Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

kontakt: magister.umetnosti@gmail.com

older | 1 | .... | 19 | 20 | (Page 21) | 22 | 23 | .... | 66 | newer

    0 0
  • 11/09/15--00:00: Spotlight
  • kritika originalno objavljena na: monitor.hr

    2015.
    režija: Tom McCarthy
    scenario: Tom McCarthy, Josh Singer
    uloge: Michael Keaton, Mark Ruffalo, Rachel McAdams, Liev Schreiber, John Slattery, Brian d'Arcy James, Stanley Tucci, Jamey Sheridan, Billy Crudup, Richard O'Rourke

    Divim se istraživačkim novinarima, ozbiljno i do kraja. To su ljudi koji rizikuju svoju karijeru, fizičko i mentalno zdravlje da bi napravili bolji svet, otkrili i ispravili nepravde i u svom poslu su često sami i neshvaćeni. Njihovi protivnici su brojniji, moćniji i međusobno povezani i često nastupaju sa pozicije autoriteta. Na svom putu će čak retko naći razumevanje i onih za čije se interese zalažu, jer je oportunizam ugrađen u ljudsku vrstu, pa je lakše dogovoriti se s gazdama nego im se suprotstaviti.

    Takođe mislim da ovi hrabri ljudi zaslužuju dostojanstven filmski tretman, a u te svrhe najbolja opcija je doku-drama, što više oslonjena na faktografiju – to bolje. Istina je da ona često neće gledaocu pružiti njegovu tačku očekivanu i priželjkivanu tačku gledišta u vidu idealiziranog lika s kojim je moguća identifikacija, te da će u sebi imati previše likova, poveznica i podataka za zapamtiti, pa gledanje takvog filma može predstavljati intelektualni napor koji neće svima biti jednako privlačan. Afere, zavere i muljaže su jednostavno takve i red je prokužiti njihovu anatomiju. Da su očigledne, istraživanje bi bilo obesmišljeno.
    Spotlightje doku-drama takve vrste u najboljem maniru klasika All The President's Men (1976) Alana J. Pakule. Naslov filma je zapravo naslov istraživačke rubrike u uglednim dnevnim novinama Boston Globe, a predmet istraživanja su pedofilski skandali u okviru katoličke crkve koji su potresali bostonsku nadbiskupiju. Skandali su se vukli godinama, crkva je pojedinačne slučajeve “pospremala pod tepih” uz minimalne finansijske kompenzacije, a sporne sveštenike bi jednostavno selila od župe do župe. Slučajeva je bilo mnogo, a situacija je posebno osetljiva ako se uzme u obzir da su se pojedinačni slučajevi po pravilu događali u siromašnim, radničkim četvrtima gde je crkva često najveći, ako ne i jedini moralni autoritet.
    Postavlja se pitanje kako se to moglo dešavati toliko dugo, a da niko ništa nije primetio. To naprosto nije istina, sveštenicima se uglavnom verovalo na reč u policiji i tužilaštvu, a u krajnjem primeru na scenu su stupali advokati sa nagodbama. Boston je ipak malo mesto, i uz to još i natpolovično katoličko, a crkva je bila i ostala jedan od temelja zajednice. Opet, ma kako cinično to zvučalo, po novinarskoj logici jedan pojedinačan slučaj ne odzvanja dovoljno da bi zaslužio naslovnu stranu i dalje praćenje, a skoro niko se s njima nije bavio sistemski, nije ih povezivao i nije otkrivao zataškavanje velikog opsega u čemu su učestvovale i civilne i crkvene vlasti.
    Pre Spotlightovog tima koji predvodi Walter “Robby” Robinson (Keaton), a u kojem su pored njega još i novinari: mladi i napaljeni Mike Rezendes (Ruffalo), povučeni Matt Carroll (d'Arcy James) i osećajna Sacha Pfeiffer (McAdams), istragu je sam za sebe vodio tužilac Mitch Garabedian (Tucci), ali njegova pozicija je bila suviše “autsajderska”, ne-bostonska i ne-katolička. Tek sa novom upravom u Globeu, koju predstavlja došljak iz Miamija Marty Baron (Schreiber), “Židov, neoženjen i koji ne voli bejzbol”, kako ga duhovito opisuje njegov zamenik (Slattery). I njegova pozicija je takođe “autsajderska”, pa može istraživački tim u novinama poslati na autoritet kao što je crkva. Kada novinari sklope nevoljno savezništvo sa tužiocem, klupko se odmotava u mnogo pravaca, pa se čini da će se ta hrabra isplatiti.
    To, naravno, podrazumeva ne samo rad na terenu i često sa nesaradljivim akterima i svedocima, koliko organizaciju dobijenih podataka u celinu, a ponekad i pravnu borbu za dostupnost podataka od javnog značaja. Spotlight tim ima običaj da istražuje mesecima i godinama pre nego što objavi rezultate. Treba znati i tempirati pravi trenutak, a u tom smislu i istraga i film dobijaju zanimljiv obrat u vidu jednog globalnog događaja. Naime, 11. septembra 2001. jedan od aviona koji su se zakucali u WTC je poleteo baš iz Bostona, što je resurse istrage preusmerilo na drugo mesto i na neodređeno vreme.
    Ovakvi filmovi često zavise od fluidnosti, da mi kao gledaoci ne postanemo previše obremenjeni podacima i zbog toga izgubimo interes. U tom smislu je scenario Toma McCarthyja i televizijskog profesionalca Josha Singera (The West Wing, Lie to Me, Fringe) izuzetno solidan i fokusiran, pa film napeto pratimo. Tom McCarthy režira film lagano i neprimetno, pušta činjenice da govore same za sebe i perfektno usmerava glumce. McCarthy je autor koji je naznačio svoj potencijal sa prvim filmom The Station Agent (2003), ali ga do sada nije realizovao do kraja, iako je imao i zanimljivih filmova poput The Visitor (2007) i Win Win (2011). Sa Spotlight je bez sumnje pogodio u centar.
    Još jedna od vrednosti filma je i savršeno iskorištena glumačka ekipa sastavljena od zvučnih imena. Mark Ruffalo ima veoma intenzivnu i zahtevnu ulogu mladog novinara i igra je odlično. Michael Keaton izgleda kao novi čovek nakon ponovnog pojavljivanja na sceni prošle godine sa Birdmanom, pažljivo bira uloge i pokazuje puno talenta i znanja. Ovde je čak i poslovično bezlična Rachel McAdams odlična. Dve odlične i pamtljive epizode su ostvarili i Liev Schreiber i Stanley Tucci.
    Da je samo korektan film, vež zbog precizne slike anatomije jedne afere, Spotlight bi bio jedan od filmova godine. Spotlight, međutim, ide dalje od toga i daje nam uvid u neke univerzalnije stvari. Da zajednica ne mora biti isključivo dobra stvar, već može biti jedan od onih rigidnih mehanizama koji je usmeren protiv pojedinaca. Da je povezivanje moći potencijalno opasno. Da je potraga za istinom civilizacijska obaveza.
    Meni je ipak najbolji momenat kada psiholog sa kojim se dopisuju otkriva mehanizam i uzroke pedofilskih skandala koji se događaju u katoličkoj crkvi i da to nije samo “nekoliko trulih jabuka”, nego sistemski problem takve organizacije. Osnova svega je celibat koji poštuje polovina sveštenika. Od druge polovine, većina stupa u tajne seksualne odnose sa odraslim osobama istog ili suprotnog pola uz obostrani pristanak. Ostaje manjina, možda i manjina manjine, od nekih 5 % sveštenika koji zlostavljaju decu. Čak i da nema sistemskog zataškavanja, ako se uzme u obzir brojnost i finansijska moć organizacije, to su porazne brojke. Poštujući psihiloška istraživanja, što se i potvrđuje kroz lik velečasnog Paquina na jednom mestu u filmu, da je seksualno uznemiravanje ili zlostavljanje pitanje pre svega moći, a ne nagona ili zadovoljstva, jasno nam je zašto se to dešava baš u crkvi, a ne u školi i imamo puno razloga za zabrinutost.
    Film se završava karticom, kao svojevrsnim epilogom istraživanja Spotlight tima u Boston Globeu, na kojoj su navedena mesta diljem sveta gde su pedofilski skandali zabeleženi ili se makar na njih sumnja. U malom katoličkom gradiću gde ja živim bivši župnik je zbog toga završio na robiji. Našao sam ime tog gradića na kartici. A našao sam i nekoliko hrvatskih lokacija. Mislite o tome.

