Quantcast
Channel: nije više Film na dan
Viewing all 2300 articles
Browse latest View live

Intruders

0
0
2015.
režija: Adam Schindler
scenario: T.J. Cimfel, David White
uloge: Beth Riesgraf, Rory Culkin, Jack Kesy, Joshua Mikel, Martin Starr, Timothy T. McKinney, Letitia Jimenez

Razvijan pod naslovom Shut In (sve dok za jesen nije najavljen film pod istim imenom, ali sa jačim budžetom i glumcima, te aspiracijama za nagrade), Intruders s početka deluje kao sasvim solidan horor/triler za pogledati. Ima tu nešto osećaja za atmosferu, najbolje vidljivu kroz vrlo pametno složenu scenografiju u kojoj zamračena, turobna, stara kuća govori o psihičkom stanju svoje vlasnice mnogo bolje nego što bi to učinilo hiljadu reči. Ali Intruders, nevezano za generički naslov, zapravo nije dobar film, a od jednog trenutka to više nije ni mogućnost.
Mada i početak filma postavlja temelje za nešto tipsko. Agorafobična Anna (Riesgraf) se brine o svom umirućem bratu (McKinney) i njih dvoje žive u zaključanom i neprijatnom svetu. Njen jedini kontakt sa spoljnim svetom su dostavljač hrane Danny (Culkin) i advokatica koja uređuje testament (Jimenez). Ana će naslediti pozamašnu količinu novca, i to u gotovini, što je i nepokretni pokretač radnje...
Anna se spremila za sahranu, ali nije mogla da ode, bolest se pokazala kao jači protivnik. Upravo u to vreme trojica stereotipnih pljačkaša provaljuju u kuću. Oni su “vođa” P.J. (Kesy), njegov mlađi brat Vance (Mikel) i psihopata Perry (Starr). Anna je, ponavljam, agorafobična, znači ne može da izleti van čak ni uz otvorena vrata, pa joj ostaje jedino da se skriva po kući, što može raditi samo toliko vremena. Međutim, kada se nađemo na poznatom “home invasion” terenu, situacija se menja i Anna preuzima kontrolu...Tako što pobegne u podrum, koji baš i nije običan podrum, nego elaborirana konstrukcija sa glasovnom i video-komunikacijom, stepenicama koje se sklapaju, tajnim prolazima i daljinski kontrolisanim vratima. Lovci su postali lovina, napadači napadnuti i sve u tom stilu. A Anna je možda žrtva, ali ne baš nevina...
Reditelj debitant u celovečernjem formatu Adam Schindler koji je znanja sticao kao asistent produkcije na brojnim filmovima pokazuje nemali talenat za rad sa glumcima. Beth Riesgraf je u početku filma toliko uverljiva kao tužna i oštećena mlada žena i tako sjajno igra hendikep svog lika da su svi trikovi, osim pomenute briljantne scenografije, nepotrebni. Shaky-cam koji simulira paniku se čini kao čist višak. Isto važi i za izbor glumaca za bandu negativaca: Martin Starr, dežurni hipster po sitcomima naprosto uživa kao psihopata, ali bez nepotrebnog preterivanja i prenemaganja. Druga dvojica imaju manje živopisne likove, ali su svejedno sasvim solidni. A i Rory Culkin je, makar samo zbog svoje izgubljene face, skoro pa idealan izbor za ulogu mutavog dostavljača hrane u ruralnim krajevima koji je opet nekako povezan sa bandom “white trash” provalnika.
Problemi su evidentni sa scenariom koji ima jednu jedinu ideju: da u istom filmu spoji Panic Room i Saw, ali i sa rediteljem koji to ne zna da “ispegla”. Suština: čak i kad “kupimo” Anninu transformaciju (što nije posve sigurno, ona je nagla i efektna, ali bez objašnjenja), ne idemo u njenu dubinu. Da, ima tu malo jeftine “mumbo-jumbo” psihologije iz “scenarističkog priručnika” i ona je “telefonirana” još na početku.
Druga stvar je moralni aspekt. Nije problem saživeti se sa žrtvom dok je žrtva, pa ni kad preuzme inicijativu. Međutim, šta ćemo sa njenim žrtvama kojima se ona ne sveti zbog toga što su joj napravili, nego na kojima iživljava svoje stare traume? Možemo li “navijati” za provalnike? Je li to ispravno? Je li ispravno navijati za drugu stranu koja je doživela plastičnu transformaciju zbog koje zaboravljamo da je počela kao žrtva?

Treće i najprostije: igre mačke i miša po elaboriranim podrumima i prostorima za mučenje (psihološko i fizičko) nikako nisu idealan izbor da drže pažnju kroz ceo film. Izližu se, a i devalvirani su posle desetak Saw nastavaka, čak i kad su zanimljivo krvave, što ovde nije slučaj. Eto kako solidna ideja odlazi bestraga kada nema majstora da je realizuje. Šteta.

Southbound

0
0
2015.
režija: Radio Silence, Roxanne Benjamin, David Bruckner, Patrick Horvath
scenario: Roxanne Benjamin, David Bruckner, Patrick Horvath, Susan Burke, Matt Bettinelli-Olpin, Dallas Richard Hallam
uloge: Matt Bettinelli-Olpin, Chad Villella, Larry Fessenden, Hannah Marks, Nathalie Love, Fabianne Therese, Mather Zickel, David Yow, Tipper Newton, Susan Burke

Standardni problem sa horor-kompilacijama je to što su kompilacije: njihovi segmenti su nužno nejednakog kvaliteta i pritom su često spojeni na silu, sa malo ili nimalo logike. Međutim, u tome su često brutalno iskrene: par kratkih filmova po “jedva smo se okupili” principu i to nam je što nam je, pa ko voli... Dodatni problem može nastati iz ambicije da se te priče nekako spoje i uokvire kakvim-takvim konceptom, što je, recimo, potpilo The ABC's of Deathnastavke (uz sam broj kratkih filmova i vremensko ograničenje koje se iz koncepta nameće).
Southboundje od te ambicioznije i konceptualnije vrste kompilacija, gde su makar postavljenje granice “sveta” - pustinjska nedođija na jugozapadu Amerike sa prašnjavim putevima, opustelim gradićima i vrlo koloritnim stanovništvom, i makar postoji leitmotiv koji se provlači kroz svih pet priča – prošlost, njeno ispravljanje, suočavanje s njom ili bežanje. Priče, međutim, nisu organski spojene jedna sa drugom, prva i poslednja daju nekakav okvir, neke su samo nalepljene, a neke čak i pomalo vise. Ono što ih vadi je činjenica da nijedna od njih zapravo nije loša sama za sebe, pa ni kratki filmovi u konačnici nisu loši, što Southboundčini pristojnim, iako ne impozantnim komadom filmske zabave.
Prva priča koju je, kao i poslednju, režirao kolektiv Radio Silence, služi manje-više da nas upozna sa svetom i temom. Ove dve priče su među slabijima, ali za to nije teško naći valjan razlog: poslednja je zbog konstrukcije “spoilana” prvom, a prva je zapravo klasičan intro i ujedno posveta seriji Twilight Zone. Prva priča govori o dvojici okrvavljenih tipova koji pokušavaju da pobegnu od utvara koje ih proganjaju da bi se samo vrteli u krugovima po putu.
Druga priča prati žensku tročlanu rock skupinu (koja je, otkrivamo, do nedavno bila četvoročlana) i njihovu nevolju sa puknutom gumom na kombiju. Zaustavlja se sablasno pristojni stariji bračni par i nudi pomoć. Devojke se nećkaju, ali prihvataju, da bi kasnije na večeri sa još takvih sablasno pristojnih ljudi shvatile da oni nisu ono za šta se izdaju...
Treća i najbolja priča ima samo jednu manu: suviše je dobra da bi se našla na nekakvoj kompilaciji, posebno tako zgodno i prigodno povezana sa prethodnom. U pitanju je isto relativni standard što se tiče žanra, priča o običnom čoveku koji zgazi ženu na putu i traži pomoć. Zlikovac bi otišao, ali naš čovek nije takav. On će pozvati policiju i pokušati da svojoj žrtvi pruži pomoć čak i kad se to čini nemogućim. Imajući na vezi samo jednu sestru iz hitne pomoći i jednog lekara, on će u ekstremno sablasnoj i jezivoj napuštenoj bolnici pokušati da obavi kompleksnu operaciju za šta nije osposobljen, ali će se i suočiti sa moralnim posledicama svog čina.
Četvrta priča bi imala smisla u nekom “backwoods” trileru. Ona prati brata koji je godinama opsesivno tragao za svojom nestalom / otetom sestrom. Sada kada ju je našao, ona baš i nije sigurna da li bi se vratila...
Konačno, poslednja priča je svojevrstan “prequel” za prvu i u njoj vidimo naše okrvavljene tipove dok još nisu bili okrvavljeni u “home invasion” akciji u kojoj su oni banditi koji maltretiraju jednu porodicu. Krug se na taj način zatvara.

U suštini, Southbound nije film koji će vas raspametiti, ali ako želite da pogledate seriju kratkih filmova koji su bolje ili lošije zaokruženi i spojeni u jednu celinu, to je film za vas. Jedan od tih kratkih je zaista impozantan, pažljivo osmišljen, dorađen i atmosferičan do maksimuma, pa ima i neku dubinu, a ostali su sasvim pristojni, što je iznad proseka za današnji horor.

10 Cloverfield Lane

0
0
2016.
režija: Dan Trachtenberg
scenario: Josh Campbell, Matthew Stuecken, Damien Chazelle
uloge: Mary Elizabeth Winstead, John Goodman, John Gallagher Jr, Bradley Cooper (glas)

Pre 8 godina pojavio se Cloverfield, film sa budžetom od nekih 25 miliona dolara koji je zaradio blizu 200. Beše to vožnja kroz opšta mesta nekoliko žanrova i pod-žanrova (horor, SF, akcija, “found footage”, film katastrofe, postapokalipsa, “monster movie”), ali u principu energična i u prijatnom trajanju od 85 minuta, što je svakako bolje od epskih formata na koje smo navikli od takvih filmova. Sada, ako me pitate da li sam jedva čekao nastavak (jer na svakom hitu se može zaraditi sa nastavkom), odgovoriću da nisam. Not my thing.

Upitno je uopšte je li 10 Cloverfield Lane nastavak Cloverfielda, ili je njegov “prequel”, ili “spin-off” sa kojim, eto, deli naslov, a možda i “svet”, ali malo toga drugog. Upitno je takođe da li je scenario za ovaj film originalno pisan u smeru nastavka ili “spin-off”-a, ili je to producentska intervencija radi širenja fan-baze. Naslov nikako nije slučajan. Takođe je zanimljivo za primetiti da je budžet za nastavak manji nego za original, što inače nije praksa, ali jednom kada ga pogledate, biće vam savršeno jasno zašto.
10 Cloverfield Lane počinje kao sasvim drugi film. Sama pojava odlične i pouzdane indie glumice Mary Elizabeth Winstead ukazuje na to. Vidimo je u telefonskom razgovoru praćenom tužnom i sablasnom muzikom Bear McCrearija koja nagoveštava da će se sranje uskoro desiti. Devojka se potom vozi negde, zvoni joj telefon, zove je dečko (Cooper). Saznajemo da se ona zove Michelle, da ga je upravo ostavila, a da bi on da razgovara, da se pomire... Ubrzo zatim Michelle gubi kontrolu nad autom, okreće se na cesti i završava povređena u jarku.
Budi se na madracu u prostoriji bez prozora, sa infuzijom u veni i sa nogom vezanom za radijator. Vidimo da je borac i snalažljiva: pokušava i uspeva da dohvati mobilni telefon, ali nema signala. Pod zemljom je. Onda na scenu stupa jednostavni, pomalo grubi debeli tip imena Howard (Goodman) i objašnjava joj da joj je spasio život i to ne samo od nesreće, jer se vani dogodila apokalipsa (Rusi, Koreja, Marsovci, nije tačno utvrđeno), te je moli za saradnju. On je jedini slutio šta se sprema, pa se na vreme pripremio, opremio bunker i sve u tom smislu.
Uskoro upoznajemo i trećeg stanovnika bunkera. On je Emmett (Gallagher), radio je kod Howarda na konstrukciji i opremanju bunkera i potvrđuje njegove tvrdnje o apokalipsi. Njoj, međutim, to nije dovoljno, a kako bi i bilo: Howard deluje sablasno i paranoično, praktično ju je oteo i drži je pod prisilom pa makar “za njeno dobro”, a Emmett se čini kao dovoljno tupav da poveruje u njegove priče. Počinje igra napeta partija preferansa, igra nadmudrivanja u troje u kojoj Michelle ne veruje Howardu i boji ga se (izgleda sa dobrim razlogom), Howard možda samo želi dobro kao i svaki benigni ludak, a možda iživljava svoje sumanute fantazije koje svakog trenutka mogu postati nasilne, a Emmett ne zna kojem bi se privoleo carstvu, jer sa jedne strane stoji Howardov hladni tretman, ali i sigurnost, a sa druge privlačna Michelle koja je možda poslednja žena na zemlji.
I to je izvedeno baš kako treba, uvek sa dovoljno “hintova” na jednu ili na drugu stranu, sa osećajem za dramu i napetost i sa sjajnom posvećenošću detaljima. Nalazimo se u bunkeru, osećamo njegovu ograničenost i izolaciju. Od spoljnog sveta vidimo samo deliće koji nam ne govore mnogo toga, a i to samo povremeno. Još važnije, istovremeno se nalazimo u “mindsetu” jednog “preppera”, ludaka koji se ceo život pripremao za apokalipsu, pa je dočekao svojih pet minuta ili ih je izmislio. To podrazumeva šik hladnoratovske panike, paranoje i atomskih skloništa, ali i drugih stvari koje idu uz 50-te kao što su fantazije o kućanstvu i rodnim ulogama, pa i nimalo slučajno odabrana muzika (još sa džuboksa!) u tom pre-hippiejevskom stilu.
Sada nam je potpuno jasno zašto je nastavak imao manji budžet od originala: naprosto nije bilo potrebno više. Sa ovakvom jednostavnom i večitom premisom zapravo nisu bili potrebni nikakvi efekti za bacanje prašine u oči, već prosto i jednostavno dobar scenario (što stoji, a citati iz opšte kulture i pop-kulturne reference su opipljiv bonus), dovoljno detaljni likovi, kompetentna režija (debitant Trachtenberg se sjajno snalazi oslanjajući se na apsolutnog majstora napetosti, Hitchcocka) i najvažnije, sigurna gluma.
John Gallagher Jr. će možda biti zapostavljen, a iako je vrlo uverljiv kao Emmett, čak uspeva da nam pobudi neke emocije za svoju sudbinu, njegov lik je jednostavno napisan kao najmanje važan i gubi se u sukobu jačih ličnosti. Mary Elizabeth Winstead možda najčešće i najrađe igra u indie dramama, ali ovo joj svakako nije prvi susret sa žanrovskim Hollywoodom. Bila je vrlo dobra i u remakeu Carpenterovog The Thing iz 2011. godine, a ovde je apsolutno fenomenalna ne samo kao žanrovska glumica oslonjena na fizičku spremnost i determinaciju, nego i uopšte. Ona uspeva da pronađe pravi balans i njeno ostvarenje je savršeno odmereno.
Ipak, ključna faca tu je John Goodman, dokazano sjajan glumac koji zbog svojih atipičnih dimenzija nema puno prostora u Hollywoodu i to je šteta. Prvo, on je sjajan gde god se pojavio, pa makar to bile i komedije na koje je najčešće osuđen. Drugo, glumac koji je sposoban da menja svoj nastup i psihološki profil svog lika od scene do scene kao što to Goodman radi je redak dijamant. Ovde upravo to dolazi do izražaja, ta transformacija od dobroćudnog i ranjivog usamljenika do kompletnog psihopate i apsolutno uživanje je gledati ga.
10 Cloverfield Lane je odličan film, odnosno bio bi odličan da se završio na jednom određenom mestu, možda kakvih 15-ak minuta ranije. Međutim, onda bi se morao drugačije zvati. Problem je u tome što je nastavak ili šta god i što je taj spoj izveden traljavo i sa pola mozga. Taj grozni žanrovski zaokret na kraju filma i to povezivanje sa prethodnikom na silu jako kvare utisak. Do tada je 10 Cloverfield Lane zaista vrhunski “lean and mean” komorni triler sa sjajnim osećajem za napetost i prvoklasnim glumcima. I ovako je vredan vašeg vremena, ali je propustio priliku da bude sjajan.

