Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

kontakt: magister.umetnosti@gmail.com

older | 1 | .... | 34 | 35 | (Page 36) | 37 | 38 | .... | 66 | newer

    0 0
  • 09/03/16--00:00: The Dressmaker
  • 2015.
    režija: Jocelyn Moorhouse
    scenario: Jocelyn Moorhouse, P.J. Hogan (prema istoimenom romanu Rosalie Ham)
    uloge: Kate Winslet, Judy Davis, Liam Hemsworth, Sarah Snook, Hugo Weaving, Kerry Fox, Barry Otto, Shane Jacobson, Shane Bourne, Alison Whyte


    Australski humor je odraz australskog duha, težačkog, otresitog i lagano nadrkanog. Ideja vodilja je da su takvi kakvi su, neće se prilagođavati i menjati da bi nam ugodili, a na nama je da ih prihvatimo ili odjebemo. U tom smislu je The Dressmaker, ekranizacija romana Rosalie Ham, mešavina kostimirane (melo)drame, komedije crne kao dno bunara, misterije i trilera osvete, film sa tipično australskim stavom: pomalo na sve strane, lajav i glasan, vizuelno raskošan i neapologetski kičast (za šta treba posebno zahvaliti scenografiji Rogera Forda i kostimima Marion Boyce i Margot Wilson), napunjen galerijom čudaka i malograđana i naprosto takav kakav je. Ako ga prihvatimo, u nekim njegovim delovima se možemo zabaviti, čak i uživati.

     Za početak, imamo udicu: Tilly (Winslet), žena svetskog izgleda, se nakon dvadesetak godina izbivanja noćnim autobusom vraća u rodno australsko zabito selo. Godine su 50-te, ceste prašnjave (što okruženju daje i određeni western šmek), a selo spava snom pravednika. Tilline prve reči su: “I’m back, you bastards!” i jasno nam je da su joj susedi, navodno dobri i jednostavni ljudi, učinili nešto nažao u prošlosti i da ona planira osvetu.
      Dodatni motiv za povratak je i incident zbog kojeg je ona isterana iz sela, a kojeg se ona ne seća. Navodno, ona je ubila dečaka, sina lokalnog moćnika Pettymana (Bourne), koji ju je zlostavljao u školi. Selo kao selo, pre će gledati da zadovolji interese moćnika, a ne siromašne cure, kopileta koje je odrastalo bez oca i sa neuglednom majkom. I pre incidenta, Tilly je imala problema sa zlobnom učiteljicom (Fox), apotekarom-ženomrscem (Otto) i ostalim “dobrim susedima”. Kada se incident dogodio, nisu pomogle ni simpatije lokalnog policajca (Weaving), a ni prosto odsustvo dokaza. Ko je u zabiti 30-ih godina vodio računa o takvim detaljima?
    Prva stanica će biti rodna kuća, sada u raspadnom stanju. Majka Molly (Davis) koja je ostala da živi tu je sad dementna i svadljiva alkoholičarka koja isprva čak i ne prepoznaje kćerku, pa je kad je prepozna osuđuje zajedno sa ostatkom sela, da bi joj posle postala prvi i najverniji saveznik. Međutim, majka tu nije jedima: tu će se naći i siromašan momak, lokalni sportista Teddy (Hemsworth) i pomenuti policajac koji je u međuvremenu razvio fetiš na nošenje ženske odeće. A Tillin talenat i ekspertiza (ona je u međuvremenu postala krojačica visoke mode, i to ni manje ni više nego u Parizu) će joj dobro doći u razrešavanju misterije i izvođenju osvete. Kada se pojavi prva mušterija Trudy (Snook), neugledna cura od koje će ona haljinom načiniti poželjnu udavaču i ženu iz budućeg visokog društva, plan se polako pokreće...
    U formi romana je veća sloboda izražavanja kada su takve karakterne studije i studije naravi jedne zajednice u pitanju, pa nije problem imati različite linije radnje koje se kreću različitim intenzitetom. U filmu je to problem koji u konačnici daje utisak neujednačenosti i nereda, ponekad kreativnog, ali češće od toga pomalo iritantnog i zbunjujućeg. Pokušavajući da se drži knjige u integralnom obliku, Jocelyn Moorhouse je u suštini napravila zbrku od filma. Nesumnjivo, povremeno zabavnu, ali prvi i osnovni utisak je pretrpanost. Ideja je bila da se uspostavi ton koji će se kasnije menjati, ali te promene su prečeste da bi bile koherentne, pa na kraju ne znamo šta je The Dressmaker kao film zapravo: melodrama, crna komedija, satira malograđanštine, misterija ili priča o osveti.
    Tu čak ne pomaže ni nadahnuta i sjajno kontrolirana gluma. Kate Winslet je tu najmanje iznenađenje, njoj i inače leže uloge lagano čudnih, a opet jakih žena koje su u stanju da uplaše čoveka. Hugo Weaving ima začuđujuće komičnu ulogu sa kojom pleše na ivici karikature koju ipak ne prelazi. Slično se može reći i za Judy Davis u ulozi dementne, ali svejedno lajave majke, dok Sarah Snook pokazuje svoju specijalnost: doziranu transformaciju pod punom glumačkom kontrolom. Glumački ansambl je pojačan i galerijom koloritnih epizodista koji upotpunjuju sliku male, zlodne i zadrte sredine. Jedini koji tu “visi” je Liam Hemsworth. To nije njegova krivica, koliko greška u castingu. Iako se tako na prvi pogled čini, to nije njegova uloga, a razlika u godinama između njega i njegove romantične partnerke je upadljiva i groteskna zbog pretpostavke da su oni “tu negde”, sličnih godina.
     Autorica Jocelyn Moorhouse se vratila režiji nakon pauze od 18 godina i nazad u svoju matičnu kinematografiju nakon profesionalnog debija Proof (1991) koji joj je otvorio vrata karijeri u Americi. Usledili su zanimljivi naslovi How to Make an American Quilt (1995) i A Thousand Acres (1997). Iako je pauzirala od režije, Jocelyn Moorhouse je ostala povezana sa filmom kao producentkinja. Ta pauza nije uticala na zanatska i tehnička znanja, ali problem sa The Dressmaker je potpuno druge, koncepcijske prirode i to je šteta.

    0 0
  • 09/04/16--00:00: Accidental Love
  • 2015.
    režija: Stephen Greene (David O. Russell)
    scenario: Dave Jester, Matthew Silverstein, Kristin Gore (prema romanu Nailed Kristin Gore)
    uloge: Jessica Biel, Jake Gyllenhaal, Catherine Keener, James Marsden, Beverly D’Angelo, Steve Boles, Bill Hader, Kirstie Alley, Kurt Fuller, Tracy Morgan, Malinda Williams, Paul Reubens, James Brolin, Olivia Crocicchia


    Produkcija jednog filma može biti itekako zajebana. U toku sezone Oscara brbljalo se o The Revenant i uslovima u kojima su se našli glumci i ekipa, snimajući samo dva sata dnevno pri optimalnom svetlu, boraveći u divljini daleko od civilizacije i sličnim Inarrituovim ekscentričnostima od milja nazvanim filmskim perfekcionizmom. Kako se tek osećao Coppola i svi oko njega na snimanju Apocalypse Now na Filipinima kada je uragan srušio set, vojska povukla helikoptere da guši pobunu, Brando se pojavio nespreman za ulogu, Dennis Hopper jedva održavajući mentalne funkcije, a dotok finansija je bio nestabilan? Ovo ne kažem olako, ali sve to izgleda kao sasvim normalan rizik posla u poređenju sa Accidental Love.

     Dok za zajebane produkcije važe uglavnom spektakli epskog formata ili artistička ekstravaganca, kako je moguće toliko zajebati produkciju romantične komedije / političke satire koja se dešava u (bezmalo) sadašnjem vremenu? Pa, sa puno autorske i političke ambicije (autorica izvornog romana i ko-scenaristkinja Kristin Gore je kćerka bivšeg potpredsednika i za dlaku neuspešnog kandidata za predsednika SAD), a sa nedovoljno stabilnom finansijskom konstrukcijom.
      Zamislite, skupi se solidno zvučna glumačka ekipa i reditelj solidnog formata, taj isti reditelj otkanta celu priču nakon devetog zaustavljanja snimanja, glumci odrade svoje i naplate ček, a producentski tim ostane zadužen da završi i snimanje i montažu, što im nije u opisu posla. I to sve nekih sedam godina otkako se u celu priču krenulo, pa je reditelj u međuvremenu postao magnet za nominacije za Oscare, nekim glumcima se istopila zvezdana slava, a neki drugi su pridobili na popularnosti. Onda se ne postavlja pitanje je li takav film dobar, nego koliko loš može biti. Accidental Love deluje kao saobraćajna nesreća, a ne kao film. Što znači da bar jedan deo novog, promenjenog naslova ima smisla. Međutim, nema tu ničega što se može voleti.
    Naša protagonistkinja Alice (Biel) počinje u nekoj fantaziji 50-ih godina kao konobarica na rolama u retro-zalogajnici i sa zgodnim dečkom pandurom (Marsden) na kojem joj zavide drugarice i koji planira da je zaprosi. Spletom nesrećnih okolnosti, jedini romantični restoran u gradiću se upravo renovira, ali svejedno prima goste, a u jednom od mnogih slapstick momenata Alice završava sa ekserom u mozgu, živa, iziritirana i sa hitnom potrebom za operacijom.
    ...Za koju ona nema sredstava. Kad je bila mlada, roditelji (D’Angelo, Boles) su joj ponudili izbor: kreditna kartica ili zdravstveno osiguranje. Izabrala je karticu. Nakon neuspešnog pokušaja tetke-veterinarke (Alley) da joj to izvadi na kaubojski način, Alice dobija spasonosnu ideju. Skupa sa ljudima sa čudnim medicinskim problemima, sveštenikom sa stalnom erekcijom (Fuller) i bivšim sportistom sa rascvetalim šupkom (Morgan), ona će otići u Washington kod kongresmena iz njihovog distrikta Howarda Birdwella (Gyllenhaal) da mu izloži problem i izlobira rešenje: univerzalno pravo na zdravstvene intervencije u slučaju čudnih nesreća i deformiteta.
     Birdwell je, međutim, preko svake mere tupav i povodljiv i večito u procepu. Već je obećao da će podržati predlog svoje partijske koleginice, bivše astronautkinje Pam Hendrickson (Keener) da se izgradi vojna baza na Mesecu koja će doprineti odbrani američkih nacionalnih interesa, pa možda uspe da uvali i Alicein predlog kao kontra-uslugu. Tu počinje nadjebavanje i šarada koja uključuje i smrt speakera (Brolin) i izviđačice kao grupu za pritisak i zaljubljivanje i podmetanje i izuzetno čudne obrate.
    Sad, ako bi se tako izložilo, verovatno da bi i Networkdelovao kao ekstremno blesav film. Satira je u pitanju, određena doza preterivanja i začudnosti je nužna kako bi se poenta efektnije prenela. Nije čak ni problem u slapstick momentima i humoru gegova generalno, pod uslovom da su izvedeni kako treba. Nije čak ni teško naći nekoliko prilično visprenih provokacija u filmu, verovatno ni u izvornom romanu. Problem je što to nije imao ko da uradi kako treba. David O. Russell se povukao rano i ostavio tek minimalni trag u filmu u nekoliko podužih scena za njega tipične porodične histerije (što je kasnije patentirao i furao dalje u svojim uspešnicama), a nasledili su ga amateri koji očito nisu bili spremni na nešto tako zahtevno.
    S tim u vezi ne treba da čudi sputana gluma (Catherine Keener nikada nije napravila lošiju ulogu, ne svojom krivicom, od nje su tražili prostu imitaciju), pokušaj vađenja na poneki štos i trik (recimo, linije dijaloga koje se rafalno ispaljuju) i apsolutno odsustvo glumačke hemije među parovima, posebno očito za Jakea Gyllenhaala i Jessicu Biel. Zapravo, kod svih uključenih je bila primetna jedino želja da se s tim što pre završi.
     Dodatna otežavajuća okolnost je i potpuno promenjen kontekst. Kada je roman napisan i kada se krenulo u snimanje filma, univerzalna zdravstvena zaštita je u Americi bila smatrana za nešto nedostižno, ma koliko to bilo potrebno i civilizacijski ispravno. Ipak su to bila Bushova vremena. Sa Obamom i njegovim projektima, napadanim sa obe strane političkog spektra (za jedne su skliznuće u socijalizam, za druge nedovoljno opsežni), Accidental Love je postao obesmišljen. Po svakoj tački, ovaj je uradak primer za katastrofalan tajming i kao takav se može nadati jedino da postane kultni kuriozitet ili udžbenički primer problematične produkcije i diletantizma.

    0 0
  • 09/05/16--00:00: The Shallows
  • kritika originalno objavljena na Monitoru
    2016.
    režija: Jaime Collet-Serra
    scenario: Anthony Jaswinski
    uloge: Blake Lively, Oscar Jaenada, Brett Cullen, Sedona Legge, Diego Espejel


    Genijalnost Spielbergovog remek-dela Jaws (1975), kao i Hitchcockovih briljantnih The Birds (1963) skrivala se u prirodnosti, ako hoćete i običnosti, filmskih negativaca. Spielbergova ajkula i Hitchcockove ptice nisu bili entiteti iz svemira, umočeni u radijaciju ili pomerenog reda veličine. Hitchcockove ptice su se možda ponašale čudno za svoju vrstu, ali je Spielbergova ajkula bila upravo to: primitivna velika riba koja pliva i ždere sve što joj se nađe blizu gubice.

