Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

kontakt: magister.umetnosti@gmail.com

older | 1 | .... | 21 | 22 | (Page 23) | 24 | 25 | .... | 66 | newer

    0 0


    2015.
    režija: Alfonso Gomez-Rejon
    scenario: Jesse Andrews (prema svom romanu)
    uloge: Thomas Mann, RJ Cyler, Olivia Cooke, Nick Offerman, Connie Britton, Molly Shannon, Jon Bernthal, Katherine Hughes

    Kada je osvojio sve što se osvojiti da na Sundance Festivalu (Grand Prix žirija i nagradu publike), Me and Earl and the Dying Girl je postao film o kome se mnogo priča u kritičarskim krugovima. Uostalom, filmovi o odrastanju po motivima “young adult” književnosti su u neku ruku klasik, pa ne treba da čudi da je ovogodišnji pobednik prestižnog američkog indie festivala koji inače dolazi iz eminentne nezavisne produkcijske kuće Indian Paintbrush (Wes Anderson radi s njima) odmah našao hollywoodskog distributera. Dodajmo na to činjenicu da se ovaj film naslanja na prošlogodišnji iznenađujući hit The Fault in Our Stars, opet imamo relativno poletni tretman teme koja u principu služi za festival krokodilskih suza, i publicitet kritike, festivalske i redovne publike je zagarantovan. Finansijski rezultati nisu doduše tako impozantni, ali nije to ni poenta takvih filmova.
    Zapravo, dosta toga je rečeno u naslovu. Imamo naratora Grega (Mann), tipičnog predstavnika moderne, anksiozne i zbunjene srednjoškolske omladine koji se ne snalazi u socijalnim situacijama (i situacijama generalno, mislim, maturant je i nema pojma gde će, šta će i da li će uopšte studirati) i zato kontakte održava na najpovršnijem mogućem nivou. Ako je moguće, sa svima na zdravo-zdravo, roditeljska pitanja izbegava i sve u tom fazonu. Klasična varijanta, keva (Britton) lagano smara, ćale (Offerman) je tip koji je večito u kući, u bade-mantilu i bos, fura internacionalnu i često morbidnu hranu i gleda slične takve filmove.
    Njegov jedini prijatelj, iako ga on naziva kolegom je Earl (Cyler) sa kojim deli ljubav prema stranim i art filmskim klasicima, što njih dvojica iskazuju pomalo ironičnim, namerno retardiranim kratkim parodijama. Neki od njihovih naslova su A Sockwork Orange, Monorash, Brew Velvet, 400 Bros, Death in Tennis, 2:48 PM Cowboy... Oni su kao Troy i Abed iz Communitija, samo bez toliko znanja, veštine i reklo bi se čak istinske ljubavi za filmove. Obojica, naravno, imaju strahove od žena, odnosno cura. Gregove teorije se pretvaraju u stop-motion animaciju, dok se Earl brani infantilnim govorom koji nekako pre ili kasnije završi na sisama.
    Umiruća devojka ima leukemiju i zapravo je jedna od Greggovih usputnih školskih poznanica. Ali njihove majke se poznaju, pa je Gregg utlačen od strane svoje da svoju školsku drugaricu Rachel (Cooke) poseti i malo se sa njom podruži. Iako je njena majka (Shannon) od starta lagano pripita neprijatno entuzijastična, Rachel nije oduševljena posetom. Ne želi sažaljenje, posebno ne od pajsera kao što je Greg. No, on će je pridobiti svojim humorom i upornim angažmanom oko nje, ona će postati deo ekipe sa njim i Earlom, a kada se njeno stanje pogorša, njih dvojica će na pobudu zgodne cure Madison (Hughes) pokušati da snime film za bolesnu prijateljicu.
    Referenca na The Fault in Our Stars je očita, i ishod je isti. Tu ne govorim toliko o priči, Greg kao narator je “spoila” na načine koji su meni nezamislivi, koliko o poenti: nehajni, egocentrični momčić će preko druženja sa umirućom devojkom naučiti neke važne lekcije iz života. Ipak razlika ima. I pored auto-ironičnog humora, The Fault in Our Stars je “bona fide” plakalica od početka do kraja, dok je Me and Earl and the Dying Girl za nijansu razigraniji i poletniji film, barem u većem delu. 
    To se vidi i po tonu pripovedanja (koji se hvata i škole i klasičnih školskih podela po klikama i sub-kulturama i klasičnih teen problema), i po dosta artističnoj kameri koja često hvata čudne uglove, a i po tretmanu protagoniste i njegovog okruženja. Razlika je i u tome što Me and Earl and the Dying Girl odmah u startu seče sve melodramatske klišee, narator nam odmah objašnjava da tu neće biti reči o ljubavi, nego o prijateljstvu.
    Kritika se raspisala i oštro podelila po pitanju ovog filma. Neki ga nazivaju hrabrim, toplim i iskrenim, drugi ga smatraju veštačkim, više isfoliranim nego ispoliranim i stereotipnim na granici uvredljivosti. I jedni i drugi mogu biti u pravu, jer su u pitanju sasvim legitimna tumačenja istih stvari koje gledamo pred sobom na ekranu. Neke stvari su, međutim, očite. Mladi glumci su apsolutno sjajni u svojim ulogama, ležerni i nadahnuti, a Olivia Cooke ide u nesuđene emotivne dubine za tako mladu glumicu ograničenog iskustva. RJ Cyler je toliko simpatičan i opušten da nam može promaći da je njegov lik bazično crni “sidekick” belom protagonisti, jedan od onih koji žive u ruševnim kućicama i imaju debilnog, nasilnog brata sa opasnim psom, i da bez njega ne bi imao šta tražiti u filmu. Thomas Mann isto uspeva da nađe balans tako da njegov seronja od lika bude barem interesantan seronja. Što je najvažnije, njihova ostvarenja ne stoje samo sama za sebe, nego je količina hemije u zajedničkim scenama zavidna. Kod odraslih stvari stoje malo drugačije i tu u prvi plan ispadaju problemi sa pisanjem likova. Oni su jednostavno redom suviše jednodimenzionalni pa je karikaturalnost u izvedbi tih nekoliko osobina skoro neizbežna.
    To nas dovodi do problema pisanja za film kao takvog. Jesse Andrews je debitant u svakom pogledu. Ovo mu je prvi roman i prvi scenario, a pritom je napravio grešku da je sam radio adaptaciju. Istina je da niko ne može poznavati delo kao njegov pisac, ali je takođe istina da će pisac biti manje sklon neophodnim izmenama kako bi delo prilagodio novom mediju. Dok su u romanima pojedini pasaži za skretanje pažnje sa glavnog toka radnje po pravilu dobra stvar jer su relaksirajući, u filmu su problematični jer često ne vode nikuda. Sve oko škole i školskog eko-sistema, od grupica preko profesora istorije (Bernthal) pa do Gregovih obaveza i dilema možda nisu višak sami po sebi, ali retko funkcionišu, razvlače trajanje filma i opterećuju glavnu priču.
    Režija je tu predmet diskusije. Po svemu što vidimo, Gomez-Rejon bi očito vrlo rado pokazao šta on zna i ume, od korištenja animacije, preko vizualizacije tih parodijica i posveta i ubacivanja referenci do kompozicije kadra. Kao i kod svakog početnika, nešto uspeva (kao popunjavanje prijavnice za fakultet praćene imitacijom Herzoga, kako u glasu, tako i u sadržaju onoga što bi on rekao ili onaj dugi, fiksirani kadar rasprave između Grega i Rachel koji izaziva neverovatne emocije), a nešto ne (kao većina parodija i često poštapanje sa klišeima, premda je očita njegova namera da to bude komentar, ali reč je tek o blagom “twistu”, ne o subverziji).
    Treba, pak, imati u vidu da je Alfonso Gomez-Rejon samouki reditelj koji je kratke filmove snimao kao zamenu za školske zadatke, a kasnije je radio kao personalni asistent značajnim hollywoodskim imenima, da bi napredovao prvo do pozicije reditelja druge ekipe, pa do televizije, pa konačno do filmskog debija sa Me and Earl and the Dying Girl. Njegova fascinacija filmom je neupitna, ali mu očito treba još prakse da bi našao pravu meru i svoj stil. Ovde isprobava dosta toga, ali Me and Earl and the Dying Girl ostaje na momente usiljeno čudan, tipičan indie film iz Sundance kuhinje. Gledljiv svakako, uglavnom zabavan, na momente nadahnut i emotivan, solidan, možda čak i dobar ali daleko od savršenog.

    0 0
  • 12/20/15--00:00: Ten Thousand Saints

  • 2015.
    scenario i režija: Shari Springer Berman, Robert Pulcini (po romanu Eleanore Henderson)
    uloge: Ethan Hawke, Asa Butterfield, Hailee Steinfeld, Emile Hirsch, Emily Mortimer, Julianne Nicholson, Avan Jogia

    Kako uhvatiti duh jednog određenog sub-kulturnog fenomena, naročito kada je on već dugo vremena mrtav & pokojan, a čak i u svoje “zlatno doba” nikad nije napustio marginu i kada se specifične okolnosti na specifičnoj lokaciji na kojoj je nastao čine dalekim kao nekakvi mitovi? Većina filmova, odnosno većina filmaša ima problema i sa trenutno živim sub-kulturnim, pop-kulturnim i kontra-kulturnim fenomenima. Makar se oni dešavali njima pred očima, oni će često zauzeti distancu i promatrati iste sa ničim zaslužene visine, možda čak i osuđivati.
    U tom smislu, Ten Thousand Saints je izuzetno svetla iznimka koja odabrani milje, “hardcore” i posebno “straight edge” scenu u New Yorku krajem 80-ih godina gleda sa distance, sa relativno malim predznanjem, često zbog toga promašujući suštinu, ali makar sa zanimanjem, toplinom i generalnim osećajem za društvena kretanja u datom periodu. Iskreno sumnjam da su baš i svi na sceni znali o čemu se tu tačno radi, šta to kome predstavlja, pa su mišljenja bila podeljena, a objašnjenja vrludava. Mislim da je štos uspeha i univerzalne privlačnosti ovog filma što u njegovom centru stoji jedna veoma pristojna i iskrena “coming to age” priča.
    Naš narator-junak je Jude (Butterfield) čiji je otac Les (Hawke) napustio kuću u Vermontu nekoliko godina ranije, a iskreni da budemo, matori nikad nije bio baš neki primer za ugled. On je frajer koji će sina prekoriti zato što kupuje lošu travu. Majka Harriet (Nicholson) je makar bila prisutna, iako je pitanje koliko je ona sama mogla pomoći klincu. Jude fura Misfits frizuru i većinu slobodnog vremena provodi sa drugarom Teddijem (Jogia) u onome što srednjoškolci najbolje rade: blejanju, drogiranju lošom travom i još lošijim improvizacijama i fantaziranju o ženskama i velikom gradu.
    U njihov će život gotovo slučajno ući Eliza (Steinfeld), kći Lesove trenutne devojke, bivše balerine Diane (Mortimer), lepa i atraktivna cura iz velikog grada na kratkom izletu. Ona je autodestruktivna koliko i njih dvojica, samo sofisticiranija u tome. Ono, kokain umesto isparenja od razređivača i sve u tom smislu. U pitanju je novogodišnja noć, obojica su zagrejani za nju i situacija polako postaje čudna. Noć će se okrenuti naopako, Jude će dobiti batine, a Teddy će zaspati u snegu i smrznuti se, prethodno napravivši dete Elizi...
    Utučen i depresivan, Jude odlazi u New York kod oca, u njegovu izbu u East Villageu tik pred džentrifikaciju, dok su tamo još živeli beskućnici i skvoteri, sa ciljem da promeni okolinu, i tamo pronađe Teddijevog brata Johnnija (Hirsch), kao i Elizu. Johnny je “straight edge”, pevač skupine Army of One, ne pije, ne puši, ne drogira se, i nema želju da povali svaku žensku koju vidi. Pored toga je i Hare Krishna, pa će njih troje postati ad hoc familija formirana na principima čistote, iskrenosti, prijateljstva i pomaganja. Jesu li oni u biti naivni i može li njihovo zajedništvo opstati u realnom svetu? Koliko uopšte takav aranžman koji su oni osmislili može biti iskren? Koliko je čovek po definiciji sebičan?
    Hemija između troje mladih je predivna. Njihovi odnosi su uverljivi. Likovi su organski, detaljno napisani još u romanu i savršeno preneseni u drugi medij. Troje glumaca nemaju nimalo jednostavne zadatke, ali su im dorasli, pa sve tri uloge imaju slojevitost i emotivnu dubinu. Emile Hirsch ima nekoliko replika koje je skoro nemoguće izgovoriti sa naivnom ozbiljnošću, ali mu to nekako uspeva. Za Hailee Steinfeld znamo šta može, još od prve filmske uloge u True Gritbraće Coen, i ovde uspeva da pronađe pravu nijansu i savršeno kanalizira strahove, frustracije i zbunjenost cure koja je ostala trudna u tinejdžerskoj dobi i koja očito ne zna gde će sama sa sobom. Njen partner iz “young adult” filma Ender's GameAsa Butterfield se takođe pokazuje kao veoma sposoban mladi glumac na koga treba računati u budućnosti, istovremeno igriv i dovoljno ozbiljan da ne odvuče svoj lik prema nekom od tinejdžerskih klišea.
    Odlično su raspoloženi i stariji koji su manje ili više zaduženi za komediju. Nije to neka blentava komedija u kojima su oni neki šašavi matorci posmatrani iz vizure klinaca, jer ni ti klinci više nisu toliki klinci nego su na pragu odrasle dobi. Iako su njihovi postupci ponekad sebični i ljutiti, mi zaista možemo iza njih videti brigu i želju da se uradi najbolje moguće. Emily Mortimer je pomalo drvena, ali takav joj je i lik, ali ta ukočenost je potpuno u funkciji zajedničkih scena sa ostalima. Nasuprot njoj Julianne Nicholson je skoro eterična kao Harriet, a njih dve će imati jednu antologijsku zajedničku scenu u izuzetno čudnim okolnostima i atmosferi.
    Naravno, Ethan Hawke je glavna zvezda filma iako je njegova uloga gotovo epizodna. Neminovna su poređenja sa ulogom koju je odigrao u Linklaterovom Boyhoodu, ali sličnost između dvojice likova je površna i svodi se na to da su obojica neodgovorni, zabavni ćalci. Les je njegova apsolutno savršeno dozirana kreacija, tip čoveka koji će sinu uz džoint gotovo nehajno izbrbljati tajnu koja se inače čuva, i koji će pravila kuće, opet uz džoint, postaviti u stilu “javi se ako kasniš i nemoj da glaviš cele noći”. Da, on je sebičan i egocentričan, ali je i pored toga dobar čovek koji traži najbolje rešenje za situaciju, svakako komičan (film živne kad se on pojavi), ali nipošto karikaturalno blesav.
    Jedna od stvari koje film savršeno pogađa je nabačena tema za razmišljanje o različitim vidovima pobune, vezano sa sub-kulture, ali još više za aktuelni trenutak u društvu. Troje starijih kao tipični “baby-boomeri” su postali hipici, ludirali se i jako cenili svoja prava i slobode stečena pobunom protiv konzervativne generacije svojih roditelja. Troje mlađih se kroz “straight edge” stil života i insistiranje na zajednici bune protiv neodgovorne generacije svojih roditelja. Oni nisu nikakve “konzerve”, izuzetno im je stalo do prava ugroženih skupina, ali jednostavno ne žele ponavljati greške svojih roditelja, pa zbog toga beže u drugu krajnost.
    Druga stvar koju film pogađa je savršen balans između teksta i konteksta. Kontekst je tu sve vreme, slojevit i detaljan, ali u pozadini. Ne radi se tu toliko o dihotomiji urbano-ruralno, odnosno sub-urbano, koliko o stvarnim prilikama New Yorka tog doba i kako je to izgledalo na jednom dnevnom nivou. To je još uvek onaj veliki, prljavi grad sa kurvama, probisvetima, narkomanima i beskućnicima, pre nego što je “očišćen i sređen”, zapravo ušminkan, ali po koju cenu. Događaji koji su se u to doba odvijali East Villageu (šatorsko naselje, policijski čas, protesti i sukobi s policijom) govore o jednom drugom, prljavijem licu džentrifikacije od onog koje gledamo u sada hipsterskom Brooklynu. Štos sa tim detaljima je u tome što će ih autori izvući u prvi plan kada je to potrebno, ali će to učiniti dovoljno kratko i diskretno da ne bi ugušili osnovnu narativnu liniju. Tu se u pojedinim scenama pomalo žrtvuje napetost, ali u konačnici to ne smeta.
    Naravno, ima određenih propusta. Recimo, scena Teddijeve sahrane u crkvi je primer rediteljske “teške ruke” kada se na sve sile radnja filma povezuje sa naslovom kroz sveštenikovu propoved, a naročito sa glavnim likom preko knjige u kojoj su te reči zapisane. Nepotrebno. Takođe, za uopšte zamisliti ovakvu situaciju potrebno je isključiti neke racionalne filtere. Racimo, koja bi majka, ma koliko opuštena bila, poslala sina kod svog bivšeg muža koji je diler trave, sklon pizdarijama i sa stalnom adresom u jednom ćumezu? Kako je moguće da neko bude toliki baksuz i da sa svojim prvim seksom napravi dete, a još iste noći pogine? Zašto samostalna i cool cura šeta od jednog do drugog smetenog frajera tražeći pomoć? No i pored toga Ten Thousand Saints je jedan izuzetno topao i simpatičan film koji jednostavno morate pogledati, voleli vi New York i “hardcore” ili ne.