    0 0
  • 11/10/15--07:00: No Escape
  • piše: Tea Šegon
    2015
    scenario i režija: John Erick Dowdle
    uloge: Lake Bell, Pierce Brosnan, Owen Wilson, Sterling Jerins, Mikayla Friend

    Gledajući novo djelo John Ericka Dowdlea i uspoređujući ga s nekim prijašnjim radovima, sumnjala sam u zreli pristup gradnje napetosti, no prevarila sam se. No Escapeme dobio i izgubio u vrlo kratkom vremenu. U jednom me trenutku doveo do ruba, na kojem sam zbog napetosti jednostavno htjela zaustaviti film, prošetati ulicom i promisliti o prioritetima vlastita života. Na kraju drugog trenutka htjela sam odustati od gledanja i više se nikada ne vratiti ovome filmu.

    Film starta u avionu s idiličnim obiteljskim portretom. Saznajemo kako je razlog putovanja u ovu „No Name“ zemlju jugoistočne Azije (snimano je na Tajlandu) novi posao oca, Jack Dweyera (Owen Wilson). Jack je racionalna glava i korporativni djelatnik, dok je majka Annie (Lake Bell) kućanica i emotivna okosnica filma. Početak, naizgled, idealnog života koji slijedi prekinula je ljuta rulja žedna krvi i osvete. Nedostatak razloga za javna ubojstva, rušenje zgrada i beskompromisnog uništavanja čitava grada donosi napetost koju dosta dugo nisam osjetila gledajući neki film. Jedini spas iz gužve u „No Name“ zemlji jest krov hotela u kojem su se Dweyerovi smjestili, uz nadu da će ih neki helikopter ili američko veleposlanstvo spasiti prije nego je prekasno. Kako bi se spasili Jack doslovno prebacuje svoje vlastite kćeri preko krovova zgrada, što mi je sledilo krv u žilama.
    Neki će reći da je scena smiješna, no trileri poput ovog moraju imati iracionalne scene iracionalnih strahova i najjednostavnijih rješenja. Iako, nekoliko scena jest zaista opsceno i naizgled smiješno, netom spomenuta definitivno nije jedna od njih. Ako ćemo o smiješnom, a ujedno i tužnom, onda treba spomenuti onu u kojoj Jack prekida poslovni sastanak na kojem nitko ne mari za vanjski svijet, a vani bukti rat uz zvukove eksplozija Molotovljevih koktela. Kontradiktornost ove situacije proizlazi iz kritike svijeta u kojem se nalazimo. Biznis prije svega, pa makar vani i sjekire padale!
    Razočaranja, strahovi i neugodna iskustva koja proživljavaju djeca ove obitelji (Mikayla Friend i Sterling Jerins) smatram čak i boljom glumom od one njihovih odraslih kolega. Bell je većini poznata iz top serije How to make it in Americai zaslužuje svaku pohvalu za briljantno odglumljenu ulogu. No iskreno, Wilsonovo je tumačenje Jacka jednostavno neuvjerljivo, nedostaje mu karizme, žara i te proklete želje za spas obitelji zbog koje bi u zatečenoj situaciji trebao reagirati. Reakcije su traljave i nesmislene, čak i kada oduzima život ljudskom biću radi egzistencije vlastite obitelji. Time nam je možda ostavljen prazni prostor u kojem ćemo sami upisati značenja ovome liku, ovisno o tome koliko poznajemo sebe i kako bi reagirali u situaciji u kojoj su se našli Dweyerovi.
    Također, treba napomenuti da je uloga Hammonda koja je pripala Pierce Brosnanu od početka djelovala sumnjivo. Solo muškarac, obožavatelj karaoka, u svojim 50-ima, s mnoštvo ožiljaka koji je u „No Name“ zemlji kao kod kuće - something's gotta be strange! I gle čuda, naravno da se upravo on pokaže kao jedini mogući spas „naših“ Dweyerovih, i to ni manje ni više nego s izričitim britanskim stavom, točnije James Bond snagom i snalažljivošću koja me se nikako nije dojmila. Zna Brosnan to mnogo bolje i kvalitetnije!
    Nisam fascinirana glumom, ali itekako jesam ovim malim pokušajem da se ocrni američka uloga u igrama multinacionalnih kompanija, neposrednih kolateralnih žrtava globalnog problema ekoloških zagađenja i trčanja za profitom. Amerika ima određenu perspektivu iz koje pristupa ovim problemima, no i dalje „pere ruke“ od istih. Koliko sam zadovoljna temom i konkluzijom, toliko me gluma razočarala i površnost gradnje karakternih osobina glavnih likova.
    No, da ne pričam samo o razočaranosti, Dowle je donio nešto novo i uzbudljivo - bez određene političke namjere, političke stranke, mjesta radnje i vremena radnje ovaj je film uspio sa samo dvije informacije (ime tvrtke i njezine ideje o namjeni zemlje u kojoj radi) dovesti me do ruba ludila. Očito je manjak informacija ponekad dovoljan da stvori napetost koju svi volimo u trilerima. Prisjetimo se samo Dowdleovih filmova Devil(2010) ili Quarantine(2008).
    Sve u svemu, jedan solidan napeti film za slobodno popodne nakon kojeg poželite ići okopavati vlastiti vrt kako bi smirili strasti nedo/rečenog. 

    0 0
  • 11/11/15--00:00: Court
  • 2014.
    scenario i režija: Chaitanya Tamhane
    uloge: Vira Sathidar, Vivek Gomber, Geetanjali Kulkarni, Pradeep Joshi

    Nemojte me krivo shvatiti, gledanje filmova iz svih krajeva sveta je moja obaveza i interes, ali postoji jedna kinematografija od koje zazirem. Indijska. Nije to stvar rasizma, kulturnog ili drugačijeg, nego stvar iskustva i fobije. Jednostavno, u svakom trenutku očekujem da će iznenada odjeknuti neka apsolutno grozna pesma, i da će to tako ići narednih nekoliko minuta, uz masovni ples i estetiku jeftinog video-spota. Mislim, pogledao sam i alternativne i umetničke indijske filmove i koprodukcije ušminkane tako da budu prijemčivije zapadnom posmatraču, ali strah od pevanja je, izgleda, jači od mene.
    Ono što me je privuklo filmu Court bile su redom pozitivne kritike koje sam pročitao, a koje bih olako zanemario da mi se tema nije učinila zanimljivom. Naime, Court se “prodaje” kao “deadpan” komedija, apsurdna i pomalo crna, koja na nišan uzima indijski pravni sistem, ostatak iz kolonijalnog doba, apsurdno naravnan na viktorijanski javni moral i u potpunom neskladu sa modernim načinom života. Iskreno, uživam u sudskim dramama i scenama iz sudnice (osim kad dolaze iz pera Siniše Pavića), a poneki “twist” je uvek dobrodošao. Još uvek sam pod jakim utiskom izraelskog filma Gett: The Trial of Viviane Amsalem, a od Court sam očekivao možda još širu i nekako direktniju satiru.
    Dobro, i to sam dobio. Uz pevanje i plesanje, ali neke stvari su neizbežne. Barem je slučaj zanimljiv. Narodni pevač i socijalni/politički ativista je uhapšen jer je, navodno, svojom pesmom naterao radnika kanalizacije na samoubistvo. Skočio čovek u govna kao što je pretio onaj Sava iz “Zbogom, Kikindo...” A možda je i pao slučajno, rizik posla. Naravno, optužnica je suluda, jer kako je moguće naterati nekoga na samoubistvo ako taj nije već sam podložan, a instigator (u odsustvu bolje reči) nije osoba od ekstremnog poverenja. Pevač/aktivista Narayan Kamble (Sathidar) se, uostalom, takvim stvarima i ne bavi, nego poziva na odbacivanje nacionalizma, rasizma, klasizma i naročito kastizma. Zbog čega je u stalnom sukobu sa zakonom.
    Tu tek počinje njegova nevolja, ali nije on jedini u nevolji. Po sličnom, ali opet drugačijem osnovu, u nevolji je i njegov mladi advokat Vinay Vora (Gomber), možda još uvek dovoljno mlad da veruje u koncept pravde i zdravu logiku nasuprot okoštalim, apsurdnim zakonima. Ima jedna izuzetno efektna metaforična scena u kojoj on u školi govori o svom poslu i o slučaju, a radnici prolaze da bi uključili ventilator. To je nekako njegov život. Na drugoj strani imao tužiteljku (Kulkarni) koja je više u fazonu “pošteno mu sudite, pa ga bacite u zatvor na 20 godina, ako je moguće što pre, evo sad će pauza za ručak” i sudiju kojem je pravda možda sekundarna stvar, ako se uzme u obzir da proces pre svega mora početi, trajati i okončati se. Prema propisima, naravno.
    Ono što film čini zanimljivim je fotografija, u dugim kadrovima, koja oslikava situaciju u sudnici, na ulici i u privatnim životima učesnika procesa. Posebno su efektni kadrovi sudnice iz lagano povišene perspektive, tako da podsećaju na CCTV snimke i dobijaju na dokumentarističkoj težini. Ti kadrovi su jedan od glavnih razloga zašto ovakav apsurd percipiramo kao realno moguću opciju, a ne kao humor radi humora i smeh radi smeha. Tom utisku doprinosi i dobra, odmerena gluma, što je poseban uspeh za Viru Sathidara, koji je zapravo pevač, a ne glumac. Možda nema previše teksta, ali njegovo prisustvo na ekranu je realistično i unosi nešto težine.