     Naravno, ajkula je reciklirana nebrojeno puta, svaki put sve više u pravcu trasha i karikature, da bi u poslednje vreme bila ponajviše predmet sprdnje i parodije, a ništa bolje nisu prošle ni njene naslednice po užasu – pirane. Morske nemani su prestale biti čak i uverljiv trik i postale lake mete za autore ograničene kreativnosti. A onda dolazi The Shallows koji pokušava da ih vrati na staze stare slave. Ko bi rekao da će jedan štancer osrednjih horora i “neesonijada” kao što je to Collet-Serra uspeti da revitalizira, ako ne i re-glamurizira jedan stari pod-žanr?
    Štos je u tome da The Shallows nije samo moderno čitanje klasika “prirodnog horora”, nego retko uspešan filmski hibrid više žanrova i konvencija. Ovde s jedne strane imamo “shark movie”, dakle opasnost koja vreba iz dubine, a sa druge film preživljavanja jedne same osobe u ekstremnoj situaciji kao što su to 127 Hours, The Outcast, Gravity ili, možda i tematski najbliži All Is Lost. I jedan i drugi pod-žanr imaju svoje zakonitosti: monstrum mora pojesti dovoljno ljudi da bi smo ga zaista shvatili kao pretnju, a naš junak, ovde junakinja, mora biti uglavnom sama na ekranu, bez pomoći drugih, povređena, u mukama, na rubu preživljavanja. U tu svrhu se ajkula mora nahraniti dobrim delom epizodista.
    Međutim, Collet-Serra i njegov scenarista Jaswinski su nam pripremili još jedno iznenađenje i možda još jednu igru sa pod-žanrovima. Film počinje “flash-forwardom” u kojem klinac nalazi razbijenu kacigu i na njoj prikačenu “go pro” kameru kojom se iz prvog lica snimaju ekstremni sportovi, što nam govori u pravcu “found footage” filma čija je dramaturgija, pak, potpuno suprotna filmovima o preživljavanju. U “found footage” varijanti nema preživelih, zato se snimak i pronalazi. Reklo bi se da dobro skrivaju tragove...
     Druga scena nam polako postavlja priču. Nancy Adams (Lively) odlazi na udaljenu divlju plažu u Meksiku koja je njenoj majci puno značila. Surfanjem na toj plaži joj Nancy odaje poslednju počast. Dok je tipičan “visoki, tamnokosi stranac” (iako je zapravo ona strankinja u Meksiku i svojevrsno strano telo na plaži) vozi, saznajemo o njoj da ju je saputnica ostavila na cedilu, da je na dugotrajnom putovanju na kojem pokušava da nađe sebe posle traume (odnosno majčine smrti) i da je u tu svrhu napustila medicinski fakultet. Svi ti podaci nam kasnije dolaze na naplatu: zašto baš surf, zašto ta plaža, pa čak će i profesija dobro doći kasnije kad je ajkula napadne.
    Posle napada koji dolazi negde na četvrtini filma, taman kad se upoznamo sa protagonistkinjom i njenim karakteristikama poput borbenosti i organiziranosti, ali i tvrdoglavosti, impulsivnosti i lakomislenosti, kao i sa mikro-geografijom plaže i pripadajućeg mora (tu je plaža, tamo bova sa signalizacijom, ovamo koralni greben koji biva potpoljen s plimom), sve postaje jasno. Naša junakinja mora menjati pozicije i dovijati se kako bi se spasila jer ajkula neće odustati od sveže ljudetine, iako joj kitova lešina malo dalje propada na suncu. Sledi nam još sat vremena borbe za opstanak, sukoba jakih ličnosti, lažnih nada, i iznuđenih odluka.
     Dramaturgija preživljavanja je fiksna i često blesava, što u The Shallows kulminira u poslednjih 15-ak minuta filma koji su apsolutno odvojeni od bilo kakve realnosti: poslednji atomi snage, bla-bla. Istini za volju, i ono što prethodi finalu nije baš primer filmskog realizma. Šta traži ajkula blizu obale? Zašto napada usamljene surfere predveče, a ne usred dana pred publikom? Zašto Nancy priča sama sa sobom, i to ponavljajući znanja sa medicinskog fakulteta ili ispaljujući fraze tipa “sad sam te skontala” namenjene ajkuli? Scenarista Jaswinski od njih ne beži, ali im prilazi sa lakoćom i bez mnogo razmišljanja: one su tu zbog nas, gledalaca. Ipak on nije hrabar kao J.C. Chandor da mu se dijalog za film svodi na jednog lika, njegovo delanje i ukupno dve psovke, što je bio slučaj sa All Is Lost.
    Kao što je u svojim okvirima The Shallows izuzetno kompetentno napisan, tako je i kompetentno režiran. Jaume Collet-Serra ima osećaja za ritam, smenjuje brze i spore kadrove, one iznad vode i one ispod, i uspeva da nam dočara veličinu, surovost i uhodanost prirode u čijem smo sistemu mi sa svojom tehnologijom, željama i nadgradnjom samo uljezi. The Shallows u njegovoj interpretaciji možda nije dubok film, ali je pratljiv i zabavan.
    U tom smislu je pola posla odrađeno sa izborom Blake Lively za glavnu glumicu. Njen filmski pedigre možda nije savršen, ali samom svojom pojavom i ležernošću je uspela već jedan bezvezni materijal kao što je The Age of Adaline pretvoriti u sasvim solidan film i ovde čini to isto. Ona nema problem da izgovori napisane rečenice ma koliko one bile “out of character”, čak ni da ispali fenomenalno tupavu šalu (“Steven Seagull”) i sve vreme je simpatična i navijamo za nju ma koliko se sama uvalila u svoje probleme. Drugi, zahtevniji aspekt njene glume je čisto fizički: od izgleda i držanja tipičnog za “surfer chick”, preko kondicije, pa do nošenja sa ugrizom na nozi i drugim manjim povredama i iscrpljenošću. U tome je naročito na visini zadatka.
     Leto se bliži kraju i do sada je, što se kino-repertoara tiče, bilo uglavnom razočaravajuće. Može li The Shallows to potpuno preokrenuti? Sumnjam da su mu dometi toliki, iako nije tek kopija, ipak nije ni fenomen kao Jaws. Međutim, ako vam je do pravih letnjih filmova, onda je The Shallows pravi izbor. Šteta što se letnje pozornice sada već zatvaraju, ovakav naslov bi ih punio iz večeri u veče.

    0 0
  • 09/06/16--00:00: Dole / Unten / Down There
  • kritika originalno objavljena na FAK-u
    2016.
    režija: Đorđe Čenić, Hermann Pescekas
    scenario: Đorđe Čenić

    Pojam “dole” ovde, u jednoj ličnoj gastarbajterskoj priči, možemo tumačiti u dva ključa: socijalnom i geografskom. Socijalno, znamo šta znači “dole”, ko je dole, a ko gore. Ako nam nije jasno, eto nam novinara pod krinkom Gunthera Wallraffa i njegovog svedočanstva o životu turskih gastarbajtera u Nemačkoj, Ganz Unten, Na samom dnu. Geografski, “dole” je kuća, dom, mesto gde se osećaš prijatno, gde imaš rodbinu, gde letuješ. Dole je, u Čenićevom slučaju, Jugoslavija, Hrvatska, Dalmacija, Knin. “Gore” je Austrija i rodni grad Linz.

    Ono što je posebno zanimljivo je obrnuta korelacija između socijalno-ekonomskog i geografskog “dole”. Kada si geografski “gore”, socijalno si “dole”, živiš u tesnom i vlažnom stanu sa preskupom rentom, deliš krevet sa roditeljima, braćom i sestrama, tvoja odeća je jeftinija od one koju nose tvoji školski drugovi koji imaju svoje sobe u prostranim kućama (u razredu si jedini ili jedan od retkih sa prezimenom na -ić) i ne možeš ih pozvati kod sebe. Međutim, kad si geografski “dole”, socijalno si “gore”, dolaziš sa poklonima za celu familiju, gradiš kuću, imaš auto i možeš se spustiti do mora svaki dan ako treba. Istina, kad se sa komšijskom decom igraš partizana i Nemaca, budeš Švaba, ali ne mrze te baš kao Stevu Žigona.
    Logično više voliš provoditi vreme “dole” i to smatraš svojim. “Gore” je muka, “gore” je nužda, “gore” je “samo za pare”, dok se ne dovrši kuća ili već neki zamišljeni i često nedostižni cilj. Zato “gore” ideš na dopunsku nastavu gde na svom jeziku učiš o blagodetima samoupravnog socijalizma ili već nečega, igraš folklor u ansamblu i činiš sve da odneguješ jugoslovenski identitet. Za austrijski koga briga, ionako ne vole da te vide van radnog mesta i zapravo te ne žele u svom društvu.
    Ali kako odrastaš, tako i sam uviđaš prednosti Austrije, predvidljivost, uređenost, dobru i poštenu platu za obavljeni posao. Postaješ deo toga i to sam želiš. Srećom, pa se okolnosti menjaju. Sve je više “naših” na -ić, gastarbajteri više nisu toliki tabu, a nisu ni jedini neravnopravni sa domaćim stanovništvom (Čenić lepo primećuje pređašnje ranjive skupine, nemačke poratne izbeglice iz Istočne Evrope, a pre njih na silu dovedene logoraše koji su svi živeli na istim mestima, u istim barakama i nužnom smeštaju), a posle nekoliko teških godina dolazi potpuna integracija i svakako ugodniji život.
    U međuvremenu je ono “dole” počelo odlaziti dovraga i taj naučeni, a nikad najbolje shvaćeni jugoslovenski identitet počinje da gubi smisao. Misliš da si Hrvat zato što ideš u Hrvatsku i tamo gradiš kuću, pa onda otkriješ da si zapravo Srbin. Navijaš za Hajduk, tvoji susedi “tamo dole” za Zvezdu. Razlike sa austrijske distance deluju još veće i hvata te nacionalizam. U tome vidiš utočište za svoju nemoć, “gore” ili “dole”. U ratu ostaješ bez kuće kojoj si se tako radovao. Ali kriza identiteta je još veća: “gore” si levičar, radnik internacionalnog usmerenja, “dole” si desničar, nacionalista. I ponovo otkrivaš jugoslovenstvo, onda kada su ga svi napustili.
    Čenić počinje s pretpostavkom da nikog nije briga za gastarbajtere i njihove priče, što mu služi kao sjajan alibi da ispriča jednu potpuno ličnu priču koristeći kao sagovornike svoje roditelje, susede i rođake u prirodnom, opuštenom okruženju. Nema tu klasičnih intervjua, nema pametovanja, nema motiva da se o nečemu donese konačan sud. Nema čak ni jedne fiksne teme, nego Čenić sa lakoćom, intelektualnim poštenjem i iskrenom naivnošću ispituje sve aspekte gastarbajterskog odrastanja i lutanja po identitetima pojačanim raspadom matične zemlje. Umesto toga, tu su Čenićevi kućni filmovi, televizijski arhivski materijal iz Austrije i Jugoslavije i novosnimljeni materijal sa poratnih putovanja gore-dole.
    Iako u Hermannu Pescekasu ima pomoć pre svega da filtrira suviše interna opažanja kako bi film bio komunikativniji sa publikom, austrijskom i ex-jugoslovenskom, Dole ostaje Čenićev film. Nije samo priča njegova, a i takva priča sa varijacijama na temu nije samo njegova, ali njegova zapažanja i motivi su iskreni i lični. Na momente nostalgičan i sentimentalan, ne momente iskreno zapitan, Čenić otvara zanimljive teme od kojih možda neke ne zatvara u potpunosti (recimo poveznica gastarbajtera i nemačkih izbeglica data u ženi koja je čuvala njegovu sestru i postala kućna prijateljica sa njegovim roditeljima i podatak da je, iako je bila pristojna osoba, na izborima glasala za neo-naciste deluje kao tema za još jedan identitetski film), ali u vremenu od nepunih 90 minuta uspeva da ispita svoje zablude i servirane istine i da prizna svoje greške u rezoniranju, što je danas retkost. Dole je izuzetno pitak, iskren i neposredan film koji od ličnog ugla uspeva da pokaže širu sliku jednog atipičnog odrastanja i formiranja jedne normalne osobe koja hrabro žonglira sa svojim identitetima.

    0 0
  • 09/07/16--00:00: Marauders
  • 2016.
    režija: Steven C. Miller
    scenario: Michael Cody, Chris Sivertson
    uloge: Bruce Willis, Christopher Meloni, Dave Bautista, Adrien Grenier, Chris Hill, Texas Battle, Jonathon Schaech


    Kako se i zašto snimaju filmovi kao Marauders? Ko ih snima? Sa kakvim motivima? Ako je u pitanju novac, onda nema neke naročite logike: zarade na B-filmovima su sve manje i manje, retko su u bioskopskoj distribuciji i obično izađu brže nego što uđu, a video-formati su uglavnom stvar prošlosti. Ostaju VOD servisi i internet, ali sumnjam da američki film proporcionalnog budžeta i obrnuto proporcionalnih ambicija tu može ostvariti zaradu.
    Možda nije sve u lovi, ali je što se Marauders tiče vrlo malo toga u kreativnosti, inovativnosti, čak i u bazičnoj potrebi da se ispriča priča. Sve smrdi na tezgu ili još pre na štanc – hajde nešto da radimo. Pa što to ne bi bio akcioni triler sa žandarima na ivici, korumpiranim žandarima, beskrupuloznim lopovima i lopovima sa agendom iznad toga da drpe koje milionče iz sefa korumpiranog bankara. Zašto ne bismo imali taktički doteranje pljačke banaka kao i u većini ovogodišnjih akcića? I što onda taj akcioni triler ne bi zaličio na polovnog Michaela Manna, samo sa iskopiranim detaljima, bez osećaja za atmosferu, red, ritam ili psihološku tenziju među likovima. I što ne bi bio obučen u moderno ruho “shaky-cama” i brzih rezova koji služe da zamuljaju rediteljevo neznanje i neinventivnost.
    Marauders je pešački, derivativan i preko svake mere vizuelno ružan film, predvidljivog sadržaja i sleda događaja i povrh svega moralno isprazan, ali to mu nije najveće nepočinstvo. Glavni problem je tretman glumaca. Christopher Meloni igra federalnog agenta u tipičnom maniru napaljenih i bogom danih super-pandura. Meloni se kroz karijeru naigrao pandurčina, ali njegov lik ovde jednostavno nema dovoljno mesa. Mi to znamo i on to zna, pa nema smisla osmišljavati ga dalje od toga da se bez blama pokupi ček. Dave Bautista se trudi u ulozi njegovog snagatora, uzalud. Adrien Grenier igra “zelenka” koji baš i nije tako zelen, a zapravo jedini kojem nešto uspeva je Jonathon Schaech u ulozi korumpiranog pandura kojem je motiv za muljažu žena na samrtnoj postelji.

