih psiholoških momenata ovog filma). Ne samo da vidimo njegovu temeljnu disfunkcionalnost, nego je osećamo kao da smo tamo i nije nam prijatno.
    Za to se treba zahvaliti i vrlo pametnoj režiji Alice Winocour. Prvo, vrlo je malo žena koje se bave režijom žanrovskih filmova, a Winocourova ide linijom koju je zacrtala Kathryn Bigelow, tražeći od muškarca u centru priče da bude otvoren i ranjiv, u dubokoj krizi i na ivici nervnog sloma. Vešto izmenjujući klasičnu režiju “sa strane” sa subjektivnom, iz prvog lica, ona uspeva da nas natera da Vincenta i njegov svet spoznamo prvo intelektom, a onda i da ga osetimo. Ona scena jurnjave automobilom je tu znakovita, pored vrhunske napetosti dok se pitamo je li Vincent u pravu ili u nekom svom čudnom tripu. Ona nas preko žanrovske priče u realnom svetu uvodi u neobični i mračni unutrašnji svet svog protagoniste i tu poentira.
     Osim Schoenaertsove glume koji pokazuje sve što zna i predaje se potpuno svom liku i vrlo vešte režije, treba pohvaliti i dizajn zvuka i njegovo preklapanje sa elektronskom muzikom. Znate da je u trileru svaki šum potencijalna pretnja. Zamislite kolika je tek pretnja nekome ko ima oštećen sluh i sklon je halucinacijama.

    0 0
  • 10/03/16--00:00: Snowden
  • kritika originalno objavljena na Monitoru
    2016.
    režija: Oliver Stone
    scenario: Oliver Stone, Kieran Fitzgerald (prema knjigama Lukea Hardinga i Anatolija Kučerene)
    uloge: Joseph Gordon-Levitt, Shailene Woodley, Melissa Leo, Tom Wilkinson, Zachary Quinto, Rhys Ifans, Timothy Olyphant, Nicolas Cage, Scott Eastwood, Ben Schnetzer, Logan Marshall-Green


    Pre tri godine, američki “zviždač” Edward Snowden je obelodanio da američke vladine agencije mogu špijunirati apsolutno svakoga i u svakom kontekstu, što verovatno i čine. Tada je američku i globalnu javnost podelio u dva tabora – jedni ga smatraju herojem i borcem za slobodu i osnovno ljudsko pravo na privatnost, a drugi opasnim izdajnikom čije otkrivanje tajni ugrožava globalnu sigurnost. Manjina, pak, smatra da na širem planu Snowden nije napravio ništa, osim otkrivanja tople vode: država prati svoje građane, što joj je i posao, a zaštita sigurnosti i zaštita privatnosti nisu kompatibilne kategorije u kulturi straha koja se potencira. Iako još uvek oduševljava mahom mlade, neiskusne i naivne idealiste, valja istaći da je ovaj “zviždač” zamenio svoju nesavršenu domovinu u kojoj je sloboda, kombinacija privatnosti i sigurnosti, moguća makar kroz šum za otvorenu diktaturu u kojoj čak ni takve slobode nema, pritom napravivši kompromis da o tamošnjim sumornim prilikama ne “zviždi”.