The Lady in the Van

0
0
2015.
režija: Nicholas Hytner
scenario: Alan Bennett (prema svojoj drami)
uloge: Maggie Smith, Alex Jennings, Jim Broadbent, Roger Allam, Deborah Findley, Gwen Taylor, Claire Foy, Lorna Brown, Alan Bennett

Ako uopšte postoji moj tip filma, onda je to nešto ovako. Priča iz života sa anegdotarnom strukturom, neobičnim ili oneobičenim likovima i stuacijama, te nešto hrabrijim humorom, ali i sa zdravom dozom pronicljivih opservacija o svetu u kojem se krećemo. Ako još na to doda i zanimljiv odnos stvarnosti i fikcije u filmu, pa i odnos različitih medija kroz koje je ova priča ispričana, onda je to pun pogodak po pitanju filmske razonode koja nije baš ni praznoglava.

 U pitanju je adaptacija drame Alana Bennetta koja je već u startu nastala na autobiografskom momentu: poznanstvu pozorišnog i televizijskog pisca i povremenog glumca sa naslovnom starijom damom koja je živela u kombiju, prvo na ulici, a onda u njegovom dvorištu sve do svoje smrti, kakvih 15 godina od njihovog upoznavanja, na užasavanje komšija, novobogataša sa malograđanskim manirima. Taj njihov odnos bio je obostrano koristan, ali u tome iskren. Starica koja se predstavljala kao Mary Sheppard, a zapravo se zvala Margaret (Smith) je prvo koristila pogodnosti kućne infrastrukture, a kasnije kako je starila i Bennettovu brigu, kao i pravno-formalnu zaštitu, a pisac (Jennings) ju je koristio kao muzu za kratke crtice koje je pisao (ispostavlja se da je starica imala zanimljiv, pomalo i tragičan život: bila je talentovana i perspektivna pijanistkinja, studirala u Parizu, posvećena katolkinja i dvaput monahinja, te pacijentkinja u duševnoj bolnici), a kasnije se na njenom primeru iskupljivao za nedovoljno pažnje koju je posvećivao svojoj majci. Između toga imamo komšije i njihova “komšijanja”, njihovu decu koja se plaše lude babe, obesnu omladinu koja je maltretira “sporta radi”, ali i sumnjivog tipa (Jim Broadbent u još jednoj od svojih potpisnih epizoda) koji maltretiranjem ne iživljava samo svoje sadističke sklonosti, nego i vidi neku korist za sebe, pravne i socijalne zavrzlame, nebrigu nadležnih (bilo da su to državne institucije ili crkva i njena bolnica), zapravo pravi život bez trunke ulepšavanja.
Imamo tu i jedan zgodan i zanimljiv trik. Ne samo da je pisac Alan Bennett ujedno i lik, nego je dva lika. Jedan od njih je aktivni učesnik života i komunikacije sa Mary / Margaret i ostatkom svoje okoline, dok je drugi pisac Alan Bennett koji to sve promatra i vaga šta je od toga materijal za priču, a šta čista tlaka. I njih dvojica su često u razgovoru jedan sa drugim. Naravno, štos se malo suviše često ponavlja da bi ostao jednako zanimljiv i efektan, ali zajedno sa celom konstrukcijom filma i izvorne drame i njihovim anegdotarnim strukturama, otvara polje za razmišljanje o odnosu između stvarnosti i fikcije i umetnosti pisanja.
Film režira, onako engleski nastudirano, nepretenciozno, čak i neprimetno Nicholas Hytner sa kojim je Bennett već sarađivao na filmovima The Madness of King George (1994) i The History Boys (2006). Kao i Bennett, i Hytner je aktivniji u teatru i na televiziji nego na filmu, pa ne treba da čudi činjenica da je on zapravo režirao i predstavu koja je postavljena dosta pre filma i koja je zaradila dobre kritike i nekoliko Olivier nagrada.
 Iz predstave dolazi i glavna glumica Maggie Smith koja sjajno, filmično i bez teatralnosti reprizira lik. U njenom izvođenju filmska Mary / Margaret je osoba koja se jedva nosi sa demencijom i deluzijama, koja je sama sebi najveći neprijatelj uglavnom zbog toga što nije čak ni fingirano prijatna, ali koja je ipak osoba (fascinantan život može biti stvaran ili fantazija, ali to je potpuno nebitno) i kao takva zaslužuje pažnju. U svakom slučaju, pred sobom imamo jedan organski, skoro opipljiv filmski lik i izvedbu koja se retko viđa.
Nju u stopu suvereno prati Alex Jennings, svestrani britanski glumac u odličnoj dvojnoj ulozi Alana Bennetta. Nije lako izvesti taj štos ni u pisanju, a još je nezahvalnije za glumca. Jennings je vrlo pažljiv i posvećen, pa ta igra sa samim sobom ne skreće u domen karikature. U zajedničkim scenama sa Maggie Smith on je možda “mlađi partner”, ali takva je i tipologija uloga: njen lik je svakako koloritniji i nalazi se u samom centru naše percepcije.
Koliko je, međutim, bilo uputno da se sam Bennett pojavi u cameo-ulozi ostarelog samog sebe, ne znam. Mislim da je taj detalj bio nepotreban, ali to je samo detalj. Cameo-uloge su, inače, nešto čega se možemo nagledati u ovom filmu i scenarista i reditelj na taj način odaju počast glumcima iz svog prethodnog zajedničkog filma.
 Sve u svemu, The Lady in the Van je jedno prijatno i osvežavajuće iskustvo. Nije to veliki film, niti se pretvara. Ali ponekad je dovoljno imati jedan diskretni, mali, životni, introspektivni film koji je pritom i nabijen pozitivnim emocijama. Topla preporuka od mene.

Abdul & Hamza

0
0
2015.
autor: Marko Grba Singh

Jeste li primetili kako se heroji, ako već nisu sami, često pojavljuju u parovima? Mirko i Slavko, Boro i Ramiz, Bata i Boris. Abdul i Hamza. Dobro, ova poslednja dvojica ne pripadaju istom skupu partizanskih i partizansko-filmskih stvarnih ili izmaštanih legendi, ali nisu ni potpuno slučajno dovedeni u vezu. Oni su junaci našeg doba, izbeglice koje su na putu u bolje sutra, putu napora i samoodricanja, često i opasnosti.
Vreme radnje je nešto pre ove izbegličke krize, pre uspostavljanja i institucionalizacije takozvane balkanske rute, dok su većinu putnika-namernika po šumama i gudurama činili Afrikanci. Njih dvojica su Somalijci, beže iz disfunkcionalne države koja je već dugo u građanskom ratu kojem se ne nazire kraj. Na putu su već više od godinu dana, slučajno su se upoznali, cilj je azil u Zapadnoj Evropi, vreme je zimsko, a trenutna lokacija Srbija, Vojvodina, okolina Vršca i napuštena kuća / vikendica koju koriste kao mesto za predah.
To što se nalaze uglavnom daleko od očiju ljudi je i srećna i nesrećna okolnost. Srbija nije otvoreno neprijateljska sredina prema afričkim migrantima, ali ona im nije željena destinacija, a ako ih policija uhvati, opcije su im azil ili deportacija i vraćanje unazad. Potvrdu za to dobijamo u likovima slučajnog prolaznika, lokalca koji je detinjstvo proveo u Jordanu i omladinaca kojima je super fora da izvedu freestyle rap u lokalnom klubu sa “pravim” crncima. Pa opet, zimsko vreme, put bez novca (za pretpostaviti je da su se već istrošili) i izloženost često zloslutnoj i nasilnoj prirodi nisu naročito ohrabrujuće okolnosti.
Zašto sam počeo tekst sa partizanima? Autor će nas podsetiti na njih na dva mesta, prvo kroz priču turističkog vodiča ispred kule u kojoj su se, po legendi, večito krili pobunjenici, bilo hajduci, bilo partizani. Drugo, imamo i pesmu Leonarda Cohena koja savršeno pogađa suštinu partizanskog stanja uma i duha: tvrdu uverenost (pristrasnost po kojem je pojam i dobio ime), često očajnički položaj, ali i “do or die” stav.
Dobro, ta intervencija je malo “on the nose”, ali recimo da je možemo prihvatiti, iako nam malo preterano objašnjava emocionalno potentne, realističke slike (posebno su upečatljivi pejzaži). Međutim, autor filma Marko Grba Singh odlazi korak dalje i u dokumentarac o Abdulu i Hamzi ubacuje sebe kao aktera. Ovakvi potezi retko kad uspevaju i nisu naročito korektni. Recimo da ovde imaju za cilj da pokažu kako su Abdul i Hamza bili autorovi saputnici tek slučajno, koliko je i kada je njima to odgovaralo, da su otišli dalje i da on ne zna šta je s njima. Međutim, pravila lepog ponašanja nalažu da se u dokumentarcu  pre svega radi o subjektu, a ne o autoru.

Drugi problem je čisto tehničke prirode i odnosi se na marketing i dostupnost filma. Naime, Abdul & Hamza je školski primer srednjemetražnog filma “ni tamo, ni 'amo”. Taj format u trajanju od pola sata do sat vremena je nezgodan čak i za festivale, pa se može pojaviti samo na usko-specijaliziranim ili pak na vrlo otvorenim. Da je, kao što nije, bliže novinarskoj formi, možda bi ga bilo moguće videti na televiziji. Ovako, čini se da mu je sudbina da posluži za autorov portfolio i možda da se pojavi na nekom besplatnom kanalu tipa YouTube i izgubi u šumu sadržaja. Film zaslužuje ipak nešto više od toga, ne zato što je sjajan ili zato što otkriva nešto novo (filmova o izbeglištvu ima masu i pojavljuju se nesmanjenim intenzitetom), koliko zbog toga što je solidan prilog poznatoj temi i nudi jednu iskrenu perspektivu.

Money Monster

0
0
kritika objavljena na monitoru
2016.
režija: Jodie Foster
scenario: Jamie Linden, Alan DiFiore, Jim Kouf
uloge: George Clooney, Julia Roberts, Jack O'Connell, Caitriona Balfe, Dominic West, Giancarlo Esposito, Chris Bauer, Christopher Denham, Lenny Venito, Emily Meade

Izborna je godina u Americi. Sećanje na poslednju finansijsku krizu je još sveže i živo, a rane od nje još nezalečene, pa je nekako normalno da i filmska industrija pokušava da na tome (opet) kapitalizira. Nakon emocijama nabijenog 99 Homes i vrlo inventivnog The Big Short koji su se krajem prošle i početkom ove godine vrteli po evropskim kino-dvoranama, Money Monster nam dolazi friško iz Cannesa i kači se na taj trend, ali i na još gomilu drugih, i sve to sklapa u vrlo solidnu žanrovsku priču.