     A onda, kao šlag na torti, veliki akcioni heroj i zapravo solidan glumac (i komičar) Bruce Willis ovde igra direktora banke. I igra ga kao da odrađuje izgubljenu opkladu, čak nije ni na nivou onog minimuma da takvo mesečarenje po filmu može naplatiti. Zaista me zanima koji je mozak to smislio i iz kojih pobuda. I još jednom čemu sve to.

    0 0
  • 09/08/16--00:00: Sacrament
  • 2015
    režija: Shawn Ewert
    scenario: Shawn Ewert, Jeff Hamielec, Amanda Rebholz, Joshua Riggs, Donna White
    uloge: Avery Pfeifer, Troy Ford, Brittany Badali, Amanda Rebholz, Cassandra Hierholzer, Henry Pao, Wesley Kimenyi, Marilyn Burns, Ed Guinn


    Sedmoro prijatelja u dva automobila idu na “road trip” kroz ruralni Teksas sa ciljem opijanja i provoda. Dvojica od njih su gay par (Pfeifer, Ford) i njihov motiv za izlet je lečenje depresije usled toga što ih njihove familije ne prihvataju. Plavuša i punija crnka (Badali, Rebholz) su možda “single” ženske, a možda lezbejke i tu su uglavnom kao “tag along”. Odvratni debeljko (Pao) je seksualno frustriran i preko mere dosadan, tako da to više nije ni smešno, a kamo li simpatično. Gotičarka i crnac (Hierholzer, Kimenyi) su još jedan par.
    Kako to obično biva, oni su još olešeni od prethodne noći, a vremenska prognoza najavljuje uragan, pa reše da odsednu makar jednu noć u malom i od boga zaboravljenom gradu. Štos je u tome da grad izgleda isto kao i svi okolo, ali njegovo stanovništvo nisu samo obične konzervativne, religiozno-fanatične seljačine koje za svaki kurac citiraju Bibliju i svaku psovku vide kao bogohuljenje. Uz sve to, oni su još i kanibali (predvodi ih propovednik neke pseudo-baptističke sekte), a upravo su u toku “dani ljudetine”. Triput pogađajte ko je na meniju i šta će se dalje događati.
    Anonimus Shawn Ewert i njegova družina ko-scenarista i glumaca očito vole klasične horore i to im se mora priznati. Zašto bi inače skupili nekih 25.000 dolara i snimili film koji izgleda kao blender nekoliko legendarnih naslova i funkcioniše jedino kao posveta upravo njima. Pomislite na The Texas Chain Saw Massacre, 2.000 Maniacs, The Hills Have Eyes i upravo to ćete i dobiti, začinjeno sa još jeftinijom amaterskom estetikom modernog “found footage” filma. Srećom, nema te intervencije u narativu, film je jednostavno tako amaterski ružno snimljen.
    Prepoznatljivi su elementi zapleta: ruralno okruženje, verski zanos, kanibali, ugrubo istaknute svetonazorske i klasne razlike. Prepoznatljive su i pojedine scene i detalji iz starijih i boljih naslova. Prepoznatljiva je i muzička pratnja, posebno na uvodnoj i odjavnoj špici, gde čujemo obrade gospel standarda. Nešto pametnija posveta su, međutim, dve cameo-uloge, Marilyn Burns i Eda Guinna, “final girl” i njenog spasitelja iz originalnog The Texas Chain Saw Massacre. Njihovo pojavljivanje u potpuno drugom kontekstu deluje kao da je Ewert znao šta hoće.
    Ostatak filma je čist amaterizam. To ne staje samo na glumi bez imalo konzistentnosti i kontrole, kako od strane samih glumaca, tako i reditelja, niti na jeftinim i prljavim efektima koji ne deluju čak ni trash koliko slučajno. Nisam impresioniran ni “story-tellingom”, Ewers zahvata preširoko, naročito kada su u pitanju lokalci. O ideji da se uvodna priča prepliće sa glavnim tokom negde do trećine filma, a da se protagonisti ne sretnu, ne treba ni trošiti reči: to nije zvučalo dobro ni na papiru i ni na koji način ne doprinosi kvalitetu filma.
    Isto tako, nije mi jasno iz kojeg razloga je grupa putnika-namernika toliko diverzificirana da izgleda kao manifest tolerancije i vlažni sam liberalne indie publike kada se time nimalo ne pojačava sukob između svetonazora njih i lokalaca. Dobri hrišćanski kanibali bi, kako su to demonstrirali u uvodnoj priči, ulovili i pojeli i usamljenog problematičnog samog muškarca (za koga i nisu znali je li problematičan i u krajnjoj liniji ih nije bilo briga), nekog trgovačkog putnika ili “random” lika iz susednog sela, a verovatno i dobru hrišćansku familiju sa petoro dece iz nekog predgrađa samo da im se ukazala prilika. Jer su takvi kakvi su.

    Sacrament je još jedan dokaz da u filmaškom poslu nije sve u novcu. Bolji filmovi su snimani i sa manjim sredstvima, neki lošiji i sa dosta većim. Stvar je u ideji i znanju kako je pretočiti u filmsku priču i filmsko iskustvo. Na oba plana Sacramentžestoko pada i oslikava amaterske domete svog autora.

    0 0
  • 09/09/16--00:00: I Am Not a Serial Killer
  • 2016.
    režija: Billy O’Brien
    scenario: Billy O’Brien, Christopher Hyde (po romanu Dana Wellsa)
    uloge: Max Records, Christopher Lloyd, Laura Fraser, Karl Geary, Lucy Lawton


    Šta razlikuje serijskog ubicu u nastajanju od običnog nepopularnog i neshvaćenog tinejdžera u gradiću duboko u američkoj snežnoj provinciji? Istini za volju, John Wayne Cleaver (Records) je više nego malo čudan, fasciniran je serijskim ubicama, apsolutno ne-empatičan i nedruželjubiv, zbog čega je na meti školskih siledžija i pitanje je trenutka kada će im odgovoriti. Možda je to zbog neobičnog odgoja i porodičnog zanata: zajedno sa majkom (Fraser) i tetkom se bavi pogrebničkim poslom. Možda samo skreće pažnju na sebe. U svakom slučaju, terapija kod doktora Neblina (Geary) ne daje očekivane rezultate.
    Međutim, to je sve samo “setting” za tinejdžersku detektivsku priču kada se u gradiću počnu dešavati čudna ubistva i sakaćenja koja kao da je počinio natprirodni entitet. John, kao svaki entuzijasta za serijske ubice i mogući serijski ubica u nastajanju koji se drži strogog “dexterovskog” kodeksa, počinje svoju istragu. Ona ga vodi prema starom komšiji Billu (Lloyd) koji nije ni tako nemoćan i bezazlen kakvim se na prvi pogled čini...
    Glavni štos nije, kao u većini filmova sa serijskim ubicama, “who done it”, jer već negde na trećini od 100-ak minuta vrlo dobro znamo ko je zlikovac i zašto čini to što čini. Iako je deo napetosti u tome hoće li ga i kako John zaustaviti u tom pohodu, centralna drama se odvija u glavi našeg protagoniste. Sa jedne strane, on mora preživeti u okruženju koje ga ne razume, bilo da je reč o sredini u kojoj se druži sa još jednim “otpadnikom” kako bi imao iluziju normalnosi i gde ne primećuje da je jednoj curi (Lawton) zapao za oko, bilo da je reč o njegovoj neposrednoj familiji koja ne može da se nosi sa njegovim ekscentričnostima i čak ga se plaši. Sa druge, John se bori sam sa sobom, da se ne prepusti impulsima. Sa treće, ni ti impulsi nisu toliko prirođeni koliko naučeni i očekivani jer, pored svega, John možda nije “Dexter” u nastajanju, nego sasvim normalan mladi otpadnik pod pritiskom.
    Ono što se može zameriti filmu je neuverljivost i labava konstrukcija koja je tipična za izvorni materijal: “young adult” triler-misteriju o klincu koji se igra detektiva i serijskog ubice. Suviše je tu nedoslednosti. Recimo, zašto se serijski ubica pojavljuje baš u tom određenom trenutku, a ceo život je mirno živeo? Zašto ne “lovi” negde drugde, van grada u kojem ga svi poznaju? Kako je uspeo da održi masku toliko godina, pa čak i usred svog ubilačkog pohoda? Zašto se time aktivno bavi samo suludi momčić, a pasivno (tračevima) celo selo i gde je tu nekakav organ reda, makar lokalna policija?
    Billy O’Brien se sa svoje strane snalazi kako najbolje zna, insistirajući na mračnoj i gustoj atmosferi i vizuelnom stilu koji podseća na neka druga vremena. Zrnasta fotografija na 16mm asocira na 70-te, neobični srednjoškolski gubitnik kao protagonista i izbor Christophera Lloyda za ulogu, pa makar i kontra uobičajenog tipa, na 80-te, a moda i muzika na 90-te, iako se u priči, čak na ključnim mestima, pojavljuju dostignuća moderne tehnologije kao što su to GPS uređaji za praćenje i pametni telefoni. Spajajući sve to, O’Brien uspeva da stvori amalgam vanvremenskog “Smalltown, USA” i to ima svoj posebni šmek, što je posebno dostignuće za ovaj irsko-britanski film snimljen sa ne baš impozantnim finansijskim sredstvima sredstvima.

     Valja pohvaliti i Maxa Recordsa u ulozi Johna. Ovaj momčić kojeg smo upoznali kao dečaka u Where the Wild Things Are Spikea Jonzea je konačno porastao da bi mogao da odigra jednu profiliranu i pamtljivu ulogu, čije čudaštvo i “geekovština” nije samo kopija i gde se od njega traži osećaj za tajming, naročito u crnohumornim momentima kojih ne manjka. Vođen sigurnom rukom, Records jednostavno briljira. Nadajmo se da će ga to usmeriti putem glumačke versatilnosti i osigurati mu karijeru.

    0 0
  • 09/10/16--00:00: The Man Who Knew Infinity
  • 2015.
    scenario i režija: Matt Brown (po knjizi Roberta Kanigela)
    uloge: Dev Patel, Jeremy Irons, Devika Bhise, Toby Jones, Jeremy Northam, Anthony Calf, Stephen Fry


    Srinivasa Ramanujan je bio indijski samouki matematički genije s početka XX stoleća. Možda vam njegovo ime neće značiti ništa, ali čovek je, bez formalnog obrazovanja, postavljao i (intuitivno) dokazivao kompleksne teoreme, a njegovo znanje i inovativnost su ga u matematičkim krugovima podigli na nivo Eulera, Jacobija, možda čak i Newtona. Osim što matematičari i naučnici generalno nisu baš celebrity materijal sami po sebi (potrebna je skrivena homoseksualnost, shizofrenija, fizički hendikep ili zaista ogromne zasluge za popularizaciju nauke), dodatni razlozi zašto možda niste čuli za Ramanujana su i to što je bio stranac u isključivo na sebe upućenom zapadnom svetu u trenutku velikog naučnog uspona i to što je umro mlad, završivši i formalno uobličivši tek manji deo svog započetog dela.
    The Man Who Knew Infinity je biopic baš o njemu, njegovom prelasku iz siromašnog, anonimnog života u Madrasu u Cambridge i njegove akademske krugove, njegovom susretu sa rigidnošću akademske zajednice i ponekad čak otvorenim rasizmom engleskog društva, prijateljskom i mentorskom odnosu sa G.H. Hardyjem (Irons), poznanstvu sa Littlewoodom (Jones) i filozofom Bertrandom Russellom (Northam), te preranoj smrti od tuberkuloze. Dotiču se tu razne teme, od rasizma i nemogućnosti integracije i napretka, do različitih pristupa nauci (intuitivni nasuprot formalnom) i veri (Ramanujan i Hardy često raspravljaju o postojanju/nepostojanju boga), što je sve dovedeno u kontekst kolonijalnog ratovanja, Prvog svetskog rata kao imperijalističkog sukoba i rađanja pacifizma kao pokreta.
    Zanimljivo je za primetiti kako su filmovi o nekonvencionalnim genijima uvek tako konvencionalni i predvidljivi. Isto se sa sigurnošću može reći i za The Man Who Knew Infinity: čak i kad subjekt nije poznat van uskih akademskih krugova, teme su poznate i priča je predvidljiva o trenutka kad ga upoznamo do njegove smrti. U toj gomili tema, neke jednostavno izvuku deblji kraj i čini se da služe ili da senzibiliziraju određenu publiku ili da nabiju minutažu. Ovde je to svakako ljubavno-porodična priča, raspad braka između Ramanujana (Patel) i njegove žene (eterična Devika Bhise) uz svesrdnu pomoć njegove tradicionalno nastrojene majke. Centar priče je svakako drugde, a ta ljubavna i porodična grana se ne uklapaju u glavni tok.
    Ono što film relativnog anonimusa i početnika Matta Browna čini više nego gledljivim su odlično izabrani glumci koji svojim ulogama prilaze sa merom i stilom. Dev Patel (Slumdog Millionaire) se dobro snalazi u ulozi ambicioznog samoukog genija koji želi da svoje znanje podeli sa svetom u čemu nailazi na prepreke kao što su rigidnost akademske zajednice koja ne ceni intuitivnost i institucionalni rasizam. Njega je, međutim, zasenio Jeremy Irons u besprekorno izvedenoj ulozi profesora Hardyja. Njemu i inače leže ti profesorski tipovi, a Hardy je zanimljiv kao ateista, cinik, sklon akademskom prepucavanju i igrama sujete, ali zapravo dobrodušan čovek koji je otkrio genija i želi mu pomoći. Jeremy Northam ima pamtljivu epizodu kao Bertrand Russell, kao i Stephen Fry kao Ramanujanov prvi zapadni mentor, dok Toby Jones sasvim solidno igra prostodušnog matematičara Littlewooda. Anthony Calf je takođe vrlo efektan kao glavni negativac filma, profesor ogrezao u sujetu i rasizam.