     Pitanje je, međutim, koliko je Edward Snowden pogodan kao filmski lik. Neke njegove karakterne crte svakako jesu, recimo paranoja ili sposobnost da najdramatičnije scenarije izrazi najstaloženijim tonom. Međutim, suština Snowdenove privlačnosti masama je što je s njim moguća identifikacija: on izgleda kao jedan od nas, a pritom je sposoban, informiran, metodičan i spreman da rasturi taj mitski sistem sa kojim je odlično upoznat. Za film o njemu je potreban reditelj sa osećajem za dramu i napetost, ali i meru i suptilnost.
    Oliver Stone nije suptilan. Nikada nije bio. Nije mu to stil. On ima svoje mišljenje, svoj stav i ne okleva da ga “nabije”, naročito u kasnijoj fazi karijere. Ranije je bivao suptilniji u pristupu koji je formulirao tako da je kroz vrlo klasičan narativ i intonaciju ubacivao subverzivne poruke, ali čini se da su godine uzele svoje. Kod Stonea novog milenijuma nema subverzije, nema čak ni polemike, samo tvrdo popovanje. Zato i nije preterano čudno da je Stone sada viđeniji kao politikantski aktivista i pseudo-filozof nego kao filmski autor.
    Poznavanje zanata filmske režije mu ipak nije izvetrilo i to se mora priznati. I zbog toga je Snowden, uprkos neujednačenosti pojedinih delova i aktivističkom dokazivanju nedokazivog svojim “heroj, a ne zločinac” tonom, ipak gledljiv i solidno pratljiv film. Iskakanja će se dešavati tu i tamo, neka od njih će biti filmski potpuno besmislena i stoga smešna, ali, kako smo se nadali, još smo i dobro prošli.
     Prvo iskakanje je odmah na početku, u strukturi priče. Naime, odluka da se biografija (odnosno period od deset godina) kao Snowdenov put do spoznaje ispriča kao flashback iz intervjua datog u famoznoj hotelskoj sobi u Hong Kongu nije naročito originalna, ali može biti svrsishodna. Ono gde Stone brlja je to da smo taj film s intervjuom već gledali. Beše to dokumentarac Citizenfour i Stone čini grešku da nas na njega podseća, bilo da nam se svideo ili da nas je, kao mene, ugušio. Stone ni na tom mestu nije nimalo suptilan, ubacujući Lauru Potras, autoricu Citizenfour i novinara Glenna Greenwalda kao aktivne likove. Njih igraju Melissa Leo i Zachary Quinto u zapravo suženom manevarskom prostoru, kasnije im se pridružuje i koloritni Tom Wilkinson kao novinarska “stara kuka” Ewan MacAskill. U tom okviru u hotelskoj sobi je i najviše napetosti materijala za triler, pa makar vrlo standardno fokusiran na novine, rokove i profesionalnu etiku. To se ipak može pokazati nedostatnim za film koji ima pretenzije da bude špijunski triler, ali to nije problem okvira, koliko glavne linije radnje.
      Ona, pak, ide paralelno na dva koloseka, sa jedne strane imamo Snowdenov posao i sve veće razočaranje u prakse američke administracije, a sa druge ljubavnu priču između njega i njegove devojke Lindsay Mills koja u autorovoj glavi treba poslužiti kao katalizator promene u Snowdenovoj privatnoj paradigmi od konzervativno-patriotske do anarho-slobodarske i populističke. Dok je poslovni deo priče fokusiran na nekoliko ključnih perioda u Snowdenovoj karijeri (vojska, početak saradnje sa CIA-om, misije za nju i NSA u Ženevi, Tokiju i konačno na Havajima) i donekle uspešan u gradaciji razočaranja do trenutka kada se naš junak odluči na akciju, ljubavna priča je iritantno tipska i isprazna, a Lindsay je svedena na junakovu nezanimljivu žensku koja u filmu postoji samo da bi ga propitivala i okretala prema svojim idealima. Istina je da Stone nije majstor za kućne scene i dinamiku, ali ovde u procep stavlja inače dobru i pozdanu glumicu Shailene Woodley koja se trudi da u toj razvučenoj priči ubaci nešto čovečnosti u svoj loše napisani lik.
    Stone, međutim, uspeva da nam održi pažnju pričom o Snowdenovoj karijeri. Istini za volju, tu se oslanja na standarde biografskog filma, postepeno gradirajući razočaranje svog junački intoniranog protagoniste koji nije dovoljno fizički snažan za vojnika, ni dovoljno spretan kao terenski operativac, ali je čarobnjak sa kompjuterom i koji svojim očima gleda kako se njegove plemenite namere iskrivljuju. Treba napomenuti da Stone tu ne zalazi u tehnikalije oko Snowdenovih programa i čemu oni zapravo služe, niti u motive američke administracije da špijunira svoje i tuđe građane, te da sve ostaje na površinskom, “wikipedijskom” nivou. Štos je u tome da je priča u principu “spoilana” našom medijskom izloženošću od Snowdenovog bega nadalje, ali Stone svejedno uspeva da nam proda moralne dileme svog protagoniste i njihovu težinu.
    Razlog za to je pre svega vrlo pametan izbor glavnog glumca. Joseph Gordon-Levitt je dovoljno prepoznatljiv i važi za predanog glumca koji pažljivo bira uloge sposoban je da zađe u dubinu svojih likova. Neki drugi glumac bi se zaustavio na imitaciji (što Gordon-Levitt ovde radi sjajno, od držanja do tona glasa i govorne sheme po kojima je Snowden prepoznatljiv), ali on odlazi korak dalje i uspeva napraviti rekonstrukciju Snowdena kao čoveka u ozbiljnoj situaciji. Dodatni bonus su i glumci u epizodnim ulogama: Rhys Ifans kao šef i glavni mentor, Timothy Olyphant kao CIA-in operativac bez moralnih skrupula, Ben Schnetzer kao duhoviti kompjuteraš pri NSA, te sjajno raspoloženi i perfektno dozirani Nicolas Cage kao stari, skrajnuti šifrant koji je i sam pokušao da ukaže na ne baš transparentne i stručne kriterije CIA-inih nabavki i operacija.
    Stone uspeva da nam održi pažnju skoro do kraja filma od ne baš zgodnih 135 minuta, ali ga svojm teškom rukom na kraju zabrlja. Dve su situacije upadljive. Prva je inicijalna kapisla za bekstvo predstavljena kroz šefa i bivšeg mentora koji s velikog ekrana preti Snowdenu i još se unosi u kameru, što je nešto primerenije stripovskim blockbusterima nego filmovima ukotvljenim u realnosti. Drugi je, pak, jeftin štos da u poslednjoj odigranoj sceni Joseph Gordon-Levitt bude zamenjen pravim Snowdenom. Uparen sa hagiografskim tonom, taj štos deluje infantilno i trijumfalistički preko svake mere, a film naprosto nije trijumf ničega, već bi pre mogao poslužiti kao primer provlačenja kroz iglene uši.
     Oliver Stone ima ambiciju da svojim filmovima beleži (hm, piše) istoriju i da ih koristi kao platformu za politički aktivizam. On je i inače autor koji se u svojim filmovima voli isticati. Ponekad je to zanimljivo (kao sva ona stilizacija u Natural Born Killers), ponekad je samo predvidljivo. Snowden je primer onog drugog. Ali šta god napisao ja ili bilo koji drugi kritičar, i ma šta hteo Stone, gledanost i prihvaćenost ovog filma će ovisiti isključivo o stavu prema njegovom subjektu

    0 0

    2015.
    režija: Jonathan Kesselman
    scenario: Maz Jorbani, Amir Ohebsion
    uloge: Maz Jorbani, John Heard, Deanna Russo, Marshall Manesh, Matthew Glave, Sheila Vand, Vida Ghahremani


    Gledali smo Borata i smejali se iskrivljenim, arogantnim percepcijama i stavovima koje “prvi svet” ima i neguje prema trećem i naivnosti sa kojom treći svet gleda na prvi. Pomislili smo tada da bi Sasha Baron Cohen, komičar poznatiji po kraćim, televizijskim formama, mogao imati uspešan transfer na film i kroz vulgarnu, “ćoravu” komediju obrađivati greške u komunikaciji i predrasude koje te greške izazivaju. Cohen je po sistemu “još istoga”, bilo da se radi o vulgarnosti ili poigravanju sa stereotipima otupio svoju satiričnu oštricu. Možda zbog toga što je po pravilu radio iz veoma sigurne zaleđine i što su njegovi promotivni “stuntovi” zapravo bili zanimljiviji od filmova koje je potpisao.
    Jimmy Vestvood: Amerikan Hero je Borat sa Irancima, odnosno Irano-Amerikancima, bez maske i sigurne distance. Ko-scenarista i glavni glumac Maz Jorbani je dugotrajni saradnik kanala Comedy Central i njegova komičarska rutina se svodi na poigravanje sa stereotipima koje iranski imigranti i domicilni Amerikanci primenjuju jedni na druge. U tom smislu, film hvata poentu i ne ostaje dužan ni jednima ni drugima: Iranci koji dolaze u Ameriku očekujući slobodu i užitak kakav vide na televiziji su naivni, a Amerika je imperija u kojoj su vidljivi znakovi latentnog i otvorenog rasizma, korupcije i krvožednih medija, dok je sloboda samo slika za televiziju. Ironijskim obratom sudbine, ispada da sveži iranski emigrant (inače vrlo integrirana skupina) mora braniti izvorne američke vrednosti o samih Amerikanaca koji potpiruju kulturu straha.
    Zaplet i izvedba su jednostavni, kao prepisani iz nekog ranijeg Hollywooda, recimo na tragu Naked Gun parodijskog serijala. Jamshid Fakhreinpour (Jorbani) je dobio zelenu kartu na lutriji i u trenutku proslave maše s američkom zastavom, koja se, sticajem okolnosti, zapali. Kanal Kox News i njihova perjanica Hank Shannity (Glave) ekspresno proglašavaju Jamshida džihadistom, ali on svejedno, u pratnji majke (Ghahremani) kao dominantne, kućevne figure dolazi u Ameriku kako bi ostvario svoj san i postao privatni detektiv i heroj, kao Steve McQueen (koji se u filmu na više mesta spominje) i Clint Eastwood na kojeg se referira u naslovu. Smotani Jamshid, nazvan Jimmy, će tako postati žrtva paklenog plana bogatog biznismena (Heard) koji pokušava da pokrene Treći svetski rat. Srećom pa Jimmy ima na koga da se osloni, iako to ne želi: rođaka u sedmom kolenu Leila (Vand) žarko želi da mu bude pomoćnica na poslu i u životu...