    0 0
  • 12/21/15--00:00: Bridge of Spies
  • kritika originalno objavljena na: monitor.hr

    2015.
    režija: Steven Spielberg
    scenario: Matt Charman, Ethan Coen, Joel Coen
    uloge: Tom Hanks, Mark Rylance, Domenick Lombardozzi, Alan Alda, Amy Ryan, Austin Stowell, Scott Shepherd, Jon Curry, Will Rogers, Mikhail Gorevoy, Sebastian Koch, Peter McRobbie

    Na Spielberga kao filmskog autora možemo gledati na nekoliko načina. On je majstor da napravi “neozbiljan”, dečiji film ili avanturu, kao što su to ET, Jurassic Park i Indiana Jones serijal. On je majstor žanrovskog filma, što je dokazao još sa Jaws i Close Encounters of the Third Kind. On voli da snima ozbiljne filmove epskih formata i ponekad mu uspeva da pogodi u centar, kao sa Schindler's List, a ponekad se ti filmovi izgube u didaktičnosti i pristupu “teške ruke”, kao Munich. U svakom slučaju, on je reditelj koji voli da radi, stalno i puno, pa mu se povremeno potkrade očiti promašaj kao što je to 1941, bizarnost kao što je The Terminal ili nešto čemu je vreme jednostavno isteklo, kao što je poslednji Indiana Jones.
    Bilo kako bilo, Spielberg nam se vraća posle za njega atipično duge trogodišnje pauze. Sa prethodnim filmom, Lincoln, uspeo je da mnogo puta ispričanu priču ispriča na jedan drugačiji način i da postavi fokus na čisto pravnu bitku oko ukidanja ropstva, koji je nov i potpuno svrsishodan način da prenese poentu o potrebi za univerzalnim slobodama i napretkom, kao i o teškim bitkama i kompromisima radi osvajanja ili usvajanja istih, te da ozbiljno ozračje filma relaksira povremenim apsurdno-komičnim momentima. I njegov novi film Bridge of Spies pokušava nešto slično, kako u misiji ukazivanja na važnost američkih liberalnih vrednosti, odnosno poštovanja zakonskog okvira, tako i u tonu koji ozbiljnu temu začinjava humorom. Kažem: pokušava. Da vidimo uspeva li...
    Kako nam uvodna kartica kaže, mesto radnje je Brooklyn, godina je 1957. i Hladni rat je na vrhuncu. Upoznajemo se sa neupadljivim, sredovečnim samcem (Rylance), slikarom-amaterom koji dovršava svoj autoportret. Njega juri vojska nešto manje neupadljivih agenata FBI-ja, ali on uspeva da se izvuče i utopi u masi, bez panike i spektakla, ode u park, naslika pejzaž i pokupi skrivenu poruku (jedan od briljantnijih momenata u filmu je kako on papirić izvlači iz novčića, gde je sakriven). Saznajemo da ipak nije siguran: agenti mu upadaju u stan i hapse ga. On je pukovnik Rudolf Abel, britanski državljanin i sovjetski špijun.
    Razlika između Amerike i neke komunističke despotije je u tome što je i njemu, stranom agentu, formalno omogućeno suđenje pred porotom i pravo na kvalificiranu odbranu od optužbi. I tu na scenu stupa “naš čovek”, “all-American hero”, advokat koji zaista drži do prava i zakona, a ne samo do formalnosti, Jim Donovan (igra ga ko drugi, nego Tom Hanks, kao naručen za uloge poštenih i dobrih Amerikanaca). On živi svoj američki san, ima kuću u predgrađu, ženu (Ryan) i troje dece kao sa postera predgradske idile, partner je u uglednoj advokatskoj firmi, učesnik Nürnberškog procesa na pobedničkoj strani i specijalista za poslove sa osiguranjem.
    Zašto baš njemu uvaljuju taj nezahvalan zadatak da bude pro bono branilac u slučaju koji ne može dobiti donekle je jasno: šef (Alda) računa da će ga Jim braniti sa integritetom i etikom i da šarada od suđenja neće biti baš potpuna. Greška u računici je samo to što će ga Jim braniti sa možda malo previše integriteta i etike protiv nejasne i sklepane optužnice i protiv sudije koji “navija” za svoj, američki, tim. Jim će postati jedan od najomraženijih ljudi, ali će ga to iskustvo dovesti u ključnu poziciju kada Sovjeti obore američki špijunski avion U2 i zarobe i osude pilota Francisa Garyja Powersa (Stowell).
    Treba obaviti razmenu, ali nju dve države ne mogu dogovoriti direktno, a Amerikanci sigurno moraju koristiti posrednika i Donovan je, kao Abelov advokat, idealan za tu ulogu. Ona će se obaviti u Berlinu. Dodatni zez je i to što DDR, koji Amerika ne priznaje, želi u tome učestvovati i u zamenu ponuditi uhapšenog studenta ekonomije Frederica Pryora (Rogers) koji se naprosto zadesio u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, iza zida koji se upravo podizao. Pred Donovanom su dva seta pregovora, sa Rusima koje predstavlja službenik ambasade u Berlinu Šiškin (Gorevoy) i sa Nemcima koje predstavlja advokat Vogel (Koch). Zvanični američki cilj je jasan: Abel za Powersa, kako to kaže CIA-in agent Hoffman (Shepherd), ali Donovan želi više od toga – obojicu. Hoće li mu to uspeti kada se može osloniti samo na instinkt i blef?

      Odužio sam sa radnjom, možda i “spoilao”, ali to je takav film, nezgodan za analizu. Priču o “spoilerima” možemo odmah zanemariti, film je rađen po istinitom i ne baš tako opskurnom događaju, i većinu toga što možete videti u filmu piše i na Wikipediji. Istini za volju, kao i svaki hollywoodski film, ovaj nudi vrlo romantiziranu verziju tih događaja koji su samo inspirirani istinom, ali ne i bazirani na svim okolnostima. Treba nam heroj, trebaju nam simpatični i antipatični epizodisti i zlikovci, trebaju nam “naši momci” koji baš i ne kapiraju širu sliku, pa zato skoro da iz gluposti sabotiraju celu akciju, iako su u stvarnim događajima, verujem, učestvovali inteligentni, ozbiljni i kompetentni ljudi.
    Prvi i osnovni problem sa filmom je njegova struktura. Ono što percipiramo kao uvod u glavnu, špijunsku priču traje barem do polovine filma i zapravo je kombinacija sudske drame i moralnog stava zašto je Amerika bolja od SSSR-a i zašto će u konačnici pobediti u Hladnom ratu. Špijunska drama u Berlinu, iako je logična posledica zapleta oko Abela i Donovana, svejedno deluje kao drugi film i žanrovski i glede poruke. Dva filma u jednom, svaki sa svojim temama i pod-pričama, nisu nikad dobar znak. Dodajmo na to i vrlo nezgrapni tretman vremena koje prolazi, pa da nam nije povremenih podsetnika razbacih po filmu, zaključili bismo da se sve odigralo u rasponu od nekoliko meseci.
    Drugi problem sa filmom je to balansiranje između ozbiljnog i komičnog tona. U toj komičnosti se jako oseća spisateljska ruka braće Coen i to bi samo za sebe bilo odlično u nekom drugom filmu koji nije opterećen didaktičnošću kao što je to slučaj sa Bridge of Spies. Naprosto, njihove zezalice i duhovite replike odaju utisak nonšalantnosti u nečemu što je zamišljeno kao ozbiljno. Same za sebe, one podižu ritam filma kada očekujemo da će upasti u prazan hod, u sećanje prizivaju njihov Burn After Reading i u suštini nisu uvredljive čak i kad su preterane (portret Istočnih Nemaca, KGB-ovaca i CIA-e), jer su naprosto apsurdne.
    Problem tretmana likova smeta na drugom mestu. Recimo, policajci, sudije, pa čak i obični građani su predstavljeni kao ozlojeđeni, zatucani tipovi. Donovanova familija postoji samo da njegovoj advokatskoj logici i etici suprotstavlja “glas naroda” i pojedine generacijske stavove. Donovan je predstavljen kao neverovatni heroj liberalnih vrednosti u Americi koji stvari samostalno rešava što pravničkim znanjem, što duhovitošću, što pokeraškim instiktima, nešto kao Alan Shore u tumačenju Jamesa Spadera u seriji Boston Legal, samo skromniji i manje ekscentričan u nastupu. Pilot Powers i naročito student Pryor su toliko bezlični da su skoro nepostojeći entiteti.
      Sa pozitivne strane, jedini zaista nijansirani lik je Abel i Mark Rylance ga se hvata odlično, pa je njegova epizoda sočna i nadahnuta, a on čak uspeva da isfura “running joke” u potpunom “deadpan” maniru. Za pretpostaviti je da mu se smeši makar nominacija za Oscara, onu za Globus je već osigurao. Takođe, Tomu Hanksu sjajno stoje uloge dobrih Amerikanaca, ta kombinacija svakodnevnosti i moralnog integriteta i lik Jima Donovana tu nije izuzetak. Posebno je zadovoljstvo gledati njih dvojicu u zajedničkim scenama.
    Uz to, film je odlično snimljen na lokacijama u New Yorku, Nemačkoj i Poljskoj i izgleda atraktivno, uz dužnu pažnju posvećenu detaljima vezanim za period. Iskreno, bez nekih od njih se moglo, nisu nužni za priču i film bi bio kompaktniji, i to je slučaj sa predavanjem o atomskoj katastrofi u školi u koju ide Donovanov sin, ali i to je zanimljiv podsetnik na vremena kada je svet strepeo od nuklearnog rata velesila.
    Sve u svemu, Bridge of Spies je gledljiv film zbog glumačkih ostvarenja i ponekih detalja, pa čak i humora, ako smo u stanju zanemariti njegovu ozbiljnu misiju. Ta ozbiljna misija potvrđuje da film govori o pravim stvarima i da mu je srce na pravom mestu, iako je humorom pomalo devalvirana. Spielberg uspeva da uhvati atmosferu nepoverenja i duh vremena i da prenese svoju poentu, a da nas pritom ne optereti previše. Nažalost, ovako koncipiran Bridge of Spiesje suviše razapet između žanrova i ambicija da bi postigao i više od toga da bude film za koji vam neće biti žao da ste ga pogledali.

    0 0
  • 12/22/15--00:00: The Other Side / Louisiana

  • 2015.
    režija: Roberto Minervini
    scenario: Roberto Minervini, Denise Ping Lee, Diego Romero

    Granice između igranog i dokumentarnog filma nisu jasne. Igrani filmovi imaju tendenciju da se baziraju na stvarnim događajima i da inkorporiraju arhivski materijal, da ne govorimo o popularnom neo-verite snimanju drmusavom kamerom iz ruke, što je legitiman autorski postupak i konačni produkt zbog toga deluje realističnije. Isto tako, dokumentarni filmovi više nisu samo složeni od arhivskog ili materijala snimljenog “neutralno” i posebno za tu priliku, naratora i “talking heads” sagovornika, već su često oneobičeni režijom, scenarijem, a neretko i “odigravanjem” pojedinih scena kako od strane (polu-)profesionalnih glumaca, tako i od strane amatera, odnosno samih subjekata. Ako govorimo o objektivnosti, ona u apsolutnom smislu jednostavno ne postoji, svaka činjenica se može različito interpretirati i dovoditi u vezu sa drugim činjenicama.
    Roberto Minervini, Italijan na američkom Jugu, je jedan od autora za kojeg se ne može sa sigurnošću utvrditi snima li dokumentarne ili igrane filmove. Prva dva filma iz njegove “teksaške trilogije”, The Passage (2011) i Low Tide (2012) označeni su kao igrani, iako u njima neprofesionalni glumci igraju verzije sebe samih. Zaključni Stop the Pounding Heart (2013) je, pak, označen kao dokumentarac, iako razlike između njega i prethodna dva filma nisu baš toliko uočljive. Sva tri filma bave se rubnim pojavama i paradoksima američkog, odnosno južnjačkog društva i autorov je cilj te pojave pre svega rasvetliti i razumeti, ne i osuditi ili učitati svoj prethodno usvojeni stav.
    The Other Side prelazi granicu, ali samo administrativnu, kao što mu alternativni naziv govori i prelazi u susednu državu. Milje marginalaca je ovde još izraženiji, a postupak je isti, kombinacija “fly on the wall” objektivnog posmatranja bez mešanja i naglašene poetičnosti u cilju isticanja da su subjekti koje posmatramo ljudi kao i mi, a ne crna statistika i marginalne pojave pred kojima zatvarmo oči.
    Daleko od toga da su savršeni. Junaci prve dve trećine filma Mark i Lisa su narkomani. Takve ih upoznajemo i shvatamo da su ovisnici već duži period u životu. Mark je i bio u zatvoru, kaže da se tamo “skinuo” i očistio, i planira da se vrati. Lisa verovatno nije, verovatno zato što suviše retko izlazi iz kuće da bi počinila kakvo kazneno delo. Njih dvoje žive od Markovog sitnog petljanja sa drogom, provala u napuštene kuće i povremenih fizičkih poslova. Njihovo društvo su “white trash” bezubi alkoholičari i ljudi sa jednako malo šansi u životu kao i oni. Posebno koloritan je Jim za kojeg saznajemo da je bio i u ratu i da mu je preživljavanje jedini opipljivi uspeh. Njihova druženja se svode na autodestruktivne aktivnosti, opijanje i drogiranje, ali i “bistrenje” politike u svrhu otkrivanja kada je i zašto sve otišlo dovraga.
    O takvom miljeu se retko govori u filmovima, oni su ružno naličje mita o Američkom Snu, face kojih se bojimo i koje ne volimo gledati. Oni su, makar delimično, sami krivi što su se našli baš tu gde su, a nisu, recimo, postali delom radničke klase i pouzdanog šrafa u mašineriji američkog kapitalizma. Mada, opet, jesu li oni zaista imali ikakve šanse za drugačiji ishod? Je li priča o društvu jednakih šansi ikada držala, kao što danas ne drži, ili je to samo mit za naivne?
    Poslednja trećina filma povezana je sa prve dve samo geografski. Milje je opet marginalni, ali sada umesto narkomana prinuđenih da žive kao lešinari društva, imamo grupu militanata iskrivljene pseudo-liberterske ideologije, čuvara “tradicionalnih američkih vrednosti” i čistote ustava, pre svega prava na naoružavanje. Oni preziru Obamu, bore se protiv svih pokušaja regulacije i imaju zaumne, nestrukturirane teorije o vanrednom stanju i revoluciji koja će uslediti. Njih predvode dvojica razočaranih veterana i njihova rutina se svodi u uvežbavanju borbe, gađanja i preživljavanja, a neke od stvari koje ova dvojica lidera kažu zapanjujuće se podudaraju sa stavovima modernih levičara i anti-globalističkih pomodara, naročito u delovima o nelegitimnosti, nemoralnosti i jalovosti američkog intervencionizma.
    Ove dve skupine ljudi malo toga povezuje, osim geografske bliskosti i sudbine ili izbora da budu na margini. Oni jesu “sa druge strane” onoga na šta pomislimo kad čujemo ili izgovorimo sintagmu “pristojan svet”. Opet, oni su svejedno ljudi i to Minervini u svom filmu ne zaboravlja, čak ističe. Istini za volju, ima tu scena i sekvenci koje graniče sa etikom, subjekti su često snimani u veoma intimnim trenucima i to može u gledaocu izazvati osećaj nelagode.
    Opet, ne treba smetnuti sa uma da su oni na tako nešto verovatno sami pristali. Minervinijeva je zasluga to što ih ne tretira kao nekakvo strašilo za plašenje “pristojnog sveta” u koji se kao publika guramo, nego kao primere za senzibilizaciju nas pristojnih da postoje nesrećniji i ugroženiji od nas i da oni možda nikada nisu imali šanse koje smo mi imali. To je iznimna vrednost ovog filma.