     U konačnici, The Man Who Knew Infinity je sasvim solidan biografski film i to mu je ambicija koju dostiže. Pristojno napisan, zanatski režiran i vrlo dobro odglumljen, ipak se ne uzdiže iznad tog nivoa. Nema tu odličnosti i izuzetnosti jer za to naprosto nije bilo hrabrosti da se napravi nešto novo. Ali ni solidnost nije za potcenjivanje.

    0 0
  • 09/11/16--00:00: 11 minut / 11 Minutes
  • 2015.
    scenario i režija: Jerzy Skolimowski
    uloge: Richard Dormer, Paulina Chapko, Wojciech Mecwaldowski, Andrzej Chyra, Dawid Ogrodnik, Ifi Ude, Ana Maria Buczek


    Jedan grad, nekoliko ljudi, 11 minuta, jedna tragedija koju očekujemo. To nije spoiler, to je pravilo. Naprosto, hyperlink film. Inarritu, Egoyan, Altman ili neki nadobudni klinac koji ih imitira u svom prvencu nabijenom na 80-ak minuta sa sve odjavnom špicom. Ne, ne, ovo je nešto drugo. Ovo je Skolimowski, poljski “novovalac” koji se nakon pauze 90-ih vratio filmu, osamdesetogodišnjak koji ima energiju dvadesetogodišnjaka i pripadajuću ludačku hrabrost da se upusti u eksperiment sa formatima i ispituje granice.
    Grad je Varšava, vreme je sadašnje, a ljudske priče su razne. U uvodu ih vidimo nekoliko, snimljenih različitim nestandardnim formatima: kamerama mobilnih telefona, kao kod očito boljestojećeg para, sigurnosnom kamerom kao kod tipa koji izlazi iz zatvora, ili web kamerom sa laptopa kojim klinac lovi neki fenomen na nebu. Kod nekog drugog, to bi izgledalo kao “rant” za ili protiv tehnologije, ne i kod Skolimowskog, iako su rezovi možda za nijansu prekratki i prenapadni.

     Taj uvod od nestandardnih formata dobija novi smisao jednom kada počne radnja filma, kada ljigavi producent (Dormer) snima perspektivnu glumicu (Chapko) koja baš i ne zna šta da očekuje u ovom nestandardnom intervjuu za ulogu. Nju, pak, prati ljubomorni muž (Mecwaldowski), makar da joj kaže da joj je sipao nešto u piće pre nego što je otišla u hotel da se nađe s producentom. U istom hotelu drugi par gleda porno-film. Tip koji je izašao iz zatvora (Chyra) je sad ulični prodavac viršli koji se zeza sa svakom ženskom osobom koja priđe štandu, a otkrićemo da je pre bio učitelj i da je robijao zbog pedofilije. U međuvremenu, devojka (Ude) posle raskida nasleđuje psa čiji rakursk Skolimowski povremeno koristi. Narko-kurir (Ogrodnik) juri motorom tamo-amo kroz grad, malo baveći se kriminalom, malo uživajući u fiksu adrenalina, malo bežeći od sebe, a ekipa hitne pomoći predvođena doktoricom (Buczek) pokušava da se pored besnog muškarca probije do žene na porodu.
    Takođe, klinac se vozi autobusom, perači prozora lašte moderni hotel u staklu i generalno svako živi svoj život malo mareći za ono što se oko njega dešava. Nije to, kao kod Altmana, povezana priča o jednom gradu ili jednom fenomenu. Niti kao kod Egoyana, ispitivanje tragedije i njenih posledica, pa čak ni uzroka. Niti je prožeto za Inarritua tipičnim new ageom u kojem je sve povezano sa nekim višim smislom. Ne, Skolimowski ovde insistira na slučajnosti bez višeg smisla, ponekad toliko banalnoj i glupoj da sama tragedija izgleda kao propali plan čuvenog kojota u lovu na pticu trkačicu.
    Neko će u takvom stavu videti cinizam i pesimizam, pa će hektične pokrete kamere, tako tipične za ovaj film, videti kao sliku našeg hektičnog i bezglavog tumaranja kroz život. Skolimowski će, isto tako haotično kao ljudsku gadost, dati i lepotu, možda prolaznu poput oblaka na nebu i svakako nadasve slučajnu, ali svejedno svakodnevno prisutnu u našem životu. I istim hektičnim pokretom će povući kameru, zaustaviti je na neko vreme na jednom nevezanom mestu (poput balona od sapunice koji se preliva u duginim bojama i puca) i vratiti je nazad na “business as usual” živote naših junaka.
    11 minut je film koji skoro sve karte baca na stil i estetske odluke, dok je kontekst tanak i najčešće i sam vezan za taj stil. Sudeći po rakursima i fingiranom amaterizmu pojedinih snimaka, Skolimowski kao da nam poručuje da džabe snimamo, bilo svoje perverzije maskirane u poslovne ponude, bilo šetnje ili adrenalinske vožnje. Nismo toliko bitni i posebni, a u smrti koja je neupitna i neizbežna, i dolazi u najčudnije vreme i u najčudnijoj slučajnoj formi smo isti.
     Na jednom drugom nivou ovaj film pada i to jako kvari utisak. Nije za očekivati da sve priče budu jednako razvijene i snažne, ali neke od njih ne samo da nisu čak ni simulacija života (život ne mogu biti jer se život ne može objasniti jednom teorijom ili idejom), nego jedva da su uopšte priče. Pa čak je i noseća, centralna i najprisutnija o producentu, glumici i njenom mužu toliko puna opštih mesta da postaje banalna. A ona je najrazrađenija... Ona šta tek reći o drugima? 11 minut je film koji bi svakako profitirao od detaljnije razrade, prvo u glavi autora, a onda u scenariju i na ekranu i, što ću retko reći, od dodatnih 20-ak minuta trajanja. Ovakvo dramaturško brljanje i poštapanje ne priliči majstoru kalibra Skolimowskog, i nije ga moguće u potpunosti zamuljati inventivnim režijskim dosetkama.

    0 0
  • 09/12/16--00:00: War Dogs
  • kritika originalno objavljena  na Monitoru
    2016.
    režija: Todd Phillips
    scenario: Todd Phillips, Jason Smilovic, Stephen Chin (prema članku i knjizi Arms and the Dudes Guya Lawsona)
    uloge: Miles Teller, Jonah Hill, Anna de Armas, Kevin Pollak, Bradley Cooper


    U maniru Scorsesea i njegovog mafijaškog epa Goodfellas, War Dogspočinje sa našim junakom u nevolji. On je David (Teller), Amerikanac u Albaniji, “gepekovan”, pretučen, sa pištoljem uperenim u glavu. Slika se zaustavlja i jasno nam je da će tri četvrtine filma biti flashback o tome kako je dotični dospeo u nevolju. Već u sledećoj sceni, zapravo montažnoj sekvenci koja nam objašnjava političku ekonomiju ratovanja, David preuzima ulogu naratora i vodi nas kroz film, krimi-komediju vojničke tematike o dvojici ortaka iz kraja koji diluju oružje.

     Reditelj Todd Phillips je, pre nego što se uhvatio oponašanja Scorsesea (što čini ne samo strukturom priče, nego i kafansko-anegdotarnim pripovedanjem i obilatom upotrebom muzike kao komentara, premda ni izbliza suptilno ili efektno kao što je to činio italo-američki majstor) i citiranja De Palminog Scarfacea (u dijalogu i vizuelno sa lokacijama Miamija, a kome ni to nije dovoljno, eno ga i ogromni poster svako malo u kadru), uglavnom plivao u vodama manje ili više ćorave komedije o iritantnim ortacima u nezrelim avanturama. Ono što je počeo sa Road Tripom, kapitalizirao je sa The Hangover trilogijom, pa je sada probao da to svoje iskustvo spoji sa ozbiljnom tematikom i istinitom pričom pokušavajući da dostigne nivo The Wolf of Wall Street i kao “gross-out” i kao društveno-politički komentar.
    No, štos je u tome da je War Dogs, svesno ili ne, po svemu sličniji jednom drugom filmu, Lord of War Andrewa Niccola. Zapravo je njegova verzija smeštena u okolnosti i pravila ratovanja u 21. stoleću. Opet imamo istinitu priču, opet o trgovini oružjem i ratnom biznisu koji se sagledava pre svega kao ekonimija, daleko od bilo kakvih ideala. Očekuje se da će tu biti i nešto duhovitosti i nešto pronicljivosti, možda čak i stava. Legendarni Yuri Orloff kojeg je maestralno odigrao Nicolas Cage je sada podeljen u dva drugara (što otvara aspekt prijateljstva i časti među muljatorima), od kojih je David taj “običan čovek u neobičnim okolnostima” koji pokušava da zaradi neki dolar, a Efraim (Hill) sociopata koji je otkrio genijalnu shemu kako se obogatiti u poslu sa vojskom. Opet imamo devojku (de Armas) koja izgleda kao manekenka i ima savest, te nam možda služi za nekakvu identifikaciju, ali nemamo agenta Interpola punog ideala. Takođe, imamo i scenu-dve napete jurnjave, poneki duhoviti komentar, nekoliko bizarno-duhovitih momenata, pa čak i igru rečima u naslovu, sa ili bez dobrog razloga.
     U suštini, ono što imamo je priča o usponu i padu jedne kriminalne organizacije, jedan standard koji se teško može nazvati novim. U tom smislu, valja reći da ni Niccol sa Lord of War nije otkrio toplu vodu i da se on oslanjao na Scorsesea i njegovu naraciju, ali je makar imao nešto svežine, poente, pa čak i udara. Što sve War Dogsčini kopijom kopije, ili u boljem slučaju kompilacijom postupaka, trikova i štoseva iz drugih, boljih filmova koji tek ponekad prorade, ali nas uglavnom podsećaju šta bi ovaj film mogao biti, a nije.
    To ne znači da nije elementarno zabavan kao vožnja, naprotiv. Ekonomično je napisan, pa je pratljiv i fluidan, lepo uslikan i sasvim dobro odglumljen. Drugarska “douchebag” hemija između jednog smotanog i jednog lukavog tipa je pogođena vrlo dobro, Teller i Hill su ležerni, dopunjuju se i zaista igraju skupa za dobrobit filma, bez nepotrebnog takmičenja. Teller je tu slabije prošao jer je njegov lik, bez obzira na naratorsku funkciju i ulogu naše tačke gledišta, dosta tanji i tipskiji, običniji, sa tek prolaznom motivacijom. Hill, pak, opet ima svoj show, uspeva da “proda” svoj kretenski smeh i da pronađe fini balans između raznih aspekata svoje ličnosti. On je u jednoj sceni i budala i zajebant i retard, ali i sociopata i proračunati ljigavac koji menja lica prema potrebama svojih sagovornika i večito glumi: Davidu drugara, tihom partneru Ralphu (Pollak) židovskog patriotu koji svojim poslovima štiti interese Izraela, a raznim klijentima čoveka sjajne ljudske i poslovne etike koji se uvek drži dogovora. Takve mu uloge leže, čak su mu specijalnost, a ovde nema ni toliko karikaturalnosti da ga optereti. Kao bonus, pojavljuje se i Bradley Cooper u jednoj interesantnoj i odmerenoj epizodi kao ne baš legalni, ali globalni magnat oružanog posla.
     Problem je, međutim, što Phillips nije imao blagog pojma šta bi sa kontekstom koji je još interesantniji od klasične priče o usponu i padu i što se uplašio da zauzme stav. War Dogs je film koji je mogao ući dublje u ispitivanje američke ratne mašinerije i sistema javnih nabavki koje su posle hvatanja Cheneyeve “crony” ekipe u koruptivnim poslovima reformirane tako da su potpuno javne i svima dostupne, što u prevodu znači da će krupne poslove i dalje obavljati krupni igrači, ali i da će sitniji pokupiti mrvice sa stola. Kako je to vojska, i mrvice su milionske cifre. Toga će se Phillips dotaći tek usput i površno, iako je taj aspekt priče interesantniji i svežiji od uspona i pada para ludog i zbunjenog trgovca oružjem.
     To ne znači da se Phillips neće držati ozbiljno, reciklirajući štos sa najavama poglavlja kao što je to bio slučaj u The Big Short, kao i sa komentarima kroz muziku, često previše očitima da bi to bilo ukusno. Problem je što i pored toga on kao da nema stav koji dopire dalje od opštih mesta kako je ratno liferantstvo prljav posao. Čak se čini da su mu je amoralni dvojac baraba čak simpatičan sa svojim eskapadama, ali se ne usuđuje da to nečim potkrepi. Zato ni humor, za koji se očekuje da mu je jača strana, ne radi uvek, iako ima nekoliko genijalnih štoseva (tipa sam akter priče David Packouz u cameo-ulozi pevača u staračkom domu koji izvodi pesmu Don’t Fear the Reaper), dok se većina humornih “one-linera” doima kao nešto napisao za što efektniji foršpan. U konačnici, War Dogs je nešto što možete pogledati da vam prođu ta dva sata vremena, i proći će veoma brzo, ali ne očekujte više od toga.