     Ništa novo u zapletu, a reklo bi se ni u obradi. Red “slapstick” i verbalnih gegova na klasičnu priču o zabuni, motivaciji i naivnim iluzijama. Istini za volju, dosta se postiže glumačkim improvizacijama, pa čak i štosevi, naročito ako nisu puno puta ponovljeni (što se ovde dešava), uglavnom pogađaju metu. To je dovoljno da film bude gledljiv. Za bonus, još je i iskren, jer kroz žanr otvoreno govori o važnim stvarima, bez cohenovskog uvijanja u dokumentarno-mokumentarne šablone, bez ismevanja slučajnih prolaznika i bez navlačenja “istinitih” reakcija besmislenim provokacijama. Malo li je za vulgarnu komediju?

    0 0
  • 10/05/16--00:00: The Ones Below
  • 2015.
    scenario i režija: David Farr
    uloge: Clemence Poesy, David Morissey, Stephen Campbell Moore, Laura Birn


    Mala zgrada u finom kvartu. Na gornjem spratu par, muškarac sa “startnim” poslom u finansijama Justin (Campbell Moore) i njegova trudna, “sijajuća” žena Kate (Poesy). Na donjem novi stanari, poslovnjak-ajkula Jon (Morissey) i njegova “trofejna” skandinavska žena Theresa (Birn), takođe trudna. Kakva je verovatnoća da se tako nešto posloži?
    Naravno, njih dve će instantno kliknuti u smislu zajedničkih trudničkih aktivnosti. I kako Kate želi pokazati da su ona i Justin dobre komšije, doći će i do večere. Ali kombinacija Theresine loše navike da pije kad je muž ne gleda, crknute sijalice i strmih stepenica rezultiraće tragedijom i svađom među parovima.
    Međutim, par meseci kasnije, Kate ima sina, a Jon i Theresa su spremni da krenu ispočetka... Baš u to doba Kate počinje da oseća da je nešto čudno s njima, kao da srljaju na njen život i život njenog sina. Jesu li to samo paranoje uslovljene post-porođajnim psihozama (prvi meseci su izuzetno zajebani, posle se čovek nekako navikne)? Ali, znate onaj kliše, to što je neko paranoičan ne znači da mu ne rade o glavi.
    Televizijski i filmski scenarista David Farr (Hannah, The Night Manager) po prvi put režira i čini se da je shvatio suštinu posla. Scenario, iako neverovatan u detaljima, nudi obrat ili dva na pravom mestu i ostavlja mogućnosti za napetost koje Farr koristi u kreiranju atmosfere. Naravno, ugroženo dete ili njegova majka su zicer za napetost čak i kod publike koja nema svoje dece, ali to ovde ne deluje kalkulantski i klišeizirano. Farr uspeva da generalnu društvenu opsesiju štićenja majki i dece prevede u vrlo specifičnu i detaljnu pretnju sa motivacijom u koju se može poverovati i, naravno, sa dozom sumnje.

     Na tom polju, očiti uzor mu je bio Polanski, taj stari majstor klackalice između paranoje i pretnje. Sa svoje strane, i glumci su svoj posao odradili vrlo solidno, počevši od svojih pojava: agresije, pretnje, zbunjenosti, zabrinutosti... Ono što The Ones Belowčini i pored vidljivog filmskog inženjeringa vrlo dojmljivim filmom je posvećenost detaljima, naročito onim koji se tiču očekivanja prinove i toga kako prvi meseci detetovog života utiču na roditelje. Taj procep između želje da učinite sve kako bi se pobrinuli za dete i osećaja da ste na izmaku snaga izgleda upravo tako.

    0 0
  • 10/06/16--00:00: Forsaken
  • 2015.
    režija: Jon Cassar
    scenario: Brad Mirman
    uloge: Kiefer Sutherland, Donald Sutherland, Brad Cox, Michael Wincott, Demi Moore, Aaron Poole, Greg Ellis, Dylan Smith


    Nekako sam mislio da sam oca i sina Sutherlanda već gledao zajedno na filmu i da je to bilo nekih kasnih 90-ih ili ranih 2000-ih u nekakvoj krimi-komediji o porodičnom biznisu plaćenih ubica. Bio sam u krivu, pošandrcao sam ili sanjao (ako sam sanjao, eto ideje, nema na čemu, Hollywoode), njih dvojica su do sada igrali skupa samo u Max Dougan Returns Herberta Rossa ranih 80-ih kada je Kiefer još bio tinejdžer. Ne znam zašto nisu više snimali zajedno, klan Sheen-Estevez to redovno čini i sva je prilika da se ludo zabavljaju, ali sada imamo priliku da Sutherlande vidimo kao oca i sina i to u westernu, ni manje ni više.
    Sin John Henry Clayton se vraća u rodni gradić iz kojeg je otišao u rat (ne saznajemo je li nosio plavu ili sivu uniformu) nekih deset godina pošto se rat završio. Reputacija revolveraša ga je pretekla, ljudi su prema njemu podozrivi, a otac, lokalni pop William Clayton mu zamera što se nije našao majci kada je umirala. Clayton mlađi je rešio da se popravi i živi pošteno, bez nasilja. U gradiću je i njegova nekadašnja devojka Mary-Alice (deglamurizirana Demi Moore), sada udata za dobrog, ali ljubomornog farmera (Ellis), ali John Henry će joj pre sačuvati poštenje i ugled nego što će se predati svojoj požudi ili ispravljati tu grešku iz prošlosti.
    U gradu se u međuvremenu dešava sranje, očekuje se prolazak železnice, pa je lokalni magnat (Cox) unajmio bandite da spusti cenu zemljišta ili otera farmere od kojih bi on kupio zemlju. Vođa bande, Gentleman Dave je dovoljno pametan i profesionalan da većinu toga reši ubeđivanjem, ali njegovi momci baš i nisu tako bistri. U tome se najviše ističe siledžija Frank (Poole) koji voli i da pripuca i da ponižava ljude. Banditi se, naravno, boje da se John Henry umeša i zapravo nije pitanje da li će se umešati nego kada. Odgovor je kada kap prelije čašu.
    Osim oca i sina Sutherlanda, oku ugodnih western pejzaža u kojima Kanada igra Sjedinjene Države i klasične western intonacije s očitim pozitivcima i negativcima, zapravo je malo razloga da se pogleda ovako nešto. Dobro, možda radoznalost šta se dešava sa Demi Moore, ako je već nismo zaboravili. Naravno, Kiefer je vrlo solidan kao bivši revolveraš koji želi pošten život, Donald još bolji kao njegov otac i nit njihovog međusobnog sukoba niskog intenziteta je donekle zanimljiva, ali iziskuje produbljivanje. Takođe, Demi Moore je vrlo dobra kao skromna, poštena žena koja pokušava da od starog ljubavnika napravi novog prijatelja.
    Ostalo ne valja. Režija je inertna, scenario vrlo slabo ispoliran i bez ikakvog osećaja za okoliš i detalj, a dijalog podeljen na samodopadne pseudo-pametne monologe i kratkotrajno efektne, ali ne baš citatne “one-linere”. Najveći problem je, međutim, struktura sa predugom ekspozicijom i jednim jedinim obračunom (i to u lokalnoj kafani, od svih baš na najstereotipnijem) pred sam kraj filma. Produžena ekspozicija i tinjajući zaplet imaju smisla sa razrađenim likovima čija je motivacija besprekorno logična. Ovde to uglavnom nije slučaj, John Henry je serijski tip, Frank sa svojim stavom ne može postojati van filma i još se čini da je takvom tipu mesto u potpuno drugom filmu jer više podseća na školskog siledžiju nego na bandita kojeg se ljudi plaše, a magnat kao “mastermind” projekta nije napisan efektno, iako ima sasvim dovoljno prostora na ekranu. Zapravo, Dave je jedini izuzetak. Greška u strukturi je tolika da je čak i ljubavna priča očita distrakcija tek labavo povezana sa ostatkom filma.