    0 0
  • 12/23/15--00:00: Criminal Activities

  • 2015.
    režija: Jackie Earle Haley
    scenario: Robert Lowell
    uloge: Michael Pitt, Dan Stevens, Christopher Abott, Rob Brown, John Travolta, Edi Gathegi, Jackie Earle Haley

    Ima filmova za koje od starta znamo da nisu dobri i ne mogu biti dobri. Već od naslova. Criminal Activities jednostavno zvuči kao nešto generično što se pretvara da je cool. To je poza ne mnogo različita od džiberskih krimi spika propalica iz bircuza na periferiji. Sva ta sranja smo već čuli. Nebrojeno puta. Međutim, ovaj film se iskupljuje na drugom mestu: u svoj toj silnoj reciklaži je jednostavno zabavan, i to ne na onaj “toliko je loš da je zapravo dobar” način.
    Sve počinje u crkvi. Matthew je poginuo tako što ga je pokupio autobus usred bela dana. Na sahrani i posle toga u baru se skuplja njegovo društvo iz srednje škole. Tu je šatro alfa-mužjak Zach (Pitt), crni “sidekick” Bryce (Brown), Warren (Abbot) koji baš i nije uspeo u životu, ali mu je sitna pobeda da je već neko vreme trezan i čudni i nesigurni Noah (Stevens) koji izgleda kao idealna žrtva za mučenje u školi, što je i bio. Ostala trojica (možda i pokojnik s njima) su uglavnom bili mučitelji. Razgovor teče u prazno dok Bryce ne pomene da ima sjajnu dojavu za “obogati se brzo” berzansku špekulaciju. Zach grize, ali je trenutno kratak (preinvestirao se), ali će Noah uskočiti sa svojom lovom...
    Naravno, sve pada uvodu u vrlo kratkom roku, a ni ta lova zapravo nije bila Noahina, nego pozajmljena. I to od mafijaša po imednu Eddie Lovato (Travolta, isfriziran i našminkan, ali svejedno prepoznatljiv). A Eddie ima ponudu koja se ne odbija: njegova nećakinja je oteta i on ima plan da otme otmičarevog brata kako bi napravio razmenu, a izvršioci te otmice bi bila četvorica njegovih dužnika, inače potpunih amatera.
    Izbora, dakle, nemaju, ali to će se ispostaviti kao najmanji problem. Čak ni otmica nije toliki problem ako dotičnog uhvate u odnosu snaga 4:1. Problem je u tome što dotični Marquis (Gathegi) stalno priča, pogađa se, preti ili samo filozofira, a još veći što je njegov stric vođa prominentne crnačke bande. To čak nije niti njegov najveći pregovarački adut, a naša četvorka je komično nesposobna grupa kriminalaca u pokušaju, pa je pitanje mogu li se iz sve kompleksnije situacije izvući dok Eddie i njegova dvojica pomoćnika (pričljivijeg igra sam reditelj Haley, inače i sam glumac po struci) rešavaju druge stvari vezane za razmenu.
    Osnova svega je, kao što se iz sadržaja da iščitati, “caper” triler u stilu Elmora Leonarda, u suštini nešto što smo mnogo puta videli, ali nam je svejedno u najmanju ruku zanimljivo da pogledamo ponovo. Meni potpuno nepoznati scenarista Robert Lowell koji ime deli sa poznatim pokojnim pesnikom se drži te osnove priče, ali likove i dijalog gradi u mnogo nasilnijem ključu, gde humor u sećanje priziva ranog Tarantina, pa taj hibrid vuče na površniju, američku verziju Guya Ritchieja.
    Kada tako nešto nije mnogo loše izvedeno, zabava za gutače crnohumornih akcionih trilera je zagarantovana. Ovde to nije mnogo loše, neke od odapetih strelica pogađaju metu (Travolta je začuđujuće opušten i uverljiv, iako igra koliko da naplati honorar), druge baš i ne. Nisu baš te njihove krimi-priče toliko cool, niti je nasilje baš toliko grafično, apsurdno i zabavno, niti je, pak, karakterizacija naročito duboka. Niti, da se ne lažemo, ima puno akcije, uglavnom se svodi na priču i prejebavanje. Utisak dosta popravlja ne baš očekivani “plot twist” na kraju, ali ni on nije izveden savršeno: rekapitulacija predugo traje i klizi prema eksploataciji, a za to vreme takav obrat postaje sve neverovatniji i neverovatniji.
    Sve u svemu, solidno štivo za mozak na off i sat i po vremena na kauču uz pivo i kokice. Ni manje ni više od toga. Barem nema većih ambicija od toga da nas zabavi.

    0 0


    2015.
    scenario i režija: Aleksey German Jr.
    uloge: Louis Franck, Merab Ninidze, Viktorija Korotkova, Chulpan Kamatova, Viktor Bugakov, Karim Pakachakov, Konstantin Ziegler, Anastasija Melnikova, Piotr Gasowski, Ramil Salakhutdinov

    Jedno je sigurno: Germana mlađeg svakako nije moguće optužiti za nedostatak ambicije u Under Electric Clouds. Sedam povezanih priča umerenog tempa u “hyperlink” filmu imaju za cilj da nam daju perspektivu Rusije juče, danas i sutra. Film je ušao u produkciju sa planom da ima premijeru u Berlinu, produkcija je pauzirala neko vreme dok je autor završavao “magnum opus” svog oca Hard to Be a God, a film je ove godine na dogovorenom mestu imao premijeru, u zvaničnoj konkurenciji, naravno, te osvojio Srebrnog Medveda za najbolju kameru. Filmovi Germana mlađeg su po pravilu festivalski hitovi, pa je tako i ovaj krenuo na opsežnu festivalsku turneju i zaustavio se u Beogradu na FAF-u.
    Uostalom, ambicioznost ne treba da čudi kod ruskih autora. U ruski stil stvaranja je ucepljena monumentalnost i potreba za prožimanjem svega i svačega, pa zato i ruski filmovi većinom odišu potrebom da po svaku cenu i na svaki način, kroz simboliku ili blatantno, kažu nešto veliko i važno. Oni su prvo izjave, pa onda sve drugo. To samo po sebi nije loše, pod uslovom da se izvede kako treba, ali naprosto nije za očekivati da svaki film bude veliki i bitan ma koliko se oko toga trudio. Štaviše, kada se previše trudi, ispada pretenciozan.
    Druga stvar koju moramo znati o Rusiji je da je njen javni prostor neka vrsta paralelnog univerzuma u odnosu na zapadni svet. Neke teme koje su na Zapadu marginalne ili svedene na nivo ispuhanog mita, u Rusiji mogu biti itekako dominantne. Primera radi, tamo se još uvek raspravlja o globalizaciji i to iz vizure otpora istoj, dok su građanska prava nekako u zapećku. Kao da se građane može i sme potčinjavati represijom i kao da je globalizacija samo politički, te stoga reverzibilni proces, a ne činjenica uslovljena napretkom tehnologije, pre svega u smislu ubrzavanja transporta, komunikacije i širenja informacija. Nije mi namera bila da uletim u politički traktat, izvinjavam se.
    Radnja filma je smeštena u 2017. godinu, 100 godina od revolucije (Oktobarske, možda i Februarske, nebitno je), svet kakav poznajemo deluje kao da je na umoru, a u centru zbivanja stoji kostur nove, čudno koncipirane i nikad dovršene zgrade. Zgrada je očito simbol Rusije, između Istoka i Zapada, despotije i napretka, tajkunerije i biznisa, prošlosti i budućnosti, uvreženih navika i modernizacije, snova i realnosti, kulture i “u se, na se i poda se” logike. Mi kroz sedam različitih priča tu zgradu gledamo iz različitih uglova. Imamo strane radnike koji su je verovatno gradili, arhitektu, agenta za nekretnine, blazirane naslednike mutnog investitora, radnika u muzeju u čijoj je okolini izgrađena, narkomane koji su je zaposeli, mlade ljude koji pored nje prolaze ne znajući o Solženjicinu, a jureći na partiju LARP-a. Ima i obilje simbolike na nižem nivou, a za hvatanje baš svega od nje potrebno je biti upućeniji u rusko društvo nego što sam to ja.
    Svaka od priča bi možda i funkcionisala sama za sebe ako bi one zaista nekamo vodile, recimo prema bilo kakvom zaključku. Ovako se German trudi da ostane suptilan, u svaku od njih nas polako uvodi, a kad pokopčamo ko su likovi i šta žele, obično prelazimo na novu. Problem je i što je svaka od njih relativno dugačka, što se odražava i na konačnu minutažu filma koja primetno prelazi granicu od 2 sata. To bi bio mnogo manji problem da su spojevi među tim pričama čvršći. Ovako Under Electric Clouds deluje kao tek okvirni skup skoro pa slučajnih elemenata i gledaoca relativno dugo drži zbunjenog. Iako je uglavnom jasno šta German želi reći u svakoj od priča, pa i u filmu u celosti kao spoju istih, čini se da je mogao biti ujedno i jasniji i jezgrovitiji sa jedne strane, a možda i poetičniji i artističniji sa druge. Ovako izgleda kao da je izabrao srednji put.
    Ono što svakako popravlja utisak je fotografija. Ne, ne bi se mogla nazvati lepom jer ne hvata lepe stvari, ali je svakako atraktivna i sugestivna i svakako podiže nivo filma. Da se razumemo, daleko od toga da je Under Electric Clouds loš film i na momente stvarno nudi nagradu za naš trud, najčešće u vidu sitnih stvari, malih glumačkih bravura ili humora na mestima gde ga nismo očekivali, ali je u celosti suviše nedorečen da bi se mogao nazvati dobrim. Opet, kao filmsko iskustvo, Under Electric Cloudsje vredan pažnje i svakako traži vremena da se utisak o njemu slegne. Možda ćete ga imati više nego ja.

    0 0


    2015.
    režija: Christopher McQuarrie
    scenario: Christopher McQuarrie, Drew Pearce (po motivima televizijske serije)
    uloge: Tom Cruise, Jeremy Renner, Simon Pegg, Ving Rhames, Rebecca Ferguson, Alec Baldwin, Sean Harris, Simon McBurney, Tom Hollander

    Znam da sam lenjština jer sam dozvolio da mi se jedan letnji akcioni “blockbuster” vuče na listi za gledanje skoro do Nove Godine. Praštajte mi, bila je ovo izuzetno aktivna godina za mene u smislu festivala i filmskih događanja, pa u slučaju “normalnih” filmova ispada da dolazim na kraj banketa. Uz to, molim vas da uzmete u obzir i moje generalno nepoverenje prema franšizama i nastavcima kao takvim.
    Recimo, nisam još pogledao novog Bonda, ali sa Bondomimam poseban odnos. Volim Bondovesa patinom vremena, kad izađe neki novi to mi uglavnom nije napeto. Možda za kakvih desetak godina prihvatim ove nove Craigove “dark & gritty” filmove kao legitimne, ali još uvek mi ne leže. Taj moj “wait and see” stav prema Bondudatira još od razočaranja sa prvim gledanjem Golden Eye u klinačkoj dobi, a jedan od uzroka tome je i što se samo godinu dana kasnije pojavio alternativni akciono-špijunski filmski heroj primereniji svom vremenu i unipolarnom svetu 90-ih. On se zvao Ethan Hunt.
    Prvi, de Palmin Mission: Impossible je bio sve što onovremeni Bondnije bio - zanatski perfektan akcioni film sa oportunim zlikovcem i akcionim scenama da ti pamet stane, a bez klimavog pokušaja oživljavanja Hladnog rata. Drugi je bio još akcioniji, ali je zbog toga stradala priča koja je postala potpuno nebitna. Pročitah negde da je Robert Towne scenario pisao oko akcionih scena koje je John Woo već bio osmislio. Rezultat toga je bila čista akcijada, pomalo praznjikava, ali sa jednim zanimljivim scenarističkim rešenjem o otrovu sa odloženim dejstvom. Treći nastavak u režiji J.J. Abramsa, tada sveže pridošlice s televizije, a sada frajera koji potpisuje i Star Warsi Star Trek, već nisam uspeo da izdržim do kraja, iako je imao ponajboljeg od oportunih negativaca. Džaba to kad je ceo film bio opterećen naivnom pozadinskom pričom o Huntovoj budućoj ženi koja misli da je on patroldžija na autoputu ili tako nešto. Ghost Protocol nisam ni gledao i verovatno sam pogrešio: po svemu sudeći u pitanju je dobar film koji konačno ubacuje kontekst i ne troši sporedne likove kao sitan novac. Rogue Nation je peti nastavak i bio sam spreman da ga propustim bez griže savesti, ali sam se nećkao da ga maknem sa kompa. Razlog tome svakako nije bio Tom Cruise, niti reditelj Christopher McQuarrie sa kojim glumac već ima novi serijal Jack Reacher, nego prilika da vidim Aleca Baldwina u ulozi birokratskog drkadžije koja mu stoji kao salivena.
    Film počinje u Belorusiji jednom od onih potpisnih akcionih scena. Hunt se keša na avion koji poleće, naš znanac kompjuteraš Benji (Pegg) mu iz trećeg pokušaja otvara prava vrata, a i Brandt (Renner) je prisutan kao planer akcije. Fino. Sad, ta scena je uglavnom nepovezana sa ostatkom filma, osim što saznajemo ime glavnog negativca, organizacije Syndicate koja skuplja napuštene agente svih obaveštajnih službi i pravi sranja po svetu. Huntov prvi susret s njima prolazi lošije po njega, uspeva da se izvuče, ali jedva, i to uz pomoć misteriozne dvostruke agentice Ilse Faust (Ferguson).
    U međuvremenu, novi CIA-in direktorčić, pomenuti birokratski drkadžija Hunley (Baldwin) je rešen da ukine IMF zbog tajnosti njihovih operacija i zato što mu se njihovi uspesi čine kao čista sreća koja ostavlja krš i lom iza sebe i košta u smislu publiciteta, a objašnjenje o super-tajnom Syndicatu mu se čini neuverljivim. Ostatak tima se ili povlači ili uklapa u druge CIA-ine operacije, a Hunt ostaje ostavljen na cedilu i sa metom na leđima, pa se sklanja u ilegalu. Dok njega traže svi živi, on na osnovu jedne fotografije traži vođu organizacije...
    Dalje kreće već regularni pičvajz, jurnjava po svetu (Beč, Casablanca, London), okupljanje tima pod pritiskom vremena, akcija od koje zastaje dah i moralne dileme. Kada smo kod akcije, scena u bečkoj Operi jako podseća na scenu sa prijema u Pragu u prvom delu, dok scena upadanja u vodom čuvani trezor u Maroku po vratolomnosti nadmašuje i onu provalu u CIA-in sef takođe u prvom delu. Naravno, Tom Cruise, koji svoje kaskaderske “stuntove” navodno izvodi sam, mora da visi s nečega, i to je ovde avion, a scene vožnje i jurnjave su snimane tako da liče na kompjuterske igrice. Prema tome, adrenalinska zabava za ljubitelje akcijada ni ovog puta nije izostala.
    No dobro, to smo i očekivali. Čak i minimalne promene da Ethan Hunt sada nije vuk-samotnjak koji se može osloniti isključivo na tehnologiju, nego pre svega igrač u timu su uglavnom očekivane kad već film za filmom “nasleđujemo” njegove pomagače. Čak smo i auto-ironiju (Baldwin koji objašnjava Hunta kao “živu manifestaciju sudbine” je blago neprocenjive vrednosti) mogli nekako da predvidimo znajući da franšiza traje već skoro 20 godina. Ono što je prijatno osveženje je činjenica da sad imamo i kontekst, ne samo priču oko ukidanja IMF-a, nego i vrlo moćnu organizaciju negativaca umesto oportunog pojedinca ili potpunog ludaka koji sledi ne baš produktivnu destruktivnu filozofiju.
    Reč-dve o tome. Prvo, Syndicate približava franšizu trenutno popularnoj “dark & gritty” odrednici, ali sa time ne gnjavi. Drugo, Syndicate i naročito njihov vođa Solomon Lane (Harris) predstavljaju savršen antipod IMF-u i Huntu. Ne samo da su u pitanju odbačeni i besni agenti, nego su oni organizacija sa vrlo modernim anarhističkim idejama (koje kruže po svim tim velikim protestima, ali ih zastupaju ljudi koji ne prelaze s reči na delo), razumljivim i sa kojima je čak moguće i složiti se. Organizacija u službi anarhije postaje glavni protivnik grupi anarhista kojima je cilj očuvati postojeći poredak. Vrlo zanimljiva tema za filozofsku raspravu u filmu je tek natuknuta, valjda da ne bi oterala postojeću publiku željnu kaskaderske akcije i eksplozija, ali je svejedno hvale vredan dodatak.
    Problem sa tim je što sam Lane u interpretaciji Seana Harrisa nije ni izbliza dovoljno zastrašujući, čak ni u onom smislu ludog filozofa kao što bi to morao biti. Ne, frajer zapravo deluje kao besni, otpušteni računovođa koji je proveo vikend režući ženine fotografije i razbijajući zajedničko posuđe: još uvek besan, ali zapravo na izmaku snaga. Naravno, otkrićemo i pozadinu Syndicata, ali ni ona neće biti naročito uverljiva, niti će Laneova metiljavost s tim otkrićem postati podnošljivija. Naprosto, za takvog negativca je potreban i bolje napisan lik i konkretniji glumački zadaci, možda čak i jači glumac.
    Drugi problem je što u filmu postoji ceo jedan ženski lik, dok su ostale u najboljem slučaju statistkinje sa zadatkom. Istini za volju, Ilsa Faust je možda i najbolji i najkompleksniji ženski lik u celom serijalu i relativno nepoznata švedska glumica (ovo joj je drugi film na engleskom jeziku, posle trashy Herculesa, a igrala je i u dve TV serije) Rebecca Ferguson uspeva da je uverljivo odigra kao odlučnu, tajnovitu, vrlo sposobnu, ali ipak ranjivu ženu. Međutim, ona je JEDINI ženski lik, i nema veze je li zapravo jedina ravnopravna Huntu i da li ćemo je gledati u sledećem nastavku (pregovori su u toku, prostor je ostavljen), kada Hunt čak niti nema neke usputne ženske ili makar protivnice. Za razliku od Bonda, Hunt nije džentlmen i bonvivan koji voli biti u društvu žena sa porno-imenima ili nadimcima, nego je efikasni tehno-frik fokusiran na svoj zadatak, ali previše je previše, odnosno premalo je premalo. Odnos između njih dvoje do samog kraja nije čak ni platonski, jednostavno je poslovni.
    I pored tih sitnih nedostataka mogu reći da sam uživao u petom delu franšize za koju sam mislio da je definitivno izgubila moje interesovanje. Za očekivati je da pogledam i šesti deo najavljen za dve godine. Ekipa će uglavnom biti ista i očekujem u svakom slučaju zabavn film. Pitanje je koliko još tako nešto može trajati, Tom Cruise ipak nije rosno mlad ma kako se folirao. Mada i Bond je postao Bond tek kad je Sean Connery ustupio mesto Rogeru Mooreu. Mislite o tome.