    0 0
  • 09/13/16--00:00: Darling
  • 2015.
    scenario i režija: Mickey Keating
    uloge: Lauren Ashley Carter, Sean Young, Brian Morvant, Larry Fessenden


    Odgledavši Carnage Park i uvidevši da Mickey Keating, iako izbacuje filmove bržim tempom nego što je to zdravo za karijeru, ipak ima ideje i uspeva da pronađe pojedinačno rešenje tu i tamo, reših da pogledam Darling, njegov najartističkiji i najbolje ocenjeni film od strane kritike. Čista radoznalost, ništa više. Ispostavilo se da su umereno dobre kritike čak malo preterane, jer je Darling prilično tanak film, sa materijalom za otprilike 10-ak minuta razvučenim na 80-ak, i u suštini funkcioniše pre kao stilska vežba iz preslagivanja nekih starih i nekih savremenih horora. Supstanca se još jednom povukla pred stilom, što me je ostavilo delimično zaintrigiranim, ali nikako oduševljenim.
    Pitanje koje će se logično postaviti je: posveta ili krađa? Tanka je linija i uglavnom se svodi na to da, ako je nešto najavljeno, a prethodnim autorima odato verbalno priznanje, onda na to gledamo kao na posvetu, ako ne, onda je to krađa. Međutim, u moderno doba kratke pažnje i jednakog vrednovanja svačijeg mišljenja, onda ćemo nešto što nam se svidi to podvesti pod posvetu, a ako ne, onda proglasiti bezočnim drpanjem. Pitanje je ovde potpuno suvišno, jer Darling je svakako pre posveta nego krađa, ali je pre svega školski zadatak preslagivanja i kolaž.
    Počinje kao The Shining, odnosno njegova ženska verzija. Razgovaraju devojka (Carter) i gospođa (Young). Jedna drugu oslovljavaju sa “Darling” i “Madame”, kako su i potpisane na kraju filma. Gospođa devojci objašnjava detalje posla, čuvanja stare kuće u New Yorku (“najstarije u gradu”) oko koje se raspredaju glasine i legende o duhovima i demonima. To što je prethodna “čuvalica” izvršila samoubistvo skočivši sa balkona nije baš prijatno saznanje za Darling, ali ona namešta “pokerašku facu” jer je posao dobar, a para laka. Ono što sledi je njen ubrzani put u ludilo: tajna zaključane sobe, tip na ulici (Morvant) koji ju je možda povredio u prošlosti, a možda i nije, ali ona svakako planira osvetu, te kompletno gubljenje kompasa...
    Osim Kubricka, tu su prisutni tragovi Polanskog i njegove “stambene” trilogije, pre svega Repulsion, klasičnog Hitchcocka sa mehanizmima opsesije i ludila, te, od novijih, The Strange Colors of Your Body’s Tears belgijskog autorskog dvojca Helene Cattet – Bruno Forzani, odnosno nagli zvukovi, sonični napadi na našu percepciju, rapidna montaža sa brzom izmenom kadrova i fokusom na detalje. I tu se Darling nalazi u procepu, jer dolazi posle kraja balade i kao film ne može biti nov. Takođe, nije ni naročito elegantan, ni šokantan, ma koliko pokušavao. Na kraju, nije ni audio-vizuelna bomba za čula jer mu crno-bela fotografija, ma koliko dodavala na eleganciji i simulaciji klasike, što se toga tiče odmaže.
    Razumem i podržavam minimalističke koncepte, mali broj lokacija i glumaca, te ograničen budžet. Nemam problema ni sa ovlaš definiranim imaginarnim svetovima koji liče na prave (Keatingov New York kao da je spoj današnjeg i onog iz 50-ih sa lagano odumirućom aristokratijom starog kova), pa čak mi ni samozatajnost nije problem dokle god ne prikriva lenjost u razradi, a ovde je to upravo slučaj. Jer, šta mi znamo o Darling kao liku? Apsolutno ništa, pretpostavljamo neki post-traumatski stres, a jedini dokaz za to su nekakvi ožiljci. Zato nas i ne pogađa njena sudbina, nije tragična nego jednostavno neizbežna. Svaka čas glumici Lauren Ashley Carter (Jug Face) koja uspeva da veže našu pažnju za sebe, ali lik joj je tanak.

     Kako sam i očekivao, Keating je opet pokazao nešto stila i sirovih ideja, ali nije uspeo da ih na pravi način razvije i da stil privede nekoj svrsi poput pričanja priče. On ostaje jedan od onih autora sa potencijalom koji možda nikada neće realizirati. Možda ne bi bilo loše da neke svoje sledeće projekte detaljnije razradi pre nego što krene u realizaciju.

    0 0
  • 09/14/16--00:00: They Look Like People
  • 2015.
    scenario i režija: Perry Blackshear
    uloge: MacLeod Andrews, Evan Dumouchel, Margaret Ying Drake


    Filmsko stvaralaštvo je danas demokratičnije i dostupnije nego ikada. Digitalna oprema je značajno pojeftinila proces snimanja, teoretska i tehnička znanja, barem osnovna, dostupna su besplatno na internetu i raznim kursevima, a ni distribucija više nije toliki problem: čak i kad nije naplativa odmah, publicitet se može ostvariti i preko besplatnih platformi tipa YouTube. Ponekad se začudim zašto se više ljudi ne bavi filmom, makar amaterski, hobistički, kinoklubaški, ne skupi petlju i ne snimi nešto za ništa para. A onda se setim da ni ja to ne radim, pa tako odjednom dobijem dodatno poštovanje za sve te hrabre DIY likove koji su zagrizli i snimili nešto.

    They Look Like People je primer takvog filma gde je Perry Blackshear, do sada prvenstveno poznat u svetu kratkometražnog filma kao šef rasvete, direktor fotografije, montažer, pa i autor nekoliko kratkih uradaka, alfa i omega. Osim što je napisao scenario i režirao, na svom filmu je bio i montažer i snimatelj, pa čak i dizajner zvuka, što će se pokazati kao presudno. Sa njim se uputio na dugu festivalsku turneju (uglavnom po Americi) da bi ga tek sa tim iskustvom pustio u bioskope i na video.
    Ako ste se ikada pitali kako bi izgledali klasici Invasion of the Body Snatchers ili They Live oslikani depresivno-melanholičnim tonovima i transponirani u indie-mumblecore estetiku i okruženje komorne drame, They Look Like Peoplemože biti legitiman odgovor. Naravno, vremena su potpuno drugačija, pa tako nema alegorije ili subverzije kroz fingiranu naivnost i žanrovske konvencije, već preovlađuje cinizam i ambivalentnost tipična za modernu kinematografiju. Premisa je, međutim, slična kao kod klasika.
    Wyat (Andrews) je onaj čudak u metrou. Znate već, brada, stara jakna, pogled mu se gubi u daljini. Christian (Dumouchel) je kancelarijski pacov. Njih dvojica su bili drugari nekada, možda na faksu. Nisu se čak ni svesno razišli, otišli su svaki svojim putem, a New York je dovoljno veliki grad da se, eto, do sada nisu sreli. A sreli su se na ulici, pozdravili i popričali, pa je Christian skontao da Wyat živi kao klošar i pozvao ga da odsedne kod njega na neodređeno vreme.
     Ispostavlja se da su obojica nedavno izašli iz dugih veza, pa im treba društvo. Barem Christianu koji je skupio hrabrosti i pozvao šeficu Maru (Ying Drake) na izlazak, što čak nije ni proračunat poslovni, koliko očajnički privatni potez. Wyatu i ne toliko, jer njemu noću zvoni telefon i nepoznati glas mu daje upute za rat između ljudi i monstruma koji su neke od njih preuzeli koji će početi kad triput zagrmi. Ne veruj nikome, idi van grada, nosi alat sa sobom i slične stvari iz priručnika za preživljavanje apokalipse.
    Jednom kad se uspostavi misterija i karakterizacija dvojice likova, dva su puta kojim se može krenuti. Jedan je rešenje, bilo koje od dve mogućnosti, ili da je Wyat u pravu ili da su sve to njegove shizofrene halucinacije, pa je tako već potpuno drugačije sjebanom Christianu on još jedan kamen oko vrata. Drugi je, pak, klackalica koja traje sve do kraja koji ostaje otvoren. Tu treba obratiti pažnju na glas koji se Wyatu obraća i koji se menja od vokodiranog, preko nepoznatog ženskog i ženskog sa distinktivnim akcentom do Marinog, jer on može biti ključ misterije. Mada ne mora. Uostalom, Christianu je svejedno: kad mu već paše da provodi vreme sa poludelim nekadašnjim drugarom, zašto onda ne bi to bilo i u okruženju rata za preživljavanje, apokalipse ili vanzemaljske invazije. Kad je bal...
     Osim što misterija ne udara dovoljno jako, drugi problem je i vezivno tkivo, odnosno međuvreme. Ono je, verovatno iz budžetskih razloga, često ograničeno na Christianov stan i podrum i tek ponekad imamo neku drugu lokaciju: neprometnu ulicu, prazan park ili bezličnu kancelariju. Ono što vidimo je klasičan mumblecore, dvojicu usamljenika koji tuguju, lamentiraju nad svojom sjebanaošću, blebeću, piju, fingiraju da piju, imaju ratove čarapama. Kao što misterija ne udara jako, tako ni ova studija sjebanosti nije ni izbliza snažna koliko bi morala biti, pa nam se čini da samo troši vreme kao nekakav prazan hod. Barem jedan aspekt, ako ne i oba, valjalo bi produbiti, jer ovako deluje kao da Blackshear nema šta da kaže ili ne zna kako. Sa pedigreom iz kratkih filmova, to nije mnogo čudno. They Look Like People u sebi ima dovoljno mesa da bude dobar i intrigantan kratki film od nekih pola sata, ali kao dugometražni se negde na pola razvodnjava i taljiga do kraja. Dojmljivo kao kuriozitet i igra sa raspoloženjem, međutim teško kao kompletno filmsko iskustvo.

    0 0
  • 09/15/16--00:00: Fear Clinic
  • 2015.
    režija: Robert Hall
    scenario: Robert Hall, Aaron Drane
    uloge: Robert Englund, Fiona Dourif, Felisha Terrell, Cleopatra Coleman, Corey Taylor, Brandon Beemer, Bonnie Morgan, Kevin Gage, Angelina Armani, Thomas Dekker


    Čak i ako niste gledali istoimenu web-seriju, kao uostalom i potpisnik ovih redova, što se filma Fear Clinic tiče, niste ništa bitno propustili. Uvodna špica i monolog naratora, protagoniste serije, doktora Andovera (Englund) pružiće vam dovoljno informacija o “settingu”. Dobri doktor je, naime, otkrio terapiju koja leči strah suočavanjem s njim preko halucinacija za šta mu je potrebna specijalno dizajnirana komora i sablasno crni reagens. Kao po običaju, neki ga smatraju šarlatanom, pokušavaju da rasture njegovu teoriju, ali ona uglavnom radi i pacijenti se na taj način oslobađaju strahova. Međutim, kako je ovo horor, nešto će poći po zlu...
    I to baš sa pacijentima koji su završili na klinici posle pucnjave maskiranog napadača u zalogajnici koja je svakom od njih pokrenula ili pojačala već postojeću fobiju. Čini se da je terapija u prvo vreme delovala, ali su pacijenti krenuli da se vraćaju kada su “flashback” momenti pojavili. Ne samo da je jedna od pacijentkinja već nastradala (umrla od straha), već su i drugi na ivici. Sara (Dourif) se patološki plaši mraka, Kylie (Armani) odbija hranu, Megan (Coleman) utvara rane po telu, a Blake (Dekker) je potpuno pretrnuo, nepokretan je i ne govori.
    Mogu li se pacijenti i njihovi najbliži izboriti sa tim fobijama, posebno zbog toga što je klinika izgubila dosta od ranijeg renomea i što se doktor čini zbunjenim i indisponiranim. Možda je samo problem u mašini sa kojom sablasni medicinski brat (Taylor) i još sablasniji domar (Gage) petljaju. Hoće li pomoć predane i u ovom slučaju najprisebnije Sare i sestre Osbourne (Terrell), i same nekadašnje doktorove pacijentkinje, biti dovoljna ne samo da prevladaju strahove već i da bazično prežive njihove reziduale i nasilne povratke?
    Za horor je potrebna mašta i suspenzija neverice, pre svega da bismo prihvatili osnovni “setting” u kojem strah nije samo parališući nego i smrtonosan, koji se ne leči postepenom terapijom i razgovorom, nego sokoćalom i reagensom koji ima užasne nuspojave. Nije to problem, a i Fear Clinic se predstavlja kao film koji je iznad toga da samo izvodi “jump scare”, nego usput i pokušava da ispriča nekakvu priču. Problem je što se priča raspada odmah nakon uvoda i čini se da Hall nije baš znao šta želi i u kom pravcu bi je odveo.
    Možda je tu ključna razlika u formatima, a autor Robert Hall je, iako je i pre serije radio celovečernje filmove, upravo sa serijom znao šta želi reći na temu straha u vrlo kratkom formatu, dok se sa celovečernjim filmom koji je jako želeo i za koji je skupljao sredstva preko “crowdfunding” platformi tipa kickstarter, ipak pogubio. Ne kažem, film ima svojih simpatičnih momenata, kao što je pojavljivanje Coreya Taylora (ovog puta bez maske i robijaške uniforme) i prateće muzike (Stone Sour, ne Slipknot, ali svejedno dobro) u njegovoj prvoj pravoj filmskoj ulozi. I zapravo jednom kad akcija počne, tamo negde pri kraju, prilično je napeta ma koliko bila besmislena u suštini.
    U principu, gluma je u redu i glumci su iskorišćeni intrigantno. Lepo je videti Roberta Englunda, poznatu filmsku zlicu, među najvećima od svih, jednog i jedinog Freddyja Krugera i kroz film se pitati koliko je njegov lik kontra uobičajenog tipa. A Fiona Dourif se, nakon Curse of Chucky, kandiduje za horor-glumicu starog kova i solidnog raspona od “scream queen” do finalke.