Naš (anti)junak je Lee Gates (Clooney), voditelj popularne i prilično trashy televizijske emisije o novcu, finansijama i ulaganjima. On je šeret i zajebant koji se predstavlja kao stručnjak i to mu prolazi jer je generalno simpatičan i televizičan. Naravno, u svojem glupiranju on često odstupa od scenarija, ali zato je za režiju emisije zadužena Patty Fenn (Roberts), jedina koja zna da ga drži u relativnom redu. Nakon zajebancija na račun producenta-potrčka (Denham), emisija počinje i Gates je potpuno u svom elementu, provocira kamermana da kaže “balls” i to biva popraćeno otrcanom grafikom sa padajućim košarkaškim loptama.
Međutim, u studio se ušunjava dostavljač sa dve kutije i pištoljem. Ekipi u režiji to deluje kao još jedna Leejeva eskapada, ali frajer puca u studiju, tera Leeja da navuče prsluk sa plastičnim eksplozivom i uzima sve prisutne u studiju i režiji za taoce. On je Kyle (O'Connell) i na osnovu Leejeve dojave je uložio celokupnu svoju ušteđevinu u sumnjivu finansijsku kuću Ibis koju vodi Walt Camby (West), specijaliziranu za brzu trgovinu i taj novac mu je propao, navodno zbog greške u algoritmu.
Sad, taj novac je sića i za Leeja i za finansijsku kuću, i voditelj i PR Ibisa, Diane (Balfe) se nude da njegov gubitak poravnaju iz svog džepa, ali više nije stvar u novcu, nego u principu. Kyle ne želi uverenje da će se sve srediti, nego odgovore šta je pošlo po zlu. Isprva uplašeni, nesnađeni i raspravi skloni Lee i sam dobija želju da ispita kako se sve to dogodilo. Naravno, sve što se događa istovremeno ide “live” u etar i ceo svet gleda dramu.
Premisa o prevarenom, besnom i očajnom običnom (“našem”) čoveku koji uzima stvar u svoje ruke i isteruje pravdu uzimajući taoce nije ništa novo na filmu. Naprotiv, s nama je još od Dog Day Afternoon (1975), beskonačno varirana 80-ih i naročito 90-ih, pa i u novom milenijumu, gde je Inside Man (2006) možda i najsvežiji dobar primer. Međutim, tu imamo i jedan “twist” i komentar na našeg otmičara: on nije samo jedan od nas, on je arhetip naivca koji se sam preigrao i zbog toga upao u spiralu očajničkih poteza. Sa jedne strane, film nam nudi trezveniju perspektivu lišenu idealizacije našeg osvetnika. Sa druge se, opet, postavlja legitimno pitanje možemo li žaliti budalu koja se precenila i sama sebi natovarila bedu na vrat, što ovakav film uzima zdravo za gotovo. Odlična gluma Jacka O'Connella pomaže toliko da lik shvatimo i prihvatimo, ali ne i da za njega navijamo i potresemo se ako u naumu ne uspe.
Kao triler otmice, Money Monster je zasnovan na samim klišeima i Jodie Foster u rediteljskoj fotelji je toga svesna, pa prolazi kroz sve njih, često ih ironizirajući ili izvrćući na apsurd. Tako imamo i obavezni dolazak policije i ograđivanje trakama, te policijskog kapetana (Esposito) i neverovatno tupog i sirovog pregovarača (Bauer), Kyleovu trudnu devojku (Meade) čija je reakcija upravo suprotna od onoga čemu su se policajci i režija nadali, svetinu znatiželjnika koja nekoherentno urla i publiku po barovima i studentskim domovima koja (malo je verovatno, ali hajde) gleda tu talačku krizu preispitujući se je li to možda samo “publicity stunt”.
Na nivou poente, film odlazi u dva pravca. Prva, standardna do granice potrošenosti, govori o tome kako je biznis sam po sebi prljav. Hvala na pitanju, znamo iz drugih, boljih i kompletnijih filmova od koji su neki još uvek prilično sveži u našem sećanju. Izvedba te poente nije baš perfektna i zamerke treba tražiti u scenariju koji potpisuju trojica autora nižeg ešalona, aktivnih uglavnom na televiziji i po B, i tek povremeno indie filmovima. Naime, oni se jako trude da nas privuku sa tom misterijom šta je pošlo po zlu, ali nude sve sama očita i ne baš verodostojna rešenja koja se malo previše zgodno uklapaju, izvlačeći se na poznatu mantru kako su veći problem oni koji sistem iskorištavaju za varanje nego sam sistem koji im to omogućava.
Druga poenta je novija, dosta zanimljivija, možda potpuno slučajno ubačena, ali od strane Jodie Foster perfektno dozirana i sjajno plasirana. Reč je tu o društvu spektakla i kulturi gledanja trash televizije, sa ili bez ironijskog odmaka. Prvo, sama naslovna emisija je neozbiljna i služi jedino kao debilni info-tainment za mase sa vrlo malo pozornosti. Drugo, te mase su napaljive i podložne raznim uticajima. Treće, kako se brzo zapale, tako se još brže ohlade, pređu na nešto drugo, na ironizaciju i zajebanciju kako bi se osećale bolje ili nazad na svakodnevne aktivnosti. Uz takvu inertnost, ništa se ne može promeniti, a show ide dalje.
Ono što, začudo, najbolje funkcioniše je režija. Glumica Jodie Foster se toga već hvatala bez većih uspeha, ali u Money Monster se ponaša kao samouvereni zanatlija koji bez problema “pegla” ne tako sitne nedostatke scenarija. Dinamika filma je od početka do kraja na visokom nivou, tempo dosta brz, a ritam savršeno pogođen. Na vizuelnom planu sve štima i sve ima svoje zašto, od kičaste scenografije za emisiju i njenih prostačkih grafika, preko funkcionalnih, minimalističkih hodnika do živih i haotičnih ulica New Yorka.
Njenoj režiji su dosta na ruku išli i glumci, pre svega izvrsni O'Connell. Od Georgea Clooneya koji je, uzgred, i producent filma (zajedno sa ko-scenaristom njegovih filmova Grantom Heslovom), ovakav tip uloga nekako očekujemo. U njegovoj izvedbi, Lee je tipičan lagano priprosti, povremeno glupavi šeret koji putem otkriva malo morala ili makar profesionalne etike. Clooneyu takvi likovi leže, ali smo se, istini za volju, već umorili od toliko istog. Da, bio je sjajan sa još izraženijom komponentom idiota kod braće Coen i u nešto ljudskijoj varijanti u Up in the Air (2009), ali red bi bio da malo “promeni ploču”. Sa druge strane, Julia Roberts se oporavila od tipske uloge američke slatkice koju je prestarila, pa iz filma u film uverljivo, sigurno i sa integritetom igra zaposlene žene. Njima u pomoć priskače plejada sjajnih i vrlo dobro iskorištenih epizodista, a među njima je najkoloritnija Caitriona Balfe koja do sada nije imala prilike da se iskaže u generalno bezukusnim i nepamtljivim epizodama u drugim filmovima.
Suočen sa (verovatno nezasluženim i ulizivačkim, te stoga iritantnim) ovacijama na premijeri u Cannesu, deo kritike je Money Monstersasekao na komade, zamerajući mu neoriginalnost i neuverljivost priče. To je, ako mene pitate, gomila gluposti. Film je daleko od sjajnog, scenario mu je neujednačen i češće slab neko dobar, ali režija bez greške i nadahnuta gluma ga čine ne samo gledljivim i zabavnim, nego čak i dobrim filmom koji ima šta da kaže i koji je apsolutno vredan vašeg vremena.

How to Plan an Orgy in a Small Town

0
0
2015.
scenario i režija: Jeremy LaMonde
uloge: Jewel Staite, Ennis Esmer, Christine Horne, Jonas Chernick, Katherine Isabelle, Lauren Lee Smith, Kristian Bruun, Tommie-Amber Pirie, Lauren Holly, James McGowan, Mark O'Brien

Ako živite u malom gradu i planirate da organizujete orgiju, molim vas nemojte koristiti ovaj film (a ni bilo koji drugi) kao polaznu tačku. Znate kako je sa malim mestima gde se svi poznaju, pritiskom sredine, ogovaranjima, pogledima ispod oka... A ni orgije kao takve nisu diskretna stvar koja se lako sakrije i prođe ispod radara.
Dakle, na terenu smo seksualne komedije, a one u principu nemaju veze sa životom. Iskreno, uglavnom nemaju veze ni sa seksom. Budimo iskreni, često ni sa komedijom. Ali to ne znači da ne mogu povremeno biti provokativne ili makar zabavne. U tu grupu svakako ne ubrajam smeće kao što je Sex Tape, ali mi na pamet pada Zack and Miri Make a Porno koji je bio onako kevinsmithovski simpatičan. A da ne uvredimo i krupnu filmsku industriju, imali smo i American Pieserijal kao prilično dugotrajan i uspešan, moguće zato što je, uz sva preterivanja, tinejdžerske seksualne težnje tretirao blatantno.
Međutim, budimo realni, kada se radi o seksu i seksualnoj praksi, bića smo čvrstih navika i još čvršćih uverenja. To znači da ovakve filmove ne možemo gledati bez predrasuda zasnovanim na tim našim čvrstim stavovima. Prosto, ako smo romantični, promiskuitetni, neiživljeni ili stegnuti kao puritanci, teško je otvoriti se sa druge, često suprotne pozicije. Takve stvari nam neće biti čak ni smešne. Jeremy LaMonde je pokušao da to ispravi po klasičnom hollywoodskom receptu sa gomilom likova različitih seksualnih profila. Nije mu u potpunosti uspelo...
Nakon incidenta sa svojim srednjoškolskim dečkom Adamom, Cassie je proglašena droljom i sramotom svog malog grada po imenu Beavers Ridge. Ne nalazeći potporu ni kod svoje majke (Holly) kojoj je jako stalo šta susedi misle, ona se odselila. Dvanaest godina kasnije, Cassie (Staite) je seks-kolumnistkinja u velikom gradu sa ugovorom za knjigu i rokom koji je pritiska. Protiv svoje želje, ipak se vraća u svoj rodni gradić povodom majčine smrti i kosturi iz ormara počinju da izleću... Njeni drugari iz škole su nezadovoljni kako je ona pisala o njihovim seksualnim navikama kao puritanskim, pa su rešeni da je uvere u suprotno.
I eto nama naslovne orgije. Za koju svako, naravno, ima svoje više ili manje skrivene sebične razloge. Adam (Esmer) koji je sada jedini advokat u gradu je pritisnut od strane svoje snobovske žene Heather (Smith) da radi na deci, ali “puca ćorke”. U tu svrhu, za Heather je orgija idealna sredina da mu “podvali” dete. Adam bi, pak, voleo da bude sa Cassie. Tu je još njena najbolja prijateljica Alice (Isabelle) sa prilično raznovrsnom seksualnom praksom, njen bivši muž Bruce (McGowan), čudni vlasnik radnje sa pločama Chester (Chernick) i njegova uposlenica Polly (Pirie) kojoj ne zna kako da priđe. Malo-pomalo, sve više mlađih ljudi u gradu se uključuje u projekat orgije kojoj bi Cassie bila mentor. Međutim, i ona ima svoju tajnu...
Naravno da je pomalo pešački pristup nabiti toliko likova različitih seksualnih profila i nadati se smehu. Dodatna municija za smeh bi bila i činjenica da su njihovi međuljudski odnosi toliko narušeni da se oni zapravo ne podnose. Međutim, to situaciju sa orgijom čini malo verovatnom: sumnjam da bi takvi likovi mogli da isteraju da sede zajedno na nečijoj sahrani. Za orgiju je potrebno ipak malo više iskrenosti i poštovanja, u malom gradu ili ne. To što vidimo jednostavno nije smešno.
Što opet ne znači da nije prijatno gledati ovakav film. Čak i kad nije naročito zabavno (a kako bi i moglo uz sva opšta mesta u scenariju), relaksirajuće je. Iako naslov obećava seks i smeh, a toga upadljivo fali u filmu, How to Plan an Orgy in a Small Townnam u krajnjoj liniji govori o prijateljstvu, sticanju poštovanja i zajednici. Čak se može reći da je “heart-warming”


Moonwalkers

0
0
2015.
režija: Antoine Bardou-Jacquet
scenario: Dean Craig
uloge: Rupert Grint, Ron Perlman, Robert Sheehan, Stephen Campbell Moore, Eric Lampaert, Tom Audenaert, Erica Sainte, Jay Benedict

Chemtrails, HAARP, otrovna i adiktivna GMO hrana, otrovi u vakcinama i ostale gluposti u koje prost svet veruje su ipak mala beba za majku svih nedotupavnosti: lažiranje sletanja na Mesec. Priča je stara preko 35 godina, zvučala je neverovatno, ali teorijama zavere sklonom umu primamljivo još i tada, i nekako još nije izašla iz mode. Znate, uostalom, kako to ide: američki svemirski program je zakurac, NASA je bunar bez dna u kojem nestaju dolari, a glupi Amerikanci suočeni sa porazom od Rusa su se setili da unajme renomiranog reditelja da lažira snimak spuštanja rakete na Mesec i astronauta koji po toj površini hodaju. Reditelj je, naravno, Stanley Kubrick. Jer kako možemo zaboraviti Odiseju...
Moonwalkersje film koji toj priči prilazi sa komične strane. Mesto radnje je London, godina je 1969. i agent CIA-e sa PTSP-om od Vijetnama je poslat od strane svojih nadređenih da pronađe Kubricka i zaspe ga lovom kako bi ovaj lažirao snimak kao plan B u slučaju da pravo sletanje ne uspe. Agent se zove Kidman, što je još jedna u nizu očitih asocijacija na Kubricka i njegove filmove, a igra ga Ron Perlman, jak kao stena, ali barem 20 godina prestar za ulogu. Na tom mestu počinje potreba za susprezanjem neverice, ali to od komedija ovakvog tipa i očekujemo. Mislim, da li bi ozbiljna firma poput CIA-e na takvu misiju umesto pregovarača (ili još bolje svog čoveka ubačenog u filmsku industriju sa dobrim vezama) poslala “pregorelog” terenskog operativca? No nebitno...
Anyhow, Kidman dolazi u London na sastanak sa Kubrickovim agentom (Campbell Moore), ali u njegovoj kancelariji slučajno zatiče njegovog rođaka-gubitnika Johnnyja (Grint), te mu nudi brdo para da Kubrick snimi film. Johnny, neuspešni menadžer jadnog hippie sastava, je, naravno, u dugovima do guše, jure ga gangsteri i lova mu je preko potrebna, pa ubeđuje svog drogiranog cimera Leona (Sheehan) da pozira kao Kubrick kako bi njih dvojica glupom Amerikancu maznula lovu i sakrila se u gradu.
Naravno, u roku od ništa, njima lovu maznu gangsteri, a Amerikanac, ne tako glup, otkrije da Kubrick uopšte nije u Londonu, nego drži predavanja u Parizu, pa se naša dvojica budalaša nađu u problemu.Treba se sukobiti sa gangsterima i povratiti lovu, a treba i snimiti film. Za prvo će poslužiti Kidman i faktor iznenađenja, a za drugo spas se nameće u vidu reditelja avangardnih filmova Renatusa (Audenaert) koji drži ekscentričnu hippie komunu...
Ono što sledi je kombinacija ritchiejevske nasilne i brze krimi-komedije, obaveznih stoner momenata, humora zasnovanog na američkim stereotipima o Britancima i obrnuto, te okruženja 60-ih kako smo ga zamišljali 90-ih. To je sve relativno zabavno, premda predvidljivo, klišeizirano i poznato i Ritchiejevih filmova i svih kopija koje su usledile. Naravno, prema kraju film opada u tempu, neke od predugih scena se vuku u nedogled (poput onih sa obaveznim drogiranjem i drogiranim kreveljenjem) i nasilni rasplet na kraju je savršeno očekivan, te stoga konačna “naplata” nije ništa naročito, ali je svejedno gledljiv.
Iako je francuski reditelj Antoine Bardou-Jacquet neiskusan sa filmom generalno (ovo mu je dugometražni prvenac) i karijeru je gradio na TV reklamama (što se i oseća, što je kraća scena, to je bolja, ma kako prodavao bajat vic), a scenario je sastavljen iz recikliranih delova boljih i smešnijih filmova, film vade glumci i njihova zajednička hemija. Istini za volju, ponegde je vidljivo da su se bolji zabavljali snimajući nego što ćemo mi gledajući, ali nešto od te njihove dobre energije povremeno prelazi i na ceo film. Perlman i Ginty svakako nisu prve asocijacije za “buddy” par, ali su se u svojim suprotnostima pokazali kao vrlo efikasni i komični.

Nemojte, međutim, očekivati čuda. Moonwalkers je gledljiv i često zabavan, ali na momente neujednačen film skromnih dometa. Ako vam je do lagane zabave, samo napred, ali nemojte očekivati više od toga, a najmanje originalnost.