     Moj najveći problem je što je ovo western samo po dekoru i generalnom stavu, ako nečeg takvog uopšte ima. Istu priču možemo zamisliti kao (sub)urbani triler u kojem se baja iz kraja vraća iz Iraka i sukobljava sa dilerima ili prevarantima koji teraju ljude iz svojih kuća, ili još bolje kao “backwoods noir” kojem “slowburn” pristup ionako paše, a jezik bi bio nekako “folksy”, blizu westernu i sve bi moglo proći kao metafora surovog sveta, klasne podele i porekla kapitala. Ali očito da autori o tome nisu previše razmišljali ili naprosto nemaju autorskih kapaciteta: Jon Cassar je producent i reditelj na televiziji, najpoznatiji po seriji 24, a Brad Mirman štancer osrednjih scenarija kojem se najbolji radovi tiču serijskih ubica.

    0 0
  • 10/07/16--00:00: Busanhaeng / Train to Busan
  • 2016.
    scenario i režija: Sang-ho Yeon
    uloge: Yoo Gong, Soo-an Kim, Yu-mi Jeong, Dong-seok Ma, Woo-sik Choi, So-hee Ahn, Eui-sung Kim


    Sang-ho Yeon je do sada bio autor animiranih filmova, i to onih kojih se baš ne može nazvati dečijima. The King of Pigs se bavio vrlo čudnim reminiscencijama na srednjoškolski period, a The Fake je bila triler-priča o bivšem robijašu koji se suprotstavlja bandi religioznih fanatika koji ugnjetavaju ljude u njegovom kraju. Train to Busan je prvi njegov igrani film, što u principu nije sasvim novi štos (neka Tim Burton posluži kao primer čoveka koji elegantno skakuće između igranog i animiranog), ali radi se o posebnom filmu.
    U pitanju je igrani “sequel” za tek mesec dana stariji animirani film Seoul Station i po “fantastic” festivalima se često prikazuju u paketu, što je, pretpostavljam, najbolji način za gledanje. Oba filma bi se ugurati u zombi žanr, podvrsta agilni zombiji koje pokreće virus nalik besnilu, ali oni nude više od žanrovske zabave. Oni imaju kontekst, distinktivno korejski, socijalno osvešteni i žestoko političan. Ako ćemo po istini, Romerovi zombiji su isto imali političku pozadinu i generalno su pogodna metafora za konzumerizam, ali ovde se ne radi o tome.

    Seoul Station je pratio devojku pobeglu od kuće kroz jednu noć u korejskoj prestonici na putu do železniče stanice u trenutku izbijanja epidemije. Ona je, možemo pretpostaviti, nevoljni nulti pacijent na vozu za Busan. I u vozu će izbiti sranje, a znate kako je to s vozovima: prolazi su uski, prostora je malo, zaraženi se brzo množe (koga zombi ujede taj i sam zombi postaje), ali makar se jedan vagon, jedan kupe ili jedan toalet mogu braniti od napada ovih mozgojedaca. Ali vratimo se malo unazad...
    Naš anti-junak je Seok Woo, nemilosrdni berzanski špekulant i radoholik koji zanemaruje svoje najbliže: majku i kćerku Soo-an, pošto je ženu već oterao od sebe. Kući dolazi kasno, a kćeri za rođendan na savet kolege kupuje istu konzolu koju joj je već poklonio za neki od prethodnih praznika. Kćerka, međutim, ima samo jednu želju: da koliko sutra poseti majku u Busanu. Seok Woo na to nevoljno pristaje i eto njih u vozu...
    Polako upoznajemo i ostatak ekipe putnika: dve sestre koje bacaju komentare na vesti o učestalim neredima (jedna od njih će reći da se to u starim, vojnohuntaškim vremenima nije dešavalo, država bi se pobrinula za “re-edukaciju” takvih), bejzbol ekipa u kojoj se najviše ističu jedan zbunjeni mladić i devojka – navijačica, tip koji izgleda kao beskućnik, te par sačinjen od priprostog i kao stena jakog debeljka i njegove trudne žene. Nešto nam govori da će naš poslovnjak doživeti promenu svoje ličnosti i da će shvatiti vrednost zajednice ako želi spasiti svoju kćerku, a i da će se ostatak profiliranih ljudi zadržati (u ljudskom obliku) dobar deo filma.

    Train to Busanće nam ponuditi i kvalitetnog negativca, menadžera prevozničke kompanije, dakle uplašenog, sebičnog čoveka, a ne kralja zombija. Jasno, zombiji su opšti pojam za agresiju koja se nakuplja u društvu, a kao bića bez mozga i volje, svedena na (doduše agilne) reakcije, ne mogu sami biti odgovorni za sranje. Samo ljudima se mogu očitati sebičluk, gaženje preko leševa i žrtvovanje drugih. U tom smislu je direktor transportne firme idealan za negativca, obratite pažnju na koji način demonstrira autoritet, a ni “real life” katastrofa na trajektu koja se više puta spominje na televizijskim izveštajima nije tu slučajno.
    Voz kao “setting” je iskorišten odlično, akcione sekvence su impozantne, koreografirane azijski savršeno, brutalne, ali i poetične. Naći će se tu koja borba viška u kojoj nećemo videti ništa što ranije nismo videli (recimo neku novu taktiku), ali dok je akcija u vozu, film se napeto prati. Istini za volju, tempo prema kraju pada, što nije čudno za “sprinterski” naravnan film koji traje puna dva sata, ali dotle smo već dobili potrebnu dozu napetosti.