    Pohvalu je zaslužio i autor Chaitanya Tamhane. Court mu je prvi film i on već pokazuje finesu kakva se traži od pravog, punokrvnog autora. Istina, film je mogao biti i kraći, jer sasvim uspešno prenosi poentu i ranije, mada i ovako razdužen (na oko 2 sata) metaforički ukazuje na sudske procese bez kraja na vidiku. E, da, moglo je i bez tog pevanja. Odnosno, sa manje pevanja. Ipak je film o pevaču, pa mora malo.

    0 0
  • 11/12/15--00:00: Unexpected
  • 2015.
    režija: Kris Swanberg
    scenario: Kris Swanberg, Megan Mercier
    uloge: Cobie Smulders, Gail Bean, Anders Holm, Elizabeth McGovern

    Kako još uvek nemam dece, mogu se samo potruditit i što poštenije preneti tuđe zaključke i iskustva na ovu temu. Prvo, ne postoji idealno vreme za dobiti dete. Kako god mi postavili stvari, dete znači promenu na koju možda nismo spremni, ili makar nismo uzeli sve faktore u obzir. Drugo, bili mi “pro-life” ili “pro-choice”, briga oko deteta svakako počinje pre rođenja, od banalnih stvari poput kupovine odeće i pelena ili izbora i preuređivanja stambenog prostora, pa do svakako ozbiljnijih psiho-fizičkih priprema na prinovu.
    Unexpected, novi film Kris Swanberg, žene i povremene glumice kod plodnog “mumblecore” autora Joea Swanberga, govori upravo o tome, i to jedan novi, rekao bih čak najbolji mogući način. Suprotno od onoga što možemo pomisliti na osnovu postera, Unexpected sa svojim veoma životnim likovima u veoma životnim situacijama savršeno funkcioniše kao studija slučaja, a ne kao toliko puta viđena ljigavo-melodramatična ili usiljeno-komična matrica.
    Mada, osnovna situacija je manje verovatna: naše dve junakinje, Sam (Smulders) i Jasmine (Bean) su zatrudnele skoro istovremeno, iako su njihove životne prilike čista suprotnost. Sam je tridesetogodišnja srednjoškolska profesorka u školi u sirotinjskom kvartu kojoj preti zatvaranje. Ona živi sa svojim dečkom Johnom (Holm) i njihova finansijska situacija je dovoljno pristojna da ona napusti posao i brine se o detetu i kući, a uvek se mogu obratiti na pomoć njenoj majci (McGovern) koja je možda malo uštogljena i ima staromodna očekivanja, i sa kojom Sam ima hladnjikav, distantan odnos, ali će buduća baka svakako voleti svoje prvo unuče. Ipak, Sam paniči, jer, kao što rekoh, na neke stvari se ne možeš pripremiti.
    Sa druge strane, imamo Jasmine, maturantkinju u istoj školi, čija je familija na socijalnoj pomoći i čiji dečko očito nije dovoljno odrastao da bi bio otac. Jasmine je jedna od boljih učenica i trudnoća i briga o detetu joj mogu poremetiti planove za dalje obrazovanje i njen primerni cilj je da te dve životne okolnosti nekako uklopiti. U kući punoj ljubavi i uz korisne savete starije i valjda iskusnije profesorke Sam, čini se da bi to bilo moguće.
    Prijateljstvo između njih dve bi verovatno bilo nemoguće u bilo kojoj drugoj situaciji, ali trudnoća i imanje dece menjaju perspektivu, i kako nas drugi gledaju i kako sami sebe gledamo. Funkcionalni odnosi tipa profesor – učenik tu postaju sekundarni. Nije to jedino što razdvaja njihove svetove, tu su još i demografske i socijalne kategorije rase, klase i starosti, ali ono što ih spaja ipak ostaje u fokusu. Rekoh već, ovo nije ni “Hallmark” drama, ni komedija, iako se autorica Kris Swanberg vrlo vešto poigrava sa našim očekivanjima i zbog toga je Unexpected jedan sasvim solidan film.
    Zanimljiva postavka stvari i inteligentno složena priča su svakako važni elementi svakog filma, ali dosta toga zavisi i od izvedbe, pre svega od režije i glume. U ovom slučaju režija je skoro pa idealna, lake, distinktivno ženske ruke, ton filma sjajno pogođen, a trajanje od manje od 90 minuta sjajno iskorišteno. I na planu glume Unexpected je na nivou. Anders Holm i Elizabeth McGovern sjajno popunjavaju svoje epizode i omogućavaju Cobie Smulders da zablista, a ono to čini. Izgleda da je njena tranzicija sa televizije (uloga Robin u How I Met Your Mother) na film glatka, bilo da se radi o ulogama u nezavisnim filmovima skromnijih budžeta, kao što je to ovde slučaj, ili epizodama u “blockbusterima” iz Marvelovog univerzuma. Ovde se vidi taj lagani odjek njene najpoznatije uloge, ali nikako nije reč o reciklaži. Gail Bean se možda pokaže kao otkrovenje ovog filma. Mlada glumica je ležerna i prirodna i ima prisustvo na ekranu, i uloga Jasmine joj može lansirati ozbiljnu filmsku karijeru.

    Lagana preporuka, dakle. A kad budem imao dece, možda ću moći iz prve ruke reći kako je taj pripremni period izgledao u mojoj kući.

    0 0
  • 11/13/15--00:00: Mississippi Grind
  • 2015.
    scenario i režija: Anna Boden, Ryan Fleck
    uloge: Ben Mendelsohn, Ryan Reynolds, Sienna Miller, Analeigh Tipton, Yvone Landry, James Toback, Alfre Woodard

    Priznajem, prvilači me kocka. Naročito na filmovima, ali i ovako. Prija mi sve što vidim: adrenalin, psihološke igre, urbane legende koje se ispaljuju za stolom, govnarske priče, skupa piće, “from zero to hero” i “from hero to zero” u jednoj sekundi. Ima nečeg sjebanog, ali romantičnog u kockarima, kao i u narkomanima. Ipak sam ja (bivši) darker, pa mi je to blisko. Tako da, ako vam kažem da sam izgubio kuću, ženu, venčani prsten, i zapravo sve osim košulje na leđima, možete pretpostaviti da sam izgubio na kartama.