Blackway

0
0
2015.
režija: Daniel Alfredson
scenario: Joe Gangemi, Gregory Jacobs (po romanu Castlea Freemana Jr.-a)
uloge: Anthony Hopkins, Julia Stiles, Alexander Ludwig, Ray Liotta, Lochlyn Munro, Hal Holbrook

Švedski reditelj Daniel Alfredson je globalnu pažnju stekao sa druga dva (istina, za nijansu slabija) dela originalne Millenium trilogije, ali mu internacionalna karijera svakako ne ide kako je planirao. Budimo realni, Kidnapping Mr Heineken je jedno od većih govana koje je ugledalo kino-dvorane i to ne samo u poslednje vreme. Film je jednostavno beznadežan, a ni pojava Anthonija Hopkinska u naslovnoj (ne i glavnoj) ulozi nije uspela da popravi utisak. Zapravo, na uglavnom solidnu Hopkinsovu karijeru je bacila senku sumnje slično kao u primeru Roberta De Nira. Razumem, omatorilo se, a valja snimati filmove makar iz gušta, ali sve ima svoje granice koje Mr Heineken debelo prelazi.
Dobra vest za Blackway, novu saradnju Alfredsona i Hopkinsa, je da film nije tako užasno loš. Loša vest je da nije baš ni dobar, iako je nesumnjivo gledljiv bez očitog transfera neprijatnosti. Još lošija vest je da Alfredson nije ispravio slične greške koje je imao u Heinekenu, da nema pismene scenariste i da obilato reciklira sve iz starijih i boljih filmova: mehaniku, ugođaj, likove, shemu dijaloga, ma sve, ali to ne radi dobro i sa stilom. Blackway u tome jednostavno ne dobacuje dalje od jeftine kopije.
Ljubitelji američkih ruralnih trilera u koje i sebe ubrajam će ovaj film ipak moći da konzumiraju kao svojevrsnu žvaku za mozak, ali nemojmo očekivati skandinavsku svežinu od Alfredsona. Umesto nekog svežeg orbit pepperminta, dobićemo žvaku sa distinktivnim ukusom gume. Obične.
Film počinje skoro pa “in medias res”. Mladu ženu Lillian (Stiles) proganja i maltretira psihopata kojeg igra Ray Liotta. Nismo baš sigurni zašto, a ni ko je tu lud. Kad Lillian dozlogrdi, odlazi do lokalnog šerifa da mu se požali, a on je glatko pošalje kod ekipe drvoseča od kojih bi jedan mogao da joj pomogne jer ima dobar motiv za to. I oni su uplašeni, tog koga traži nema, ali se zato prijavljuje jedan stariji, imena Lester (Hopkins) i njegov mladi pomoćnik, div dobrog srca sa govornom manom  po imenu Nate (Ludwig). Oni kreću u potragu, sa strahom u kostima, ali rešeni da siledžiji stanu na kraj.
Za strah imaju dobar razlog jer naslovni siledžija je lik kojeg treba izbegavati čak i kad volite frku. On je nekadašnji policajac, izuzetno sadistički nastrojen, koji je rešio da se bavi kriminalom (droga, kurve, pljačke), drži ceo kraj u šaci i niko mu ne može ništa. Međutim, očaj je čudo i dovoljan je motiv da se naš ad hoc trio probije kroz socijalni pejzaž kakav je već kod “backwoods noira”.
To što film počinje bez nekog uvoda, tako da smo u mraku, nije sam po sebi loš efekat. Otvara se mogućnost za flashback momente koji bi elegantno popunili rupe i izgradili motivaciju. Ovde to nije slučaj, flashback momenata ima onoliko, ali oni su ravni i klišeizirani, a motivacija koju oni nude je vrlo površna i okvirna, bez dubine i emocionalnog efekta.
Motivacija sama po sebi je najveći problem ovog filma. Likovi su samo skicirani, pa se od nas očekuje da im verujemo na reč, bez ikakvog dokaza. Anthony Hopkins se trudi koliko može, svoj lik igra diskretno i dozirano, ali to svakako nije dovoljno. Julia Stiles je prilično ravna kao dama u nevolji, a Alexander Ludwig ispada pozitivno iznenađenje filma jer svog mucavca igra sa dozom topline i ljudskosti.
Najveći je problem sa naslovnim zlikovcem i njegovim glumcem. Blackway je prvo prisutan samo kao duh, u polu-legendardnim, prenaglašeno “folksy” pričama drugih i njegovo ime se često spominje, toliko da to postaje karikaturalno, ali zapravo ne vidimo njegovu suštinu. Ne treba nam nužno ni izvor tolike zlobe, ali bilo bi lepo kada bismo imali makar kakvu ideju zašto je on takav. Ray Liotta je glumac za kojeg su u teoriji takve uloge kao stvorene, ali ovde ne može da dobaci dalje od karikiranja sablasnosti. Nije on kriv za to, materijal je nikakav.
Ono što je u filmu dobro je opet produkt čiste žanrovske inercije. Ta njihova potraga je predvidljiva i prolazi kroz pod-žanrovske standarde, ali oni su sami po sebi interesantni. Okoliš je severozapad Amerike, kiša, sneg i blato, fotografija u smeđe-sivim tonovima pogođena, kao i galerija ruralnih likova, krimosa, narkomana i teške sirotinje. Pritom ruralna Kanada savršeno igra ruralnu Ameriku, što ne čudi - na istom smo kontinentu.
Nije Blackway klasično loš i negledljiv film, daleko od toga. Problem je sasvim druge prirode: mediokritetski je, bezukusan, potpuno nepamtljiv. Samo za okorele fanove i serijske gutače ovakvih varijanti.

Red Army

0
0
2014.
autor: Gabe Polsky

Šta možemo očekivati od klasično postavljenog dokumentarca (“talking heads & archive footage”)? Još kada je o sportu? I to o ne baš najpopularnijem i najrasprostranjenijem kao što je to hokej? Pa čak kad ne govori o našim herojima, što će reći Amerikancima, nego upravo o (u toj grani) nadmoćnim i sistemski podržanim neprijateljima?
Verovali ili ne, dosta toga. Kao što pametnom čoveku sport nije samo sport, nego produžetak rata i propagande o superiornosti prefinjenijim sredstvima, tako je i dokumentarac koji govori samo o sportu generalno nezanimljiv ako ne pratimo dotični sport. Međutim, kada je osmišljen i napravljen kako treba, dokumentarac o sportu zapravo mnogo više govori o drugim stvarima: istoriji, politici, načinu života... Red Army je takav film: na prvi pogled deluje klasično i vrlo ograničeno, ali je pametan, pronicljiv i zanimljiv, te stoga sjajna polazna tačka ako želite znati nešto više o kraju Hladnog rata sa sovjetske strane koju niste imali prilike slušati.
Nije tajna da je u sumornoj egzistenciji sovjetskih građana bilo izuzetno malo prilika za socijalnu mobilnost. Pre svega partija, onda vojska, nauka, umetnost i sport. Sport je posebno zgodan za propagandu jer siromašnom čoveku bez perspektive vrlo lako podvaljuje ideju kolektivne narodne superiornosti. U svetu sovjetskog sporta hokej zauzima posebno mesto. Pošto konkurencija drugih zemalja nije bila brojna, hokej je bio idealna prilika za okršaj sa arhi-neprijateljem – Amerikancima. I, logično, svaki sovjetski omladinac je hteo da se uključi na taj voz. To je bila prilika za čast, slavu i određene privilegije u zemlji i da se lično učestvuje u bubetanju neprijatelja.
Naslov se odnosi na armijski klub, moskovski CSKA, šampiona države sa razrađenim sistemom od najmlađih kategorija do onih udarnih, seniorskih i klub čiji su igrači bili baza reprezentacije koja je, opet, bila uverljivi svetski i olimpijski favorit. Dovoljno govori činjenica da su se o američkoj slučajnoj (ili ne) pobedi na Olimpijadi u Lake Placidu 1980. godine snimali filmovi i da se o njoj govorilo kao o pobedi Davida protiv Golijata. Sovjeti su uzeli dve sledeće olimpijske medalje, u Sarajevu i Calgaryju, ali je i sport kao ponos nacije polako počeo da se urušava sa ostatkom ekonomski iscrpljenog sistema.
Autor Gabe Polsky je prvu pravu odluku doneo kada je izabrao sagovornika. Vjačeslav “Slava” Fetisov, momak iz siromašnog predgrađa koji je postao globalna sportska zvezda je zaista sjajan sagovornik: televizičan, inteligentan, ponekad nadrkan i ruski osoran, predan radnik, veliki šampion, čovek unutar sistema, čovek koji je imao problema sa sistemom, nesentimentalni komentator ruske tranzicije, Putinov ministar i senator, jedno od zaštitnih lica Olimpijade u Sočiju. Sve i da je Red Army potpuno običan “talking heads” dokumentarac, sama priča Slave Fetisova i način na koji je izlaže je dovoljan razlog da se film pogleda.
Fetisov je počeo da trenira kod možda najboljeg sovjetskog hokejaškog trenera svih vremena, Anatolija Tarasova. Međutim, u diktatorskoj državi, čak su i likovi besprekorni poput Tarasova bili u opasnosti da budu “obezglavljeni” samo na osnovu volje jednog čoveka. Na njegovo mesto je došao aparatčik Viktor Tihonov koji je pozirao kao veliki stručnjak, a zapravo je samo bio sadista koji je maltretirao igrače koji, opet, kao oficiri Crvene Armije nisu smeli da pisnu. Jer, kako dečija pesma kaže, hokej nije za kukavice. Međutim, kako se ekonomija SSSR-a rušila i kako su subvencije za sport postajale bednije, tako su noseći igrači poput Fetisova, Makarova, Kasatonova i drugih počeli dobijati primamljive ponude od “neprijatelja” iz NHL-a. Dovoljno je reći da se oko toga Fetisov sukobio sa ministrom odbrane maršalom Jazovim. Da, tim maršalom Jazovim kojem je Milošević prerano čestitao na uspešno obavljenom puču...
Naravno, jednom kad su Rusi dospeli u NHL nije sve išlo kao po loju. Igrala se drugačija igra, individualnija i grublja, ni izbliza toliko baletski elegantna i naučno nastudirana kao što je to bio sovjetski hokej. Tek je duboko u 90-ima, kada je Fetisov imao blizu 40 godina, došlo ne samo do pomirenja ta dva sistema nego do svojevrsne fuzije krunisane dvema uzastopnim titulama Detroit Red Wingsa sa dominantno ruskom postavom i filozofijom igre. Podsetimo, u isto vreme je u Rusiji pobedio "kapitalizam" sa svim nuspojavama poput novobogataša i korupcije...
Osim što ima zanimljive sagovornike od kojih je Fetisov možda najsnažnija i najharizmatičnija ličnost, a pored njega su tu njegovi saigrači, američki treneri i sportski novinari, pa i jedan pravi KGB-ovac u penziji zadužen za praćenje i čuvanje (od prebega) igrača na turneji, Polsky zna da im postavi prava pitanja. Ponekad će zbog toga dobiti srednji prst od Fetisova, vrdanje od strane drugih ili makar poneku neprijatnu grimasu na njihovom licu, što znači da je pogodio. Neizgovoreno i neodgovoreno ponekad ima veću težinu nego ono očigledno.
Još jedna stvar u kojoj je Polsky jak je osećaj za detalj. To je demonstrirao u svom prethodnom filmu The Motel Life (2012), predivnoj, tužnoj i snažnoj socijalnoj drami u kojoj je svaki detalj iz teksture filma toliko promišljen i pred nama prisutan tako da ga skoro možemo dodirnuti. Sada nemamo mračnu varijantu Americane. Čak ni raspad SSSR-a nije prikazan dramatičnim ljudskim pričama, niti dosadno kao kakvo predavanje iz novije istorije. Prikazano je zanimljivim živim svedocima i zanimljivim detaljima, kako iz perioda uspona i vrhunca (poput onih predivnih sličica igrača-heroja koje prosto odišu soc-realizmom), tako i onima iz perioda raspada, anarhije i ponovne obnove sovjetskog duha.
Najvažnije od svega, Polsky je uspeo da ukapira i sport, ali da se time ne pokazuje, nego da svoje znanje plasira znalački i diskretno. Hokej je izuzetno dinamičan sport, akcije znaju delovati naprasito, i treba ispratiti kuda se pločica kreće po terenu. Red Army je retko dinamičan i snažan dokumentarac koji poput dobre hokejaške utakmice (sa pauzama) traje 80 i nešto minuta i nijednog trenutka ne posustaje i ne postaje predvidljiv.

Keanu

0
0
2016.
režija: Peter Atencio
scenario: Jordan Peele, Alex Rubens
uloge: Keegan-Michael Key, Jordan Peele, Tiffany Hadish, Method Man, Luis Guzman, Will Forte, Nia Long, Anna Faris

Do mene je. Jednostavno mi ne ide crnački humor. Čak i kad ga razumem, tematika / kultura mi nije bliska. Bill Cosby i Richard Pryor su izuzeci, verovatno zbog patine vremena i kakvog-takvog znanja o istoriji. Ostalo na šta naletim je po pravilu kreveljenje, sa ili bez osvete. Eddie Murphy, Tyler Perry, ma dajte molim vas.