     Druga zgodna stvar sa vozom, već demonstrirano u sjajnom Snowpierceru, je to što je pogodan za klasne i socijalne metafore. Ovde to nije tako očito i linearno raspoređeno kao u Snowpierceru, ali ideja ograđivanja kao preduslova sigurnosti je tu. Ovde pripadnici različitih klasa možda dele skupni prostor, ali će se ponašanje svakog od njih biti uslovljeno upravo klasnom pripadnošću. Na taj način Train to Busan sjajno hvata sadašnji trenutak u korejskom društvu, a sve to nije teško zamisliti ni na globalnom nivou. Dovoljno je samo pogledati vesti s vremena na vreme i videti kako se agresija i besnilo šire i među civiliziranim ljudima.

    0 0

    2016.
    režija: Paolo Genovese
    scenario: Filippo Bologna, Paolo Costella, Paolo Genovese, Paola Mammini, Rolando Ravello
    uloge: Marco Giallini, Kasia Smutniak, Valerio Mastandrea, Anna Foglietta, Edoardo Leo, Alba Rohrwacher, Giuseppe Battiston


    Sedam prijatelja iz Rima se okuplja na večeri u stanu jednog para među njima. To je, pretpostavljamo, nešto što i obično rade s vremena na vreme, ali, takođe pretpostavljamo, to nisu učinili već neko vreme. Noć za druženje je ujedno i noć pomračenja Meseca. Izgovor dobar kao i svaki drugi, ali opet nekako ima pomodni, sitnoburžoaski prizvuk.
    Reč po reč, gutljaj po gutljaj, zalogaj po zalogaj, doći će na temu još jednog zajedničkog prijatelja koji je opravdano odsutan, razvodi se od žene koja je saznala da ima aferu s nekom mlađom. Ženska solidarnost kaže da je on nedvojbeno svinja. Muška solidarnost kaže da je morao bolje paziti i redovno brisati “digitalni trag” koji je za sobom puštao kako ga ne bi uhvatila.

     Da bi dokazali svaki svoju poentu, prijatelji se upuštaju u socijalno-psihološki eksperiment: svaka poruka, e-mail, chat koji se pojavi na telefonu bilo kojeg od njih će se pročitati javno i svaki poziv će se pustiti na zvučnik da ga svi čuju. Naravno, nekima to nije baš ugodno, iako tvrde da nemaju tajne, što iz “principa”, što iz, jebiga, utilitarnih razloga jer, jebiga, ipak svi imaju tajne za koje ponekad nisu ni svesni koliko su tajne...
    Manje bitni podaci, okosnicu ekipe čine muškarci, prijatelji iz detinjstva / mladosti, a žene su postupno pristupale tom društvu. Kako ih je život odveo na različite strane, tako su i njihovi životni uslovi drugačiji:
    * Domaćini, Rocco (Giallini), osrednji plastični hirurg koji, prema svom priznanju radi “sise i dupeta za konobarice i sekretarice” i njegova žena Eva (Smutniak), terapeutkinja, imaju kćerku u osetljivoj tinejdžerskoj dobi prema kojoj primenjuju različite pristupe i brak im je, između ostalog i zbog toga, u krizi.
    * Lele (Mastandrea) i Carlotta (Foglietta) imaju naoko idiličnu, srednjeklasnu egzistenciju sa dvoje dece osnovnoškolske dobi, ali se ne slažu baš šta će sa njegovom majkom koja živi s njima. Pretpostavljamo da to nije jedina tačka sukoba, pošto su problemi u njihovoj komunikaciji ozbiljniji od toga.
    * Cosimo (Leo) i Bianca (Rohrwacher) su od nedavno u braku i žele dobiti dete. On je jedan od onih tipova koji se trudi da deluje mlado i aktivno tako što menja poslove i upušta se u vratolomne poslovne kombinacije koje ga ne drže dugo. Ona je “najsvežija” članica ekipe i odaje utisak otvorenosti i naivnosti.
     * I konačno, Peppe (Battiston), dežmekasti profesor fiskulture, razveden već neko vreme i sa serijom kratkih, beznačajnih veza iza sebe, najavio je da će na večeru doći sa devojkom koju niko od društva nije upoznao, ali se ona razbolela, pa ipak nije došla...
    Sad, lako za one male tajne ili stvari koje smo prećutali, zaboravili reći i smatrali nebitnima da njima opterećujemo druge. Ko je ostao bez posla i kako, pa šta radi po tom pitanju. Ko ide kod koga na terapiju, a ko kod koga na operaciju povećanja grudi. Ko se potajno raspituje o staračkim domovima. Koga na poslu gnjave. Ko priča sa bivšim partnerom. Ko se dopisuje na neprimeren način s osobom s kojom nije u vezi. Ali pravi cirkus nastaje kada neko, skrivajući svoju ne baš strašnu tajnu završi braneći tuđu, mnogo težu tajnu kao svoju, kao i kad se otkrije da su neke tajne zajedničke na ne baš primeren način...
     Suština stvari nije “prljavi veš”, njega je uvek bilo i biće ga dok je ljudi, prosto takvi smo, a stoprocentna iskrenost može biti smatrana netaktičnom ili čak uvredljivom. Suština je upravo “digitalni trag” koji za sobom puštamo i naša vezanost na tu tehnologiju kojom, znajući ili ne, delimo svoje živote sa prijateljima, poznanicima, rođacima, ali i potpunim strancima. Za razliku od sociološke drame ili nekakvog triler-zapleta, ovde čak i nije pitanje ko nas i iz kojih namera posmatra (ionako smo usled “šuma” i gužve podataka u principu sigurni od svega osim od oglasa), već šta se dešava kada pred svojim prijateljima, što će reći u sigurnom okruženju, otvorimo “crnu kutiju” koja beleži sve što se s nama dešava, u šta je mobilni telefon evoluirao od svoje prvobitne namere komunikacije u pokretu.
    Zapravo je čudo da se moderna drama nije uhvatila te teme, jer bi Perfect Strangers mogao biti model za vrlo dobru pozorišnu predstavu koja u kalup građanske drame unosi pojmovni aparat savremenog života. U suštini, Genoveseov film i izgleda kao vešta ekranizacija teatra, gde se režija ogleda u gradiranju atmosfere od opuštene do neprijatne i pičvajza od laganog podjebavanja do bračnih svađa, stvaranju iluzije kretanja (izlasci na balkon i pomračenje Meseca) i usmeravanju odlično izabranih glumaca u savladavanju vrlo dobro napisanog teksta sa apsolutno briljantnim dijalozima kroz koje se profiliraju i likovi i njihova zajednička dinamika. Zapravo, moja jedina zamerka se odnosi na završetak filma, dosta veštački obrat koji poslednjim scenama negira ono što smo do tog trenutka gledali.
     I konačno, komadić informacije. Ne znam jeste li neko odlučio da postavi Perfect Strangers na daske, ali znam da se za sledeću godinu sprema “remake”. Ne hollywoodski, čak ne ni indie američki, nego španski, i to u režiji Alexa de la Iglesije. Znajući njegov stil, komedija će biti tonalno dominantnija, a pičvajz još i veći. Ja znam da ću uživati, verovatno na drugačiji način nego u Genoveseovoj izvedbi, ali svejedno.