    0 0
  • 12/26/15--00:00: Bone Tomahawk

  • 2015.
    scenario i režija: S. Craig Zahler
    uloge: Kurt Russell, Patrick Wilson, Richard Jenkins, Matthew Fox, Lilli Simmons, Evan Jonigkeit, Fred Malamed, Sid Haig, David Arquette, Michael Pare, Sean Young

    Western filmovi su u istoriji svog postojanja započeli sa svojom slavnom mitološkom fazom, prešli revizionističku, novohollywoodsku fazu i uporedo s njom invaziju stranih autora i posle toga jednostavno ispali iz mode. Bilo je pokušaja ponovnog oživljavanja, romantizacije, osavremenjivanja i rekontekstualizacije, ali uspesi su bili retki. Western žanr je otišao u tri pravca koji realno nemaju budućnosti. Postali su “vanity” projekti ostarelih glumaca koji bi želeli pokazati da, za razliku od svojih mlađih kolega, oni zapravo znaju jahati. Postali su inspiracija za postmoderne i “artsy” autore koji su koristili western okruženje ili neke od njegovih elemenata kako bi zapravo pričali o nekim drugim stvarima koje sa westernom veze nemaju. I konačno, postali su cirkus, vašarska atrakcija za blentave pokušaje parodije.
    U poslednjih par godina se, međutim, dešavaju sasvim solidne stvari glede žanra. Prvo, imamo talas malih, nezavisnih westerna sa skromnijim budžetima koji u jedan stari žanr uvode nove teme, a stare čitaju na jedan svež način. I drugo, u toj indie navali se očitava trend spajanja i mešanja žanrova koji su uglavnom stajali odvojeno. Horor-western možda deluje nezamislivo, ali zašto ne probati. Mislim, u muzici ti motivi se sasvim solidno slažu.

    Bone Tomahawk, klasično strukturiran u tri čina plus prolog je jedan takav izuzetno zanimljiv i uspeo pokušaj. Prolog će nam već pokazati o čemu se tu radi i šta tačno možemo očekivati. Dvojica bandita (Haig, Arquette) prekopavaju po stvarima para koji je imao nesreću da ih sretne. Jedna od prvih replika, “Što moraju uvek da se sami upišaju?” jasno govori o lagano komičnom, “tarantinovskom” tomu koji će Bone Tomahawk furati, a prebiranje po knjigama u potrazi za skrivenim novcem i komentar na Bibliju koju “uvek možeš prodati nekoj budali” to nastavljaju kroz živahni verbalni ping-pong. Jedan od bandita će uskoro imati sastanak sa sudbinom prilikom prolaska kroz indijansko groblje, sačekaće ga ratnici čija je koža obojena prašinom, njihove strele i sekire. Rizik posla.
    Drugi će pobeći u nimalo glamurozni gradić na granici poznate teritorije optimistično nazvan Bright Hope, ali ni tu neće imati puno sreće. Videće ga već neko kako zakopava stvari na ulazu u grad i u saloonu će ga saleteti šerif Hunt (Russell) i njegov ostareli zamenik Chicory (Jenkins) i izvesti mu uigrani štos sa metkom u nogu, pa će ranjeni nesrećnik završiti u ćorci. Iako mu predviđa vešala prvom zgodnom prilikom, šerif ipak ne želi da uhapšenik crkne od sepse, pa poziva gradsku bolničarku Samanthu O'Dweyer (Simmons) da mu izvadi metak iz noge. Ona ostavlja svog povređenog muža Arthura (Wilson) kod kuće, ali otkriva da ranjenik pati od groznice, pa ostaje preko noći da ga neguje.
    To se ispostavlja kao jako loša odluka jer ih iste noći neko napada i otima, zajedno sa pet konja iz gradske štale. Pretpostavlja se da su u pitanju Indijanci, ali ih lokalni učenjak, k tome i sam Indijanac uverava da to nisu obični Indijanci, nego “trogloditi”, pećinski kanibali toliko primitivni da čak i ne govore. Okuplja se ekipa za poteru, zadatak se čini više samoubilačkim nego optimističnim, a šerifu, starom zameniku i povređenom, ali svejedno motiviranom Arthuru se priključuje i lokalni kicoš, avanturista, revolveraš i nepopravljivi rasista Brooder (Fox) koji se hvali da je ubio na stotine Indijanaca.

    Drugi čin je zapravo njihova potraga, baksuzni “road movie” na konjima, koji uskoro postaje pešački i u kojem se stalno dešavaju nova sranja. Prvo, ekipa nije ni brojna, ni naročito profesionalna, a posebno nije kompaktna, jer se naši junaci stalno prepucavaju. Šerif kao pokušava da ih smiri svojim ponekad grubim opaskama, ali samo je pitanje gde će sledeće pući. Sve to je začinjeno obiljem crnohumornih replika koje se izmenjuju sa egzistencijalnim razmišljanjima i uvidima u pozadine njih četvorice, pre svega Chicorija i Broodera. Njihove pozadine otvaraju nekoliko rupa u priči veličine Teksasa, ali ishod bi u suštini bio svejedno sličan: družina bi umesto žene tražila nekog drugog.
    A onda – paf! Zaseda. Brutalno nasilje. Horor. Torture porn. Zastrašujući divljaci i njihove prakse. I jedan “kulinarski savet” kako najlakše istranžirati čoveka kada na raspolaganju imate samo primitivno oruđe. I promućurna žena kojoj je zarobljeništvo ubilo svaku iluziju o smislu života i njen komentar da na granici najopasnija stvar nisu ni vremenske prilike ni Indijanci, koliko su to idioti koji su sami i slabo opremljeni došli po nju.
    Bone Tomahawk može poslužiti kao sjajan uvod za Tarantinov The Hateful Eight, ali to je moj prvi i relativno površan utisak, jer je film bolji od toga da bilo čemu bude uvod. Razlog za takvu paralelu je pojavljivanje Kurta Russella koji se na velika vrata vraća u filmsku industriju. Ovde ovaj versatilni junak igra ulogu koja mu sjajno stoji i svojim brčinama potvrđuje da misli ozbiljno. Njegov šerif je na tragu Roostera Cogburna u izvedbi Jeffa Bridgesa, ali bez toliko alkohola, ta hrabrost sa nešto, ali ne mnogo, manje taštine.

    I ostali imaju dovoljno vremena da zabriljiraju, a i likovi su im napisani toliko kvalitetno da i u samom tekstu ima soka, a glumački lični pečati mogu samo doprineti dobrom utisku. Tako je Matthew Fox apsolutno sjajan kao jedan od onih nemilosrdnih revolveraša i pre svega hohštaplera, jakih na rečima za koje ne zapravo ne možemo sa sigurnošću tvrditi kakvi su na delu. Jasno nam je da nije pizdun, ali i da sigurno nije tako opasan kako se hvali. Patrick Wilson ima nezahvalnu ulogu da igra “slabu kariku”, ali scenario mu nudi priliku da se iskupi prema kraju. Glavna neočekivana zvezda filma je Richard Jenkins koji je sa svojim staračkim pričama ponekad “comic relief”, a ponekad duša i ljudskost ovog filma. Naći balans između ta dva je težak zadatak, ali Jenkinsu uspeva. Na tako jaku i karakternu postavu možemo komotno dodati i još dosta poznatih faca u malim, ali pamtljivim cameo ulogama.
    Bone Tomahawk je jedan pametno i pažljivo osmišljen, napisan i realizovan film od početka do kraja kod kojeg se ne da naslutiti da je snimljen sa ne baš impozantnim budžetom od ispod dva miliona dolara. Možete li poverovati da je njegov autor zapravo amater, pisac i muzičar, k tome još i debitant kao scenarista i reditelj? S. Craig Zahler je svakako otkrio svoj novi talenat i već sa prvim filmom skrenuo pažnju na sebe kao na žanrovskog autora čiju karijeru treba pratiti. Preporuka se podrazumeva.

    0 0
  • 12/27/15--00:00: Macbeth
  • kritika originalno objavljena na fak.hr

    2015.
    režija: Justin Kurzel
    scenario: Jacob Koskoff, Michael Lesslie, Todd Louiso (prema drami Williama Shakespearea)
    uloge: Michael Fassbender, Marion Cotillard, Paddy Considine, David Thewlis, Jack Raynor, James Harkness, Sean Harris, Elizabeth Debicki

    Sa “Bardom” treba biti pažljiv. Nije u pitanju samo plodan dramski pisac koji je zbog globalne dominacije engleskog jezika postao temeljni temeljem književnosti, drame i teatra, nego je njegov status bio zacementiran još pre uspostavljanja globalne anglofonije. Shakespeare itekako utiče na formiranje pisaca, glumaca i reditelja i dan-danas i njega treba znati pročitati. To posebno važi za poznate, u raznim situacijama, medijima i vremenima čitane drame, a “Škotski komad” je svakako jedna od njih.
    Pustimo sad sujeverje i naklapanja o glumačkom prokletstvu, štos sa Macbethom je što je vanvremenski, odnosno svevremenski, i spada među mračnija i kompleksnija dela ovog velikana. Zbog toga je uvek aktuelan i primamljiv autorima. Štos je pre svega u čitanju – treba naći pravu meru između klasike i inovacije, prilagoditi mediju i kontekstu mesta i vremena, a pritom ne biti arogantan i gord. Najnovije čitanje ne dolazi samo sa literarnim i teatarskim bagažom, nego i sa filmskim: Macbetha su čitali i Orson Welles i Roman Polanski.
    Justinu Kurzelu treba odati priznanje da se prihvatio nečega što bi uplašilo i veće filmske autore. Kurzel se po reputaciji ne može porediti sa velikanima poput Wellesa i Polanskog, sa svojim jednim (ali vrednim) dugomtražnim filmom The Snowtown Murders (2011), jednim kratkim i učešćem u australskom omnibusu The Turning(2013) u najboljem slučaju je “dečko koji obećava”. Reputacija scenarističkog tima je još upitnija: radi se tu o ljudima kojima je ovo prvi ili drugi “credit” glede scenarija.
    Situacija je, dakle, kompleksna, ali ne i beznadna, i Kurzel sa svojim timom scenarista se zadatka hvata hrabro. Prvo treba razumeti komad i medij na koji se prenosi, urediti dramski narativ u nešto što bi moglo biti sinematično. Treba pogoditi ton filma, razumeti vizuelnu komponentu i zvučnu podlogu. Treba očuvati tekst, posebno replike koje će svaki glumac na akademiji ponoviti dok mu ne izađu na nos. Treba izabrati prave glumce za uloge. Izmene u tekstu i autorska sloboda u čitanju su legitimne, ponegde neophodne, ali rizične. Konačni produkt mora biti nešto što će biti zanimljivo i pasioniranim proučavaocima dela i nekome kome je ovo prvi susret. Srećom, Kurzel i ekipa uglavnom pogađaju i rade sasvim pristojan posao.
    Ton filma, određen vizualima, lokacijama i zvučnom podlogom je potpuno u skladu sa tekstom i može se nazvati primerom visceralne kinematografije. Britanske goleti, blato i krv snimljeni u “widescreen” formatu propraćene su zloslutnim “soundtrackom” rediteljevog brata Jeda uglavnom na gudačima i ambijentalnim zvukovima. Macbeth sa te strane u sećanje priziva slično krvav, mada eliptičniji i visceralniji Refnov ep Valhalla Rising.
    Što se glumaca tiče, za Michaela Fassbendera se moglo pretpostaviti da će mu naslovna uloga dobro ležati. Kroz svoju saradnju sa Steveom McQueenom, posebno na prva dva filma, glumac je dokazao da se zna nositi sa kompleksnim likovima koje more moralne dileme, pa mu Macbeth, njegovi izbori i odnos do sudbine stoje kao saliveni. Marion Cotillard se, sa druge strane, u svojoj mekoći i nežnosti, čini kao potpuno pogrešan izbor za manipulativnu Lady Macbeth, ali tu na scenu stupaju autorske slobode i redefinicija lika, pa je u konačnici ona više nego solidna u svojoj ponešto izmenjenoj ulozi. Paddy Considine je isto odličan kao Banquo, kao i glumci u epizodnim ulogama koji imaju svaki svoj momenat.
    Primećujete da oklevam sa iznošenjem radnje filma i za to ima nekoliko razloga. U kratkim crtama, radnja ne odstupa mnogo od fabule komada. Škotski vojskovođa u srednjevekovnom građanskom ratu Macbeth dobija proročanstvo od triju veštica da će ubrzo postati earl (odnosno thane), a kasnije i kralj, a njegov verni prijatelj Banquo neće biti kralj, ali će začeti kraljevsku lozu. Kako se nakon trijumfa stvari odvijaju po proročanstvu, Macbeth na nagovor svoje žene rešava da stvar ubrza, pa tako postaje kralj. To mu neće doneti sreću, naprotiv, to ga vodi u ludilo i paranoju, pa vlada kao tiranin. Naravno, postoji i drugi deo proročanstva koji on pokušava po svaku cenu izbeći, ali pitanje je da li će i koliko dugo će moći...
    Radnja je sama po sebi poznata, ali se u današnjem svetu može iščitati jednako dobro kao u srednjevekovnoj Škotskoj, gde je smeštena, u renesansnoj Britaniji, kada je drama napisana, ili danas, kada na svetu još uvek postoje diktatori i uzurpatori, sa mesijanskim kompleksima ili bez njih, blatantni i manipulativni. Njeno iznošenje nisam odlagao toliko zbog poznatosti, koliko je to plod stava da ova i ovakva ekranizacija možda nije idealna polazna tačka za upoznavanje sa svevremenskim komadom majstora drame.
    Iako ovaj Macbeth nije loš film i sasvim je legitiman kao novo, savremeno čitanje poznatog dela, on je daleko od savršenog. Ne bih nedvosmisleno rekao da su Kurzel i saradnici zagrizli više nego što mogu progutati, ali posezanje za pretencioznim rešenjima naročito prema kraju filma možda govore u prilog tome. Dovođenje u kontekst visceralne kinematografije je u redu, ali se senzacija neumitno troši za blizu dva sata koliko film traje. Koncept ludila i paranoje svake nelegitimne, uzurpatorske vlasti je intrigantan, ali se ovde nije išlo u dubinu. Odlični glumci jako popravljaju utisak i ovo čitanje Macbetha je u konačnici zanimljiv i prilično dobar film, ali čini se da mu je nešto falilo da bi bio odličan.