    Ipak, nisam ja materijal za patološkog kockara. Dovoljno poznajem ljudsku, pa i svoju psihu, da znam da me dobitak održava u životu, ali me zapravo gubitak navlači kao fiks. Pored toga, dovoljno sam racionalan da me ulog od jednog eura “radi” jednako kao ulog od deset ili sto, pa zašto se onda ne bih kvalitetno nervirao sa najmanje posledica. Treća stvar koja me spasava je moj sklop ličnosti: više sam posmatrač, nego praktičar, mada u životu ne bih odbio gospodsku ili drugarsku partiju preferansa zalivenu kvalitetnim viskijem. Kako za potonje nemam baš često prilike, ostaje mi da gledam filmove o kockanju.
    A gledao sam ih masu i dragi su mi. Naravno, ima ih loših, ali razlog za to je što autor ne razume ili ne želi da uđe dublje u psihologiju iza kocke, pa su onda i ti filmovi onako ofrlji, klišeizirani i površni. Negde na sredini stoji Rounders, kao relikvija iz moje rane mladosti, takođe lagano klišeiziran, ali kojeg vade odlični glumci u dobrim ulogama, pa može poslužiti kao uvod u filmsko kockanje. Posle dolaze ozbiljnije, atmosferičnije stvari, kao Altmanov California Split, originalni The Gambler (jer remake je jednostavno razvodnjen), prvenac Paula Thomasa Andersona Hard Eight, melanholični The Cooleri poslednji veliki film Novog Hollywooda Atlantic City, da nabrojim samo neke od mnogih.
    Mississippi Grind se na prvi pogled čini kao film koji samo nastavlja tradiciju, odnosno koristi se otkrićima i dostignućima nekih od navedenih, dobrih filmova i pritom ne nudi neku novinu. Atmosfera je tu, tu su ti vražji stolovi u tim veštački osvetljenim prostorijama u kojima je moguće izgubiti orijentaciju kada je dan, a kada noć, tu su barovi koje još uvek, i pored fašističke zabrane pušenja, percipiramo kao zadimljene, tu su mafijaši, kamatari, pobednici i gubitnici, (polu)svet u kojem se kreće naš protagonista Gerry (Mendelsohn).
    On je prototip gubitnika: čak i vizuelno deluje tužno, živi sa mačkom u bezveznom stanu, razveden je, nema kontakte sa ženom i detetom, na poslu agenta za nekretnine je neuspešan, dužan je naokolo, svima. Jedino što poseduje je auto. Jedini način na koji smatra da može zaraditi novac je kocka. I pored toga što kao naivac sluša CD sa savetima za igranje pokera, on solidno “čita” ljude za stolom, pa može da zaradi dovoljno da bude iznad vode. Problem je kada nastupi euforija, i onda on postane nepažljiv i krene da gubi. A kad kockari gube, onda obično igraju “all in”.
    Njegova sreća će se naizgled okrenuti kad upozna Curtisa (Reynolds), koji je, pak, prototip uspešnog, srećnog kockara. Zapravo, on je više ideal romantičnog kockara-lutalice, tipa koji se dobro zeza, koji uvek nalazi neke čudne ortake da ih vodi sa sobom i da im pomaže, tipa koji ima po jednu žensku u svakom gradu, tipa koji je igrao sa svim i svakim i koji ima gomile simpatičnih, trivijalnih priča, kockarskih i drugačijih.
    Njih dvojica će odmah sklopiti pakt i krenuti na put po staroj, velikoj Louisiani, od Iowe, preko St. Louisa i Memphisa, do New Orleansa, i u tome leži lepota ovog filma, jer nije uvek važna destinacija, bila ona mesto ili cifra koja konačno menja sve, nego radost putovanja, igre, kameraderije. Nije čak ni bitan rasplet, mada ćemo ga sa pažnjom ispratiti, nije bitno ni kolo sreće, nisu bitne ni teorije, da li kuća uvek dobija ili “Martingale” uvek pali. Dokle god nema popovanja. Bitno je da je osećaj dobar dok traje.
    Od popovanja smo se izvukli, iako nas Anna Boden i Ryan Fleck, autorski par i par u privatnom životu, nekoliko puta navode i na taj trag. Možda će Gerry shvatiti da je “degenerik” (termin koji koristi Nick Santoro u izvedbi Joea Pescija u Casinu) koji je zajebao sve u životu. Možda će i naizgled opušteni Curtis shvatiti da ne može sam kroz život i da ne može biti svake noći u drugom gradu, da mu je potreban mir, stabilnost, ljubav... Važna je atmosfera, važni su dijalozi koji će se možda u odsudnom trenutku ponoviti sa potpuno drugačijom poentom, važna je cikličnost i njeno inteligento napuštanje. Važna je vožnja, od početka do kraja.
    I Mississippi Grind vozi i ne posustaje, u odmerenom tempu, i uvlači se pod kožu, tako da ostajemo zajedno sa likovima. Naravno, dosta toga zavisi od glumaca, a Ben Mendelsohn je izuzetno raspoložen: njegov portret rođenog gubitnika je slojevit i dubok, nikad karikaturalan, površan ili osuđujući. I Reynolds je isto tako na visini zadatka, sa malo jednostavnijim i tipskijim likom, ali se dosta izvlači na šarm, što mu prolazi, pa ni Curtis ne deluje stereotipno.
    Ma koliko se ja trudio, znam da će ova kritika biti raštrkana. Iskreno, radije bih ponovio gledanje filma nego kucao tekst. Istini za volju, Mississippi Grind nije nikakav primer savršenstva, čak mi se čini da bi bio efektniji ako bi se završio pet minuta ranije, ali se iskupljuje, jer je i taj produžetak atraktivan i potentan. Ovo je primer filma pod savršenom autorskom kontrolom, od autora koji znaju šta žele. Jednostavno je cool.

    0 0
  • 11/14/15--00:00: Amanet / Legacy
  • kritika originalno objavljena na www.fak.hr
    2015.
    režija: Nemanja Ćipranić
    scenario: Sara Radojković
    uloge: Ljubomir Bulajić, Milena Živanović, Danica Maksimović, Svetozar Cvetković, Goran Radaković, Marija Vicković, Darko Tomović, Milan Mihailović

    Amanet, debitantski film reditelja i producenta Nemanje Ćipranića, dosta je retka pojava u srpskoj kinematografiji. Snimljen sa, za srpske uslove, nezanemarljivim budžetom od 300.000 €, sakupljenim iz sponzorskih i ličnih sredstava, ovo je redak primer u potpunosti nezavisnog filma – značajnog studijskog sistema u Srbiji, kao i u većini Evrope nema, a državni filmski centar nije obezbedio niti centa, čak ni u post-produkciji, pa je pravo čudo da je Amanetzavršen. Opet, Amanet nije primer amaterskog ili kino-klubaškog filma (ako toga još ima), nego je u pitanju jedan visoko profesionalan i ispoliran film čiji autori odaju utisak nastudiranih, filmske teorije načitanih i dobrih filmova nagledanih mladih ljudi.