    0 0
  • 10/09/16--00:00: De Palma
  • 2015.
    režija: Noah Baumbach, Jake Paltrow


    Čemu lažna objektivnost? Kao, nećemo pričati direktno sa autorom ili ćemo, čak i ako pričamo s njim, njegove reči izbalansirati sa rečima njegovih rođaka, prijatelja i kolega. Da se on ne hvali sam, nego da ga hvale drugi, da se tu pojavi još neka anegdotica iz života ili sa snimanja. Onda je to objektivnije. Jer smo mi, gledaoci, glupi i nemamo filter da prepoznamo zavist, jal, manipulaciju, narcisoidnost.
    Dokumentarac koji potpisuju Noah Baumbach i Jake Paltrow ide potpuno suprotnom logikom od većine i demonstrira genijalnost jednostavnosti, od naslova i koncepta do izrade. De Palma je De Palma o De Palmi, sve što čujemo je sam autor-subjekt koji stoji iza svojih reči. Možemo mu verovati ili ne, kako nam volja. A ono što ćemo čuti je metod rada, objašnjenje ključnih scena i tehnike, “background” u kojem je taj metod ukorenjen, bilo filmski (Godard i Hitchcock kao uzori, ali De Palma se poziva i na američke klasike poput Wildera i Wellesa, u pojedinostima na Kubricka i Kurosawu, odnosno na tretman vremena u Barry Lyndonui Rashomon kojim objašnjava opsesiju reakcijom na događaj), bilo akademski (pre filma je studirao matematiku, fiziku i ruski jezik, moguće zbog tehničke literature), bilo porodični (otac-hirurg je razlog da se već u ranoj dobi navikao na krv, a očeva afera je u njemu pobudila želju za praćenjem ljudi).
    De Palma nam izlaže svoju celu karijeru, film po film, ključnu scenu po ključnu scenu, od svojih nezavisnih micro-budget početaka do uspona i padova kod publike i kritike, stavljajući pogotke i promašaje u kontekst vremena i situacije. Kao najplodniji period svoje karijere navodi 70-te, kada je sa svojim prijateljima “novohollywoođanima” kao autor i reditelj imao više kontrole nad svojim filmovima i kada se manje kalkuliralo sa fokus-publikom. Kasnije, kako su rasli budžeti, rasla je i kontrola, a za svaki pogodak i promašaj postoji logičko objašnjenje u raskoraku među željama različitih strana. Naravno, sa vremenskom patinom stariji filmovi izgledaju bolje nego što su u trenutku svog pojavljivanja, ali nas De Palma precizno i osebujno obaveštava o ondašnjem kontekstu, ne libeći se da iznese vrednosne sudove i poneki stari trač ili svađu sa nekim od glumaca, scenarista ili studijskih glavešina.
    De Palma je autor koji je voleo da istera svoje i kojem je odgovarala “diktatorska pozicija”, kako je jednom Francis Ford Coppola nazvao ulogu reditelja. I nije mu bilo pravo kada mu to nije uspelo, kada su mu zamerali da je literarni materijal suviše obradio, ili premalo obradio, svejedno, kada mu je kritika ili publika okretala leđa. Doza arogancije je potrebna da bi neko mogao biti reditelj i reći da moderna publika ne zna da se zabavlja, a da moderni spektakli jednostavno ne valjaju u svojoj proračunatosti. Još veća doza je potrebna da bi se predstavilo jedinim naslednikom Hitchcocka u potpunosti, i na planu dramaturgije i na planu estetike, tehnike i filmskog jezika. Ali kada to čujemo direktno od čoveka, to nekako moramo poštovati.
    Manji problem sa filmom nema toliko veze sa De Palmom, koliko sa autorima dokumentarca, dvojicom reditelja različitih stilova, veština i backgrounda kojima je zajedničko poštovanje prema svom subjektu. Naime, oni nastupaju fanovski, poštovanje poprima granice idolopoklonstva, pa čak i ne pokušavaju da zađu iza De Palminih problematičnih filmova koji su propali sa dobrim razlogom, poput prenapuhanog Mission to Mars ili auto-reciklaže kao što je Redacted. De Palma će se lako izvući na budžetska ograničenja kod prvog i spoznaju da u Hollywoodu više nema ničega za njega i na plemenite namere kod drugog.

     Ali svejedno, prilika da se čuje autorov glas, bez interpretacije i krivljenja izrečenog se ne propušta. I to ne važi samo za fanove ili buduće filmaše kojima bi De Palmin metodičan pristup i filmaško iskustvo bili od pomoći, nego za sve nas koji volimo da gledamo majstore na delu i čeznemo da saznamo kako to rade. Baumbach i Paltrow reči svoga subjekta ponekad prate kadrovima iz njegovih filmova ili filmova njemu značajnih autora, minimumom privatnih fotografija i snimaka, novinskih članaka i drugog materijala. Zapravo, više i ne treba, osim možda nešto provokativnijih pitanja.

    0 0
  • 10/10/16--00:00: The Magnificent Seven
  • kritika objavljena na Monitoru
    2016.
    režija: Antoine Fuqua
    scenario: Nic Pizzolatto, Richard Wenk (prema filmu Seven Samurai Akire Kurosawe)
    uloge: Denzel Washington, Chris Pratt, Ethan Hawke, Vincent D’Onofrio, Byung-hun Lee, Manuel Garcia-Rulfo, Martin Sensmeier, Haley Bennett, Luke Grimes, Peter Sarsgaard


    Za razliku od mnogih autora, Kurosawa nije u svojoj karijeri imao jedno remek-delo, nego dosta njih, a Seven Samurai (1954) se čak i među njima ističe po inovativnost, kvalitetu scenarija i genijalno preciznoj režiji. Zbog toga i ne čudi da je western rekontekstualizacija Johna Sturgesa, The Magnificent Seven (1960) na početku dočekana sa nepravedno lošim kritikama koje su inače sasvim dobrom filmu zamerali što je tek kopija boljeg. Međutim, umešala se publika, čak više evropska nego američka, i Sturgesov film je zaradio kultni status. Nakon tri nastavka, prerada postavljenih u svemir i Stari Rim i televizijske serije, sedam revolveraša koji brane seljane od bandita su opet dobili hollywoodski “remake”.