     Šteta je jedino Robert Hall zajedno sa ko-scenaristom Aaronom Draneom nije malo bolje razradio koncept i od Fear Clinicnapravio bolji i koherentniji film. Osećaja za strah očito ima, ali falilo je promišljanja i poliranja.

    0 0

    2015.
    režija: Emmanuelle Bercot
    scenario: Emmanuelle Bercot, Marcia Romano
    uloge: Catherine Deneuve, Rod Paradot, Benoit Magimel, Sara Forestier, Diane Rouxel


    Odrastanje je zajebana stvar, posebno ako nečega fali: finansijskih sredstava, roditeljske ljubavi, makar minimalne discipline ili, najuopštenije, iskrenog interesa za dete. Rezultati nisu sigurni čak ni kad svega toga ima, uvek se može dogoditi nekakva trauma, a čak i bez toga osoba može izrasti u propalicu. “Loše seme”... “Takva je sudbina”, iako u to ne verujemo baš. Svako se može saplesti, neki će ustati, neki neće. Sudbina tu najčešće ima drugo ime, milion imena, a većina se može trasirati nazad do roditelja. Neki ljudi ne bi smeli imati decu...

     Šta reći o mladoj i neurotičnoj majci (Forestier) dvoje dece koja je pozvana na razgovor kod sutkinje za decu (Deneuve), tamo popizdi, što se dešava naročito ako je osoba neobrazovana, preopterećena, pomućene svesti i kratkih živaca, a za svaki slučaj je spremila sve stvari za starijeg sina, za svaki slučaj da joj ga sud i socijalna služba oduzmu? Reći ćemo da nije neki materijal za majku, da nema niti pravu motivaciju niti dovoljne snage i posvećenosti za ulogu koja će joj oduzeti dobar deo života.
    Pogađate šta će se dešavati s detetom u narednih 10 godina boravka po domovima ispresecanih sa boravcima u nestabilnom domu sa majkom i mlađim bratom, uz posete sudu i odsustvo iz škole. Da, nasilni ispadi, sklonost kriminalnom ponašanju, krađe i “pozajmljivanje” automobila. Za momka po imenu Malony (Paradot) koji često skriva pogled ispod kape ili kapuljače se zaista može reći da je problematičan i pravo je pitanje čiji je on problem. Majka je uglavnom nesvesna, preokupirana sobom, svojim ovisnostima, novim frajerima i životom na margini. Ali sutkinja brine i uvek mu uz bukvicu pruža novu šansu da se popravi toliko da može opstati u društvu. Ne treba posebno naglašavati, Malony te šanse nemilice troši. Jer ne zna drugačije.
    Na kraju će dospeti i u institucije, u različite popravne domove i maloletničke zatvore, sutkinja će dobiti pomoć u socijalnom radniku Yannu (Magimel) koji je i sam proizvod sistema i koji se malo svojom voljom, a malo i na insistiranje sutkinje izvukao i rešen je da pomogne momku kojem nije pružena šansa. Pitanje je da li će oni moći ili je potrebna jedna hrabra devojka (Rouxel), dovoljno hrabra da bi se sa takvim likom uopšte petljala, da ga izvuče.
     Šta zapravo osoba odrasla pod tutorstvom sistema zna o društvu? Jasno, voli majku i brine za nju, ali to je inercija porodičnih veza više nego svesna ljubav. Takođe, brine za mlađeg brata da ne krene njegovim stopama i ne iskusi njegovu sudbinu, i to je iskrena briga, ali dolazi iz vrlo ograničenog iskustva. Malony nikada nije iskusio normalnost i pitanje je može li i pored očitih motiva u njoj preživeti. Lakše bi bilo kada bi igrao po pravilima, ali on jednostavno to ne zna, nije takav tip i predaje se impulsima.
    Ponekad je sama tema filma dovoljna da nas drži prikovanima za ekran i ovde je to slučaj. Gledajući ovaj film, upoznajemo lice i naličje sistema koji služi da dopuni ono što neki od nas ne mogu dobiti kod kuće. Ali La tete haute je, iako interesantan, daleko od savršenog filma. Za početak, šetnje između popravnih domova, zatvora i sudskih saslušanja su prečeste i previše brojne, a ne otkrivaju svaki put nešto novo, pa su redundantne. Takođe, likovi su napisani samo kao grube skice i društvene funkcije, pa čak ni Malony kao protagonista nije zapravo do kraja razvijen lik kojeg možemo zamisliti kao živo biće.
    Međutim, naturščik Rod Paradot je odličan izbor i uspeva da bez treninga kanalizira taj angst i bes mladog čoveka izgubljenog u svetu koji ne razume i koji ga zapravo neće. Neki kritičari su povlačili paralele sa Truffautovim Les quatre cents coups(1959) i ulogom koju je ostvario Jean-Pierre Leaud i to je očito bio autoričin cilj, ali ipak nemojmo preterivati, iako Paradot ima materijala i pokazuje dovoljno hrabrosti za glumačku karijeru. Benoit Magimel i Sara Forestier su ograničeni svojim likovima, ali uspevaju da nam ih približe i učine ljudskijima i životnijima. A posebnu pohvalu zaslužuje Catherine Deneuve koju isključivo vidimo u njenom radnom okruženju, bez ičeg privatnog (osim u jednoj jedinoj sceni razgovora), kako vrši svoju funkciju, citira zakone i govori životne lekcije, a neretko je pasivni objekat besa i frustracije koju ispoljava Malony. Nezahvalna je to uloga za glumicu tog nivoa i renomea, ali Catherine Deneuve ne bi bila jedna od najboljih živih glumica kad i tome ne bi prišla sa integritetom i od sutkinje načinila osobu i filmski lik za pamćenje.
     Emmanuelle Bercot je pre svega glumica koja se upustila u autorske vode. Baveći se uglavnom lakšim temama poput seksualnog sazrevanja tinejdžera (Clement), celebrity kulturom (Backstage) ili putovanjem koje će razbistriti sve (Elle s’en va), uspela je da se pozicionira u nekakvom srednjem ešalonu francuskih autorica, dok je igrajući u tuđim filmovima (recimo kod još jedne glumice-autorice Maiwenn u Polisse i Mon roi) zadržala reputaciju pouzdane glumice od integriteta. La tete haute joj je prvi izlet u ozbiljnu tematiku i tu pokazuje da zna prepoznati i izabrati, ali ne i u potpunosti doraditi priču, kao i da bolje režira glumce nego što za njih piše. Ono što je presudno je tema, zbog nje ćete film pogledati ili će vas odbiti. Pošteno.

    0 0
  • 09/17/16--00:00: Sunset Song
  • 2015.
    scenario i režija: Terence Davies (prema romanu Lewisa Grassica Gibbona)
    uloge: Agyness Deyn, Peter Mullan, Kevin Guthrie, Mark Bonnar, Stuart Bowman, Jack Greenlees


    Roman Sunset Song Lewisa Grassica Gibbona, objavljen 30-ih godina XX stoleća, smatra se apsolutnim klasikom u Škotskoj, čak i temeljem škotskog kulturnog identiteta. Reč je o romanu širokog zamaha koji kroz ne baš srećno odrastanje i mladost farmerove kćeri Chris Guthrie u ruralnoj Škotskoj na prelazu vekova govori o mnogim stvarima istovremeno. Teme su položaj žene, dolazak novih tehnologija na selo, položaj Škotske u Velikoj Britaniji, društveni konzervativizam i odnos do novih ideja poput pacifizma, socijalizma, feminizma...
    Kao klasik britanske književnosti, roman je dramatiziran / ekraniziran u nekoliko navrata za teatar, film i televiziju, ali može se sa relativnom sigurnošću reći da to nikada nije bilo učinjeno tako pozorno elegantno kao u slučaju Daviesove verzije. Spajajući tradicionalno i savremeno na tehničkom planu, što će reći snimanje na traci od 65mm u širokom formatu i u toplim bojama nalik na spektakle iz 60-ih i potonju digitalnu obradu, Davies se na isti način hvata materijala, nagalašavajući zadivljujuću lepotu i strašnu ružnoću. To je vidljivo i u pristupu materijalu: na momente se čini da je Sunset Song zaboravljeni romantični klasik idealan za lenji vikend, da bi ta idila bila razbijena gotovo naturalističkim prikazom nedaća težačkog života, napornog za muškarce i još groznijeg za žene.
    Razumem i poštujem, znam da prepoznam dobar film kad ga vidim, shvatam nameru i izuzetno cenim precizno vođenje glumaca i perfektnu kompoziciju kadrova u kojima se barokne vedute smenjuju sa mračnim enterijerima. Međutim, mene je Sunset Song ostavio uglavnom hladnim, kao i većina Daviesovog opusa. Uvek su to slike iz prošlosti gde ispod površine romantike izbijaju mnogo mračniji pod-tonovi, ali izlaganje nalik na klasične romane ili drame kojeg se Davies drži mi po pravilu ubija volju za gledanjem, ma koliko mi tema bila nominalno zanimljiva.
    A ovde ima toliko toga zanimljivog i potresnog. Recimo samoubistvo majke naše junakinje izazvano trudnoćom za trudnoćom i depresijom. Recimo raspad porodice kad mlađa deca odlaze kod rođaka u grad, a naša protagonistkinja Chris (Deyn) i njen brat (Greenlees) ostanu sa ocem-tiraninom (Mullan) na selu. Recimo bratove progresivne ideje i odlazak uoči očeve bolesti i smrti. Recimo očev teror koji je Chris morala izdržati do njegove smrti. Recimo njeno odustajanje od karijere zbog ljubavi prema zemlji. Recimo skladni brak sa Evanom (Guthrie) čija se idila raspada kada on ode u rat (Prvi svetski) i vrati se kao istraumatiziran čovek. Recimo gadost i nehumanost tog vremena koje se u kulturi često romantizira i koja podrazumeva nasilje, silovanje, zloupotrebu autoriteta i tvrdu hijerarhiju.
    Međutim, jednostavno, nije me to uhvatilo. Nije stvar ni glumaca, čak ni pre svega manekenke Agyness Deyn u glavnoj ulozi koja je svakako bolja od manekenskog proseka i čija se mršavost može protumačiti kao iscrpljenost životom iako joj zapravo nedostaje ekspresivnosti. Stvar je tona koji neodoljivo podseća na školsku lektiru, nešto teško, dosadno i daleko, nešto što skriva “velike životne istine” o nekom prošlom vremenu koje ne korespondira sa našim i sa našom slikom sveta. Iako je Davies dosta skratio širi društveni kontekst iz izvornog romana i dao ga diskretno i na marginama, te se usredotočio na našu junakinju i njeno zlopaćenje, taj osećaj čitanja lektire je ostao. Priznajem te stvari mi ne idu, iz istog razloga je Kubrickov Barry Lyndon za mene predstavljao jedno od napornijih iskustava u životu, bez nagrade...

     Koliko će se Sunset Song nekome svideti ne ovisi samo o zanatskoj i tehničkoj dorađenosti ni o elaboriranosti estetike, u čemu je ovaj film apsolutno besprekoran. Ovisi o tome koliko je nekome to dovoljno, koliko ga atmosfera grabi i koliko ga vezuje za ekran. Emotivni angažman je sve, kod mene je izostao, ali ne povodite se za tim. Probajte. Voleo bih da vam se svidi više nego meni.

    0 0
  • 09/18/16--00:00: Joshy
  • 2016.
    scenario i režija: Jeff Baena
    uloge: Thomas Middleditch, Adam Pally, Alex Ross Perry, Nick Kroll, Brett Gelman, Jenny Slate, Lauren Graham, Aubrey Plaza, Alison Brie, Joe Swanberg, Kris Swanberg, Paul Weitz, Paul Reiser, Lisa Edelstein


    Jeff Baena očito ima neki suludi fetiš na mrtve devojke. Nije tu reč o nekrofiliji koliko o fetišu na jad i tugu koju osećaju cendravi dečki koje su devojke na taj način napustile. Evo već drugi svoj film (od ukupno dva) počinje sa tim motivom: smrću devojke i na taj način prekinutom vezom, te tipom koji se mora s tim nositi. Međutim, za razliku od ambiciozno zamišljene, ali rasplinute i nedokuhane zombi-komedije Life after Beth, Baena ovde ostaje u realističkom ključu bliskom mumblecore pokretu, pa zapravo i ne smeta što se čini da film ne ide nikuda. Naprotiv, to je jedna od tačaka njegovog šarma.