Keegan-Michael Key i Jordan Peele su prošli mimo mene, ali su, kako čitam, imali veoma uspešnu emisiju na kanalu Comedy Central (koji takođe ne pratim), pa su rešili da svoju rutinu prebace u drugi format. I tu dolazimo do drugog problema koji nije samo stvar moje perspektive: transfer sa televizijske kratke i brze forme na formu celovečernjeg filma koja zahteva određenu metodologiju i osećaja za ritam i promenu tempa po pravilu ne ide glatko. Sklapanje manje ili više skečeva u suvisli film sa glavom i repom teško ide. Razvlačenje jednog skeča ili štosa na ceo film je dokaz kriminalne lenjosti u pisanju. Pa čak je umetnost u filmu potrefiti “running joke”, što je osnova svega u kraćim komičarskim formama.
Moram reći da Keanunije katastrofalno loš film. Ima nekog šmeka i šarma, ima glavu i rep i uz to se ne svodi na prodavanje fora i fazona. Uz obilje datiranih ima i nešto “evergreen” pop-kulturnih referenci, nešto zanimljivih pogleda na društvo iz crnačke perspektive i nekoliko downright smešnih momenata koji su lepo izgrađeni i prodati. Vidi se da se glumci poznaju sa ko-scenaristom i da reditelj zna svoj posao. Ali se isto tako vidi da dolaze sa drugog medija i da imaju televizijski “mindset”.
Naslovni junak, nazvan po najboljem lošem glumcu na svetu, je mačak, i to izrazito simpatičan. Njega upoznajemo među prvima u uvodnoj sceni koja nas navodi na krivi trag: tokom nimalo komične pucnjave i obračuna bandi u pogonu za proizvodnju droge. Mačak se izvlači uz glasnu i dramatičnu muziku koja ga prati. Mačak ima mozga.
Drugi krivi trag je ono što ćemo prvo sledeće pomisliti: eto nam igranog filma iz mačije perspektive. Tako mačak završi kod cendravog i napušenog Rella (Peele) kojeg je upravo ostavila devojka, pa mu slatko životinjsko društvo dobro dođe kao terapija. Pojaviće se i ljudsko društvo u vidu njegovog (belački) uglađenog rođaka Clarenca (Key) koji je poslao ženu (Long) i dete na odmor, pa ima vremena za bleju i zajebanciju.
Međutim, kad njih dvojica odu da pogledaju najnoviji film sa Liamom Neesonom (koji se btw tako i zove, solidna fora, mada svejedno očita), neko upada u Rellovu kuću, pravi haos i otima Keanua. Prema saznanjima Rellovog dilera (Forte), počinioci su Blipsi pod vođstvom psihopate Cheddara (Method Man), otpadnici od Bloodsa i Cripsa, a u kuću su upali greškom tražeći njega i njegove zalihe. Fini i pristojni Rell i Clarence su rešeni da nađu i ako treba otkupe mačka, pa pred Cheddarom poziraju kao dvojica okorelih gangstera i žurka može da počne.
Fore i fazoni se nižu, nešto od toga izgleda bolje, nešto se besomučno ponavlja, a nešto treće je čisti bljesak inspiracije. Teme su tu brojne, neke odigrane kako treba, druge samo načete (poput teme Clarencovog papučarstva i ženine želje da on pokaže svoje ja, mada ne previše). U tom smislu je Nia Long odveć lako potrošena, a njen pod-zaplet se čini nedorađenim.
Recimo, jedna od centralnih tema i izvora humora je šta znači to biti “pravi crnac”, što njih dvojica finih i pristojnih šmokljana sigurno nisu, kroz šta se provlači i nadgornjavanje koga su više maltretirali u školi od njih dvojice, pokazivanje ožiljka od operacije “kolegama” iz bande uz složenu ludačku priču, a najviše jezik i način izražavanja. Fini “twist” na to je lik Rellovog komšije-dilera koji je belac potpuno uvučen u pozu opasnog crnje, dok su njih dvojica slika i prilika srednjeklasnog (belačkog) života. Drugi štos koji se iz toga razvija je Clarencovo forsiranje Georgea Michaela kroz ceo film, sa smišljenom gangsterskom pričom ili ne. Da, Clarence voli da kenja, ali mu to prolazi.
Ako ćemo o trenucima inspiracije, tu je “set piece” sa dostavom na hollywoodsku kućnu sedeljku. Anna Faris igra fikcionaliziranu i na stereotip svedenu verziju same sebe, a žurka od čudačke postaje otvoreno ludačka, robovlasnička i sadistička. Rell koji je tu prisutan sada već ima lažno ime i gangstersku pozu, ali ne uspeva najbolje da sakrije kolika je pičkica, posebno kad se vade pištolji, noževi, katane... Dosta je tu očiglednog humora koji ubija kreativnost glumaca, ponajviše Tiffany Hadish svedene na “gangsta bitch” stereotip, ali Anna Faris u toj jednoj podužoj sceni svakako daje sve od sebe i uživa u improvizaciji.
Još jedna stvar koju treba pomenuti je reakcija svih u filmu na Keanua, to univerzalno oduševljenje i nalet slatkastih emocija kao u slučaju smešnih mačijih video-klipova koji su harali i još uvek haraju internetom. Dok se to na televiziji i u stand-upu može prodavati do beskonačnosti i nazad, na filmu to ipak deluje prilično usiljeno. Da, ok, slatke mačke su slatke sa ili bez ironije prema ljudima koji se u njihovom prisustvu ponašaju kao retardi, ali svejedno se to ne može furati kroz ceo film.
Sve u svemu, Key i Peele su uigrani tandem sa prirodnom hemijom, pa njihova “high concept” avantura deluje nešto manje usiljeno nego što bi to bio slučaj sa dvojicom slučajno spojenih komičara ili pseudo-akcijaša u komičarskim ulogama. Ali, da se ne lažemo, takvih filmova smo se već nagledali. Ciljna grupa su verovatno bili njihovi fanovi koji su ih pratili na televiziji i kojima je “još istog” sasvim probavljiv, dapače poželjan koncept. Gledaocu padobrancu koji nije fan nezahtevnog humora to neće biti tako zanimljivo. Istina je da se bar pola filma može otpisati kao redundantno, kao što je istina da bi sa malo proširenim materijalom njih dvojica mogli furati celovečernji stand-up ili možda jednu sezonu serije. Na filmu to jednostavno deluje neujednačeno i ne baš elegantno.

Manhattan Night

0
0
2016.
scenario i režija: Brian DeCubellis (prema romanu Manhattan NocturneColina Harrisona)
uloge: Adrien Brody, Yvonne Strahovski, Jennifer Beals, Campbell Scott, Steven Berkoff, Linda Lavine

Roman Manhattan Nocturne Colina Harrisona izašao je 1996. godine. Iste godine izašao je i Lummetov procesni triler Night Falls on Manhattan. Čudna podudarnost, lokacija i doba dana, ništa više od toga. Reditelj video-spotova Brian DeCubellis je navodno još 1999. godine krenuo u slaganje finansijske konstrukcije da otkupi prava i snimi svoj celovečernji filmski prvenac. Potrajalo je i konačni rezultat potpomognut producentskim integritetom glumaca je pred nama. “Lionsgate presents” lepo zvuči, ali šta se iza toga skriva?
Nomen est omen. Manhattan Night je noir. Sa sve muzikom na saksofonu i “hard boiled” naracijom glavnog lika koji se, naravno, i sam čudi kako se baš toliko upetljao. On (Brody) je tipičan slučajni heroj, piskaralo u crnoj hronici jednog tabloida kojem se jednom posrećilo da pronađe telo pre policije, što je iskoristio da od reportera postane kolumnista. Od tada praktično živi od stare slave, zapravo ne istražuje, nego otaljava tekstove o newyorškom podzemlju. Naravno, oženjen je vernom suprugom (Jennifer Beals, onom ženskom iz Flashdancea, sada skoro neprepoznatljivom i neiskorištenom) i ima dvoje slatke dečice i svi oni žive u kući ušuškanoj između newyorških nebodera.
Takođe, imamo i tipičnu noirovsku “femme fatale” koja će ga (namerno ili ne) uvući u pičvajz. Ona je, logično, elegantna plavuša i igra je Yvonne Strahovski, jedna od onih Dexterovih plavuša na koje je serijski ubica visokih moralnih načela tako padao. Uz to, potreban nam je i negativac, pa neka on bude bezosećajni medijski tajkun (Berkoff) koji je upravo kupio novine u kojima naš junak radi i koji govori kao da je život melodrama ili kao da je u stanju da ga učini takvim. Naravno, ne ide ni bez mrtvaca koji se pojavljuje samo kroz flashback momente. On je ekscentrični i teško podnošljivi reditelj (Scott), pokojni muž naše fatalke u nevolji.
Galerija likova je spremna, misterija je zakuvana, tragovi pobacani okolo i prilagođeni duhu vremena (SD kartice umesto starih fotografija), a scenario dovoljno prati događaje iz romana koji je, pak, dovoljno dobro napisan da nas može zabaviti i držati nas u mraku taman koliko treba. Naravno, gutači misterija će sve obrate predvideti na vreme, ali nije faktor iznenađenja baš sve na šta se roman i film mogu osloniti.
Film u velikoj meri iznad vode drže glumci, pre svega Brody koji deluje kao dovoljno čudan tip da bi bio novinar-lešinar, Yvonne Strahovski je dovoljno zavodljiva bez preterane vulgarnosti, pa postaje i ostaje žena sa tajnom, a Berkoff i Scott su dovoljno raspoloženi da svoje od kartona izrezane likove učina koloritnima, iako ne preterano uverljivima. Takođe, DeCubellis pokazuje osećaj za vizuelno, pa uspeva da rekreira atmosferu noirovski opasnog Manhattana bez upotrebe poznatih lokacija, a svom direktoru fotografije Davidu Tumbletyju ostavlja mogućnost da se igra sa raznim formatima slike, od snimaka sigurnosnih kamera, preko home video estetike do snimaka navodno snimljenih minijaturnim špijunskim kamerama sakrivenim u olovke, što je sve plod zapleta sa pomenutim karticama koje su, naravno, zaostavština ludog i briljantnog reditelja koji je pokušao da kamerom uhvati istinu, ma šta to značilo.
Međutim, čak i na prvi pogled nam je jasno da je sve kliše. Od voice-over monologa, preko likova i njihovih znakovitih imena, a naročito prezimena, njihovih motivacija (jeftine psihologije na kile), tragova, obrata, atmosfere koja deluje veštački, modernizacije konteksta koja je nepotrebna i na silu ubačena (naš novinar se žali na internet, Youtube i Twitter, bez neke velike potrebe), pa do seksualnih napetosti koje vode samo do ucena i voajerizma u čemu DeCubellis nevešto imitira De Palmu. Nije kliše sam po sebi loša stvar, ne bi bio kliše da ne radi, ali DeCubellis te klišee ne ispituje i ne propituje, ne kombinuje stare sa novim na neki inventivan način, čak ne ostavlja ni neki svoj komentar. On se njima služi za “paint by numbers” ekranizaciju.

I to jednostavno nije “classy” i “stylish”, što nikako nije preporuka za noir. Ne možeš napraviti “hard boiled” film bez rizika. Opet, Manhattan Night nije ni izrazito smeće od filma, gledljiv je i elementarno zabavan, čak može da vas povuče da odgledate do kraja, ali to jednostavno nije to.

La route d'Istanbul / Road to Istanbul

0
0
kritika objavljena na Monitoru

2016.
režija: Rachid Bouchareb
scenario: Rachid Bouchareb, Zoe Galeron, Yasmina Khadra, Olivier Lorelle
uloge: Astrid Whettnall, Pauline Burlet, Patricia Ide, Abel Jafri, Fawzi B. Saichi

La Route d'Istanbul je korektan, i možda malo više od toga, televizijski film. Takva mu je produkcija, takav stil, takva dramaturgija, i to je očito svestan izbor. Pritom ne mislim na savremenu, produkcijski snažnz televiziju sa velikim glumačkim i autorskim zvezdama kojima su osigurana raskošna sredstva i apsolutno odrešene ruke. Ovo je druga varijanta i, osim modernih tehnoloških dostignuća digitalnog doba (širok format i upeglana fotografija jasnih boja), zapravo deluje staromodno. Što, naravno, samo po sebi nije loše.

Pa ipak La route d'Istanbul je imao premijeru u Berlinu, u programu Panorama gde je pokupio mahom dobre, iako ne baš egzaltirane kritike, što mu svakako dodaje na prestižu i podiže cenu na globalnom TV tržištu. Od festivala se zaustavio još u Splitu, na FMFS, pa je sada na mini-turneji po hrvatskim kino-dvoranama u repriznom programu festivala. I vredi ga sada pogledati, pa makar zbog pretpostavke da na našoj televiziji neći biti prikazan u dogledno vreme.
Dve su povezane stvari na kojima se zasniva privlačnost ovog filma. Prvo, tu je itekako sveža i relevantna tema mladih radikaliziranih Zapadnjaka koji prelaze na Islam i upuštaju se u džihad u Siriji, bilo da su arapskog porekla ili ne. Drugo, ko-scenarista i reditelj Rachid Bouchareb se čini kao prava osoba koja na tu temu može dati suvisli komentar iz raznih perspektiva. Ovaj globalno prisutni alžirsko-francuski autor je kao reditelj i producent stao iza tri filma sa nominacijama za Oscara za strani film, vičan je temama Islama, imigracije, (dez)integracije i multikulturalnosti. Njegov prethodni film Two Men in Town (2014) je kritika nepravedno uzela na zub, ali je jedan od retkih filmova koji prelazak na Islam vidi u pozitivnom, tolerantnom i nenasilnom svetlu. Međutim, za ovu priču je bolja referenca London River (2008), film o dvoje stranaca koji istražuju sudbinu svoje dece nakon terorističkih napada u Londonu 2005. godine.
Perspektiva je ovde ista, roditeljska. Mi pratimo razvedenu sredovečnu ženu Elizabeth (Whettnall) koja živi na selu u Belgiji i čija je kćerka-jedinica Elodie (Burlet) nestala. U početku smo mi, gledaoci, po saznanjima ispred nje, pa možemo uvideti da taj nestanak nije samo uobičajena tinejdžerska “buba”. Pre nego što je otišla, ona je složila video-poruku u kojoj pomera kartice teksta i govori kako je našla svoj put u Alahu. Majka ubrzo saznaje da Elodie ima dečka i da je s njim otišla na Cipar. Međutim, kad sazna da su im sledeće stanice Turska, pa onda Sirija, pale se crvene lampice. Belgijska policija nema mogućnosti, a ni motivacije da pomogne, Elodie je punoletna, pa je majka prepuštena sama sebi i kreće u potragu...
Ono što sledi je klasična priča o strankinji u stranoj zemlji koja ne poznaje mehanizme radikalizacije, niti je o tome ranije razmišljala i koja se pritom konstantno preispituje je li možda pogrešila u odgoju. Sa njom je u prvo vreme na misiji i njena prijateljica (Ide) koja u filmu ima ulogu “đavoljeg advokata” koji postavlja neugodna pitanja i otvara prostor za Elizabethine ljutite monologe. Takođe, turska policija oličena u simpatičnom lokalnom načelniku (Jafri) ima svojih briga većih od toga da lovi (još jednu) odbeglu curu sa Zapada koja je nasela na džihadističku propagandu. Ali majka ne može odustati...
La route d'Istanbul se ne oslanja toliko na unutrašnju dramu, bilo prirodnu, bilo induciranu, kakvu očekujemo u datoj situaciji. Čak ne vidimo ni razvoj likova niti detaljnu karakterizaciju, oni ostaju manje-više onakvi kakvim ih na početku upoznajemo. Ono što tu rešava stvar je vrlo dobar izbor glumaca koji sa malo zadatog materijala uspevaju da ostvare pristojne uloge. Abel Jafri je iznimno simpatičnan kao nervozni i poslom zasuti, a ipak dobroćudni policijski načelnik, a Pauline Burlet je apsolutno uverljiva kao naivna i u toj naivnosti očajna i determinirana cura koja misli da je našla spas. Najbolju ulogu je ipak ostvarila Astrid Whettnall kao odlučna majka. Njen zadatak je bio najteži jer je prisutna u gotovo svakoj sceni, ali svojim prisustvom i izrazom lica uspeva da nam održi pažnju i prenese bol koji njen lik oseća. Pomislite na uspelu kombinaciju tipičnih uloga Melisse Leo i onih kakve u poslednje vreme igra Isabelle Huppert i na pravom ste tragu.
Dodatno, filmu možemo zameriti prilično pešački i predvidljiv scenario koji obiluje očekivanim rešenjima poput “deus ex machina” momenata koji nisu apsolutno ničim izgrađeni i potkrepljeni, a jednostavno deluju zgodno u datom trenutku. Neka vas to ne začudi, film ne ide u dubinu problema i motivacije za radikalizaciju, pa ćemo morati da verujemo na reč čak i nekim sporednijim likovima. Međutim, kao studija slučaja koja bez predrasuda i presuđivanja, ostrašćenosti i jakih emocija prati jedan takav primer, La route d'Istanbul je izuzetno efikasan i informativan, što je verovatno i bio cilj.
Naravno, sve ovo što zameram filmu je primetnije u kino-dvorani, u mraku i sa punim fokusom. Međutim, to ovom filmu nije primarni medij. Na televiziji bi sve to izgledalo dosta drugačije i manje bi smetalo gledaocu zavaljenom u fotelju sa očekivano podeljenom pažnjom. La route d'Istanbul je pre svega izuzetno pratljiv film i kao takav može savršeno poslužiti kao polazna tačka za informiranje o jednoj nažalost aktuelnoj temi. Tu ne mislim samo na ratnički angažman u Siriji, niti na terorističke napade u Belgiji i Francuskoj koliko na činjenicu da su mlade generacije sve izgubljenije, sve izloženije i sve podložnije kojekakvoj propagandi.