    0 0
  • 12/28/15--00:00: Star Wars: The Force Awakens

  • kritika originalno objavljena na: monitor.hr 
     2015.
    režija: J.J. Abrams
    scenario: Lawrence Kasdan, Michael Arndt, J.J. Abrams, George Lucas (likovi)
    uloge: Daisy Ridley, John Boyega, Oscar Isaac, Adam Driver, Harrison Ford, Carrie Fisher, Mark Hamill, Lupita Nyong'o, Andy Serkis, Domhnall Gleeson, Max Von Sydow, Peter Mayhew, Gwendoline Christie, Simon Pegg, Anthony Daniels

    Iskreno, ne volim da pišem o nastavcima i kompleksnim univerzumima tih fiktivnih svetova. Nije čak ni toliko problem kako izbeći spoiler-zamke, koliko činjenica da ne pišem o njima od početka, pa zapravo ne znam ni kako da počnem na način da bude podjednako zanimljivo i fanovima koji su u stanju izdeklamirati bližu i dalju rodbinu nekog sporednog lika i ljudima koji se po prvi put susreću sa Star Wars svetom. Čini mi se šta god napravio – neće valjati.
    A, iskreno govoreći, nisam baš ni neki fan. Mislim, nemam ništa protiv dotične franšize koliko imam protiv franšiza generalno. Nekako mi se uvek čini da je u tim slučajevima samo prvi film zapravo film, dok su svi sequeli, prequeli, re-booti manje ili više poslovni projekat usmereni “čerupanju” fanova.Star Warsto i ne krije: od prvog filma do poslednjeg, preko svih televizijskih, animiranih filmova, specijala i video-igrica, “merchandise” je bio jednako važna stavka kao i narečeni materijal. Dobar poslovni potez, ali uzrokuje prezasićenje.
    Da bi se razumeo fenomen Star Wars franšize, treba razumeti njenog neprikosnovenog autora, Georgea Lucasa. On je svakako vešt poslovni čovek koji je od jednog filma stvorio imperiju, ali je i dobrih filmova nagledani filmski štreber. Njegov prvenac THX 1138, nastao pod uticajem “rive gauche”, umetničkijeg sektora francuskog Novog vala, govori tome u prilog. Pa i originalni Star Wars film je uglavnom pametno prepakirana varijanta Kurosawinog filma The Hidden Fortress, napravljenog kao idealan početak sage, sa mlađom publikom u fokusu. Sledeća dva nastavka Lucas nije režirao, prepustio je to drugima, sigurnim zanatlijama. Nekih 15 godina nakon prve i legendarne, uz nekoliko drugačijih, re-masteriranih verzija na svakih nekoliko godina, Lucas se sam dohvatio druge, “prequel” trilogije i pokušao po oprobanom receptu zapakirati filmove. Premisa iz Godfathertrilogije (o zovu tamne strane i moralnom padu koji iz toga sledi), zajedno sa referencama na mitske, istorijske i političke događaje (prerastanje Rimske Republike u Carstvo, ali i militarizacija američkog post-9/11 društva) i sa obiljem različito dorađenih likova za sobom je ostavila relativno veliki nered u Star Warsuniverzumu. 
    Do treće trilogije koja počinje sa The Force Awakens, Lucas je prodao svoju produkcijsku kuću kompaniji Disney i ostao u funkciji “konsultanta za likove” čije su se scenarističke ideje apriorno odbijale. Nisam siguran kakve su to tačno ideje, ali čini se da je angažman J.J. Abramsa u rediteljskoj fotelji i Lawrencea Kasdana, veterana koji je napisao The Empire Strikes Back i Return of the Jedi, kao scenariste bio ispravan potez. Obojica vrlo dobro poznaju svet, triviju, detalje i pop-kulturu generalno, pa je The Force Awakens očišćen od nereda, sveden u razumne okvire za jednu svemirsku bajku i dosta veran originalu, što je svojevrstan trend kod nastavaka kojima je ova godina obilovala (Mad Max: Fury Road, Terminator: Genisys, Jurassic World). Pauza između izbacivanja nastavaka je skraćena na dve godine, a planirana je i trilogija filmova nevezanih za događaje u ovoj, ali smeštena u isti univerzum.
    Ne samo da nam se (nije spoiler, sve piše na imdb) vraćaju Luke, Leia i Han Solo (da upotrebim “catchy” repliku iz novog Terminatora: “Stari, ne i zastareli”), a sa njima i Chewbaca, C-3PO i R2-D2, nego je i vizualni identitet dosta u maniru originalne trilogije. Pritom ne mislim samo na “used future” rekvizite i scenu, nego je film sniman na 35mm, efekti su uglavnom analogni, pomoću maketa, CGI je sveden na razumnu meru, a lokacije su postojeće, raznovrsne i koloritne. Moj predlog je pogledati ga u 2D varijanti na što većem platnu i uživati onako kako su kreatori zamislili. A ima se u čemu uživati, u pratljivoj, relativno jednostavnoj priči, simpatičnim pozitivcima i jakim negativcima, te u prizorima borbe, bilo “light saberima”, bilo u zračnim duelima X-Winga sa TIE Fighterima, praćenim poznatom, a opet novom muzikom Johna Williamsa, sve to u jednom prijatnom, retro izdanju koje će verovatno biti biliže starim fanovima.
    Pošto postoji šansa da film još niste odgledali, ne bih mnogo davio o radnji. Ona je smeštena, očekivano, u daleku galaksiju, 30-ak godina nakon pada Imperije. Na njenim ruševinama izdigla se organizacija First Order koja gospodari tamnom stranom sile i čija je ikonografija imperijalno-nacistička. Nasuprot njima imamo Pokret Otpora koji se bore za demokratske ideale koje predvodi generalica, nekad princeza Leia. Luke je nestao nakon neuspele obuke nove generacije Jedi-ja i pobunjenici ga traže da im pomogne u borbi.
    Radnja počinje sa komadom mape koju na pustinjskoj planeti Jakku uspeva da dobije pobunjenički pilot Poe Dameron (Isaac). Pre nego što biva zarobljen, on je pohranjuje u svog vernog robota, dobrodošlu novinu u serijalu, BB-8. Nakon ispitivanja od strane našeg glavnog, “vaderovskog” negativca Kylo Rena (Driver), Dameron uspeva da pobegne pomoću Storm Troopera (Boyega) koji se sprema da dezertira, što je još jedna hvale vredna novina. Kako dotičnom nisu dodeli ime, nego samo slova i brojke, Dameron ga naziva Finn i njih dvojica beže u ukradenom TIE Fighteru, ali ne uspevaju stići daleko. Ruše se nazad na Jakku u pokušaju da pronađu robota i razdvajaju. Robot u međuvremenu završava kod lokalne cure Rey (Ridley) za koju nekako od početka znamo da nije tek obična cura koja se bavi skupljanjem otpada za život...
    Tu bih prekinuo. Reći ću samo da se u jednom ključnom trenutku pojavljuje Han Solo da “spasi dan”, da ga, naravno, igra Harrison Ford i da mi se čini da ovaj sedamdesetogodišnji gospodin uživa još i više nego što je četrdesetak godina ranije igrajući isti lik. I taj frajerski stav mu ne stoji loše, uprkos godinama. Han Solo ovde nije nekakva “cameo” uloga i komad trivije, nego jedna od nosećih i upravo veza sa originalnom trilogijom. Naravno, on i Leia će imati par zajedničkih scena i demonstrirati dinamiku para koji pamtimo, para čija ljubav ne podnosi da su njih dvoje zajedno dugo vremena.
    Od starih hitova, tu su, u izmenjenom obliku, i negativci. Ma koliko Imperija delovala čvrsto i brutalno, First Order je još čvršći i brutalniji. Njihovo poreklo je tamnije. Njihov vođa, gigantski Snoke je još misteriozniji. Njihovi generali, među njima i Domhnall Gleeson kao očiti “miscast”, još nemilosrdniji. Pa ipak, čini se da je Kylo Ren, negativac kojeg ćemo svakako pratiti i u novim nastavcima, još kompleksniji i nekako ljudskiji od originalnog Darth Vadera (iako ni izbliza toliko misteriozan i cool), i to ne samo zbog toga što ume skinuti masku. E, da, negativci opet imaju varijaciju na temu Death Star, samo što je njihovo oružje još veće i još jače, a da bi se napunilo isisava energiju sunca, što je cool. Samo mu treba smisliti neko ime koje bi bilo više cool od Death Star. Pokušali su, nisu uspeli.
    Što se novih snaga tiče, ispravite me ako grešim, ali nije li kombinacija momak-cura-pilot odnekle već poznata. Sad, izmenjen je jedan kozmetički detalj, pa su oni sad različitih rasa, pogodno za sadašnje vreme političke korektnosti, a izmenjena je i njihova interna dinamika, a na nama ostaje da vidimo kako će se to dalje razvijati. Glumci koji ih igraju su odlično odabrani. Oscar Isaac je nadolazeća zvezda izuzetnog talenta i nije mu problem biti glavni frajer u prostoriji. John Boyega je simpatičan kao Finn, u svojoj nesigurnosti malo smešan, ali nikako karikaturalan. Daisy Ridley je uverljiva kao nova akciona heroina, ali imajmo u vidu da je teži glumački zadaci tek očekuju u sledećim nastavcima.
    Opet, imam lagani utisak gledajući ovaj film da ćemo se tek baviti zapetljanom i dosadnjikavom genealogijom kuće Skywalker-Organa-Solo koja već deluje kao da je ispala iz latinoameričke telenovele. Autori su za sada barem imali dovoljno obraza da ne vraćaju pokojnike iz mrtvih, ali ni to nije isključeno. Ostali elementi poput raskola u familiji, izgubljeno-pronađene dece, braće i sestara su već tu, a čini se da će toga biti i još.
    Sve u svemu, The Force Awakens je na kraju nešto što smo mogli očekivati i po najavama, pa čak i na sam spomen činjenice da nam se sprema nova trilogija. Ovo je jedan sasvim solidan “blockbuster”, pažljivo kontroliran i svakako gledljiv. Ipak, pitanje je koliko novog zapravo donosi. Naravno, svako je slobodan da učitava kontekst kakav želi i ume, bilo da je to želja autora ili ne. Takođe, starim fanovima će ovo biti potreban fiks, novima možda početak, ali će pre svega ostati korporativni proizvod. Možda i previše pažljivo osmišljen, kompetentno realizovan, ali pomalo bez duše. Onaj koji ne vidi filmsku genijalnost u Star Wars serijalu, neće je videti ni posle The Force Awakens.

    0 0
  • 12/29/15--00:00: Enklava / Enclave

  • 2015.
    scenario i režija: Goran Radovanović
    uloge: Filip Šubarić, Denis Murić, Nebojša Glogovac, Miodrag Krivokapić, Meto Jovanovski, Anica Dobra, Qun Lajçi, Nenad Jezdić, Hristina Popović, Nenad Stanojković, Milan Sekulić

    EnklavaGorana Radovanovića je jedan potreban izuzetak, budući da Kosovo jednostavno nije tema u srpskom filmu. Iako nije film bez mana, barem nije zloćudan i manipulativan, ne služi za samo-viktimizaciju i neku potencijalnu novu mobilizaciju, već jednu lokalnu priču sa terena priča manje ili više suvislo i razumljivo na nekom univerzalnom nivou. Dakle, umesto guslanja imamo studiju ljudske patnje.
    Dečak Nenad (Šubarić) odrasta u naslovnoj enklavi, srpskom selu okruženom albanskim. Iz njegovog školskog sastava (jedini je učenik, u školu i iz škole ga vozi oklopni transporter) saznajemo da nema drugova, da živi sam sa pijanim ocem Vojom (Glogovac) i umirućim dedom Milutinom (Jovanovski). Društvo u transporteru mu, doduše, ponekad pravi pop Draža (Krivokapić), ali sa decom svoje generacije nema kontakta i to mu smeta.
    Albanski dečaci u selu (Stanojković, Sekulić) vreme provode uglavnom u gluvarenju, a transporter gađaju više iz dosade i navike nego iz mržnje. Saznajemo da je upravo transporter i vožnja u njemu predmet njihovih dečačkih želja i da je Nenad možda njihova ulaznica. Od albanskih dečaka se izdvaja Bashkim (Murić), on je nepoverljiv, čak i agresivan prema Nenadu i generalno svemu što ima veze sa Srbima i fasciniran oružjem preko one obične dečačke fascinacije. Jasno je i zašto: on je oca izgubio u ratu, ubili su ga Srbi. Iz tog sela ili drugog, svejedno. Milutinova skora smrt koja koincidira sa albanskom svadbom u selu i uobičajeno nasilnim okolnostima pokrenuće lavinu događaja u kojima će ključni biti upravo Nenad i Bashkim.
    Radovanoviću su u fokusu prvenstveno Srbi iz enklave, i to je nekako normalno: u sadašnjoj “podeli karata”, oni su ugrožena strana, baš kao što su u nekim prošlim okolnostima (do 1999. godine) ugrožena strana bili Albanci. Naravno, on radi na osnovu saznanja koja ima, pa je srpska “istina” zastupljenija od one druge. To ne znači da su Albanci do jednog dehumanizirani, naprotiv. Perspektiva je čudo, siguran sam da ne postoji zvanična srpska verzija za baš svaki događaj, kao što ne postoji ni od druge strane. Kad smo već kod srpske perspektive, jedno je to posmatrati sa relativne distance, a drugo je biti na licu mesta. Radovanović ima da kaže i ponešto na tu temu na kraju filma, ali vrlo uvijeno i stidljivo, kao da se ne bi upuštao u širi kontekst, iako bi to filmu pomoglo.
    Oseća se ipak manjak nečega, neka sputanost u Enklavi. Dok imamo ekspoziciju i uvođenje novih elemenata u priču, stvar još nekako ide. Međutim, kao da nema priče. Postupci likova deluju slučajno, a mehanika zapleta prema kulminaciji je takva da bi odlično išla u komediji (likovi se traže i promašuju na relativno ograničenom prostoru), ali nije potpuno primenjiva na dramu. I ceo sukob (radnja filma je nimalo slučajno stavljena u 2004. godinu) je, čini se, mogao biti izbegnut da su se likovi normalnije ponašali.
    Uteha je barem da možemo videti dobre glumce kako tumače relativno detaljno napisane likove. Glogovac je standardno dobar, Krivokapić očekivano solidan, a Anica Dobra nažalost nema značajniju ulogu. Meto Jovanovski ima nimalo lak zadatak da glumi skoro bez reči i pokreta i prenese nam muku umirućeg čoveka. Mladi Filip Šubarić je sasvim solidan, međutim ostaje zasenjen glumom Denisa Murića čiji je talenat neprikosnoven. Nakon Ničijeg deteta, opet ima veoma kompleksan lik, ali štos je u tome što ima manje prostora da se iskaže.
    Enklavaje svakako korak napred jer se srpski film konačno dotakao teme Kosova, a ne samo posledica pogubne politike iz 90-ih na Kosovu (imali smo filmove koji se na ovaj ili onaj način bave izbeglicama). Ipak, taj korak napred je nekako mali i stidljiv, suviše obziran i prema srpskom javnom mnjenju koje je još uvek zatrovano recidivima politike 90-ih, a čini se i prema globalnom. Balans je ponekad teško naći, a ni priču nije uvek lako ispričati iskreno. Ali treba pokušavati.

    0 0
  • 12/30/15--00:00: Southpaw

  • 2015.
    režija: Antoine Fuqua
    scenario: Kurt Sutter
    uloge: Jake Gyllenhaal, Forest Whitaker, Rachel McAdams, Oona Laurence, Curtis “50 Cent” Jackson, Skylan Brooks, Naomie Harris