     U najgorem slučaju, to bi bila još jedna u moru potvrda da je “fabrika snova” ostala bez ikakve ideje, pa samo kopa po svojoj slavnoj prošlosti ne bi li “prelakirala” nešto klasično i to dobro naplatila. U najboljem, to bi moglo biti novo, savremeno promišljanje trenutno nepopularnog, ali mitološki potentnog žanra i njegovih varijacija kroz prostor i vreme. Sa zanatski korektnim, ali ne više od toga Antoineom Fuquom kome se posrećio Training Dayjednom u karijeri u rediteljskoj fotelji i sa etnički šarenom postavom revolveraša koju predvodi Fuquin česti saradnik Denzel Washington, činilo se da ni to žanrovsko promišljanje neće biti naročito novo i originalno, nego će slediti trag Quentina Tarantina i njegovog crnog Djanga i šarene mrske osmorke. A ni scenaristi različitih senzibiliteta, Nic Pizzolatto (serija True Detective) sa svojim duhovitim nihilističkim monolozima i štancer osrednjih do bezveznih akcića Richard Wenk (The Equilizer, The Mechanic), kao tim nisu ulivali naročito poverenje.
      A onda – početak. Epska orkestarska muzika i široka veduta u toplim bojama ne baš toliko stare “35-ice”, apsolutno idealan početak jednog westerna. Nakon njega je, međutim, usledio hladan tuš. Usred mise se u crkvi raspravlja o taktici kako se suprotstaviti lokalnom moćniku, vlasniku obližnjeg rudnika zlata, koji ima privatnu vojsku i šerifa na platnom spisku i koji se namerio da poštene farmere otera sa zemlje. A onda se pojavljuje on, Bartholomew Bogue (Peter Sarsgaard, obično vrsan negativac koji ovde malo i preteruje) u svoj svojoj zlokobnosti, preuzima govornicu, drži predavanje o demokratiji, kapitalizmu i Bogu (nepotrebno je naglašavati koliko to nije bilo moguće u malom i nebitnom gradiću na Divljem Zapadu iz prostog razloga što je ta politikantska konstrukcija proizvod XX stoleća i uspona “bezbožničkog” komunizma), da bi im ponudio nešto što ne mogu prihvatiti, a ne smeju odbiti i na kraju, za dobru meru, spalio crkvu jer mu se može.
    Ne znam čija je to bila ideja, ali takva nesuptilna i ničim izazvana politizacija je malo čak i gadna. Surovi i nezasiti kapitalista Bogue je očito nekakav Donald Trump, pa će onda, logično, Denzel Washington, jednom kada se pojavi, igrati Obamu pomešanog sa Occupy i Black Lives Matter pokretima. Sa još jednim takvim logičkim iskliznućem koje ruši karakter filma, The Magnificent Seven ne bi preživeo. Iskliznuća su se na nekoliko mesta ponovila, doduše samo u dijalogu koji je zvučao suviše moderno za western okruženje, ali jednom kada se film vratio svojoj osnovnoj akcijaško-revolveraškoj priči, sve je bilo bolje.
    Zapravo, jedan od najboljih momenata u filmu je okupljanje ekipe. Ona je svakako šarenija nego u starim westernima, ali svi njeni članovi imaju karakter. Crni lovac na ucene kao koncept podseća na kasnog Tarantina, ali ga Washington igra prilično ležerno. Chris Pratt kao pijanac i kockar u dugovima je zadužen za komične momente. Ethan Hawke donosi dubinu kao bivši južnjački snajperista smešnog imena Goodnight Robicheaux koji pati od PTSP-a. Njega u stopu prati kineski majstor za noževe takođe smešnog imena Billy Rocks (Lee). Uvek rizičan izbor, Vincent D’Onofrio igra podivljalog čoveka koji živi sam s medvedima u planini i uglavnom govori nesuvislo. Družinu još kompletiraju obavezni meksički begunac (Garcia-Rulfo) kojeg lovac na glave poštedi zatvora i Indijanac (Sensmeier) sa lukom, strelom, ofarbanim licem i zastrašujućom frizurom. Promenila se i struktura poslodavaca, pa tako pored obaveznog smotanog farmera (Grimes), sada imamo i ženu – mladu, otresitu udovicu (Bennett). Neki će svoj karakter održati jednom kad izbije borba, drugima će se on putem izgubiti i utopiti u haosu koji je nastao, ali je makar sekvenca upoznavanja bila koloritna.
     U intervjuima je Fuqua govorio da to etničko i rasno šarenilo nije nikakva moderna intervencija za potrebe filmske industrije ili publike, već prosto ispravljanje istorijske nepravde: da su postojali i crni kauboji, da su Azijati gradili železnicu, da su se tim prostorom smucali veterani obeju vojski iz Građanskog rata, i da je granica između Amerike i Meksika bila mnogo poroznija nego danas, pa zašto se svi oni ne bi sreli na jednom mestu. Glupo je govoriti o istoričnosti nečega mitološkog kao što je to ceo svet westerna jer kada bi se u njemu ispravljale istorijske neistine, neutemeljene legende i bedastoće, od njega ničeg više ne bi ostalo. Opet, u svakom slučaju je legitimno u tu već ukorenjenu mitologiju dodati i nešto svojega.
    Fuqua westernu kao filmskom žanru prilazi jedino kako ume, kao reditelj akcionih trilera, i to je ovde više nego ispravno. Razlog tome je bliskost žanrova. Mehanika tučnjave, pucnjave i mužjački nepristojnog humora je zajednička, kao i svetonazor utemeljen na pravdi, avanturi i izazovu. Uostalom, nije li i “originalni” The Magnificent Seven samo “remake” filma iz još jednog svetonazorski bliskog žanra, istorijskog spektakla? Ograničenja takvog “akcijaškog” pristupa vidljiva su u scenama borbe koje su previše moderne, masovne, koreografirane i na licu mesta uz hektičnu kameru.
     Međutim, ima tu sasvim dovoljno westerna u kojem će ljubitelji žanra uživati. Ima tu klasike, predivnih panorama od kojih zastaje dah, orkestra kao muzičke podloge, ali i bazično crno-bele karakterizacije u kojoj je jasno ko su pozitivci, a ko negativci. Ima tu i Leonea, njegove ružnoće, prljavštine i zlobe ljudskog karaktera, moralne sive zone, a čak se u jednom trenutku pojavljuje mitraljez kao tipičan “spaghetti” deus-ex momenat, a njime upravlja kreatura s povezom na oku. Ima tu i Peckinpahovih potoka krvi, revizije, aluzija na moderna vremena... Ima i ritma, i tempa, i akcije, toliko akcije, sasvim dovoljno za dva sata pozornog gledanja. Veličanstveno možda baš i nije, ali to i nismo mogli očekivati. Ali da je zabavno – to je svakako.