The Blackcoat's Daughter / February

0
0
2015.
scenario i režija: Osgood Perkins
uloge: Kiernan Shipka, Emma Roberts, Lucy Boynton, James Remar, Lauren Holly

Pametovati ne znači biti pametan. Stvar je elegancije i na vreme uloženog truda. Treba se potruditi i postati pametan, a posle toga bez muke ostati pametan u različitm situacijama. Pametovanje je obrnut proces: ne trudiš se da napraviš i nadgrađuješ bazu, a uporno se trudiš u različitm situacijama i to uglavnom bez (dugoročnog) efekta. Poziraš tako kao da si najpametniji u prostoriji, a zapravo te čitaju kao otvorenu knjigu. Prazninu je nemoguće sakriti.
Kako to pametovanje izgleda na filmu, pa još u horor-varijanti, na svom primeru pokazuje Osgood Perkins, sin čuvenog glumca Anthonija, u svom filmskom prvencu. Čovek je pokupio šablone i “fraze” (poteze) koje zvuče pametno, razbacao ih bez razumevanja, mentalnog napora ili makar glumačkog talenta da nas ubedi da zna šta čini. Blefirao je, pa ako prođe – prođe. Nije prošlo. Da ga jebeš, praznina odzvanja...
Okruženje internata za devojke ima potencijala. Internati su sami po sebi sablasna mesta koja dosta govore o patološkim odnosima u familijama. Od toga bi se složio dobar psihološki horor kada bi autor znao šta hoće.
I izlomljena struktura sa različitm tačkama gledišta na iste ili slične događaje je takođe vrlo efektna stvar ako je primenjena kako treba. Ali Perkins junior nije Lynch.
Drone kao muzička podloga je dušu dao za horor, posebno onaj sa umetničkim ambicijama, ali čuti isti “loop” po deseti put takođe nije vrhunski zanimljivo.
Zavijeni i višesmisleni dijalozi su uvek blizu da mi upale alarm za proseravanje, ali dosta često su osnovno sredstvo za uspostavljanje misterije.
Ispranost boje je legitiman umetnički potez i čini čuda za atmosferu, ali ne kada se s tim preteruje i kada je samo sebi svrha.
I konačno, spori tempo u hororu nije smrtni greh, naprotiv. Ali tu hipnotičku sporost i izradu atmosfere treba znati naplatiti. Snažnim krajem ili tempiranim obratom. Što da ne, odgovarajućim žanrovskim skretanjem. Videti pod The Invitation. Ne sa ponovljenim “jump scare” momentima koji prolaze samo prvi put, i to možda, i ne sa objašnjenjem u obliku najstarijeg trika ikada. Ne pacerski, dunsterski, bleferski.
Priča je toliko tanka i glupa da mi se ne da trošiti tekst na nju. Zapravo čini se da vrli autor njome samo kupuje vreme fingirajući da nam sprema nešto veliko i bitno. Džaba dobrih glumaca i naročito glumica koje čak uspevaju da svoje utvaraste likove učine makar na trenutak ljudskima kada nema ni najosnovnije poente.
Čak su i naslovi glupi. Februar je mesec u kome se sve to događa. Nije čak ni glupo ime za neki lik. So fuckin' what, zima i sneg, neka izolacija, strašno strašno. I zašto je boja očevog kaputa toliko bitna kada se otac i njegov kaput pojavljuju u jednoj jedinoj sceni koja je možda samo trip? Prosto da čovek poželi generički naslov.
Ne, tu ništa ne valja. U svom dunsteraju Perkins nije čak niti minimalno simpatičan upravo zbog te poze mudraca, zbog toga što misli da je mnogo pametan i umetničari da ga niko ne razume. Kako mali Đokica vidi art-film.

Što me podseti na osećaj posle gledanja Firecrackera koji je makar ponosno nosio sav taj trash i makar postigao to da njegovu bazičnu poentu uvidim, a epske promašaje i nenamerna iskliznuća zapamtim. The Blackcoat's Daughter nije čak ni to. U pitanju je jedan beznadežno dosadan, nepamtljivo usran film koji vetri iz glave odmah nakon pitanja “šta mi je sve ovo trebalo”.

Cell

0
0
2016.
režija: Todd Williams
scenario: Adam Alleca, Stephen King (prema istoimenom Kingovom romanu)
uloge: John Cusack, Samuel L. Jackson, Isabelle Fuhrman, Owen Teague, Stacy Keach

Problem sa plodnim piscima je što se, kao i svi drugi, jednom ipak potroše, a već uveliko napumpanog ega ne mogu sebi da priznaju da im je vreme za penziju, pecanje i pisanje čekova, eventualno. Naravno, i “raja” je kriva jer više voli proverenu konfekciju nego možda kakav dašak svežeg vetra, pa proslavljeni serijski štanceri koji su nekad bili toliko dobri da su postali legende imaju uvek vernu publiku kojoj mogu po milion puta prodati isti štos. Što da ne i istu knjigu? Ili više njih?

Dakle, Stephen King, ali ne stari dobri Stephen King, nego “mogu da prodam kofu govana ako je moje ime na njoj” Stephen King – kralj štanca. Cell je slab, nedokuhan roman čak i za te štancerske standarde. Ništa zato, čak i loši pulp romani mogu postati pristojni pulp filmovi, pa su se studiji sjatili da otkupe prava. Produkcija je, međutim, bila problematična, menjali su se scenaristi, reditelji i glumci, počinjalo se i prekidalo, dok se kao producent i glavni glumac nije ustalio John Cusack i skupio nešto love od zaboravljenog Saban Filma, zonske ligaše na pozicijama reditelja i ko-scenariste (King se i sam uključio u adaptaciju – loš potez), Sama Jacksona za svog “sidekicka” i nekoliko relativno poznatih glumaca za epizodne uloge. Snimanje je završeno 2014. godine, festivali nisu bili zainteresovani za premijeru, pa je Cell proveo dve godine na polici i skupljao prašinu da bi nedavno bio pušten direktno na VOD.
Pripremljeni ste na sranje? Dobro. Glavni lik nije pisac. On je strip-crtač. Isti kurac. Naravno, odvojen je od svojih najmililih svojom zaslugom i eto sada mu je baš zgodno da se s njima pomiri. Nalazi se na aerodromu u Bostonu i razgovara sa (bivšom) ženom telefonom. Iscuri mu baterija, pa se prebaci na fiksni. U tom trenutku, svako ko razgovara preko mobilnog telefona (što će reći većina aerodromskih čekača) počinje da se ponaša čudno. Nakon početne agonije, oni postaju nekakvi zombiji koji napadaju nezaražene ljude.
Naš junak se slučajno izvuče sa još nekolicinom koji su se sakrili u metrou. Tu mu se pridružuje i “sidekick”, vozač metroa koji nema nigde nikoga, pa može da ga prati u njegovim akcijama. I počinje kombinacija filma katastrofe i filma ceste u različitim okruženjima, od gradskog do čiste i netaknute prirode na kojima će naš dvojac skupljati još pomoćnika koji će, pak, preživljavati jedno duže ili kraće vreme, kakva im je već sudbina. Naš pisac, ovaj, stripadžija želi da pronađe svoje, odnosno ono šta je od njih ostalo, ostali nemaju kud. Susreti sa slučajnim preživelima, upoznavanje sa kosmologijom (ti zombiji će kad – tad evoluirati), razmenjivanje mudrih misli i “šokantni” obrati vidljivi iz daleka i sav taj džez.
Ako vam je na pamet palo da je ovo jeftinija, budalastija verzija 28 Days Later (koji mi takođe nije među omiljenima) sa primesama drugih filmova i serija a la The Walking Dead, potpuno ste u pravu. Kartonski likovi izrezani iz šablona, agilni zombiji koji tehnički nisu zombiji (nisu oživeli mrtvaci i ne jedu samo mozak), ali im je glavna karakteristika (zajedništvo bez mozga) ista, neravnopravna borba, promena pravila igre, jeftina i užasno tupa poenta, a na koncu čak i dvostruki-trostruki kraj po sistemu kako ko voli, pa šta ćete proglasiti za javu, a šta za san...
Hoćemo još malo? Neinspirativna režija koja u najboljim momentima dobacuje do korektne, a u onim lošijim deluje amaterski i istovremeno pretenciozno (bilo da je tu u pitanju loše odrađeno rušenje aviona na početku ili izbor muzike za kraj). Onoliko wtf momenata i ideja, uključujući i scenu u kojoj naši dotad nevini junaci postaju okorele ubice zombija. John Cusack koji glumi Nicolasa Cagea. Samuel L. Jackson koji je u životu odbio manje uloga nego Nicolas Cage. Stacy Keach u sceni i po filma. Negativac koji neće nikoga uplašiti. Nerazjašnjena funkcija protagoniste u novom svetu – je li on vizionar ili je neki kurčevi Odabrani?
A poenta? Staračko obrušavanje na tehnologiju koja je toliko već bila prisutna još dok je King pisao roman, a samo evoluirala do trenutka snimanja filma. Ako ćemo pravo, tehnologija utiče na nas, anestezira nas i pretvara u konzumente, ali to nije ni naročito nova ideja ni naročito odgovarajuća metafora, da ne pričamo o odsustvu neke pametnije i dublje razrade. Negde u pozadini provejava meditacija o psihologiji mase, ne samo kod zombija, nego i kod preživelih ljudi i evolucija tih istih zombija u nekakvu “organsku mrežu organizama”.
Gledljivo? Ipak da, premda potpuno predvidljivo i nepamtljivo. Loše? Svakako, premda ne katastrofalno. Preporuka? Da li se šalite? Ni za fanove. Cell je potpuno nevredan pažnje.

The Ballad of Exiles Yilmaz Guney

0
0
2016.
režija: Ilker Savaskurt
scenario: Paul Hallam, Mehmet Kala

U skladu sa aktuelnim istorijsko-političkim trenutkom, filmski festivali su ove godine obeleženi pitanjem izbeglica. To važi i za one velike, poput Berlina na kojem je trijumfovao dokumentarac o Lampedusi Fuocoammare, ali i za one manje poput Crossing Europe u Linzu, IFFI u Innsbrucku i Kino Otoka u Izoli. Jasno, treba nešto reći i na sudbine tih nesrećnih ljudi skrenuti pažnju (kulturne) javnosti, i navedeni festivali su tu manje ili više ispunili svoj zadatak, ali na tom mestu može doći do nekoliko kontra-efekata.

Prvi od njih je svakako šum i inflacija koja se na taj način stvara. U sve većem broju naslova se gube i devalviraju oni koji su zaista relevantni, kako filmski, tako i socijalno. Drugi problem je prigodnost: jedni potencijalni sagovornici su voljni da budu snimljeni, drugi ne, pa se tako makar minimalno distorzira istina kojoj autori, ako su pošteni, teže. Treći problem se može gledati kao stvar preferencija: usled reke bezimenih izbeglica koju imamo danas, skloni smo da zaboravimo neke izbeglice iz prošlosti i one čija su imena ipak značila nešto. Možda je i njihova patnja, premda to nije patnja običnog čoveka, zaslužila svoju priču, ali ona će doći do malog broja ljudi.
Yilmaz Guney je svakako jedan od onih koji su zaslužili da se njihova priča čuje. Prvo zbog svoje karijere na filmu: bio je glumac, kasnije scenarista i reditelj, svojevrsni revolucionar koji je uveo neorealističke motive i socijalni angažman u turski film i, ne manje značajno, pokrenuo kurdski film u Turskoj. Zatim i zbog aktivizma, umetničkog i političkog angažmana. Sin dvoje radnika, neuspešni student prava i ekonomije, veliki glumac i autor, bio je borac za pravdu i prava Kurda, ubeđeni socijalista, pisac, mislilac, heroj često zatvaran pod sumnjivim optužbama i osuđivan u montiranim procesima.
Bio je jedan od retkih filmskih autora koji je režirao iz zatvora preko proxy-reditelja i detaljnih uputa koje mu je davao. Bio je jedan od onih koji su toliko čeznuli za slobodom da mu je beg uspeo (skoro kao na filmu), dobitnik prve Zlatna Palme za tursku kinematografiju (i to za zabranjeni film Yol), autor koji je umro “u sedlu”, na projektu, režirajući svoj poslednji film Duvar. Otišao je prerano i otišao je u legendu...
Dokumentarni film Ilkera Savaskurta bavi se izbeglištvom i poslednjim godinama života Yilmaza Guneya, kao i snimanjem njegovog poslednjeg filma, što je i centralna tačka na kojoj se prelamaju brojna pitanja. Film Duvar bavi se decom i tinejdžerima u turskim zatvorima od kojih su neki tu čak i rođeni. Film slika njihov svakodnevni život, odrastanje, patnje i nade u jednom iznimno opresivnom sistemu.
Nakon Zlatne Palme za zaista izvanredni Yol, Guney je dobio status ikone u evropskim levičarskim umetničkim krugovima i brojni filmski profesionalci su hteli da rade s njim. Međutim, Guney je insistirao na apsolutnom naturalizmu i celokupnu produkciju smestio u derutni zamak. Za glumce je izabrao naturščike, što kurdske, što evropske i sve ih tamo smestio da manje ili više žive tamo gde i snimaju u sličnim uslovima kao likovi koje igraju. Isti tretman je pripremio i za ekipu. Snimalo se od jutra do mraka, sa dosta pažnje posvećene uverljivosti svakog detalja, svakog pokreta i svakog pogleda. Iskustvo snimanja je bilo intenzivno...
Međutim, kako to obično biva, niti je sloboda umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj, niti su se uvereni socijalisti na rečima pokazali kao uvereni socijalisti na delu. Jednostavnije rečeno, Guneyev život i rad u Francuskoj nije bio onakav kakvim ga je zamišljao, kao što ni za njegove saradnike rad sa kurdskim filmskim genijem, “Ružnim Kraljem” kako su ga zvali, nije bio po njihovom ukusu i njihovim standardima. Ipak su dolazili iz različitih svetova. Glupo bi bilo reći da je slavnog autora to dotuklo. Ipak je to bio rak, ali i generalna potrošenost usled burnog i često mučnog života. Jednostavno, više nije imao snage da se bori.
U svojih 70-ak minuta trajanja, The Ballad of Exiles je vrlo klasičan dokumentarac sa statično posednutim “talking heads” sagovornicima, scenama iz Guneyevih filmova i arhivskim fotografijama. Iako njegova realizacija nije nimalo inovativna, vrlo je dostojanstvena i dostojna svog subjekta prema kome pokazuje samo poštovanje. Razlog da ga se pogleda je njegova informativnost i redak pogled u život i stvaranje jedne apsolutno unikatne ličnosti i jednog od zanimljivijih filmskih autora. Ako će vas ovaj dokumentarac navesti da pogledate Guneyeve filmove, apsolutno je uspeo u svojoj nameri.