    Dalje, Amanet se u redovnoj kino-distribuciji u Srbiji pojavljuje u jednom nadasve zanimljivom trenutku, uporedo sa Panamom Pavla Vučkovića (koja dolazi sa zvučne festivalske turneje – premijera u Cannesu, uvrštenje u zvaničnu konkurenciju Sarajeva) i pulskim pobednikom u oštroj međunarodnoj konkurenciji Pored meneStevana Filipovića, pa se u srpskim medijima i na internetu povela diskusija o tzv. repertoarskom filmu, šta god on predstavljao. U pitanju su tri doista različita filma (poređenje sa Panamom je tu za nijansu umesnije) kojima je jedna zajednička stvar da srbijanska publika za njih pokazuje veliki interes. Opet, nisam ubeđen da neki film na današnjem balkanu može preživeti samo od kino-ulaznica, ali svaki pokušaj u tom smeru treba podržati kao hrabar. Amanet, međutim, ima i još nešto čime može da se pohvali: plasman na prestižni festival u Montrealu, što će mu svakako otvoriti još neka globalna vrata.
    Amanetpočinje dosta uobičajeno za savremene srpske i istočno-evropske filmove, kao socijalna priča. Pošteni momak Todor (Bulajić) danju studira filozofiju, a noću radi kao konobar u kafani. Baš tu će u njegov život ući Višnja (Živanović), lepa i tužna devojka sa tajnom i u velikim problemima. Ona je trudna, bez novca i bez krova nad glavom, a Todor će je pozvati u svoj skromni dom koji deli sa svojom u život razočaranom majkom Radmilom (Maksimović) koja ga je podizala sama. Na onih proverbijalnih nekoliko dana, “dok se ne snađe”.
    Sad, majka Rada nije oduševljena tom idejom, a kako bi i bila: ne zna ko je Višnja i kakve su joj namere. Ne zna to ni Todor, ali joj nekako veruje i njih dvoje se vrlo brzo zbližavaju. Mi, gledaoci, takođe ne znamo, ali vrlo dobro vidimo da nije ni narkomanka, ni beskućnica, ni naivna devojka sa sela koju su prevarili u gradu (ima suviše mozga za to), a ni klasična sponzoruša (Todor ne izgleda kao da ima love, a Višnja izgleda kao da ima previše integriteta). Ono što saznajemo je da Todor ima “asa u rukavu”, bogatog oca sa kojim nije u odnosima, na očevu žalost.
    Otac Tomislav (Cvetković) nije samo bogat, nego je nepristojno bogat, reklo bi se magnat. I pritom ima još nekoliko meseci života koje ne želi da provede sam. U tu svrhu, želi da Radmila i Todor pređu kod njega, a on će sinu ostaviti svoje bogatstvo i poslovnu imperiju. Pod uticajem novca, dotad siromašni Todor, Višnja i Radmila se menjaju.
    I tu dolazi do obrata u najboljem maniru francuskih krimića: socijalna priča postaje triler i misterija. Logično, kada se u priči pojavi veliki novac, intriga ga redovno prati. Ostaje nam da vidimo kakve su namere naših likova, ko tu radi protiv koga, kakve se promene dešavaju sa njima, ali i sa drugim likovima, do tada na periferiji priče, poput Radmilinog (bivšeg) frajera, naizgled dobroćudnog taksiste Milana (Radaković). Kako je to intonacijski nagovešteno na samom početku, Višnja postaje ključni igrač.
    Kockice se fino sklapaju u mozaik. Naravno, za treniranog gledaoca, ovo neće biti nikakav šok, razvoj situacije i promena teme filma su potpuno očekivani i zbog muzike specijalno komponovane za film (koja bi, istina, bila efektnija da je “loop” malo duži, ovako zbog učestalog ponavljanja malo iritira), ali i zbog jedne, čini se, ničim motivirane scene sa Todorovog fakulteta u kojoj profesor (Mihailović) drži predavanje o (poreklu) moći. Upravo moć i osveta postaju centralne teme filma umesto standardne i pomalo deplasirane rasprave o generacijskom jazu i tranzicijskim pobednicima i gubitnicima. Nije da i toga nema u filmu, vidljivo je i kroz profil likova i kroz namerno izabran arhaični naslov koji nas poziva da razmislimo šta će nam (mladima, iz čije perspektive je ispričana priča) stariji ostaviti iza sebe.
    Ono što tu posebno upada u oči je koliko je Amanet na makro-planu stabilan i promišljen film, koliko je konzistentan i detaljan, koliko ostaje do kraja čvrst i u autorskoj viziji i pod kontrolom. Amanet savršeno balansira svakodnevicu i univerzalnost, savršeno se uklapa u (post-)tranzicijski Beograd (koji je izuzetno lepo i pametno snimljen kamerom Igora Marovića), ali bi ga bilo savršeno moguće zamisliti i bilo gde drugde (zbog chabrolovskog, distinktivno francuskog štiha, u mislima imam Pariz). Upravo je ta univerzalnost i sposobnost šire slike nešto što često manjka srpskoj kinematografiji koja je, kao i srpsko društvo, opterećena svojim problemima te se prečesto bavi sama sobom po cenu toga da bude nerazumljiva van uskog regionalnog okvira.
    Naravno, Amanetu se može naći gomila sitnih zamerki, čak i bez previše sitničarenja. Koliko god da je scenario Sare Radojković bistar i ekonomičan po pitanju razvoja likova i situacija, toliko deluje grubo po pitanju dijaloga. Pojedine replike deluju pretvrdo, skoro kao da su preuzete iz nekog stranog filma i prevedene, što ne štima uvek sa srpskim jezikom. Zbog toga su u nezgodnoj situaciji i glumci koji ih moraju izgovoriti. Iako bi glumci sami za sebe mogli biti malo ležerniji (izuzetak je Svetozar Cvetković koji je jednostavno “hladan kao špricer”), problem sa dijalogom je mogao biti “ispeglan” sa još jednom rukom scenarija ili sa malo više slobode za improvizaciju. Dobar utisak pomalo kvari i, po mom mišljenju, nepotrebna scena “obračuna” pred kraj filma, jer prosto rekapitulira tragove i odnose među likovima koje smo već pohvatali. Naracija je bila eliptična, ali ne toliko.
    I pored toga Amanet je dobar film, a za srpsku, čini mi se i regionalnu kinematografiju jako važan. Ovakvi filmovi bliski žanru ili žanrovima (ovde se prepliću triler, socijalna drama, misterija i melodrama) su temelj svake stabilne kinematografije, što se na Balkanu opterećenom malim ljudima i velikim temama nekako nije uhvatilo. Amanet pokazuje da su takve stvari moguće, čak i protiv svih šansi, u nezavisnoj produkciji, bez pomoći države. Možda će ovakvi dobri filmovi ipak promeniti prioritete.

    0 0
  • 11/15/15--00:00: Zvizdan / The High Sun
  • piše: Tea Šegon
    2015
    scenario i režija: Dalibor Matanić
    uloge: Tihana Lazović, Goran Marković, Nives Ivanković, Stipe Radoja, Slavko Sobin
    Iskreno, priznajem da cijenim hrvatski film, ali tek s ovim filmom mogu reći da ga izrazito volim. U ovo čudno vrijeme, kada se određena netrepeljivost prema različitom šulja i pokazuje zube, u ovo vrijeme kada je očito bitno s kim si pio, jeo, i da prostiš, pišao u vjetar 91' - u ovo vrijeme ja sam izrazito svjesna da je ljubav, samo ljubav, zbilja jedini univerzalni jezik koji nadilazi sve ostalo u ovim našim malim životima. Ovo nije priča o zabranjenim ljubavima, ovo je priča o realnim ljubavima rođenim na i pored imaginarnih granica.