    Borilačkih, a naročito bokserskih filmova ima na lopate, stalno se snimaju i imaju tu čudnu osobinu da liče jedan na drugi skoro do neprepoznatljivosti. To je valjda taj neki američki, zapravo hollywoodski način da se običnom čoveku u publici proda jeftina sportska metafora kako je život zapravo jedna beskrajna borba. I ekipa to očito puši, niko se ne buni i ti “fajterski” filmovi su možda ne impozantna, ali svakako sigurna lova na blagajni.
    Da se ne lažemo, ima tu i odličnih stvari. Originalni Rocky je bila do bola iskrena metafora o Staloneovoj borbi da uspe kao glumac. Iako su njegovi nastavci u najboljem slučaju zabavni, oni ne mogu umanjiti snagu i čistu dušu prvog filma. Raging Bull je značajniji kao De Nirov čas “method” glume nego kao bilo šta drugo, pa smo se, i pored standardne priče o usponu i padu, mogli saživeti sa njegovim likom. Nisu drugi fajterski filmovi nužno loši, samo je sve vezano za njih kruti šablon i malo ko ga se usudi na bilo koji način dirnuti. Toliko da imamo meta-filmove o tome poput Grudge Matcha.
    Razlog zašto sam se posle nekoliko meseci čekanja dohvatio Southpawanije njegova osnova ni žanrovska odrednica sportske (melo)drame. Nije to ni reditelj Antoine Fuqua kojem je Training Day bio slučajan pogodak (sve sam ubeđeniji da je David Ayer tu vodio glavnu reč), a koji je sve posle toga u najboljem slučaju odštancao, dok su mu neki od filmova živo sranje. Nije ni scenarista Kurt Sutter koji je doveden s televizije (Sons of Anarchy, The Shield) koji debituje na filmu sa ovom pričom originalno napisanom za bledolikog repera (i dokazano nikakvog glumca) Eminema. Razlog je Jake Gyllenhaal i još jedna prilika za njegovu transformaciju.
    Sa pričom neću dužiti jer je čak i naslepo jasno o čemu se tu radi. Billy Hope (Gyllenhaal) počinje kao bokserski šampion na vrhuncu karijere. Ima ženu (McAdams) i kćerkicu (Laurence), veliku kuću i savršen skor bez poraza, pa je i malo arogantan. Upravo ta arogancija u kombinaciji sa besom će ga koštati svega, žena će mu poginuti, on će se propiti i izgubiti sve što je imao, čak i kćerku koju će strpati u dom. On mora krenuti ispočetka, i to sa novim mudrim trenerom (Whitaker), a pitanje je ima li snage za još nekoliko borbi, prvo sa samim sobom i svojim karakterom, a onda i u ringu...
    Iskreno, popizdeo sam kad sam u prvoj sceni video Rachel McAdams. Iz nekog razloga mi ona neopisivo ide na živce u većini svojih uloga, tako da je za nju redak uspeh kad primetim da mi nije išla na živce. Možda je to zato što uglavnom dobija uloge dronova, pa kad i dobije neku snažniju ulogu, ona ne samo da nosi auru drona, nego i te uloge igra kao da su u pitanju dronovi. Bilo kako bilo, laknulo mi je kada njen lik gine nakon par scena. A onda sam shvatio da će autori od toga napraviti uvod u melodramu o padu i ustajanju iz prašine.
    Problem sa tim nisu samo klišei, neki od njih su savršeno upotrebljivi i naplativi, kao što je to mit o bokseru koji je popio takve batine da je oglupeo, naročito kad ga igra Jake Gyllenhaal sa svojom mimikom, gestikulacijom i pogrbljenim stavom. Problem je što većina toga što vidimo u filmu nema veze sa zdravom pameću. Slažem se da film ne mora oponašati realnost u potpunosti, ali baš ovoliko lupetanja govori o temeljnom neznanju obojice autora o temi kojom se bave. Evo nekoliko primera...
    Boks nije samo pitanje snage, nego je pre svega pitanje veštine i taktike, što mudri Whitaker uči našeg Jakea. Shodno tome, borac koji ima taktiku da ga protivnik mlati kao vola u kupusu i da u svakoj borbi ima zatvoreno oko dok slučajno ne pogodi nekoliko vezanih udaraca iz kontre u principu završava karijeru u roku od odmah, a ne postaje šampion. A kad je već šampion, ne može iscrpeti svoje finansije do maksimuma nakon nekoliko meseci mirovanja i jedne izgubljene borbe, sve da lupa po jedan auto dnevno, a ne lupa, čak i ne vidimo na šta troši lovu, ne drogira se, ne kocka se, malo cuga i kupuje poklone ortacima, ali to je to. Treće, šta će koji kurac nepozvani kolumbijski bokser na bogataškoj dobrotvornoj večeri? I kako je moguće na takav “event” ufurati oružje? Četvrto, pad u odnosu sa kćerkom nije moguć, ne tako naprasno i ne na tako glup način. Znam šta su autori hteli da postignu, ali to je moralo mnogo suptilnije. I konačno, baš bi bivši šampion dozvolio bilo kom treneru da ga preodgaja i tretira kao balavca ili regruta u vojsci i baš bi se neki trener usudio da ga u svojoj teretani uposli kao klozetara.
    Sa pozitivne strane, Gyllenhaal je odličan, Whitaker jako raspoložen za ulogu koju može odigrati i u snu i njih dvojica imaju par solidnih zajedničkih scena. Režija je uglavnom kompetentna, a akcenat je stavljen na mečeve u ringu. Fuqua ih lepo hvata, pušta kameru na lice mesta i povremeno raspali neki od svojih potpisnih “slow-motion” kadrova. Problem sa tim je što su ti mečevi predvidljivi kada u glavi imamo širu sliku: unapred nam je kristalno jasno koji će meč naš junak dobiti, a koji izgubiti i na kakav način.
    Bilo kako bilo, Southpaw (izraz za vrstu garda ramenom sa kojim se sakriva koja je dominantna ruka) je samo zbog glumaca i boksa u ringu gledljiv film. Njegova melodramatska kompetentna ga čini skoro negledljivim, a ni trajanje od preko dva sata ne pomaže. U konkurenciji bokserskih filmova svakako nije ni blizu najboljih, ali nije baš ni najgori. Srednja žalost. Čeka se Creed. Ili se lovi neki meč na Sport Klubu.

    0 0
  • 12/31/15--00:00: Noble

  • 2014:
    scenario i režija: Stephen Bradley
    uloge: Deirdre O’Kane, Sarah Greene, Gloria Cramer Curtis, Brendan Coyle, Mark Huberman, Ruth Nega, Liam Cunningham, Nhu Qyunh Nguyen Linh, Kinh Quoc, Le Ngoc Tu’o’ng

    U svetlu napisa koji su se pojavili u Vice magazinu u poslednje vreme, a koji bacaju senku na poznate istorijske ličnosti o čijoj je “svetosti” do sada postojao konsenzus globalnog javnog mnjenja, poput Gandhija (mizoginija, održavanje kastinskog sistema po svaku cenu) i Majke Therese (blatantna korupcija i čisti marketing), počeo sam da sumnjam u humanitarni rad kao takav. Dobro, sve i da motivaciju većine humanitaraca otpišemo kao svojevrsno samoreklamerstvo, a donatora kao elaboriranu shemu za izbegavanje poreza, optimisti tvrde da prikupljena sredstva svejedno dođu u ruke onih kojima su potrebna. Otvoreno ću reći da sam sumnjičav i prema toj tvrdnji, jer u procesu taj novac mora proći kroz mnogo prljavih i halapljivih šapa, a gladnima obično ostaju samo mrvice. Uostalom, koliko je humanitarni rad efikasan kao takav? Dati nekome ribu ili ga naučiti da peca?
    Shodno tome, moram reći da mi filmovi o humanitarcima, posebno o “belim spasiteljima” u zemljama trećeg sveta sami po sebi idu na živce. Previše je tu melodramatskih šablona i ljigavštine raznih profila. Možda sam ciničan, ali za mene tako nešto nije inspirativno, posebno ako se na taj način pere kolektivna nečista savest. Na stranu što je celo to njihovo zalaganje samo kap u moru.
    Priča o Christini Noble me nije puno zanimala od samog starta. Ono što nju razlikuje od ostalih humanitarki je to što je zapravo na svojoj koži osetila i siromaštvo i opresiju i beznadnost, i što njena polazna osnova zbog toga nije dokono-bogataška i salonska. Ona se pokazala spremnom da radi na terenu i zasuče rukave, a i motivacija, ma kako suluda bila (košmari inducirani vestima iz Vijetnama za vreme rata), može biti iskrena. Problem sa Noble, filmom meni nepoznatog irskog autora Stephena Bradleya je u tome što ovo jedno izuzetno čudno iskustvo koje nam neće dati skoro nijedan zadovoljavajući odgovor na bilo koje pitanje o Christini Noble, ako smo ga uopšte imali.
    Paralelno pratimo dva toka radnje, jedan počinje 50-ih u blatnom i memljivom Dublinu gde upoznajemo malu Christinu (Cramer Curtis) i njen pevački talenat. Ona živi sa pijanim ocem (Cunningham), bolesnom majkom i gomilom braće i sestara. Kada majka umre, a otac se pokaže nesposobnim da se bavi decom, njih razdvajaju i Christina završava u crkvenom sirotištu pod strogom disciplinom. Kasnije ćemo je upoznati i kao mladu devojku (Greene) kako se probija kroz život pun nedaća: fizički poslovi, silovanje, neželjena trudnoća, davanje deteta na usvajanja bez njenog znanja, odlazak u Englesku, nesrećni brak... Ona sve vreme razgovara sa Bogom (to nisu molitve, to su pregovori i prebacivanja) i peva bez nekog jasnog razloga.
    Druga linija radnje prati nju u zreloj dobi (O’Kane) u Vijetnamu, od njenog dolaska i poznanstva sa ljigavim biznismenom Davidom (Huberman) i petljanjem sa sporom, nezainteresovanom i često neprijateljski nastrojenom biroktatijom do prve uspešno osigurane donacije za njen projekat pomoći deci s ulica Sajgona koju dobija od naftne kompanije zahvaljujući prijateljstvu sa Gerrijem (Coyle). Christina je tu već izgrađena, sofisticirana i samouverena žena sa smislom za humor i čeličnom voljom, a takođe zna da zapeva, opet bez preteranog razloga.
    U suštini, to je to. Međutim, Nobleje i dalje zbunjujući film, ma kako bio šablonski. Nekako ćemo prihvatiti njenu motivaciju za pomoć deci, hoće to žene u godinama. Međutim, postavlja se pitanje otkud njoj novac da se preseli u drugu zemlju i pokrene humanitarnu fondaciju. Te stvari se ne rade samo sa skromnom penzijom, dobrom voljom i viškom vremena, ako to imate možete se pridružiti već nekoj od organizacija kao volonter. Za uspostavljanje svoje potrebna su ozbiljnija sredstva i naročito ozbiljniji kontakti. I šta je, dovraga, sa tim pevanjem koje imamo od početka filma? Bradley nam na ta pitanja neće dati odgovor i ostaviće nas zbunjenije na kraju filma nego što smo to bili na početku.
    Utehu nećemo naći ni u drugim likovima jer su oni samo jednostavne funkcije i elementi zapleta. Chistina ima ukupno jednu prijateljicu u životu koja je generička prijateljica. David i Gerry su relativno prazni likovi (Coyle se makar trudi da mu nabaci humornu dimenziju), Vijetnamci svi po redu samo funkcije: simpatični klinac, duhovito-nadrkani hotelski recepcioner, dve sestrice, gospođa koja vodi sirotište, policajci, službenici...
    Na početku imamo i uvid u odnos društva prema takvoj deci koji svakako nije napredan, i Christininu reakciju na to (“Irska beda je ista kao vijetnamska.”), ali ni kulturološke razlike ili sličnosti se zapravo ne ispituju. Zapravo imamo samo protagonistkinju znakovitog prezimena i to je to. Možda je to dovoljno za osigurati prvu donaciju, ali svakako nije dovoljno za film. Verujte mi na reč i izbegnite Noble.

    0 0
  • 01/01/16--00:00: Experimenter
  • 2015.
    scenario i režija: Michael Almereyda
    uloge: Peter Sarsgaard, Winona Ryder, John Leguizamo, Jim Gaffigan, Kellan Lutz, Dennis Haysbert, Anton Yelchin, Taryn Manning, Anthony Edwards

    Kao što to možda znate, nekada davno sam studirao psihologiju. Pokušavam da dokučim razlog za tu avanturu studiranja psihologije u Beogradu ranih 2000-ih. Možda mi je trebala psihološka pomoć. Možda je to jednostavno zvučalo cool: studirati psihologiju, to je možda bila i oznaka novonastajuće više srednje klase koja ne mora da studira nešto utilitarno, ujedno odlična stvar za pozu intelektualca i “akademskog građanina” koji bi bio “kritička svest društva”, kao i za pozu pred ženskama, kao, ja studiram psihologiju pa ih razumem.
    Osim “usputnih” stvari, poput upoznavanja prolaznih cura i neprolaznih prijatelja, tih nekoliko godina studija mi nisu donele ništa vredno pažnje i taj proces traženja se loše završio: napustio sam fakultet tek neznatno pametniji nego kad sam ga upisao, verovatno sa još manje volje da sedim satima nad knjigom kada je lep dan ili kad Stratovarius (ili bilo ko) svira tu blizu, u Budimpešti, Zagrebu, Helsinkiju... Pitam se, pitam se, kako bi bilo da sam bio dobar student, pa da sam za vreme faksa našao šljaku, recimo u marketingu, ili da sam toliki genijalac da mi sve ide od ruke, pa da ostanem na faksu. Kurčeva rabota. Nešto drugo mi je očito bilo zanimljivije, što, istini za volju, i nije bilo teško u konkurenciji teorija da li vidimo žuto zbog receptora “štapića”, “čepića” ili zbog oba.
    Jedna od stvari kojih se živo sećam bili su eksperimenti koji su nad nama bili vršeni u laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju. Nemojte se nadati nečemu zanimljivom, uglavnom su se svodili na to da li je skupina slova koju vidimo na ekranu smislena reč ili nije. Morali smo da skupimo po nekih 20-ak takvih eksperimenata. Sad, da mi je gradivo koje sam gulio bilo zanimljivije ili da su makar ti eksperimenti bili kreativniji, ja bih se možda i bavio psihologijom. Mene su zapravo zanimali mehanizmi ljudskog ponašanja u socijalnim i drugim situacijama, zašto se komformiramo i kako je moguće da drugome činimo zlo čak i kad nama taj čin ne donosi ništa dobro. Time se bavio Stanley Milgram, ne i beogradska akademska zajednica. Experimenterje film o njemu i njegovim istraživanjima, ali se reditelj Michael Almereyda pobrinuo da bude miljama daleko od klasičnog biografskog filma.
    Sa Milgramom (Sarsgaard) se upoznajemo u kontekstu njegovog najpoznatijeg eksperimenta o pokornosti autoritetima. Taj eksperiment, sproveden na Yaleu ranih 60-ih mu je doneo slavu, ali i osporavanje po pitanju etičnosti. Forma eksperimenta je takva da dvoje učesnika, “učitelj” i “učenik” imaju svoje zadatke, učenik da pokuša zapamtiti određene sintagme i odgovoriti na pitanja sa višestrukim izborom, a učitelj da mu za netačne odgovore svaki put zvekne jači elektrošok. Predmet istraživanja nije učenik niti njegova mogućnost pamećenja, on je uvek ista osoba (Gaffigan) deo je tima ispitivača. Pravi predmet ispitivanja je učitelj, odnosno njegova tendencija da sluša autoritet i sledi pravila. U sobi je sedeo naučnik (Leguizamo) u mantilu i opravdanje za činjenje čak i protiv svoje savesti je bilo ponuđeno u višem cilju, odnosno napretku nauke. Rezultati eksperimenta su bili takvi da je 65% ljudi, nevezano za rasu, klasu, pol i starost, bilo spremno da u poslušnosti ide do kraja (i u svojoj glavi nanosi bol drugom ljudskom biću - aparatura je služila za masku, a učenik je glumio po zadatku), čak i kad im je njihov unutarnji moralni osećaj nalagao suprotno.
    Milgram je, važno je pomenuti, Jevrejin koji je igrom slučaja rođen u Americi, pa je izbegao sudbinu koncentracionih logora. Eksperiment poslušnosti se naslanja na tezu Hannahe Arendt o banalnosti zla, zasnovanu na Eichmanovoj odbrani pred sudom u Izraelu da je on samo obavljao svoj posao najodgovornije što je mogao i da je samo slušao naređenja. Da, on je bio vernik nacional-socijalizma i vojnik partije, verovao je u “veće dobro”, ali lično nije osećao (toliku) mržnju prema Jevrejima, ali je svejedno radio to što je radio.
    Pretpostavka je da bi, kada bi se eksperiment ponovio na drugim lokacijama i u drugim državama, rezultat bio potpuno isti jer je čovek spreman na pokornost autoritetu ako mu se čini da radi za “veće dobro” ili za svoju egzistenciju. Uostalom, Milgram u svom misaonom procesu nije morao ići do nacističke Nemačke ili do Sovjetskog Saveza ili bilo koje druge diktature, bilo je nesvetlih primera autoritarnog ponašanja i u američkom društvu: Amerikanci japanskog porekla su bili internirani za vreme rata u za nijansu manje strašne kampove nego što su to bili oni nemački, a i moralno vrlo sporna eugenika (izbacivanje neželjenih elemenata - fizički i mentalno bolesnih, zločinaca, Afroamerikanaca itd. iz evolutivnog “poola”) je bila popularna praksa u predratnoj Americi i podržavao ju je i predsednik Roosevelt.
    Iako je sprovodio i druge eksperimente, uglavnom vezane za komformizam, volju i etiku svojih ispitanika, ovaj eksperiment o poslušnosti je ostao Milgramov najpoznatiji. On ga je na neki način proslavio, ali i obeležio. Prigovori na etiku eksperimenta se nisu odnosili na to što je ispitanik dobijao jedan, kontrolni elektrošok, nego na to da je ispitanik zapravo prevaren da uopšte učestvuje u eksperimentu i da je konstantno varan u toku. Milgram zbog toga nije uspeo dobiti mesto redovnog profesora na nekom od prestižnih univerziteta, već samo na Gradskom Univerzitetu u New Yorku gde je nastavio sa svojim eksperimentima i kontroverznim predavanjima kojima je animirao studente.
    Ima u filmu jedna divna scena u kojoj se vidi koliko reputacija, nešto već izgrađeno, utiče na realnu sliku. Milgram pokušava da svojim studentima saopšti da su na Kennedyja izvršili atentat, a studenti misle da je to još jedna od njegovih “mozgolomki”, do te mere da ne veruju ni vesti koju čuju na tranzistoru, jer možda je šašavi profesor opet izveo neki štos, kao onomad Orson Welles sa Ratom svetova.
    Međutim, naslov Experimenterse ne odnosi samo na Milgrama i njegove eksperimente, iako su oni okosnica filma, nego i na reditelja koji itekako eksperimentira sa filmskim izražajnim sredstvima. Experimenterstalno klizi između igranog i dokumentarnog, zapravo edukativnog, jer Milgram u sjajnom izvođenju Petera Sarsgaarda govori u kameru i objašnjava svoje teorije, ponekad čak i pre nego što ćemo njihove manifestacije i sami ugledati. Pored toga, Almereyda stalno skače iz realnog u nadrealno, pa ćemo tako na nekoliko mesta videti slonove u sobi, bukvalno, likove u boji u istom kadru sa crno-belom projektiranom pozadinom i likovima (što je pomalo doslovni namig), pa čak i jedan wtf? momenat kada nam Milgram saopšti da želi napisati autobiografski mjuzikl, pa spontano zapeva. Videćemo i Milgramov eksperiment pretvoren u trash televizijsku seriju i razgovor o tome sa Williamom Shatnerom (Lutz) i Ossiem Davisom (Haysbert).
    Experimenterće nam svakako prodrmati mozak, pokrenuti sokove i naterati nas da razmišljamo o prirodi čovečanstva, a da nas pritom ne udavi i ne natera nas da se osećamo kao da smo ponovo na nečijem predavanju. Međutim, Almereyda, kreativan kakav je, uspeva da napravi nekoliko krivih koraka koji sigurno ne potapaju film, ali se čine nepotrebnim. Tako Milgramov privatni život sa ženom Sashom (Ryder) ne vodi nikamo, osim što nam daje do znanja da je taj veliki naučnik zapravo bio normalan tip. Nije tu problem u Winoni Ryder, ona se trudi da od lika izvuče maksimum i njeno prisustvo na ekranu je osvežavajuće, koliko u samom liku koji je uglavnom sveden na podršku i tek povremeno na kritiku našeg protagoniste.
    Jednako tako, čini se da se Almereyda malo prekombinovao, pa na nekoliko mesta Experimenterdeluje kao namerno čudan film zbog autorovih ne baš opravdanih intervencija, što malo podriva kredibilitet. No i pored toga Experimenterzaslužuje moju ogromnu preporuku. Zbog ličnosti o kojoj se radi, zbog njegove teze i zbog važnosti spoznaje zašto smo sposobni da činimo zlo, pa i zbog sveže, eksperimentalne izvedbe Michaela Almereyde.