     Naslovni junak (Middleditch) je “udovac”, čovek u ranim 30-im godinama koji se drži kao “kuvana noga” i kojeg je verenica (Brie) nakon, pretpostavljamo, dugotrajne depresije napustila samoubistvom. Dok on mesecima kasnije još nije oko toga rešio stvari sa samim sobom, a ni sa spoljnim svetom, njegov najbolji prijatelj Ari (Pally), i sam indisponirani sveži muž i otac, saznaje da se novac za najam vikendice za momačko veče ne može refundirati, pa dolazi na spasonosnu ideju da se momačko veče preinači u muški vikend namenjen tešenju Joshyja uz poneko pivo, društvenu igru i možda malo trave u uskom i odabranom društvu. Međutim, kada se pojave prijatelji Adam (Perry), sociofobičan i stegnut momak koji se tek mora pomiriti sa raspadom svoje veze, i Eric (Kroll), iritantni žurkadžija koji očito dolazi iz potpuno druge priče, miran vikend prerasta u presiju dobrog provoda.
    Osim što je Eric sa sobom prikrpao i ultra-čudnog drugara Gregga (Gelman) kojeg niko od ekipe ne poznaje i što stalno dolazi u sukob sa Adamom, on je taj potiče provod na silu. Kada alkohol i trava nisu dovoljni, odjednom se u priči pojavljuju kokain, gljive, striptizete, pa čak i jedna saosećajna seksualna radnica. To bi u teoriji predstavljalo idealnu ultra-mužjačku zabavu, ali u trenucima kad bi zabava morala dostići očekivani vrhunac, sve se nekako izjalovi, neko kaže ili napravi nešto glupo, neko treći se nenadano pojavi i raspoloženje se nepovratno pokvari. Ima u tome nečeg otrežnjujućeg, daleko od forsiranog glamura svih Hangoveraovog sveta...
     A, istini za volju, nije da išta teče kao po loju... Jedini zauzeti od ekipe Ari započinje flert sa Jody (Slate) koju možda zna iz letnjeg kampa, a možda i ne, i taj flert odlazi malo dalje od neobaveznog i bezazlenog, a Jody postaje pridruženi član ekipe. To opet dovodi do ne baš srećne nameštaljke da se spoje Jodyna prijateljica Jen (Plaza) i Adam, što se ispostavlja kao loša ideja jer Jen svaki gest pažnje od nespretnog Adama doživljava kao napad serijskog ubice na svoj život. Vikendica je takođe predmet neželjene pažnje, jer se oko nje vrzma njuškalo (Weitz), a posećuje je i mladi bračni par Joshyjevih prijatelja (mumblecore autor Joe Swanberg sa ženom i detetom) koji je potpuno krivo protumačio tip vikend-zabave, kao i roditelji Joshyjeve pokojne verenice (Reiser, Edelstein) koji baš i ne veruju u zvaničnu verziju događaja...
    E, sad, film o društvu koje na vikend otišlo sa različitim željama da na kraju niko nije dobio ono što je hteo deluje kao nešto što po definiciji ne ide nikamo. Ali u takvim filmovima, fora je put, a ne destinacija. Tim putem se ispituje tugovanje, muško prijateljstvo, drugarstvo, oporavak i zapravo presija na preživelog, kao i (ne)zrelost i (ne)snađenost današnjih tridesetogodišnjaka. Za razliku od Life after Beth, Beana ovde slične teme rešava stilski ispravno, glatko i sa lakoćom, bez razmišljanja je li to što gledamo uopšte smešno, kada je već apsurdno. Nije uvek i ne mora biti, dokle god je hemija i grupna dinamika ekipe prisutna makar u njenom centralnom delu.
     Tome dosta doprinosi improvizacijski pristup usled poznanstva / drugarstva glumaca međusobno i sa autorom filma, kao i snimanje hronološkim redosledom na vrlo ograničenom broju lokacija, što je i inače karakteristika mumblecore kinematografije. Oni su svi sarađivali na scenariju i dijalozima, a poznaju se duže vremena, drugari su ili su radili zajedno na televiziji i/ili u indie/mumblecore filmovima. Tu posebno treba istaći vrlo veštu izvedbu uloga Adama od strane filmskog autora (i tek povremeno glumca) Alexa Rossa Perryja koji svom liku pristupa sa hrabrošću, ali i sa dovoljno mere plešući na granici karikature, ali je nikad ne prelazeći, kao i pametno, odmereno ubacivanje ženskog prisustva u dominantno muško okruženje kroz lik Jody, što Jenny Slate igra sa nepovratnom lakoćom.
    Problem tog drugarskog pristupa je, međutim, lagana inflacija poznatih glumačkih imena u ulogama koje im ne ostavljaju dovoljno prostora da se pokažu u punoj snazi. Očekivano, rediteljeva devojka Aubrey Plaza je tu, ali suviše kratko da bi zaista opravdala svoje prisustvo imajući u vidu njenu galopirajuću karijeru. Šta tek reći onda za Alison Brie, vrlo verziranu komičarku sa savršenim osećajem za tempo koja je ovde prisutna samo u jednoj jedinoj sceni koja ne može biti dalje od komedije i njenog glavnog talenta.
     Čini se da postoji problem i sa naslovnim likom koji jednostavno nije ni dovoljno zanimljiv ni prisutan da bi nosio ceo film. Istina, Joshy je pasivan, ali za to postoji dobar razlog. On je primalac tuđe pomoći (barem u pokušaju) i više je u funkciji objekta nego subjekta filma. Njegovi drugari sve to rade za njega onako kako znaju i umeju, ograničeno svojom perspektivom, nemogućnošću da se stave u njegovu kožu i da zapravo vide dalje od svojih nesavršenih života. Droga i kurve su tu slaba uteha.

    0 0
  • 09/19/16--00:00: Sully
  • kritika originalno objavljena na Monitoru
    2016.
    režija: Clint Eastwood
    scenario: Todd Komarnicki (prema knjizi Highest Duty Chesleya Sullenberga i Jeffreya Zaslowa)
    uloge: Tom Hanks, Aaron Eckhart, Laura Linney, Mike O’Malley, Jamey Sheridan, Anna Gunn, Chris Bauer, Michael Rapaport


    Termin “Čudo na Hudsonu” skovan je za stvarni događaj iz januara 2009. godine kada je Chesley “Sully” Sullenberg uspeo spustiti putički avion Airbus US Airwaysa kojem su otkazala oba motora usled sudara sa jatom gusaka u reku Hudson između New Yorka i New Jerseya. Poenta čuda nije samo prinudno sletanje u vodu u jednoj od najgušće naseljenih zona na svetu, nego i to da su svih 155 putnika i članova posade preživeli i uspešno evakuirani. Kako se to na jednom mestu u filmu navodi, bila je to preko potrebna dobra vest za Ameriku upletenu u ratove kojima se nije nazirao kraj i pritisnutu ekonomskom krizom na svom vrhuncu. Posebno za New York i posebno što je uključivala avion.

     Sullenberg je promptno proglašen za heroja, iako je on insistirao da je samo radio svoj posao i cela nacija mu je želela stisnuti ruku. Istini za volju, pored njegovog četrdesetogodišnjeg pilotskog iskustva, trezvenosti i sposobnosti da potraži alternativno rešenje, na tok događaja je presudno uticala sreća da su se u kratkom roku pojavili brodovi javnog prevoza i nadležne službe, te besprekorna organizacija i koordinacija gradskih vlasti. Međutim, nisu baš svi bili oduševljeni razvojem događaja: kompanija i nadležni organi su se zapitali ne bi li bilo logičnije vratiti se na aerodrom ili izabrati neki u okolini, pa time izbeći rizičan manevar i spasiti šta se spasiti da od aviona. Usledila je podrobna istraga, a isti mediji koji su čoveka izvikali za heroja bi vrlo lako mogli promeniti stranu i od njega napraviti hazardera koji je bespotrebno stavio ljudske živote na kocku.
    Pitanje za milion dolara glasi: kako od ukupno 208 sekundi incidenta (možda sve skupa 5 minuta leta) i oko pola sata akcije spasavanja napraviti dinamičan celovečernji film. Veteran Clint Eastwood je to uspešno rešio nesvakidašnjom i pametnom konstrukcijom u koju nije inkorporirao samo film katastrofe (preživljavanja) i korporativni (sudski) triler o istrazi koja je usledila, nego je ubacivao flashback momente, košmarne snove, melodramu, “reality check” od kojeg je izgradio kontekst, kompjuterske simulacije, crni humor, ispipavao puls javnosti po tom pitanju, nošenje pojedinca sa novostečenom slavom, post-traumatski stres i krhkost sećanja na odluke donešene u deliću sekunde. Naravno, neki aspekti su urađeni bolje i detaljnije, neki slabije i površnije, ali uzevši sve u obzir, Sully je sa svojih 97 minuta trajanja izuzetno kompaktan i prilično dinamičan film. Još više od toga je hrabar i iskren, jer iako pripoveda zašećerenu istinitu priču, Eastwood ne preza od toga da bude otvoreno političan i kaže šta on smatra ispravnim i pristojnim.
     Već sam početak filma je radikalan: iako nam je poznata priča iza događaja, Eastwood film počinje sa scenom aviona u niskom letu iznad New Yorka koji posle rizičnog manevra udara u zgradu. Ispostavlja se da je to košmarni san iskusnog pilota Sullyja (Hanks) koji će koliko sutradan zajedno sa kopilotom Skilesom (Eckhart) i članovima posade dati svoj iskaz pred tročlanom komisijom. Iako ga nacija smatra herojem, a komisija se divi njegovom podvigu spuštanja aviona u reku (ili ga makar smatra ludo srećnim da mu je to uspelo), preliminarni izračuni, pretpostavke i kompjuterske simulacije mu ne idu u prilog, sletanje u reku je možda bilo nepotrebno, i to ga dovodi u stresnu situaciju. Iz flashbackova na letačke početke i angažman u vojsci saznajemo da je Sully predan, posvećen i priseban pilot, a iz razgovora sa ženom (Linney) da njihova egzistencija još uvek ovisi o njegovom poslu koji može izgubiti.
    Iskreno, to verovatno nije bilo potrebno. Sullyja ipak igra Tom Hanks, glumac koji je sinonim za sveameričkog heroja i koji u poslednje vreme bira uglavnom takve uloge (Captain Phillips, Bridge of Spies), pa mu možemo verovati na reč da mu je pilotska čast dovoljna motivacija. Međutim, Hanks ovde nije toliko u herojskom izdanju koliko u izdanju čoveka koji je tvrdo uveren da je samo radio svoj posao odgovorno i najbolje što je mogao. On je predivno ljudski smušen kao neko ko se susreće sa neočekivanom slavom, ko nespretno gostuje u medijima, kome ljudi na ulici čestitaju i kome u čast barmen u lokalnom baru (Rapaport) izmišlja grozan koktel. Sa druge strane, on je i pojedinac nateran da svoju čast brani pred birokratskim aparatom i da se bori za svoj profesionalni ugled i integritet. Uparen sa relaksiranijim i lagano komičnim Aaronom Eckhartom, Hanks briljira i uspeva da odigra svoju najkompleksniju ulogu u poslednje vreme.
     Verovatno nije bilo potrebno neke scene ponavljati po nekoliko puta sa minimalnim varijacijama, ali upravo u tim varijacijama leži suptilnost Eastwoodovog pristupa u ispitivanju ispravnosti odluke pod naletom adrenalina i mogućnosti za prisebnost pri donošenju odluka u kriznim situacija. Kroz te varijacije, bilo da se radi o košmarima, sećanjima ili simulacijama, upoznajemo Sullyja kao običnog čoveka u neobičnoj situaciji, vrsnog profesionalca sposobnog za velika dela. Takođe upoznajemo sistem kao rigidan i bez poštovanja prema ljudima koji su se iskazali baš u takvim nepredviđenim situacijama.
    Istini za volju, baš u tim scenama letenja efekti su mogli biti bolji i uverljiviji, ali Eastwoodov fokus je očito bio na drugom mestu. Jednako tako, Sully nije primer savršenog korporativnog i procesnog trilera i tu se u režiji vidi koliko je kod Eastwooda došlo do zamora materijala usled starosti. Te scene jednostavno nisu napete, već deluju kao da pripadaju nekom drugom filmu, recimo televizijskoj doku-drami. Ali kao studija slučaja, individue i društva u određenom vremenskom trenutku, Sullyje više nego uspešan film.
     Čak dovoljno dobar da Eastwoodu možemo oprostiti egomaniju posvete samom sebi (doduše, diskretno i samo na rubu jednog kadra). Naime, vidi se plakat za Gran Torino, Eastwoodov poslednji zaista veliki film, pa to čak ispada i pomalo ironično. Sully je dobar film širokog zamaha koji ipak nije veliki, iako pokušava. Zapravo, i ne mora biti. Kupujemo njegov heroizam i to nam je sasvim dovoljno.