     Tri priče, koje zajedno čine omnibus s jednom zajedničkom temom i istim glumcima, stvara kompletan doživljaj onoga što možemo sa sigurnošću reći da da bi upoznao ljude promatraj čemu se vesele, gledaj kome se vesele, promatraj što ih rastužuje, saznaj koga vole i da l' ikoga mrze. Da bi upoznao ljude, ne trebaju ti informacije o njihovim godinama, niti njihova nacionalnost i njihova prezimena. Da bi upoznao ljude samo ih saslušaj, samo ih iskreno pogledaj. A za mladu glumačku postavu ovoga filma imam samo riječi hvale, i nisam jedina, znam da vas još ima. Uspjeli su prenijeti emocije svih obitelji, svih veza i svih odnosa na koje sam naišla tijekom svog života, da bi im neki veliki američki blockbuster glumci mogli zavidjeti. Kemija koju su na sceni u svojim trojnim ulogama stvorili Lazović i Marković u svakome će probuditi one najskrivenije osjećaje. Pripremite se na mnogo suza i smijeha, kontradiktornih osjećaja koje će u vama izazvati odlična glumačka ekipa pod vodstvom genijalnog redatelja.
    Prva priča kreće s Jelenom i Ivanom - djecom dvaju sela Dalmatinske Zagore, ne-tako-davne 91' godine, čiju idilu prekida brujanje vojnih automobila. Vrckava i mlada Jelena, koju odgajaju majka i stariji brat (glava kuće) „pretpostavlja“ se odgovornom i temperamentnom glazbeniku Ivanu. (Pre)daju se jedan drugome i u ono vrijeme kada je bilo najvažnije čiji si sin, a čije dite. Jelenina i Ivanova priča je priča o nevinoj, mladoj, iskrenoj i naivnoj ljubavi koja nije umirala ni onda kada je odgovor bio na pitanje „čiji si?“ ujedno bio i najvrjedniji štit, i to onakav koji ti je svatko s puškom mogao u svakom trenutku probušiti.
     Druga priča je priča o Nataši i Anti. Mjesto radnje ostaje isto, vrijeme deset godina kasnije, Nataša i majka Zorica se vraćaju ruševinama rodnoga kraja. Ante je mladić koji nije imao prilike pobjeći od ratnih užasa, no svoje ožiljke čuva za sebe i po selu obavlja sitne popravke kako bi preživio. Određena energija kruži kućom dok Ante obavlja ono za što je plaćen u Natašinom domu. Takva energija sveprisutne tuge i mržnje koja se širi iz Natašina ponašanja - naime u ratu su joj ubili brata. Gubitak voljene osobe najsnažniji je pokretač za devijaciju i bijeg od normi i pravila ponašanja koja joj društvo nalaže. Nataša postaje emocionalno hendikepirana, no nakon nekoliko izmijenjenih dodira i pogleda iznimne fizičke privlačnosti, grižnja savjesti, mržnja i odbojnost prema onom Drugom u Nataši nanovo poprimaju ljudski oblik. Kroz svoje nedostatke ona jest i uvijek će biti ljudsko biće.
      Treća priča je "točka na i"pouke Zvizdana - priča o roditeljskoj ljubavi. Marijina i Lukina je priča koja govori o onome kako naši roditelji oduvijek znaju što je najbolje za nas. Odgoj i okruženje u kojem odrastamo su bitni faktori u našim samoidentifikacijama, ono su od čega ćemo krenuti i u odgoju vlastite djece. Ovo je ujedno priča o mladosti koja često nema nade u bolje sutra. Ovo je priča o usponima i padovima svih onih čiji su roditelji često griješili. Marija i Luka su dvoje mladih roditelja i sretan završetak ovog omnibusa - sretan završetak kojeg imamo prilike prepoznati u njihovom djetetu. Djeca su "tabula rasa"društva, ona su metafora za bolje sutra. Njihov plavokosi sin - čiji će odgoj biti lišen svake mržnje, rasizma i nacionalizma u okolini boljeg sutra - stoji kao manifesto svim ratnim i poslijeratnim zabranjenim ljubavima, i svoj ratnoj i poslijeratnoj djeci.
    Prisjećajući se nekih Matanićevih ranijih djela, sigurna sam da je Zvizdan njegovo najzrelije djelo u kojem je uspio u emocionalno presnažne i prekratke 123 minute oslikati svu istinitost mistične balkanske priče i njezinih aktera - dvije nacionalnosti na jednom prostoru s nemilim brojem granica, kako geografskih tako i onih najstrašnijih i najbolnijih granica - granica i ograničenjima u ljudskim srcima i umovima. Pejzaži, boje, svaki kadar i dijalog preslika su odlika duha vremena i geografskih karakteristika koji utječu na (samo)identifikaciju ljudi s ovih prostora.
      Glavni akteri ovoga filma nisu ljudi koji će promijeniti svijet, oni su samo ljudi - živopisni ljudi od krvi i mesa koji mijenjaju svoje živote malim djelima revolta, bunta i marginalnog ponašanja. Mijenjaju svoje živote i živote onih oko sebe ljubavlju. Oni su ljudi koji žele živjeti životom po svom - ne razmišljajući o tome „što će selo reći“. Generalno gledajući, ovo je tema primjenjiva na sve geografske lokacije, sve ljude i na svakoga tko se susreo sa strahotama rata. Ovi su likovi, likovi svih kutova zemlje u kojima marginalci ne slušaju "Zakone Oca".

    0 0
  • 11/16/15--00:00: Burnt
  • kritika originalno objavljena na monitor.hr
    2015.
    režija: John Wells
    scenario: Steven Knight, Michael Kalesniko
    uloge: Bradley Cooper, Sienna Miller, Daniel Bruhl, Omar Sy, Riccardo Scamarcio, Sam Keeley, Matthew Rhys, Alicia Vikander, Emma Thompson, Uma Thurman

    Verovatno mislite da smo mi, filmski kritičari, redom debeli likovi koji se u principu hranimo kokicama, alkoholom, bezukusnom hotelskom ili uličnom brzom hranom. Pretpostavka sama po sebi nije loša, ali u mom slučaju važi samo kada sam na nekom festivalu, i tada je više iznuđeni nego svesni izbor, zbog kombinacije nedostatka vremena i novca. Međutim, kada sam kod kuće, pretvaram se u pravog “foodie”-ja: poštujem hranu, rado kuvam i volim kvalitetno pojesti. Čak i gledam kulinarske emisije na televiziji, od putopisnih do takmičarskih, a američki MasterChef apsolutno obožavam, zajedno sa trojicom kuhara proslavljenih kuvara koji su u žiriju.