Whiskey Tango Foxtrot

0
0
2016.
režija: Glenn Ficarra, John Requa
scenario: Robert Carlock (prema knjizi Kim Barker)
uloge: Tina Fey, Margot Robbie, Martin Freeman, Christopher Abbott, Alfred Molina, Billy Bob Thornton, Nicholas Braun, Josh Charles

Život na putu i festivalski život ima svojih čari. Možda je u pitanju mehur, paralelni svet, ali u njemu se sasvim ugodno osećam. Postajem aktivniji, pametniji, sposobniji, hrabriji, menjam navike, više stižem i postižem. Umesto operativnih pitanja svakodnevice, na scenu stupaju žurke, zabava i inspirativni razgovori o filmu, umetnosti, aktuelnim socijalnim ili večitim filozofskim temama. Možda je moja komparativna prednost u odnosu na neke kolege što se u takve avanture upuštam u proseku po nekoliko dana u mesecu, dok neki od njih skaču s festivala na festival kroz veći deo godine. Možda njihov privatni život zbog tog tramakanja pati. Možda im tako naprosto odgovara. Uostalom, filmski festivali su jedan prijatan mehur.

Ima i mnogo sjebanijih i opasnijih načina da se provede život, isto tako u mehuru. Biti ovisnik o filmovima je mnogo ugodnije nego recimo biti ovisnik o ratu i tragediji. Tu čak ne govorim ni o profesionalnim vojnicima, pa čak ni o vojnim, političkim i humanitarnim administrativcima, njima to po defaultu spada u opis posla. Više mislim na lekare, novinare, reportere i fotografe koji su verovatno imali potpuno drugačije ideje o svom poslu, ali su se navukli jednom kada su osetili adrenalin. Možda se oni privatno zavaravaju tako što misle da spasavaju svet ili makar grade karijere, ali barem su delimično tu zato što “uživaju u vožnji”.
Whiskey Tango Foxtrot je film rediteljskog dvojca Glenn Ficarra – John Requa (I Love You, Phillip Morris; Crazy, Stupid, Love; Focus) po scenariju Roberta Carlocka (Saturday Night Live, 30 Rock) i sa njegovom standardnom saradnicom, komičarkom Tinom Fey u glavnoj ulozi i u ulozi producenta. U pitanju je ekranizacija memoarske knjige Kim Barker o njenim reporterskim danima u Afganistanu i Pakistanu sačinjene uglavnom od anegdota na tragu Altmanovog M.A.S.H.-a. Priča se da je Tina Fey dobila ideju za film posle prikaza knjige u New York Timesu u kojoj je kritičar nazvao lik naratorke, novinarke bez iskustva na opasnim zadacima, likom koji bi na televiziji igrala Tina Fey. Što će reći, glumica/producentkinja je imala dobar razlog za ekranizaciju i za svoju ulogu u filmu.
Ako ste zbog toga pomislili da ćete imati prilike da gledate vernu adaptaciju romana, prevarili ste se. Ne samo da je protagonistkinja preimenovana u Kim Baker i da je njen medij od novina postao televizija (legitimno, žena pred kamerom u ratnoj zoni je interesantniji prizor od žene u hotelskoj sobi za kompjuterom), nego je i ceo pakistanski deo priče (integralan ne samo za knjigu, nego i za taj rad uopšte) ispušten. Tako je i naslov The Taliban Shuffle (termin koji označava šaltanje po različitim frontovima u potrazi za pričom) promenjen u akronim WTF izgovoren u vojničkom slengu. Uz to, likovi su uglavnom kompozitni, a narativ je izmenjen brojnim filmskim pomagalima. Ali na kraju je filmska adaptacija u duhu knjige, a anegdotarna struktura, humor i opservacije su u velikoj meri očuvani.
Naša protagonistkinja je na početku zadužena za pisanje televizijskih vesti “koje čitaju lepi ljudi pred kamerama” i njen život je dosadan i besmislen. Klasika, neudata je i bez dece, ali ima nekog verenika koji će verovatno izleteti iz priče. Zato i prihvata premeštaj u ratnu zonu i poziciju reportera pred kamerama iako o ratnom novinarstvu ne zna ništa. To će je dovesti u brojne opasne, ali i smešne situacije sa vojskom (oličenom u “folksy” generalu kojeg igra Billy Bob Thornton), lokalnim političarima i dužnosnicima (Alfred Molina kao slatkorečivi, ljigavi tužilac) i kolegama novinarima i reporterima (između ostalih Margot Robbie kao iskusnija, prekaljena koleginica i Martin Freeman kao arogantni fotograf koji će joj postati simpatija), kao i sa lokalnim stanovništvom čiju kulturu u početku ne razume, ali vrlo brzo počinje da shvata osnovne modele ponašanja. Za to je od posebne važnosti njen vodič i prevodilac (Abbott). Štos je samo u tome što je sa intervencijom u Iraku i posledičnim raspadom zemlje Afganistan ispao iz fokusa javnosti, pa Kim mora da ide dalje i dalje u potrazi za pričom koja će zapravo biti objavljena i koja će joj osigurati povratak u Ameriku na bolju poziciju od one sa koje je otišla.
Osvežavajuće je to što se Whiskey Tango Foxtrot zapravo vrlo malo bavi ratom, bilo konkretnim u Afganistanu, bilo ratom kao takvim, a akcenat stavlja na lični i karijerni razvoj, poziciju ratnog reportera i paralelni svet – mehur u kojem medijsko osoblje živi u tom ratu. Tu su žurke, alkohol, priče o seksu i poslu, prijateljstva, mentorstva i lične izdaje. U spoljnom svetu se odvija mešavina tragedije i apsurda, naša protagonistkinja to vidi i oseća, možda manje od nekih svojih kolega, a opet više od drugih, ali po tom pitanju ne može mnogo toga da uradi. Pa ipak, to će nedvojbeno uticati na nju.
Štos sa anegdotarnom strukturom je to da je ona sasvim pogodna, čak i poželjna za knjigu takve tematike, više ili manje povezane vinjete i minijature je gušt čitati, ali za transfer toga na film treba biti veliki majstor ili makar imati inspiraciju ili osetiti vreme kao Altman sa majkom svih ratnih vojničkih komedija. Carlock, Ficarra i Requa nisu tog nivoa i u najboljem slučaju mogu napraviti nelošu kopiju Altmanovog modela i prizvati ga u sećanje. Oni svejedno nisu paceri nego filmski profesionalci kaljeni na komedijama i više nego sposobni da nam prodaju po nekoliko brzih i otrovnih fazona koji izazivaju glasan smeh i popravljau utisak, pa čak ni okvir ličnog i profesionalnog napretka nije loša ideja, ima tu nekoliko finih dramskih momenata. Problem je, međutim, sa štakama poput karikaturalno korumpiranog političara, verolomnih kolega i urednika i dosta mlitavo izvedene ljubavne priče koja služi kao uvod za prigodni rasplet filma.
Ne treba se čuditi brzim štosevima i humoru lakih poena. Scenarista dolazi iz miljea televizijske komedije gde je to osnova svega. Loša strana toga su tek skicirani likovi koji glumce dovode u nezgodnu situaciju da se sami snalaze i improvizuju njihovu ličnost. Na televiziji to nije toliki problem, u serijama se likovi detaljnije profiliraju gotovo sami od sebe , za to ima vremena. Na filmu – kako se ko snađe. Ovde su se uglavnom snašli: Billy Bob Thornton je pouzdan glumac i lik vojnika na apsurdnoj misiji mu leži, Alfred Molina je sposoban da dozira komiku, rediteljski dvojac je već sa Focusom dokazao da zna da izvuče ono najbolje iz Margot Robbie, Martin Freeman se snalazi u ulozi šarmantne barabe, a Christopher Abbott je glumac neverovatnog dramskog potencijala.
Tina Fey je više nego logičan izbor za glavnu ulogu ne samo zbog poređenja u književnoj kritici i zbog toga što se poznaje sa scenaristom. Prvo, njenu TV personu (lagano nesigurnu, lagano ćaknutu sredovečnu ženu koja često nema sreće u životu) možemo zamisliti u takvoj situaciji. Drugo, ne treba joj puno prostora da se upusti u improvizaciju i svojim angažmanom produbi lik. Neki će joj zameriti manirizam u glumi koji joj je ostao od televizije, ali to je površno. Mišljenja sam da je u filmskoj glumi zasnovanoj na kameleonskim transformacijama prisustvo glumaca i glumica koje možemo prepoznati po stilu glume čak i lekovito.
Postavlja se pitanje je li etično snimati komediju o ratu koji je za sobom ostavio propale države i koji se kao trakavica nastavlja. Za mene je to pitanje deplasirano i opet ću se pozvati na Altmana: on je svoj film smestio u Koreju, ali se jasno referira na Vijetnam koji je u to doba buktao. Meni je mnogo zanimljivije drugo pitanje: ima li smisla raditi komediju o stranim profesionalcima ne-vojničke struke u ratu koji žive u svom mehuru i paralelnom svetu? Prvo, bilo ih je onoliko. Drugo, domaće stanovništvo oko kojeg se i preko čijih leđa se taj rat vodi je po pravilu prikazano jedino kao deo scenografije i pozadinski šum. Whiskey Tango Foxtrot nije loš film, daleko od toga, iako je neujednačen, generalno je pristojnog kvaliteta sa skokovima prema dobrom, ali na tom planu ne donosi ništa naročito novo, pa je teško naći neke više moralne razloge za njegovo postojanje.

El abrazo de la serpiente / Embrace of the Serpent

0
0
2015.
režija: Ciro Guerra
scenario: Ciro Guerra, Jacques Toulemonde Vidal (prema dnevnicima Theodora Koch-Grunberga i Richarda Evansa Schutlesa)
uloge: Jan Bijvoet, Brionne Davis, Nilbio Torres, Antonio Bolivar, Yauenku Migue

Kao i često u životu, dualnost je nešto što obeležava ovaj film, festivalski mega-hit i ovogodišnjeg kandidata za Oscara. Dualiteti su brojni: civilizacija protiv prirode u okruženju kolonizacije i eksploatacije amazonske prašume u potrazi za kaučukom, katolicizam i šamanizam, napredna i jednostavna tehnologija, materijalno i duhovno, putovanje / istraživanje i ostanak van tokova, napredak i harmonija, san i java, kreacija i destrukcija, sloboda i ropstvo, dobro i zlo, jaguar i anakonda kao glavni elementi simbolike i verovanja amazonskih plemena...

Dualnost je na svakom koraku, pomirenja među suprotnostima uglavnom nema, a i kad ima, ono je neiskreno, iskrivljeno i često groteskno. Zato film prati dva putovanja, odnosno dve naučne ekspedicije pa Amazonu sa sličnom rutom, ali vremeskim odmakom od 30-ak godina. Zato je film zasnovan na stvarnim likovima i njihovim dnevničkim beleškama i fikcijski ih spaja u jednu priču. Zato film nema samo dva stvarna junaka spojena trećim, fikcijskim, ispred kamere, nego i dva junaka iza, reditelja i direktora fotografije. Zato je El abrazo de la serpiente vrlo inovativan, kompletan i zaokružen film iako su njegove osnovne teze dobro poznate.
Dve radnje se izlažu paralelno. Počinju na istom mestu, susretom belog istraživača koji si utvara da je bolji, civilizaciraniji i napredniji od nekog običnog eksploatatora, vojnika ili industrijalca, sa vodičem kroz magični svet reke i džungle. Obojica istraživača, svaki iz svog razloga, traže retku i magičnu biljku imena yakruna. Obojicu ih, isprva nevoljno i podozrivo, na tim putovanjima vodi isti šaman Karamakate koji nije plemeniti divljak već očajni usamljenik koji je svedočio fizičkom i kasnije kulturnom istrebljenju svoga plemena.
Theo (Bijvoet) je antropolog i prvi put ga ugledamo već bolesnog, gotovo na izmaku snaga. Theo putuje sa svojim slugom Manducom (Migue), oslobođenim robom sa plantaže koji mu je i bezrezervno zahvalan i istinski uveren da se u nova vremena (reč je tu o početku XX stoleća) može ići jedino zajedno sa belcima, usvajanjem njihovih znanja i upoznavanjem njih sa specifičnostima plemenske kulture. U tom smislu je Theo za njega spasitelj jer makar pokazuje volju da uči i deli znanja, iako ni on nije imun na belačku taštinu, sebičluk i ignoranciju. Karamakate (Torres) koji ih tada vodi je još mlad i u punoj snazi.
Druga misija je smeštena za vreme Drugog svetskog rata. Evan (Davis) je biolog uglađenih manira koji se za put očito dobro pripremio: govori jezik i kao vodič mu služi Theova knjiga. Karamakate (Bolivar) je tada već star, sumnjičav prema svojim moćima i svoje prethodne istraživačke misije se jedva maglovito seća. Svet prašume se promenio više nego što se to na prvi pogled čini, pravi rat, ne onaj belački tamo daleko, je već odavno gotov i “dobri momci” su izgubili, barem nam to tako autor predstavlja.
Taj rat je sa nama otkako je sveta i veka i sa njima kapitalizma i materijalizma. Nije tu stvar samo taštine ili nekakve neopipljive premoći poput nametanja religije i kulture. Za kolonizatore i osvajače stvar je jasna, radi se o resursima. Za plemena je prvenstveno pitanje preživljavanja, prvo fizičkog, pa onda i u smislu očuvanja tradicionalnog načina života u skladu sa prirodom. Bitka je unapred izgubljena jer su došljaci opremljeniji i uvereni u svoju superiornost. Guerra ne krije simpatije za tu pravednu, očajničku borbu bez šansi jer je perspektiva koju on nudi striktno vezana za Karamakatea i njegovo razumljivo nepoverenje.
Pomirenje je nemoguće jer oni dolaze iz različitih svetova. Svaki pokušaj toga je neiskren i groteskan. Centralno mesto u filmu zauzima jedna kapucinska misija usred šume. Dok smo još sa Theom, tamo živi jedan sveštenik koji je na sebe uzeo zadatak da spasava decu koja su ostala siročad u ratnim sukobima. To spasavanje podrazumeva odricanje od stare vere, jezika i običaja, konverziju na hrišćanstvo, prihvatanje odeće, molitve i ostatka civilizacije, a svaki neposluh se surovo kažnjava. Ono što u toj sekvenci vidimo je surova realnost.
Kada Evan dođe tamo umesto te realnosti imamo nešto paradoksalno i nadrealno. Zamislite svet u kojem je Alejandro Jodorowsky režirao kraj Apocalypse Now: umesto kapucinskog sveštenika i religijske dogme, tamo sada živi pleme urođenika koje se klanja belom mesiji koji je svesno preuzeo / plagirao ulogu Spasitelja Isusa Hrista. Fuzija dva sveta je retko kad izgledala surovije i agresivnije nego u toj sceni.
Na filmskom planu nije teško prepoznati smernice kojima se Guerra vodio. Naravno, uz Coppolu i putovanje vijugavom rekom kao alegorijom za putovanje u srce tame (uma, srca i duše), dosta je prisutan i odjek Herzoga, odnosno njegovih klasika o ludo hrabrim istraživačima protiv žilave i okrutne prirode. Ali za razliku odFitzcarraldai Aguirre, The Wrath of God, ovde razvoj situacije pratimo iz suprotnog ugla, iz ugla starosedelaca. Guerra svoje uticaje poštuje i koristi ih pametno u vizuelnom i psihološkom smislu, ali sve vreme priča svoju priču.
I to, pre svega vizuelno, ali i auditivno izgleda sjajno. Analogna crno-bela fotografija Davida Gallega sa tek jednom scenom sna / halucinacije u boji još više pojačava utisak o impozantnom, predivnom i surovom mestu. Uz zvukove prirode i pažljivo komponovanu muziku, El abrazo de la serpiente deluje zaista impozantno i veličanstveno.
Jedini problem je što takav artistički zamah nije u naročitom skladu sa dobro poznatom pričom koju film priča. Zapravo, čini se da tu jednostavnu priču o različitom tempu (od)umiranja jednog starog sveta u sudaru sa novim i agresivnijim Guerra priča prenaglašeno (ponekad i nepotrebno) kitnjastim jezikom i opterećuje je simbolikom. Ako mu je cilj da ostavi utisak, to uspeva možda i bez toga: glumci su izvrsni od najveće zvezde filma Jana Bijvoeta (Borgman), pa do odlično izabranih naturščika koji govore tim egzotičnim jezicima, lokacije su prave i impozantne i tempo je vrhunski odmeren. Ono što u celoj priči deluje kao nepotrebno petljanje je upravo simbolika koja je teškorukaška i često služi da nabije poentu koju je pažljivi gledalac već shvatio. No i pored toga, El abrazo de la serpiente je film apsolutno vredan gledanja, možda i po više puta.