    0 0
  • 01/02/16--00:00: The Forbidden Room

  • 2015.
    režija: Guy Maddin, Evan Johnson
    scenario: Guy Maddin, Evan Johnson, Robert Kotyk, John Ashbery, Kim Morgan
    uloge: Roy Dupuis, Clara Furey, Louis Negin, Udo Kier, Gregory Hlady, Mathieu Amalric, Noel Burton, Geraldine Chaplin, Jacques Nolot, Maria de Medeiros, Charlotte Rampling, Ariane Labed

    The Forbidden Room je filmsko iskustvo na koje vas ni ja ni niko drugi ne može pripremiti, niti ga može verodostojno objasniti ili prepričati. Možda će vam od pomoći biti jedna jedina informacija - da ga je, u saradnji sa Evanom Johnsonom režirao Guy Maddin, kanadski majstor izuzetno čudnih filmova. Iako možda njegovi filmovi svaki za sebe ne tvore potpuno smislenu celinu, mora mu se odati priznanje da je u stanju interesantno nabaciti i razraditi određene ideje, i da njegovi filmovi imaju ozračje koje dugo ostaje u memoriji gledaoca, kao i pojedini prilično upečatljivi, bizarni detalji. U tom smislu je The Forbidden Room možda najambiciozniji Maddinov projekat koji najviše podseća na vožnju u izuzetno mračnom luna-parku ili na drogirani trip na uvrnutom vašaru.
    Struktura filma je nalik na babuške, one ruske lutke koje vam je već neko doneo sa službenog puta u bivši SSSR. Dakle, imamo priču u priči u priči u priči, i film skače s nivoa na nivo, iz priče u priču, tako da u filmu imamo više od 10 odvojenih, a opet nekako povezanih priča. A glumci, od kojih su neki relativno velika i poznata imena (Mathieu Amalric, Charlotte Rampling, Geraldine Chaplin, Maria de Medeiros, Udo Kier, Roy Dupuis) se pojavljuju u po nekoliko različitih uloga.
    Recimo, sve počinje kao ekranizacija lažnog priručnika o pravilnom kupanju u kadi gde matori tip zbog kojeg bi ste bez sumnje odmah pozvali policiju objašnjava rutinu kupanja. Međutim, kako kadar ponire u kadu, nailazimo na podmornicu i radnja se seli tamo. Posada je u opasnosti: voze opasni, nestabilni teret (eksplozivni žele), ne mogu izroniti, fali im zraka i ne mogu otići do kapetanove, naslovne sobe. Jedina nada im je da jedu palačinke koje imaju zračne džepove i tako održavaju svoje stanje. Na podmornici se pojavljuje drvoseča koji im kaže da ne zna otkud tu i da je sa svojim kompanjonima išao spasavati otetu devojku od šumskih razbojnika. Nije to ni približno sve, imaćemo muzički intermezzo u vidu pesme o stražnjicama, doktora koji leči žene lomeći im kosti pa ga stiže zaslužena osveta, gospodina koji je ženi za kasni rođendanski poklon kupio statusu Janusa, pa se pod njenim uticajem noću pretvara u monstruma i još koječega što će vas nasmejati, zabaviti ili šokirati na ovom putu koji će postati senzacijska bomba.
    Posebno treba obratiti pažnju na vizuelni identitet filma, jer tu ima svega i svačega. I ispranog, dvotračnog, odnosno dvobojnog“Technicolora”, i crno-belih delova, i nemih i šušketavo zvučnih pasaža. Film je sniman digitalno, ali su Maddin i Johnson sa saradnicima pažljivo dodavali slojeve i efekte kako bi ovaj film imao šmek 30-ih godina kada se još ni boja ni zvuk nisu nametnuli, nego se sa njima samo igralo i isprobavalo. Tematski, moguće i svaki od pasaža smestiti baš u taj period.
    Pozadinska priča oko filma je takva da su Maddin i Johnson za jedan svoj nevezani projekat istraživali izgubljene i napuštene filmove manje ili više poznatih, uglavnom evropskih autora iz perioda prelaska sa nemog filma na zvučni i da su pokušavali da rekonstruišu izgubljene delove. The Forbidden Roominspiraciju vuče odatle (više su nego primetni odjeci nemačkog ekspresionizma i “gothic” priča sa prelaza vekova), ali nije kolekcija tih rekonstruiranih filmića. Svaki sekund filma je pažljivo snimljen za potrebe filma sa starim, izgubljenim filmovima na umu i varijacijama, odnosno posvetama poznatim legendama od Frankensteina do Dr Jekylla i Mr Hydea i uobličen tako da bude ultimativna vožnja kroz festival starih filmova.
    Naravno, moguće mu je prići sa više strana. Ima tu i više nego dovoljno materijala za psihoanalizu, kao što ga je moguće tumačiti sa filmsko-istorijskog aspekta, pa čak i kao neko razmatranje kulturnih tokova, ili kao raspravu o žanru u određenom periodu. Ambiciozno, svakako. Pretenciozno, možda. Remek-delo, sasvim moguće. Luda vožnja, naravno. The Forbidden Roomje film koji jednostavno morate pogledati, možda i više puta, i pustiti da vas “uradi”, zbuni, nasmeje, raspizdi, kako god. Jedno je sigurno, ravnodušni biti nećete.

    0 0
  • 01/03/16--00:00: Dope

  • 2015
    scenario i režija: Rick Famuyiwa
    uloge: Shameik Moore, Tony Revolori, Kiersey Clemons, Rakim Mayers, Zoë Kravitz, Chanel Iman, Roger Guenveur Smith, Kimberly Elise, Blake Anderson, Forest Whitaker (narator)

    Ne znam koliko je pametno početi film sa definicijom iz rečnika. Pojam “dope” može označavati drogu, potpunog glupana ili u “flipu” (vrsti uličnog slenga zasnovanoj na izvrtanju) totalno cool tipa. Ovde to ne smeta ni na koji način, jer ćemo sva tri imati u suludim količinama u jednoj ne baš uvek glatkoj vožnji kroz žanrove. Dopeje nešto što može proći na indie festivalima, ali na kraju pada kao žrtva svojih ambicija.
    Zapravo, da se držao svog prvog koncepta kojeg se uhvatio, “coming to age” priče o crnim geekovima iz siromašnog kvarta u Los Angelesu i njihovoj svakodnevnoj borbi kako sa opasnostima života, tako i sa neprihvatanjem od strane sredine, Dope bi bio odličan i potreban film koji bi profitirao od portreta obeju socijalnih miljea, uličnog i školskog. Jer predrasude su čudo: teško je poverovati da postoje crni momci i cure koji se ne furaju ni na kriminal, ni na sport, pa čak ni toliko na rap muziku (iako znaju i entuzijastični su za hitove koji su domen opšte kulture), da su im umesto toga draže “belačke” stvari: skateboarding, punk rock, štrebanje. Oni još uvek veruju u školovanje kao izvor socijalne mobilnosti i žele na faks.
    Možda ponekad imamo jedan takav, najčešće sporedni lik u filmu i najčešće u funkciji belčevog malog pomoćnika, ali ovde imamo troje simpatičnih tamnoputih tinejdžera. Oni znaju da su egzotični i da će ih školski košarkaši, Cribsi i Bloodsi mlatiti kao volove u kupusu, ali se drže zajedno, sviraju u bandu i jednostavno su podrška jedno drugome i zajednica. Malcom (Moore) je naš protagonista koji želi da ide na Harvard, ali ne želi da tamo dođe po rasnoj i socijalnoj kvoti. Ima sjajne ocene, ali to možda ne bude dovoljno. Jib (Tony Revolori, onaj mali iz The Grand Budapest Hotela) za sebe tvrdi da je pičkica i čini se da nema naročitih ambicija. Tu je još i Diggy (Clemons), otvorena lezbejka koju njena familija pokušava da “izleči” molitvom. To sve saznajemo iz duhovite, ali pomalo usiljene naracije Foresta Whitakera, ujedno i jednog od producenata filma.
    Upoznajemo se i sa okruženjem kroz koje moraju proći svaki dan na putu do škole. (Tu moram primetiti još jedan realistični trend: oni, kao i marginalci iz filma Tangerine kroz Los Angeles idu pešice, što je i logično pošto su klinci bez para, a što doprinosi jednoj drugoj, realističnijoj slici grada koju je Hollywood toliko distorzirao.) Malcom se našao u ulozi “goluba pismonoše” između “žestokog momka, dečka u usponu” Doma (Mayers) i njegove nešto bistrije bivše/povremene devojke Nakie (Kravitz), pa biva pozvan na svoju prvu ozbiljnu žurku. Drugo dvoje idu sa/za njim. Upada murija, a Malcomova torba koju nosi svugde sa sobom postaje teža za jedan pištolj i par desetina hiljada dolara droge.
    Dom je ćorkiran, ali uspeva da prenese poruku svom novom štićeniku da ostavi “paket” kod izvesnog A.J.-a iz centra za pomoć deci na toj i toj adresi. Zgodno ili ne, Malcom baš tog dana ima sastanak sa savetnikom za koledž, nekada siromašnim momkom koji je završio Harvard. Pičvajz počinje (da ne spoilam), “paket” nije moguće tek tako dostaviti i treba ga se rešiti. Malcomu na um pada geekovska ideja... I eto nas na teritoriji “capera”...
    Dopeje film u kome ima svega i apsolutno svega previše, pa deluje pretrpano i usiljeno i zbog toga namerno čudno. Naprosto, zaplet je u tom “bazenu” likova složen suviše prigodno, humor je često prisutan sa obaveznim namigivanjem i podgurivanjem, a vožnja kroz sve te silne žanrove je prilično drmusava. Osim filma o odrastanju, tu imamo i natruhe socijalne drame (Malcomova samohrana majka koja vozi autobus je potpuno protraćena kao lik, a Kimberly Elise kao glumica), nespretnog ljubavnog zapleta, komedije koja može postati neprijatna kada se u priču ubace telesni fluidi (išlo se na nekakav “meme” efekat, uglavnom neuspelo), i na kraju “caper” trilera. Takva mućkalica svega i svačega naprosto ne funkcioniše...
    Ono što prvo upada u oči i ide na živce je to koliko su svi drugi likovi nerazvijeni. Jib i Diggy su Malcomovi pratioci sa malo humornog potencijala i to je to. Ostali su samo i jedino oruđa zapleta, oni sami neverovatni u stvarnom svetu, baš kao što je i takav zaplet neverovatan. Tako likovi nestaju i pojavljuju se kad je zgodno, ljubavna priča ne ide nikamo osim što našeg lika uči lekciju o predrasudama koju navodno već zna na svojoj koži, ali ne uspeva da je poveže sa tim kada je on taj koji te predrasude ima. Nije loš ni negativac, odnosno njegova maska, pa ni lik hakera Willa (Anderson), sa sve pozadinskom pričom napravljenom radi nekoliko štoseva koji se tu prodaju (ko kome i pod kojim uslovima sme reći “nigger”), koji uglavnom nije bio neophodan.
    Da, glumci su raspoloženi, čini se da su pušteni da divljaju, iako su uglavnom pod kontrolom autora, i imaju nekoliko trenutaka gde sve pršti od hemije, ali u ovako haotičnom filmu se sve to gubi. Posle gledanja ostaje samo konfuzija i nekoliko sirovo nabijenih poenti koje je autor hteo da prenese. Šteta, jer mi se baš gledao film o geekovima iz geta.

    0 0

    kritika originalno  objavljena na: monitor.hr

    2015.
    scenario i režija: Antonio Nuić
    uloge: Bojan Navojec, Iva Babić, Goran Navojec, Zlatko Vitez, Mirela Brekalo Popović, Filip Šovagović, Ksenija Marinković, Filip Križan, Bogdan Diklić

    Ako izuzmemo najveću uspešnicu regionalne kinematografije, ultra-ozbiljnu arthouse ratno-poratnu dramu Zvizdan, ovu godinu na izmaku su obeležile uglavnom urbane priče. Bosanska Naša svakodnevna priča bavila se pre svega socijalnim i porodičnim problemima života u tranzicionom Sarajevu, srbijanski Pored mene(koji je već došao na repertoar i u hrvatskim kinima) problemima mlade generacije u Beogradu, Panama nam je ponudila tripoznu ljubavnu priču primerenu mladim Facebook/Instagram generacijama, komedija Mali Budo se pozabavila regionalnim “trope”-om o tipičnom predstavniku crnogorske zlatne mladeži u Beogradu, a Ti mene nosiš svakodnevnim životnim problemima nekoliko zagrebačkih kućanstava. Nisu svi bili jednako uspešni, ali se o svima dosta pisalo i razgovaralo i svi skupa mogu poslužiti kao ilustracija onoga što nazivamo repertoarskim filmom, odnosno filmom snimljenim pre svega za publiku.
    Još jedan takav urbani, repertoarski film Život je truba dolazi u pravo, adventno vreme. U pitanju je komedija, više “heart-warming” nego zapravo smešna koja gravitira oko mladog bračnog para i njihovih familija u rasponu od nekoliko meseci, od venčanja u proleće do prve božićne zabave za celu familiju. Za Antonia Nuića, kojem je ovo treći samostalni film, Truba predstavlja iskorak iz zone ratno-poratnog okruženja kojim se bavio u Sve džaba(2006) i Kenjcu (2009).
    Naš junak je Boris Burić zvani Bura (Bojan Navojec), sin bogatog oca, simpatični lenjivac i blesan i povremeni trubač u fusion sastavu. Izabranica njegovog srca je lepa, pozitivna i umilna Jana (Iva Babić), fina cura iz fine kuće. Prvi “test” koji njih dvoje moraju rešiti je priprema venčanja, čega se prihvataju sa nonšalantnim stavom. Stvari mogu zapeti na večeri pred venčanje, jer su ipak njihovi roditelji iz različitih miljea. Burini su tipični predstavnici bogatih privatnika seoskog porekla, otac Zdravko (Zlatko Vitez) je ponosni vlasnik klaonice, pošten, ali pomalo sirov čovek, majka Marija (Mirela Brekalo Popović) je tipična domaćica koja se zaštitnički odnosi prema svojim sinovima. Janini su, pak, tipični predstavnici intelektualne gradske srednje klase, otac Slaven (Filip Šovagović) deluje kao ostareli roker koji već 20 godina “na terenu” radi sociološko istraživanje o generacijskim razlikama po pitanju provoda, a majka Klara (Ksenija Marinković) radi u muzeju i šije unikatne haljine.
    No, te razlike nisu nit sukoba jer i večera i venčanje prolaze bez problema. Okidač za zaplet, ako se to zapletom može nazvati, je loša navika koju ima stariji sin Burićevih, Dragec (Goran Navojec). Naime, on voli da se karta, a ne zna, pa gubi. Ne samo da je prokockao svoje pare, nego je i službene, odnosno očeve, pa se još zadužio, i to kod lika koji je izgubio, odnosno kod svog računovođe Pika (Filip Križan). Majka Marija, kako bi opravdala blesavog sina je u glavi napravila konstrukciju kako je Piko zapravo vanbračni sin njenog muža kojeg ovaj favorizira, pa je rešila da ga napusti i preseli se kod Borisa i sada već trudne Jane.
    Ako ste mislili da će tu početi nekakav dramski sukob, varate se. Situacija je možda malo nezgodna, ali se ne može nazvati sukobom. Zapravo, sukoba u pravom smislu te reči u celom filmu niti nema, a centralna dilema je li Piko ili nije Zdravkov sin je od starta na tako dugom štapu da je skoro nepostojeća. Utisak je da je Nuić više dramaturški nego stilski pokušao da napravi životni “mumblecore” božićni film na hrvatski način, što znači da će tenzije biti prisutne taman toliko da ne zaspimo u kino-dvorani. Stilski, tu nema improvizacije na kakvu smo navikli kod američkih “mumblecore” filmova: Nuić pažljivo skriptira i snima barem dve masovke (svadbu i svirku na kraju), doduše kamerom iz ruke i forsira glumu šireg zamaha, uz neizbežne manirizme (za kojima najviše posežu braća Navojec) umesto očekivane ležerne improvizacije.
    Izvedba, što se glumaca tiče, najmanji je problem. Vidi se da se oni odlično zabavljaju portretirajući uglavnom standardne likove hrvatskog filma i televizije. Pisanje, odnosno karakterizacija likova je tu još problematičnija, nijedan od njih ne iskače iz prilično osnovnog šablona. Za Janu je čak upitno koliko ičemu u filmu služi osim da bude simpatična, sve dok ne izdeklamuje poentu filma (koja se svodi na to da u životu i pored nedaća treba misliti pozitivno) u jednom kraćem monologu.
    Problem je generalno odsustvo ritma i smera kretanja kod priče. Ona ne ide nikamo i na tom putu su akcenti postavljeni na najčudnijim i najnepredvidljivijim mestima. Primera radi, ako se već radi o komediji, ubaciti najbolji štos u prvu scenu, i to onu sa Bogdanom Diklićem kao sveštenikom koji opet demonstrira da je visoka glumačka klasa i apsolutni maher versatilnosti, gotovo da je pogubno. Očekivanja su podignuta, a Nuić je odmah ispucao sve trikove.
    Jedna gospođa u ne baš nagužvanoj sali se pokazala kao prava publika za ovakav film, dajući komentar da je njoj svaki film u kinu dobar, samo da ne sedi kod kuće. Ako delite njen stav, onda će vam i Trubabiti dobar film. Makar će vas na tih 90 i nešto minuta ubediti da život sam po sebi nije nužno truba, naročito ovako, o praznicima. Za one čiji je filmski ukus ipak rafiniraniji od “daj šta daš”, Truba ne nudi puno toga: malo smeha, malo pozitive, odličnu fotografiju Radislava Jovanovića Gonze koja nam daje lepu, a opet tako životnu sliku Zagreba kao jednog objektivno postojećeg, živahnog grada. A ostalo je ipak pomalo truba. Kao što je i život ipak ponekad truba.