    Naravno, nisam blesav da pomislim da su te “reality” emisije u bilo kakvoj vezi sa realnošću, znam da su skriptirane i da im se štosevi ponavljaju, ali makar se nadam da ću tu i tamo upecati nekakav recept koji bih uz određene modifikacije ponovio kod kuće. Pa opet, moderna kulinarika je izuzetno televizična: ponekad korisna i poučna, ponekad napeta, a tenzije se mogu izazvati i sa strane. Od nedavno čak i kruži termin “visoka kuhinja”, nešto kao “visoka moda”, pa se onda kulinarstvo kod nas pozicionira negde između “lifestyle” zabave (trendovi se smenjuju, ali neki klasici još uvek opstaju) i sporta (jer je konkurencija među kuvarima – zvezdama prilično oštra).
    Zbog mode i zbog kompetitivnosti, kuhinja je odličan format za televiziju, bilo da se u tim emisijama upoznajemo sa egzotikom ili da gledamo sudar veština i sudar ega između nekolicine kuvara. U poslednjih nekoliko godina, ovaj trend se polako širi i na film. Samo poslednje godine imali smo tri kuvarska filma: Chef, koji je bio prijatan, ali i običan kao neka pileća supa, Tasting Menui The Hundred-Foot Journey koji je kuhinju koristio samo kao dekoraciju, zapravo pričajući priču o multikulturalnosti i toleranciji.
    Burntje mogao biti zicer, onaj ključni film koji hvata suštinu moderne kulinarike i tu temu konačno uvodi u filmsku prvu ligu. Elementi su bili tu: jedna tipična priča modernog “rockstar” kuvara, popularan glumac u glavnoj ulozi, uz obilje poznatih faca u sporednima. Od reditelja, televizijskog veterana, Johna Wellsa se nakon dva filma, potcenjenog The Company Men i malo promašenog August: Osage County, još nešto očekuje, a scenarista je rutiner Steven Knight, već je napisao The Hundred-Foot Journey, ali može da zablista, kao što je to učinio sa Lockejem. Iza filma stoji The Weinstein Company, radnja je smeštena u savremeni, našminkani London, i, ako ništa drugo, barem ćemo na ekranu moći gledati predivnu restoransku hranu.
    Glede “food porna”, tu je u sasvim dovoljnim količinama, ali to je otprilike to. Glavna priča je toliko standardna da smrdi na tezgu. U pitanju je najklasičnija moguća varijanta o usponu nakon pada izazvanog karakternom manom i o iskupljenju na tom putu. Naime, Adam (Cooper), izlečeni alkoholičar, narkoman i ženskar, nakon “pokore” za koju je očistio milion ostriga, pokušava da se vrati u prvu ligu i osvoji treću Michelinovu zvezdicu. Za to se koristi malo svojim neizmernim talentom i organizacionim sposobnostima, okuplja tim svojih starih znanaca i novih kulinarskih nada, ali i lukavstvom i ucenom, terajući vlasnika restorana Tonyja (Bruhl) da mu pruži šansu. Usput će se iskupiti kod stare ljubavi (Vikander) i steći novu (Miller), a sreću će mu povremeno kvariti ljuti rival (Rhys) i prošlost koja mu visi nad glavom.
    Problem je što je film razvučen, pa sa svojih 100 minuta trajanja deluje kao da traje barem dva sata. Puno je sporednih priča i zapleta, od kojih nijedna nije razrađena, a sve one služe da povremeno promene tempo, skrenu nam pažnju i zamažu oči nad činjenicom da je glavna priča tipska i bezukusna kao hrana iz menze, pritom još puna praznog hoda. Jednostavno, ne osećamo atmosferu moderne gastronomije, ne osećamo pritisak i kompetitivnost. Nije mi se svideo Whiplash, ali sam mišljenja da bi ovde čak i takav pristup bio primereniji od ove tezgaroške beskrvnosti.
    Tezgaroška je u velikoj meri i gluma, ali to je posledica plošnih, nerazrađenih likova koji se upotrebljavaju isključivo kao oruđe zapleta. Istina, neki od glumaca tu imaju svoje momente, u čemu prednjači Bruhl, čiji je lik napisan kao nekakav očajnik, ali austrijski glumac uspeva da ga odigra osebujno. Emma Thompson je uvek pozitivna pojava na ekranu, a njena izvedba psihijatrice je za svaku pohvalu. I Omar Sy se makar trudi sa svojim likom zamenika glavnog kuvara i uglavnom mu uspeva. Problem je, međutim, što drugi glumci ne dolaze do izražaja zbog svojih likova, a tretman nadolazeće zvezde Alicie Vikander koja se pojavljuje u dve scene samo da bi govorila na lošem francuskom (iako igra Francuskinju) i Ume Thurman koja je bukvalno potrošena uzalud na jednu scenu je kriminalan.
    Što se Bradleya Coopera tiče, ionako ne znam šta da mislim. On varira od uloge do uloge. Najčešće je samo “macan” koji se šepuri po ekranu, ali ume da iznenadi, kao što je to učinio sa Silver Linings Playbook i još više sa The Place Beyond The Pines. Ovde, međutim, i njegova gluma deluje kao tezga, kao detaljna imitacija televizijske persone Gordona Ramsaya. Nemojte me krivo shvatiti, meni je Ramsay simpatičan i po mom mišljenju je mnogo televizičniji njegov nastup bitange od servilnog nastupa kakav ima Jamie Oliver, ali imitiranje bilo koga, pa i njega, u filmu visoke produkcije deluje neozbiljno. U Burnt se s tim baš preteruje iz scene u scenu, od bacanja tanjira, preko vikanja na podređene do u detalj skinute govorne sheme i vokabulara, a to deluje kao samo još jedan “gimmick” u inače praznjikavom filmu, kao uostalom i sve ovde, od lošeg francuskog nadalje.
    Razočaran sam, ali možda sam tome sam kriv. Utešno je to da nisam jedini pao na foru. Sala je bila solidno popunjena, došli su momci sa curama. Možda su neki od njih kulinarski entuzijasti poput mene. Možda su cure došle da gledaju zgodnog Bradleya, a momci samo kao njihova pratnja. Sve u svemu, mišljenja sam da bi se i jedni i drugi bolje proveli na nekoj večeri, posebno ako bi je sami napravili. U to ime, odoh se posvetiti ručku koji mi se krčka u rerni.

    0 0
  • 11/17/15--00:00: What We Did on Our Holiday
  • 2014.
    scenario i režija: Andy Hamilton, Guy Jenkin
    uloge: Rosamund Pike, David Tennant, Billy Connolly, Ben Miller, Amelia Bullmore, Emilia Jones, Bobby Smalldridge, Harriet Turnbull, Lewis Davie

    Jedan od razloga zašto mi je svaki kraj leta bio mrzak je i to što me je u (osnovnoj) školi kao jedan od prvih zadataka čekao uvek isti retardirani sastav na temu “Kako sam proveo raspust”. Da se ne lažemo, mrzeo sam to i posle zimskog raspusta, ali mi je posle letnjeg to posebno teško padalo jer sam dva meseca jebeno radio što sam hteo i odmarao mozak od takvih gluposti.
    Iskreno, žao mi je što se nisam setio i/ili što nisam imao prilike, odnosno mogućnosti da u jednom od tih sastava uvalim nešto nalik na fabulu ovog filma. Kad si klinac ne kapiraš baš elaboriranu zajebanciju i “gonzo” pristup i nemaš hrabrosti da to isfuraš. Ponekad lupiš nešto, pa to nekome bude slatko, ali uglavnom si glup i buđav, naročito kada se trudiš i sebi zvučiš tako cool. Nemojte mi sada izvlačiti “Jesen na Cetinju” ili onog srednjoškolca iz Bjelovara koji piše o Jesenjinu, Harisu Džinoviću i Jordanovom povratku u košarku, to su sa razlogom zezalice koje kruže internetom, a usput je upitno koliko imaju veze sa istinom.
    Britanci su majstori za komediju i What We Did on Our Holiday je živi dokaz za to, od prve sekunde filma koja najavljuje “sitcom”, preko veštog provlačenja opštepoznatih “važnih životnih lekcija” do “feel-good” kraja. Sve to je smešteno u tipičan kontekst proširene disfunkcionalne familije, ali je svejedno izvedeno u maničnom tempu i pravo ga je zadovoljstvo gledati. Britanci takve stvari bez problema isfuravaju u serijama (The Worst Week of My Life mi pada na pamet, naročito prva sezona) i autori filma Andy Hamilton i Guy Jenkin stoje iza jedne takve serije pod nazivom Outnumbered. Potpuno druga priča je izvesti tranziciju “sitcoma” iz serije na film. To se već ređe dešava.
    Film počinje kada roditelji koji su u lošim odnosima i skloni svađi, Abi (Pike) i Doug (Tennant) pokušavaju da utrpaju svoje troje dece u auto i krenu put Škotske na proslavu 75-og rođendana Dougovog oca. Najstarija Lottie (Jones) je osetljiva i sve živo piše u sveščicu – zapažanja, laži kojih se mora držati itd. Mickey (Smalldridge) je hiperaktivan i napaljen na Vikinge, a najmlađa Jess (Turnbull) ima kamenje za prijatelje, što može biti slučaj za psihijatra ili, kako Abi predlaže, za geologa. Dobar štos odmah na početku.
    Elem, oni posle peripetija uspevaju da stignu u Škotsku dan kasnije od planiranog. Pomenuti rođendan nije intimno druženje, već pompezna fešta koju organizuje Dougov iritantno uspešni uštogljeni brat Gavin (Miller) uz pomoć svoje manično-depresivne žene Margaret (Bullmore), dok je njihov sin tinejdžer Kenneth (Davie), očekivano, na sedmom nebu. Oca Gordieja (Connolly) za celu tu priču boli dupe, zapravo mu ide na živce, on bi radije pecao i družio se sa klincima. Potpuna pizdarija nastaje kada deda povede klince na plažu i tamo umre, prethodno im poverivši da želi vikinšku sahranu, kako se ostali ne bi svađali i od toga pravili cirkus. Kada klinci ispoštuju tu želju, nastaje pičvajz nemerljivih razmera...