The Look of Silence

0
0
2014.
autor: Joshua Oppenheimer

Ima tome nekoliko godina, The Act of Killing je za sva vremena promenio svet dokumentarnih filmova i u njega pored faktografije (precizne ili podložne manipulaciji) ubacio nadrealizam i umetničku inspiraciju, pa tako ostvario iznimno snažan psihološki utisak. Oppenheimer je krenuo putem kojim se ređe ide i uradio je nezamislivo: snimio je dokumentarac o zaista groznim masovnim politički inspiriranim ubistvima u Indoneziji polovinom 60-ih godina iz perspektive dželata koji su, gle čuda, još uvek ponosni na svoju istorijsku ulogu. Time Oppenheimer nije samo otvorio raspravu o Indoneziji i njenom političkom nasleđu, nego je, svesno ili ne, dotakao pitanje civilizacije i ljudskosti uopšte.
The Look of Silence je nastavak The Act of Killing, ali to nemojte shvatiti doslovno. Ne radi se tu o preteklom ili dosnimljenom materijalu na istu temu, mada delom ima i toga i to u lepo uklopljnoj varijanti: kao dodatni materijal koji se u filmu gleda “in character”. Stil je različit, konzervativniji, a i perspektiva je potpuno drugačija: ovog puta pratimo žrtvu koja traži priznanje od počinilaca, a posledično i pokajanje i pomirenje. Tema je ista, ona iz prošlosti koja se proteže u sadašnjost, kao što je podudarna i činjenica da i u The Look of Silence imamo protagonistu kojeg nećemo tek tako zaboraviti.
U The Act of Killing, to je bio Anwar Congo - bivši gangster, pripadnik paravojske i učesnik u smaknućima komunista, a sada uvažavani čikica. Ovde je to optičar i prodavac naočara Adi, dobroćudni i humani čovek koji traži istinu o ubistvu svog brata kojeg nije upoznao (čini se da je Adi svojim starim roditeljima, ako ne zamena, a onda makar “proxy” za pokojnog brata koji je pogubljen 60-ih) i koji u tu svrhu propituje svoje susede, sugrađane, čak i rođake koji su u tome učestvovali. Cilj je prvo otkriti detalje i motive za ubistvo (brat je možda bio komunista, a možda i ne), a onda i promeniti paradigmu u kojoj se ubistva oko milion ljudi opravdavaju idiotskim patriotskim sloganima i naivnim manipulacijama koje počinju još u školi.
To će ići malo teže jer su nekadašnje ubice sada uvaženi članovi društva: vojska, policija, državni činovnici, političari, zapravo ključni ljudi sistema. Čak i ako racionaliziramo zašto bi oni svoja zlodela (a tu ima svega i svačega) pospremili pod tepih, fascinantno je to da su oni i nakon 50 godina čak ponosni na to što su uradili, čak su spremni da to urade ponovo ili makar time prete. Adi se smirenošću i upornošću bori protiv anti-civilizacijske paradigme (čak i bivši nacisti makar fingiraju kajanje za svoja nedela, što u Indoneziji nije slučaj), i u toj svojoj borbi najverovatnije neće uspeti.
To što je on po struci optičar koji to koristi da dolazi starijim ljudima u kuće i pita ih o prošlosti je možda nenamerna, ali izuzetno uspela metafora. Otkazivanje vida sa godinama je rešiv problem. Slepilo za ljudskost i moral je mnogo teže rešiva stvar. Kao i protagonisti The Act of Killing, (verbalni) antagonisti The Look of Silence su spremni da kažu i čak pokažu kako su ubijali, da o tome govore pred svojim najmilijima i od njih uživaju podršku i zaštitu (samo je kćerka jednog ubice uputila izvinjenje, ali i to više refleksno, pre pod utiskom Adijeve smirenosti i prijaznosti nego usled razumevanja šta se tu zapravo dešavalo) i o tome pišu memoarske knjige i slikovnice.
Joshua Oppenheimer je došao u Indoneziju početkom ovog milenijuma kako bi napravio dokumentarac o posledicama globalizacije i globalnog kapitalizma i tek je tu upoznao lokalnu kulturu i istoriju i pronašao temu. Ideja mu je bila zapravo da napravi klasičan dokumentarac o ubistvima i žrtvama, ali je naišao na prepreku. Malobrojne preživele žrtve i njihovi rođaci nisu bili spremni da o svom iskustvu govore javno jer je njihova stigma još prisutna i žive u strahu od osvete. Sa druge strane, vinovnici zločina s tim nisu imali nikakvog problema, čak ni srama ili običnog ljudskog žaljenja. Tako nije bilo teško naći sagovornike za The Act of Killing, dok je Adi pre iznimka nego pravilo u tom društvu.
Sama postavka The Look of Silence je drugačija i klasičnija i to nije nužno loše. U pitanju je vešto izveden, psihološki produbljen, snažan i dirljiv dokumentarac sa porukom. Međutim, ipak dolazi posle The Act of Killing koji je zaista bio izniman, nesvakidašnji film koji je gađao i pogađao direktno u glavu i stomak. Ma koliko bio dobar, The Look of Silence teško može dostići taj nivo angažmana od gledaoca, ali je zato sjajan dodatak. Apsolutna preporuka i dalje stoji


Midnight Special

0
0
kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
scenario i režija: Jeff Nichols
uloge: Michael Shannon, Joel Edgerton, Jaeden Lieberher, Adam Driver, Kirsten Dunst, Bill Camp, Scott Haze, Sam Shepard

Neke filmove možemo oceniti prema onome što vidimo i čujemo, odnosno što nam autor pokazuje i govori, a za neke je potrebno i malo vere kao nekog čarobnog sastojka. Iako Midnight Special vrvi od elaboriranih i vrlo precizno postavljenih detalja koji film čvrsto vezuju za svet modernog američkog Juga i mitske Americane, te elemenata žanra i neskrivenih citata drugih, legendarnih žanrovskih filmova, ipak nam je potrebno nešto s one strane razuma da bismo ga doživeli na pravi način. Potrebna nam je vera, ne nužno u višu silu ili kosmologiju sveta (iako Midnight Special nosi žanrovsku odrednicu “science fiction”), koliko u to da Nichols tačno zna šta radi i šta želi da postigne svakim svojim kadrom i svakom replikom dijaloga.

Fakat je da je Nichols pažljiv i metodičan autor koji bira svoje autorske projekte, zato u celoj karijeri pre Midnight Special ima samo tri dugometražna filma snimljena u nezavisnoj produkciji iza sebe. Fakat je i da ćemo ove godine imati prilike da vidimo dva njegova filma, oba snimljena u studijskom sistemu i oba sa premijerama na velikim evropskim festivalima. U tom smislu je prvi od njih, Midnight Special koji nam dolazi sa berlinskog festivala, manji iskorak iz zone ugodnosti, projekat u principu veran Nicholsovom indie opusu, samo pomeren u smeru žanrovskog filma. Loving koji je imao premijeru u Cannesu i koji očekujemo krajem godine je već druga priča: studijska drama o rasizmu koja bi se mogla umešati u borbu za kipiće.
Još je tu fakata. Michael Shannon koji se profilira kao jedan od glumaca srednje generacije sa najsnažnijim prisustvom na ekranu igra u svakom Nicholsovom filmu. Epizodna uloga Sama Sheparda takođe nije novost za Nicholsa, veliki glumac je iskorišten perfektno u Mudu. Nichols takođe ima nos za decu-glumce i to ovde demonstrira sa izborom Jaedena Lieberhera (to je onaj simpatični klinac koji uspeva da deli ekran sa Billom Murrayem u St. Vincentu) za centralnu i u neku ruku naslovnu ulogu.
Dalje, za Nicholsa su detalji i lokacije užasno važni. Njegov svet je ruralna Amerika (najčešće Jug) nastanjena jednostavnim ljudima, sa svojim starim automobilima, putevima, motelima, benzinskim pumpama, širokim pejzažima, muzikom, “folksy” likovima, pričama i stanjem uma. Nichols se takođe oslanjao na žanrove i pod-žanrove, u Shotgun Stories to je bio “backwoods noir”, u Take Shelter je okruženje bilo pred-apokaliptično, dok je Mudbio pre svega film o (prisilnom) odrastanju, ali je pre svega ostajao u okvirima arthouse kinematografije. Midnight Special je njegov najžanrovskiji film do sada, spoj filma ceste, potere, avanture i SF-a, i to nas dovodi do još jednog fakta. Nichols je vrlo otvoren prema tome šta mu je poslužilo kao uzor i inspiracija: za Mud je to bila proza Marka Twaina, a ovde su to klasici Stevena Spielberga i Johna Carpentera čiji je Starman (1984) poslužio kao model za osnovni zaplet.
Nichols ima i svoj set tema kojima se bavi kroz filmove. To su prijateljstvo, lojalnost, čast, familija, a posebno roditeljstvo i to iz unikatne muške perspektive, dato pre svega kao odnos očeva i sinova, što bioloških, što u socijalnom smislu. Svega toga ima i u Midnight Special uz dodatak jedne sasvim nove teme: filozofske meditacije o izuzetnosti.
Okolišam sa iznošenjem radnje, a za to imam valjan razlog. Midnight Special je jedan od onih filmova koji počinju “in medias res” i postavljaju stvari koje se na prvi pogled čine nepovezanim i kao da imaju funkciju da nas navedu na krivi trag, da bi kasnije postale esencijalne za dalji tok. Tako Roy (Shannon) i Lucas (Edgerton) usred noći odvode dečaka iz zatvorene komune, odnosno religijskog kulta kojim upravlja Calvin (Shepard). Stavljaju naočare za noćno gledanje, gase svetla na autu i nestaju u mraku. Pitamo se jesu li njihove namere časne.
Međutim, dečak Alton (Lieberher) se ne buni, čak deluje kao saučesnik, ako ne i inspirator te noćne akcije. I on ima par naočara, onih za plivanje, ali tu nije reč o imitaciji odraslih nego o nečemu ozbiljnijem. On nije običan dečak, on spava danju, a budan je noću, sluša radio-talase i satelite, govori jezike koje ne razume, spaljuje pogledom i imperativ mu je da bude u određeno vreme na određenom mestu, na hiljade kilometara daleko. Roy je njegov otac, a Lucas, bivši cestni policajac, Royev je prijatelj od detinjstva.
Njihov je zadatak provući se neopaženo do Altonove majke (Dunst), pa onda do tog mesta, a putem ih jure i dvojica Calvinovih ljudi, bivše braće po veri, ali i vladine snage koje predvodi analitičar NSA Sevier (Driver). Sektaši Altona smatraju prorokom ili čak božanstvom, a njegove poruke biblijskim, pa im je on neka vrsta totema, dok državne agencije u njemu vide potencijalno oružje, ali i potencijalnu opasnost.
Sada dolazimo do glavnog i najtežeg pitanja: je li, odnosno koliko je Midnight Special dobar film? Loš svakako nije, ne može biti uz apsolutno doziranu i perfektnu glumu Michaela Shannona, Joela Edgertona, Kirsten Dunst i Jaedena Lieberhera, pa i relativno male epizode Sama Sheparda, Billa Campa i Scotta Hazea. Čini se da je jedino Adam Driver, na putu da posle reboota Star Warsfranšize postane velika zvezda, tu izvukao deblji kraj jer njegov lik ostaje nepovezan i nedorečen, bez jasne motivacije za svoje kasnije postupke. Ne može biti loš ni sa tako postavljenim kadrovima i pažljivo smišljenim dijalozima koji u datom trenutku vrlo malo pokazuju ili govore, ali su svejedno veoma znakoviti samo ako verujemo autoru.
Istina je da Midnight Special nije naročito originalan film, Nichols to i ne krije svim tim pozivanjem na Starmana, Close Encounters of the Third Kind i još nekoliko filmskih naslova. Može se tu iščitati i uticaj serije The X Files, po dinamici su verujući Roy i razumni Lucas solidan pandan agentima Mulderu i Scully, a i mehanika filma je takva da bi se savršeno uklopio kao specijal kakve su kreatori serije radili za kraj sezone. Ali ako to sagledamo u odnosu na ono što nam Hollywood servira u poslednje vreme (franšize, nastavke, remake, restart i reboot varijante starih filmova, iskrižane svetove i filmove stvorene isključivo za postojeću fan-bazu), Midnight Special postaje školski primer filmske zabave starog kova.
I opet dolazimo do presudnog pitanja vere. Odnosno, koliko verujemo da Nichols zna šta radi, pa da možemo pokazati razumevanje i toleranciju za ne baš sitne nedostatke? Recimo rupe u scenariju i motivaciji pojedinih likova koje mogu biti produkt stihijskog skraćivanja, ali i autorovog preteranog oslanjanja na elipse od kojih neke nije zaokružio. Ili tempo filma, namerno spor tako da deluje metodično i podiže nam očekivanja. To radi svoj posao dokle god verujemo autoru da najbolje čuva za kraj. To ovde naprosto nije slučaj, a kraj je možda vizuelno poetičan, ali je apsolutno generičan, na ivici toga da uništi ono što je Nichols sa glumcima i saradnicima brižljivo gradio kroz prethodnih 100 minuta filma.
Prethodni Nicholsovi filmovi, pre svega Mud, su bili vrlo dobri, čak blizu remek-dela. Midnight Special to nije. Možda je to stvar tranzicije iz sveta nezavisnog filma u Hollywood, premda se Nichols izborio za autorsku kontrolu. Možda je stvar pritiska vremena i tempa stvaranja filmova. Nichols je znao da pravi dugačke pauze između projekata, a ove godine ima dva visokoprofilna filma, pa Midnight Special deluje kao da je završen na silu. To opet nije razlog da ga ne pogledate ako ste u prilici. Daleko je od savršenog, ali je svakako vredan pažnje.
Viewing all 2300 articles
Browse latest View live




Latest Images