    0 0
  • 10/11/16--00:00: Last Girl Standing
  • 2015.
    scenario i režija: Benjamin R. Moody
    uloge: Akasha Villalobos, Bryan Villalobos, Danielle Evon Ploeger, Jason Vines


    Šta se događa sa takozvanom “Final Girl”, curom koja preživi pokolj, bilo od strane poremećenog čoveka, (mutirane) životinje ili monstruma, jednom kada se horor završi? Prva mogućnost je bajkovita, potpuno u skladu sa fantazijskim svetom (većine) horor filmova: ona preživi i živi srećno do kraja života. Druga je malo ciničnija: ona preživi, ali samo do sledećeg nastavka, a neumrli negativac dobije svoju franšizu.
    Međutim, šta se stvarno dešava sa tom curom koja je preživela tragediju? Većina horora i ne pokušava da zapravo sagleda tu problematiku. Logičan odgovor se sam nameće: PTSP i horor svakodnevnog života. Last Girl Standing, dugometražni filmski prvenac Benjamina R. Moodyja, autora nekoliko kratkih filmova i televizijskih serija, bavi se upravo tim pitanjem.
    Camryn (Akasha Villalobos) je preživela masakr u šumi tako što je maskiranog ubicu zvanog Lovac (Vines) “pospremila” u njegovu sopstvenu zamku, ali su na njegovom pohodu izginuli svi njeni prijatelji. Camryn od tog trenutka oseća krivicu preživelog, a dane provodi u praznoj rutini odlaska na posao i gledanja televizije u slobodno vreme. Kada spava ima košmare vezane za Lovca koji možda i nije mrtav, a na javi se opseda sa sličnim serijskim ubistvima o kojima skuplja članke, foto-dokumentaciju i sve što joj padne šaka.
    Jasno, ona nije na dobrom mestu, ima samo jednu prijateljicu koja je drži iznad vode (Ploeger), ali situacija će se možda promeniti kada upozna novog kolegu s posla, Nicka (glumičin muž, Bryan Villalobos). Biće to teška borba za normalnost, ali možda nije sve izgubljeno...
    Last Girl Standing se tek uslovno može nazvati slasherom i hororom, jer je glavnina akcije odigrana u prvih pet minuta. Film zapravo počinje tamo gde se većina filmova s tim etiketama završava. Poštujući žanr, autor će se vraćati motivima i tropama kroz košmare, vešto spajajući izvorni žanr sa ne toliko čestom poetikom indie drame i studije karaktera. U tome mu dosta pomažu raspoloženi glumci, pre svega sjajno odmerena Akasha Villalobos kojoj je ovo tek treći dugometražni film u karijeri. Uparena sa svojim mužem, inače uglavnom epizodistom, ona uspeva da od svog lika izvuče maksimum i tako održi kvalitet filma na solidnom nivou. Moodyjeva režija je takođe sasvim solidna, a vizuelni identitet filma je prilično dobar.

     Problem su, međutim, priča i scenario koji nikako ne uspevaju da odu mnogo dalje od ideje. Ona je, složićemo se, prilično originalna i snažna, posebno uzevši u obzir koliko horor publika zapravo ne voli studije karaktera i dramu kao takvu, ali ipak nije dovoljna da bi iznela celi film. Jednom kada se karte otvore, ono što sledi je uglavnom ponavljanje poznatog. Naprosto, fali dubine. Ali svejedno Benjamin R. Moody pokazuje potencijal da bude zanimljiv autor.

    0 0
  • 10/12/16--00:00: 600 Millas / 600 Miles
  • 2015.
    režija: Gabriel Ripstein
    scenario: Gabriel Ripstein, Issa Lopez
    uloge: Kristyan Ferrer, Tim Roth, Harrison Thomas


    Kako raspoznati kad neko zna da napravi film, a kada manje ili više vešto mulja? Lakmus-test je jednostavnost. Ako neko zna da napravi film, napraviće ga jednostavno, sa jednostavnom pričom, jednostavnom i logičnom karakterizacijom likova i jednostavnom pretpostavkom. Takav film je moguće opisati u nekoliko reči i taj opis će vas naterati da ga pogledate.600 Miles je takav film, jednostavni pogranični triler čiji su likovi meksički gangster-junoša i iskusni, gotovo potrošeni američki savezni agent.
    Agent ATF-a (agencije za kontrolu prometa alkohola, duvana, oružja i eksploziva) Hank Harris (Roth) će se pojaviti tek kasnije u toku prvog čina. Sam uvod je rezervisan za upoznavanje sa Arnulfom Rubiom (Ferrer), momkom koji pokušava preko rođačkih veza napredovati u kartelu. Njegov zadatak je šverc oružja preko granice i on ga izvodi koristeći svog polu-debilnog američkog ortaka Carsona (Thomas). Princip je prost: Carson će naći radnju sa prodavcem koji ne postavlja puno neugodnih pitanja i kupiti šta treba, a Arnulfo će to oružje prevesti nazad u Meksiko pod maskom da se vraća iz posete rođaku. Šverc ionako po pravilu ide na kontra stranu, a predmet su ljudi i droga. To što se karteli međusobno tamane američkim puškama kao da nikome naročito ne smeta.
    Arnulfo u sjajnoj izvedbi Kristyana Ferrera je baš onakav junoša kakvog zamišljamo: prema starijima snishodljiv i poslušan, prema potčinjenima glumi da je opasan, ali je zapravo zbunjen, kao da ima ideju da bude veliki gangster, a ne zna baš kako. Sa druge strane, Rothov iskusni agent je vrlo dobar “showcase” glumčeve posvećenosti, metodičnog pristupa i dubina u koje je spreman da se upusti.
    Ono najbolje u filmu počinje tak kada ih dobijemo zajedno u istom kadru i u istom sranju. Hanson je pre svega rutiner, ali mu se hapšenje mladog i preplašenog Rubia uopšte ne posreći zbog vanjskih, neplaniranih faktora, pa se uloge obrnu. Hanson postaje nezgodni talac sa kojim Rubio ne zna šta bi, pa umesto da ga hladnokrvno ubije ili ostavi onesveštenog u nekom jarku, on ga krijumčari preko granice. On ne zna šta će s njim, ali će šefovi sigurno znati. Sad, iako se agent koji zna tokove oružja, droge i novca čini kao koristan talac, činjenica je da karteli nisu poznati po dugoročnom, strateškom razmišljanju, pa im je on umesto dobrog, neplaniranog ulova zapravo više kamen oko vrata, a sa njim zajedno i onaj budalaš koji ga je doveo. Talac i otmičar sada moraju raditi zajedno kako bi spasili svaki svoju živu glavu.
    Ime autora filma Gabriela Ripsteina će vam se možda učiniti delimično poznato, ali to je varka. On je uglavnom scenarista i producent komedija sa različitim predznacima, ali i sin poznatog meksičkog autora Artura Ripsteina. Ali u filmu su prisutniji drugi uticaji. Jedan od producenata filma je Michel Franco, autor filmova Daniel and Ana, After Lucia i Chronic (otud Tim Roth u priči, možda kao deo “doble billa”), i to se ogleda na svedenoj priči i veoma odmerenom tempu u kojem se gradi prljava, gusta i neprijatna atmosfera koja mora kulminirati nasiljem. Ovde je štos pre svega u pravilno tempiranim obratima, dovoljno iznenađujućim da ih nećemo tek tako pretpostaviti, a opet dovoljno logičnim da ne možemo zamisliti drugačiji sled događaja.

    600 Miles je film vredan nekoliko gledanja, pohvala jednostavnosti i moja velika preporuka.

older | 1 | .... | 35 | 36 | (Page 37) | 38 | 39 | .... | 66 | newer