    0 0

    2016.
    režija: Petr Kadza, Tomas Weinreb
    scenario: Petr Kadza, Tomas Weinreb, Roman Cilek
    uloge: Michalina Olszanska, Martin Pechalt, Klara Meliskova, Marika Soposka


    “Ja sam usamljenik. Uništena žena. Žena uništena od strane ljudi... Imam izbor – ubiti se ili ubiti druge. Biram da se osvetim onima koji me mrze. Bilo bi suviše lako napustiti ovaj svet kao anonimni samoubica. Društvo je suviše indiferentno, s punim pravom. Moja presuda glasi: Ja, Olga Hepnarova, žrtva vaše bestijalnosti, osuđujem vas na smrt.”
    odlomak iz pisma Olge Hepnarove novinama


    Destinacija: Prag, 1973. godine. Tramvajska stanica i ljudi na njoj. Kamion prelazi na trotoar i zaleće se pravo u gužvu od ljudi, ubivši ukupno osmoro. Za volanom kamiona je devojka koja ne izlazi sve dok policajac ne dođe po nju. “Učinila sam to namerno”, kaže sa nepromenjenim izrazom lica. Dve godine kasnije, Olga Hepnarova biva pogubljena kao poslednja žena nad kojom je izvršena smrtna kazna u Čehoslovačkoj.
    Svi ti podaci dostupni su na internetu, od Wikipedije do baza podataka o serijskim i masovnim ubicama. Ali, kao što je to slučaj sa takvim ličnostima, kraj je predodređen, a zanima nas put dotle. Kako je devojka koja je odrastala u normalnom domu, kćerka dobrostojećih roditelja, oca bankarskog službenika i majke zubarke, postala patološka ličnost koja je planirala i izvela masovno ubistvo nedužnih ljudi? Je li njena patologija počela sa hladnim odnosom i nerazumevanjem u kući? Je li bila uslovljena stigmom homoseksualnosti? Je li prvo društvo nju odbilo ili je ona bila ta koja je odbila društvo?
    Upozoravajući znaci su bili sveprisutni. Pokušaj samoubistva sa trinaest godina. Majčina kritika da je za samoubistvo potrebna snaga volje koju Olga nema. Trauma mentalne institucije i sukoba sa drugim štićenicama. Rano osamostaljenje. Loša lična higijena. Povučeno, gotovo preplašeno držanje u socijalnim situacijama. Intelekt koji prevazilazi formalno obrazovanje i serija manuelnih poslova sa kojih je Olga bivala otpuštana.
    Olgina hladnoća zapravo nije bila maska nego poslednja linija odbrane od sveta koji ona nije razumela i koji nije razumeo nju. Tek u pojedinim situacijama vidimo da je Olga ljudsko biće, a ne tužna, disfunkcionalna olupina. U izlascima sa devojkama i seksualnim odnosima s njima. Ili u druženju sa bivšim robijašem – pivopijom (Pechalt). Ali ni tu nema dubine odnosa. Devojke će se, kao Jitka (Soposka), pre ili kasnije uplašiti Olgine mračne strane i “clingy” stava, pa tako neće biti šanse za ozbiljnu, ispunjujuću vezu. A ni prijateljstvo neće biti duboko jer jedna strana ne zna kako pristupiti, a druga ne želi.
    Olgu Hepnarovu apsolutno savršeno i dozirano igra poljska glumica Michalina Olszanska, poslednjih nekoliko godina sveprisutna u poljskoj kinematografiji, od moje malenkosti zapažena kao jedna od sestara-sirena u horor-mjuziklu The Lure / Corki Dancingu. Njena hladnoća ovde je zastrašujuća, ali i magnetična tako da nam je teško odvojiti pogled od ekrana. Očito se radi o glumici pred kojom je budućnost i čiji talenat je internacionalno prepoznat: u narednih nekoliko godina očekuje se solidan broj uloga od mlade glumice, u Poljskoj i van nje.
    Njena gluma je osnova oko koje autorski dvojac Kadza-Weinreb gradi film. Lik Olge je prisutan u svakoj sceni i svakom kadru, prepoznatljiv i upečatljiv, apsolutno zloslutan, ali i u skladu sa atmosferom. Prag ranih 70-ih je pogođen potpuno, u svoj depresiji nakon sloma Češkog proleća (koje, opet, na samu Olgu nije uticalo, naprosto nije takav tip, i koje se nigde ne spominje eksplicitno). Odličan produkcijski dizajn je briljantno uslikan u crno-beloj digitalnoj tehnici od strane poljskog direktora fotografije Adama Sikore.

     Kao i njegova junakinja, film Ja, Olga Hepnarova je jedno hladno, sporo, skoro nedogađajno i svakako neprijatno iskustvo. Ali štos je u tome da ga nećete tek tako zaboraviti i da ćete se od utiska oporavljati još neko vreme. Valjan, stiliziran i emotivno snažan doprinos doprinos sve popularnijem trendu mešanja dokumentarne građe sa igranom formom.

    0 0
  • 09/21/16--00:00: Emelie
  • 2015.
    režija: Michael Thelin
    scenario: Michael Thelin, Rich Herbeck
    uloge: Sarah Bolger, Chris Beetem, Susan Pourfar, Joshua Rush, Carly Adams, Thomas Beir, Dante Hoagland, Elizabeth Jayne, Randi Langdon


    Kome ostavljamo decu na čuvanje? Osoba mora biti od poverenja, u pitanju je pre svega sigurnost dece, onda i njihove dobre navike, a nije za zanemariti ni sigurnost kuće i imovine u njoj. Nemar je dovoljna diskvalifikaciona mana, o lošim namerama ili psihopatološkim tendencijama da ne govorimo. Lako je kada poznajemo osobu i imamo već iskustva s njom. Međutim, šta kada je ta osoba za nas nova i nepoznata, sa kakvim god i čijim god preporukama da dolazi?

     Dan (Beetem) i Joyce (Pourfar) planiraju izlazak i sam taj čin nam govori da to baš i ne običavaju. Devojka iz susedstva koja im obično čuva decu ima već dogovor za to veče, ali je posao preusmerila na svoju prijateljicu. Zabrinuti roditelji će je uputiti u kućna pravila, šta se sme, šta se ne sme, šta je preporuka sa kojim detetom. Najstariji Jacob (Rush) je na pragu puberteta, što demonstrira neposlušnošću i manjkom komunikacije s roditeljima. Sally (Adams) je princezica koja voli da priča o sebi, a najmlađi Chris (Beir) je živi slatkiš i sa njim je lako.
    Nova devojka koja se predstavlja kao Anna (Bolger) ima ono što roditelji od nje traže, deluje razumno i pouzdano i u svakom trenutku će reći ono što se od nje očekuje. Takođe, ona je potpuno prilagodljiva klincima, u stanju da zaobiđe pravila i pusti ih da uživaju u svojim igricama više nego što bi se to roditeljima svidelo. Ali nešto s njom je “off” od samog početka, prosto osećamo da folira, i jedno sasvim obično veče koje su roditelji uzeli kao zasluženo vreme za sebe će postati prilično zastrašujuće.
    Uostalom, ton filma, taj puzajući užas, diktira već prva scena koja naizgled nema veze sa ostatkom radnje, sve do trenutka otkrovenja, negde na dve trećine filma. U njoj iz daljine posmatramo devojku kako razgovara preko mobilnog telefona i kuka kako ne može na žurku jer ima dogovoren poslić. Okruženje je prigradsko, dan je siv, sve je bezlično. Onda se zaustavlja automobil i devojka koja telefonira biva upitana za pravac kretanja, da bi iza toga sledio napad i “gepekovanje”. U pitanju je daleki total, potpuno statičan i sa neoštrim granama drveta kao preprekom, ali to ne umanjuje užas viđenog nego ga pojačava. Udica je bačena.
     Dobra vest je da je u toj uvodnoj sceni prvi i jedini “jump scare” momenat, ta univerzalna horor-štaka je u daljem toku filma napuštena. Umesto toga, Michael Thelin, najpoznatiji kao reditelj koncertnih videa, i njegov ko-scenarista Rich Herbeck, čija je dosadašnja karijera bila obeležena asistentskim poslovima na scenariju i u produkciji, pametno i ispravno gradiraju jezu kroz ponašanje četvoro likova u kući. Dinamika je čudna, sa prvim igrama prijatna, naročito kada devojka objašnjava deci da se mogu pretvarati i kroz to biti šta žele, da bi posle skrenula u pravcu životnih lekcija koje postaju sve surovije. Keksi polizani iz obesti se moraju pojesti, makar na silu. Priroda je surova, a demonstracija lanca ishrane još surovija. Dečak pred pubertetom će naučiti nešto o menstruaciji, a klinci nešto o svojim roditeljima.
    Problem, međutim, nastaje na kulminaciji filma, na prelazu iz drugog u treći čin. Napetost gradualno raste i saznajemo da Anna uopšte nije Anna, nego naslovna junakinja Emelie (Anna je, po svemu sudeći, ona cura “gepekovana” na početku), a za svoje ponašanje ima jak motiv, bilo da je njena tvrdnja istinita ili ne. Izvedba se nadovezuje na prethodne “stuntove”, ali je elegancija nepovratno izgubljena time što je Emelieina tvrdnja na dugačkom štapu. Film onda prelazi na klasičnu “home invasion” mehaniku u kojem se trio klinaca od kojih je samo najstariji svestan šta se događa, mora izboriti protiv uljeza koji im ugrožava sigurnost, pa i goli život, dok pojačanje u vidu roditelja jednom ne stigne.
     I to je šteta i propuštena šansa da Emelie bude zaista sjajan i inovativan triler sa hororom u pod-tonovima. Jer pre toga ima mnogo toga u čemu možemo uživati, od inventivno rešene prve scene, preko efektne gradacije do elegantnih pojedinačnih rešenja. Naravno, scenario je mestimično rupičast glede logike i oslonjen na nekoliko klišea. Zašto jednom kad veliko sranje izbije Josh zove svog druga, a ne policiju? Zašto bi roditelji zvali devojku da im čuva decu pored dovoljno velikog najstarijeg sina kojem bi to bio savršeni trening odgovornosti? Kako ih je Emelie isledila kad je već podrobno isplanirala svoju akciju? Kako sebi dokazuje da su upravo oni prava meta za njen cilj?
    No dobro, žanrovski klišei se održavaju iz prostog razloga što uglavnom rade posao. Thelinu je jača strana i stilizacija i vizuelizacija. “Home invasion” je trend iz 90-ih i sa samog početka milenijuma, pa su i detalji okrenuti u tom pravcu: video-kaseta kao jedan od elemenata zapleta, stari mobilni telefoni i to kako se roditelji odnose do činjenice da deca žele takve “igračke”, postojanje fiksnih telefona, klinci koji razgovaraju voki-tokijima... To je pametna i fino provedena odluka jer bi deca izložena sveprisutnom internetu i “pametnim” telefonima verovatno imala potpuno drugačije reakcije.
     Odličan je i izbor glavne glumice. Mlada irska glumica Sarah Bolger (In America, serije The Tudors, Once Upon a Time) je apsolutno sjajna u gradualnom doziranju čudnosti i pretnja, sposobna za transformacije i promene tona iz scene u scenu i razlog je zašto su prve dve trećine Emelie nešto prilično sveže kada je reč o američkoj nezavisnoj horor produkciji i zašto poslednja trećina, iako slaba, predvidljiva i ograničena klišeima nije posve negledljiva. Njenu dalju karijeru treba pratiti. Rediteljevu takođe. Mislim da sa ovim filmom nije rekao sve što je imao.

    0 0
  • 09/22/16--00:00: The Other Side of the Door
  • 2016.
    režija: Johannes Roberts
    scenario: Johannes Roberts, Ernest Riera
    uloge: Sarah Wayne Callies, Jeremy Sisto, Suchitra Pillai, Javier Botet, Sofia Rosinsky, Logan Crenan


    Plaža u Indiji i par dobrostojećih američkih turista koji se šeta njom. Žena (Callies) kaže da je trudna. Muškarac (Sisto) odgovara da je to divna vest, pita je da se uda za njega i predlaže da život provedu u Indiji za koju je on poslovno vezan. Nailaze na devojčicu, Indijku, i muškarac je pita nešto na hindi jeziku, što kasnije prevodi kao hoće li on i žena biti svoj život provesti srećni i zajedno. Devojčica se, umesto odgovora, pretvara u monstruma. Tako znači, ovo će biti festival prepada...
    Žena se budi. Titl nam kaže “6 godina kasnije”. Saznajemo da se ona zove Maria i da sa mužem Michaelom živi u Indiji, prilično luksuzno u velikoj kući sa kućnom pomoćnicom Piki (Pillai). Par ima kćerku (Rosinsky) i psa. Ali daleko je to od porodične idile. Njihov sin (Crenan) je poginuo u saobraćajnoj nesreći, zaglavio mu se pojas na dečijem sedištu i udavio se, a majka nije uspela da ga izvuče. Znači, osnovni motiv filma je neizlečiva tuga majke za detetom, pomalo standardna tema, ali zavisi od izvedbe.
    Prigodno, Maria će saznati da je Piki zadesila slična sudbina, a ova će joj spomenuti hram u svom zabitom rodnom selu gde se na seansi sa lokalnim sveštenstvom i monaštvom (kojem je glavni štos da se prikradaju i plaše ljude) može stupiti u kontakt sa umrlima. Samo je jedno pravilo: kada te duh pozove, ne otvaraj mu vrata, ma koliko navaljivao. I šta će Maria uraditi? Otvoriti vrata i sebi i svojoj familiji navući duh pokojnog sina / brata na grbaču. Duh će ih zezati po kući, pas će lajati u prazno, prikaze će se pojavljivati na svakom koraku i lokalno stanovništvo će se pretvarati u krvožedne monstrume sve dok se mali ne vrati u svet mrtvih kamo pripada.
    Pešačka mehanika, drugopotpisani glumac koji se smara jer mu je funkcija da sve sazna prekasno i bude pasivna žrtva tuđe greške, “jump scare” momenti... Sve nam to govori da The Other Side of the Door nije samo loš, klišeiziran horor koji pritom nije čak ni zanatsko-dramaturški korektan. Iako se televizijska glumica Sarah Wayne Callies trudi da udahne život svom liku, majci sjebanoj od tuge, šlampav i šturi scenario bez ikakve razrade i dubine joj ne ide na ruku. Sve je dodatno zabrljano neinventivnom režijom koja se oslanja isključivo na poštapalice.

     Čak je i Indija samo kulisa. Mogao je to biti i Meksiko, Afrika, Japan. Možda čak i, šta ja znam, Rumunija. Svaka kultura ima svoje priče o duhovima koje se može hollywoodski površno upotrebiti za film iz B produkcije. Čak ih i ne treba tražiti, izmislite svoju i obojite lokalnim mumbo-jumbo pizdarijama, a lokalitet iskoristite kao kulisu. Jer koga boli kurac što od indijskih likova u Indiji samo jedan (i ponavljan JEDAN) govori, i to par rečenica. Možda se autor Roberts na taj način referira na blaženost bogataškog, “live-in” turističkog neznanja o lokalnoj kulturi pored koje (termin "u kojoj" bi bila laž) dotični živi, ali to čini prilično nespretno. Tako The Other Side of the Door ne ispada samo loš film, nego još i sa bonusom (kultur-)rasizma.

older | 1 | .... | 34 | 35 | (Page 36) | 37 | 38 | .... | 66 | newer