    0 0
  • 01/05/16--00:00: Circle

  • 2015.
    scenario i režija: Aaron Hann, Mario Miscione
    uloge: ensemble cast

    Ima takvih filmova koji se niotkuda pojave u konverzaciji u određenim krugovima i gotovo naslepo postaju “hot shit” koji prosto morate pogledati. Ništa novo, tako su isplivavali razni neki projektići, možda čak i sistemski podržani marketingom i prerastali u serije. Setim se svoje tinejdžerske dobi i kako su svi živi otkidali na Cube, a ako biste me sada pitali, ne bih se setio apsolutno ničega iz filma. Dobro, istini za volju, meni se ni tada nije uvukao pod kožu, ali mogu se kladiti da ni sećanje onih koji su bili fanovi nije ništa bolje od mog.
    Bilo kako bilo, Circle je Cube za 2015. godinu. Ne da su slični filmovi, ali slične su okolnosti, sličan je odijum određene žanrovske publike i mogu pretpostaviti da su slične i namere. Zapravo, ako ćemo etiketirati, ovo nije toliko “šoker” kao Cube, nego se pre može ugurati u distopične “game show” filmove gde je science fiction samo pozadina izabrana radi lakše i jeftinije produkcije (skoro ceo film zauzima jedna jedina scena, crna prostorija sa ljudima unutra i nešto jeftinih efekata). Opet, za razliku od, recimo, dva izvikana artsy “game show” filma, tajlandskog 13: Game of Death i francusko-gruzijskog 13 Tzameti, Circle je samo pretenciozan. Ne baš intrigantan i alegoričan kakvim se želi predstaviti.
    Pravila igre su jednostavna: 50 ljudi koji se međusobno poznaju su postavljeni u koncentrične krugove u sobi. U centru je mašina, neka vrsta brojača koji se vrti svakih 2 minuta. Kad vreme istekne onaj koji je izglasan (učesnici stiskaju pesnicu kad strelica dođe na određenu osobu), biva spržen. Onaj ko dodirne drugog učesnika biva spržen. Onaj ko napusti svoje mesto biva spržen. Kada više njih imaju jednako glasova, proces se ponavlja. Kada stanje ostane isto, svi bivaju sprženi. Ne može se glasati za sebe, ali se može izaći iz kruga i na taj način se žrtvovati zaopšte dobro. Dogovori su mogući, ali je vreme ograničeno...
    Ljudi su skupljeni naizgled nasumično, ali u pitanju je relativno šarolik skup koji pokriva sve relevantne društvene grupe: belce i manjine, mlade i stare, straight i gay, muške i ženske, konzervativce i liberale, bogate i siromašne, obrazovane i neobrazovane, same i venčane, glasne i tihe, pametnjakoviće i povučene... To je prilika za debatu po raznim pitanjima i raspravu čiji život vredi više...
    Nije ovde problem u jednostavnoj premisi, to je samo po sebi dobra stvar, pre svega za ekonomiku scenarija jer nema potrebe za dugačkom ekspozicijom. Problem je u tome kako to izvesti. A Aaron Hann i Mario Miscione to izvode na najgori, najpovršniji i najbanalniji način. Sa tako ograničenim vremenom između “rundi” ne samo da ne stižemo da uvidimo jalovost takve pervertirane (neposredne) demokratije koja je svedena na puko glasanje, bez ikakvih moralnih vrednosti (gde je sve isto i gde sve može) i na ljigave sofizme nekih od učesnika, nego ne uspevamo niti da se upoznamo sa likovima. O većini ne saznamo ništa, tek neki imaju šansu da izlože svoj “background” i svoje stavove, a tek retki da se predstave imenom.
    U takvoj situaciji ne očekujte nikakvu dubinu. Dovraga, ne očekujte ništa dalje od površine. Ne očekujte čak ni da ćete prepoznati glumce, možda tek neke od njih, iz TV serija ili iz B-filmova poput nekog već Saw nastavka. Circle ima priliku na kraju da se iskupi ili makar objasni za to što smo 80-ak minuta gledali ljude kako se prejebavaju u crnoj prostoriji, ali ni to ne postiže. Objašnjenje je tupavo i prigodno, prvo koje pada na pamet i koje se već pominje ranije u filmu. Circle je film za ljude na koje nije teško ostaviti utisak. Za ostale, čisto gubljenje vremena.

    0 0
  • 01/06/16--00:00: The Green Inferno

  • 2013.
    režija: Eli Roth
    scenario: Eli Roth, Guillermo Amoedo
    uloge: Lorenza Izzo, Ariel Levy, Ignacia Allamand, Richard Burgi, Matias Lopez

    Kada čujete naslov i kada vam kažem da je Eli Roth snimio film u džungli koji se bazično radi o tome da grupa mladih Amerikanaca upadne u zamku kanibala, logično je da ćete pomisliti da je to prvi baja “torture porna” rešio da napravi posvetu prvom i najjezivijem “found footage” filmu ikada. Zapravo, i on je mislio da to radi, pa se potrudio da na odjavnu špicu utisne i direktnu posvetu Cannibal Holocaustu. Dobro, možda je to učinio i da izbegne veoma površne dušebrižničke optužbe za rasizam (jer u današnjem svetu političke korektnosti nije uopšte dozvoljeno portretirati divljake), a možda je njegova motivacija pragmatična u drugom smislu, da nam skrene misli sa toga da opet gledamo neki Hostelkoji se bavi američkim i samo američkim strahovima, samo ovog puta smešten u džunglu.
    Naravno, kad imamo preplašenu mulariju zgodnjikave moderne spoljašnjosti i divlje kanibale, pa uz to i Elija Rotha, znamo šta možemo očekivati: krv, klanje, rezanje udova, čupanje utrobe i autorovo sadističko zadovoljstvo. To ćemo i dobiti, ali to će biti relativno banalan i slabašan šok, jer smo sve to već videli, samo bolje. Veći je štos kako su i zašto oni dospeli tamo.
    Ne, oni nisu radoznali turisti koji su sa kamerama došli na turističku lokaciju, niti su ponesrećeni putnici koji su u prašumu zalutali. Niti su oni nekakvi eksploatatori koje je zadesila zaslužena osveta. Naprotiv, oni su aktivisti, “tree-hugeri”, vegani, borci protiv korporacija rešeni da iz kandži velikog biznisa spasu netaknutu prašumu i pleme koje u njoj živi. Naša junakinja Justine (Izzo) jedina prema svemu tome ima rezerve, ali se projektu priključuje radi harizme vođe Alejandra (Levy), blagoglagoljivog aktiviste koji ima plan da grupa zaustavi radnike i njihovu naoružanu pratnju pretnjom medija. Čudo jedno šta čovek može napraviti sa mobilnim telefonom i satelitskom vezom. Na povratku će se njihov avion srušiti u prašumi, a oni će postati plenom onih koje su navodno spasavali...
    To mi daje jednu temu za razmišljanje. Pitao bih nešto svoje levičarske prijatelje, uz rizik da me proglase prljavim rasistom, liberterom i istorijskim darvinistom, pa prestanu da se druže sa mnom. Otkada je civilizacija postala ružna reč? Zašto se moramo stideti toga što je naše društvo tehnološki naprednije od nekog drugog? Vojno i tehnološki naprednija društva su se širila na račun slabijih, siromašnijih i nazadnijih. Možda nije moralno, ali je naprosto tako. Možda zvuči cinično, ali spreman sam se opkladiti da bi i potlačeni bili potpuno spremni da budu tlačitelji. Nije istina da oni imaju svoje i drugo ih ne zanima, kako tvrde svi ti silni romantičari, nego samo za to drugo ne znaju.
    Druga stvar je opet ta belačka i mesijanska potreba da se “sirote divljake” zaštiti od zlih korporacija, zle kolonizacije, zle civilizacije na koncu i od njih samih. Možda bi se oni radije štitili sami i možda bi voleli kada bi ih mi pustili na miru. Možda nas vide kao pretnju, a možda i mi njih, iako to ne želimo priznati. Pravimo se humani, štitimo divljake, a pritom i sve aspekte njihovog divljaštva, čak i one koje osuđujemo. Licemerna i shizofrena pozicija. Mišljenja sam da je taj prikriveni, dobrohotni rasizam opasniji od onog otvorenog i punog mržnje. Opasniji i po one koji su u zabludi da je bilo koje divljaštvo plemenitije i humanije od civilizacije, i po ostatak civilizacije, na koncu i po te divljake kojima će svaki sledeći sudar s civilizacijom biti još traumatičniji.
    Naravno, ako se filmu pristupi “sleva”, Rothu i njegovoj poenti će se već naći zamerke. Možemo ga nazvati mizantropom i nihilistom. Možemo sprdnju sa Occupy pokretom nazvati ciničnom i ničim izazvanom. Možemo celu njegovu postavku o beloj devojci (devici) i urođenicima-kanibalima shvatiti kao rasističku. Možemo potenciranje naivnosti kod sledbenika i prefriganosti kod vođe shvatiti kao napad na aktivizam kao takav.
    Ja to neću raditi. Ne samo iz svetonazorskih razloga, nego zato što mislim da je to potpuno pogrešan pristup ovom filmu. Ja ću mu, osim atraktivne fotografije, zameriti skoro sve ostalo: klimavu priču (naročito u uvodu), loše dijaloge, bezvezne glumce, grafičko nasilje koje je samo sebi cilj i dosta “second hand” utisak šoka. Da ne pominjemo logičke propuste o samom kanibalizmu i njegovim uzrocima. Problem sa The Green Inferno nije što je film zlih namera (čak i pomalo otvara oči), nego što je loše i trapavo izveden.

    0 0
  • 01/07/16--00:00: Heist / Bus 657

  • 2015.
    režija: Scott Mann
    scenario: Stephen Cyrus Sepher, Max Adams
    uloge: Jeffrey Dean Morgan, Robert De Niro, Dave Bautista, Gina Carano, Mark-Paul Gosselaar, Morris Chestnut, Stephen Cyrus Sepher

    Još uvek mi je misterija kako regionalni distributeri slažu kino-program, odnosno kako biraju šta će pustiti u dvorane, a šta eventualno na DVD-u. No dobro, pustimo njih, jer ma koliko bilo čudno propustiti ili beskonačno odlagati filmove iz Oscar-sezone, ipak je čudnije kako eminentni hollywoodski distributeri uopšte pokupe nešto tako loše i potrošeno kao što je to Heist, poznat pod alternativnim nazivom Bus 657. Možda su se vodili za logikom da je tu ipak Robert De Niro, pa će to privući gledaoce, pritom zaboravljajući da ovaj veliki glumac u poslednje vreme igra gotovo isključivo u budalaštinama, a dobri filmovi mu se možda potkradu tu i tamo.
    Dakle, od Heist ne treba ništa očekivati i to je jasno od prvog kadra, busa koji kruži neimenovanim američkim gradom. Na stanici u ne-baš-elitnom delu grada ulazi trudnica (Bosworth), uz očekivano prebiranje po sitnišu i bus odlazi samo da bi bio zaustavljen pod pretnjom oružja od strane trojice maskiranih tipova koji su, očito, upravo obavili pljačku.
    Rez. Kliše “sedam dana ranije”. U nekom podrumu razjareni crnac (Chestnut) muči neko dvoje jadnika. Saznajemo da su oni navodno drpili nekih 10.000 dolara od njegovog gazde. Gazda Pope, to mu je i prezime i nadimak, kojeg igra Robert De Niro u svom sada već klasičnom “ja sam ovde samo zbog para” maniru, objašnjava da nije stvar love nego principa. Ubija jednog od njih dvoje i odlazi na svoju “žurku iznenađenja”. On je vlasnik kockarnice i odlazi u penziju.
    U toj kockarnici radi Vaughn, ne znamo je li mu to ime ili prezime, igra ga Jeffrey Dean Morgan, i deluje kao pristojan i ispravan tip, ali je u problemu. Njegova kćerka je bolesna i treba joj operacija (od čega bolesna i kakva operacija, to nećemo saznati, ali nije ni bitno, to je jednostavno takav film), za šta mu treba novac koji on nema. Moli šefa za pomoć, odnosno za uslugu, biva odbijen i usput otpušten i namlaćen od strane razjarenog crnje (ima on ime, ali nisam ga zapamtio, niti ima potrebe, jer sve što ćemo o njemu primetiti je da je crn i da je razjaren). Jedini izlaz mu je da prihvati Coxovu (Bautista) ponudu i da njih dvojica i još neka dvojica (među kojima i ko-scenarista filma Sepher, što je čudno: zašto bi neko sebi napisao tako bezličnu ulogu?) opljačkaju njegovo nekadašnje radno mesto, uz očekivanu montažu “evo kako ćemo” monologa sa planom i scene same akcije. Stvari kreću po zlu, oni umesto autom beže pešice i moraju da zaustave pomenuti bus. Sve to prati policajka u patroli (Gina Carano, suviše slatka da bi se zadržala u MMA svetu, pa se bacila na glumu za šta ima talenta kao i prosečan komad nameštaja) i jurnjava počinje.
    Jurnjava sa autobusom... Pitam se gde smo to već videli... A, da, Speed. I Heist ga bezočno krade, ali pokušava da u priču ubaci još silu nekih drugih naslova. To nisu ni reference, to su samo “skinute” i smuljane ideje. Policajka sa intuicijom, nakurčeni detektiv (Gosselaar), razlika u psihološkim profilima otmičara (Vaughn je pristojan i trudi se da sve prođe bez žrtava, Cox je nasilni ludak koji to i ne krije), mafijaš koji ima svoju ljudsku stranu (kćerka ne podnosi ono što je on postao), i tako dalje, kliše do klišea.
    Zapravo nisam siguran da li je to ono najgore u filmu. Naravno, početak svega lošeg je u kriminalnom scenariju: loša karakterizacija likova, obrati koji su istovremeno i nelogični i potpuno očekivani, drveni dijalog koji treba da zazvuči cool, a ne uspeva... To se, naravno, nastavlja sa nemaštovitom “paint by numbers” režijom u standardu B-filma i aposlutno očajnom glumom. Jeffrey Dean Morgan se trudi da svog pristojnog lika odigra kao pristojan glumac, dok su ostali jednostavno užasni, u čemu prednjače Chestnut i Bautista.
    A Robert De Niro? Znam da će ovo zvučati malo prejako, ali čini mi se da ga još nisam gledao u slabijem izdanju. A gledao sam Killing Season, tamo je barem dokazao da zna ispričati vic, ali ga je Travolta “pojeo” u lošosti sa svojim falšim srpskim. Ovde De Nirova gluma, kao uostalom i ceo film, nema čak ni onu ironičnu i nenamerno komičnu trash vrednost. Heist je film jednostavno nevredan gledanja.

older | 1 | .... | 21 | 22 | (Page 23) | 24 | 25 | .... | 66 | newer