    Kada bi se ubacilo još malo materijala, a sve podelilo na epizodice od po pola sata, What We Did on Our Holiday bi bila sjajno zabavna mini-serija. Odlično je to što funkcioniše i kao film, bez obzira na to što očekivano pada u tempu u sredini i što zahteva nemali odmak od realnosti. Glumci su raspoloženi, posebno Rosamund Pike iz perioda pre nego što se isfurala sa Gone Girl kao lajava Abi, David Tennant kao blentavi Doug i Billy Connolly kao opušteni starac Gordie. Scenarističko-rediteljski dvojac Hamilton/Jenkin očito zna u kom pravcu ih vodi i u kom pravcu priča treba ići, pa je What We Did on Our Holiday jedno sasvim fino filmsko iskustvo, ništa spektakularno, ali svakako ugodno.

    0 0

    kritika originalno  objavljena na: fak.hr
    2013.
    autor: Madeleine Sackler

    Pre nekog vremena čujem nekog iz mog okruženja kako se žali: “E, da je nama jedan Lukašenko, šta bi nam falilo? Nema nezaposlenosti, prosečna plata 600 eura...” i sve u tom stilu. Taj neko je možda prevideo Lukašenkovu srž i srž njegovog režima, ali i činjenicu da smo i on i ja imali svoju (samo još luđu i goru) varijantu takve maligne pojave. Naš diktator se zvao Slobodan Milošević, nadimkom “Balkanski Kasapin”, serijski ratni zločinac i serijski kršitelj ljudskih i građanskih prava. Odleteo je voljom naroda pre ravno 15 godina u nečemu nalik na revoluciju 5. oktobra i drago mi je da sam u tome kao srednjoškolac učestvovao.

    Tog nečeg nalik na revoluciju nije bilo u Belorusiji, iako je i tamo situacija prilično zrela za takvo što: opozicija biva ugnjetavana, zatvarana i ubijana, zemlja deluje kao sovjetski košmar sa svojom birokratijom, zastarelim komunističkim shvatanjem privrede, korupcijom i režimom”čvrste ruke”, a diktator je sve luđi i luđi. Nekoliko stvari ipak govori u prilog održavanju statusa quo: životni standard nije katastrofalan, Rusija kao “Veliki Brat” ne želi još jednu zapadnjačku tvorevinu na svojoj granici, a i Lukašenkov režim je opasan samo za svoje građane, to jest svoja sranja ne izvozi vani u osvajačkim ratovima, pa nije došlo do toga da se demokratija i civilizacijske norme uvode intervencijom.
      Uostalom, kako se na početku filma eksplicitno navodi: “Nije teško živeti pod diktaturom, samo živiš i ne razmišljaš”. To što nije teško ne znači da je to svima izvedivo (razmišljanje je mislećim bićima instinktivna reakcija). A i diktatorski režimi pate od latentnog nedostatka smisla za humor, što otpor diktaturi čini ne samo civilizacijskom dužnosću nego i izvorom ogromne kreativnosti. O tome nam Dangerous Acts govori iz vizure jedne proganjane, zabranjene i sada već emigrirale “underground” kazališne trupe BFT.
    Kada je nastajao, predviđeno je da Dangerous Acts bude dokumentarac sa lica mesta koji svoje naslovne nestabilne elemente, odnosno glumce, reditelje i producente te trupe, prati kroz njihovu svakodnevnu aktivnost u Belorusiji. Godina je 2010, sezona jesen/zima i za kraj godine su najavljeni predsednički izbori na kojima BFT podržava opozicionog kandidata. Izbori su, očekivano, lažirani, Lukašenko je dobio 80% glasova u prvom krugu, a opozicioni protesti su ugušeni u krvi uz dobro poznate prizore policajaca-specijalaca i batinaša u civilnoj odeći, te policijskih kombija koji odvode uhvaćene demonstrante u nepoznatom pravcu. Opozicioni lideri su pohapšeni i osuđeni u montiranim procesima, određen broj demonstranata isto tako, pa i ljudi iz BFT-a moraju da se sklone iz zemlje.
    Lagao bih kada bih rekao da su scene iz Belorusije, bilo da se radi o privatnim životima glumaca, njihovim predstavama u improviziranom teatru na skrivenoj lokaciji na rubu Minska ili arhivskim snimcima nereda na ulici, neefikasne i da od njih ne zastaje knedla u grlu. Posebno je potresna scena snimljena gotovo u prolazu na dečijem igralištu na kojem se klinci predškolskog ili eventualno osnovnoškolskog uzrasta igraju hapšenja, vezivanja, mučenja i egzekucije. Autorica Madeleine Sackler tvrdi da je sav materijal snimljen u Belorusiji ilegalno iznesen iz zemlje, i ja joj verujem, gledajući škakljivost samog materijala.
      Pa ipak, perspektiva emigracije, privremenog povratka u zemlju i ponovnog, definitivnog odlaska dodaje jednu sasvim novu dimenziju. Lako za pozitivne kritike u New Yorku, Londonu i Edinbourghu. BFT nisu diletanti, već školovani i kreativni ljudi koji kroz moderni teatarski performans vrlo precizno, a opet i veoma lično slikaju jedno nenormalno stanje u društvu. Pozicija političkih emigranata im ostavlja prostor za refleksiju o daljnjem radu, ima li smisla govoriti o Belorusiji van Belorusije, dok je istovremeno za njih život u njihovoj zemlji nemoguć. Kroz te dileme Dangerous Actsje primer majstorskog filmskog tretmana angažirane umetnosti. Takođe, sa druge strane imamo uglavnom neobaveštenu zapadnu (širu) javnost koja mirno prolazi pored njihovih protesta, ne iz loše namere, koliko zbog odsustva volje da se zamaraju sa jednom tamo sovjetskom diktaturom i nekim emigrantima odatle. Naprosto, to nije tema koja ih zanima dok stvari ne eskaliraju.
    Dangerous Acts je izvrstan i pametno složen dokumentarac i za svojih 75 minuta nam priča svoju potresnu priču (koja još nije gotova) i otvara niz zanimljivih pitanja o slobodi, o umetnosti, o patriotizmu i moralu. Film je podjednako snažan i na tematskom nivou i na nivou izvedbe, što nije lako postići i dostići. Pa ipak, stigla ga je sudbina kao i većinu dokumentaraca. Nakon uspešne festivalske turneje nije usledila široka distribucija. Producetska kuća iza filma jeste HBO, pa ga je možda moguće uhvatiti na televiziji, a hrvatska publika će imati priliku da ga vidi u distribuciji od 9.11. Ne propustite!

    0 0
  • 11/19/15--00:00: The Final Girls
  • 2015.
    režija: Todd Strauss-Schulson
    scenario: M.A. Fortin, Joshua John Miller
    uloge: Taissa Farmiga, Malin Akerman, Alexander Ludwig, Nina Dobrev, Alia Shawkat, Thomas Middleditch, Adam DeVine, Angela Trimbur, Chloe Bridges, Tory N. Thompson, Dan B. Norris

    Filmski i televizijski klišei su popularni u poslednje vreme, i to ne samo kao materijal za besomučnu reciklažu bez uloženog mentalnog napora po filmovima i televiziji. Oni su zanimljiva tema za trivijalne konverzacije, dekonstrukcije, rekonstrukcije i izvrtanja u umetničkim delima, pa čak i kao tema za ozbiljne sociološke rasprave. Pojam “final girl” je jedan od takvih “trope”-a i ove godine imamo već drugi film koji u naslovu obećava da će se tim pojmom baviti. Za razliku od Final Girl (jednina!) koji je tipično B-filmsko debitantsko ostvarenje čije nevolje počinju sa diletantskim scenariom, The Final Girls je sasvim pristojno, čak zabavno ostvarenje.

    Ipak, ne očekujte naročito duboku sociološku studiju, pa ćete dobiti sasvim zanimljiv meta-film i film u filmu koji se hvata ukoštac sa klišeima, opštim mestima i našim generalnim predstavama o horor filmovima i izlaže ih na prihvatljiv, duhovit i katkad veoma promišljen i intrigantan način. Neki će reći da je ta formula “samosvesnog horora” potrošena već sa Scream (1996), ali ne bih se složio. Ako ste fanovi meta-filmova, sasvim dovoljna količina “blaga” se krije i ispod same površine fenomena, a The Final Girls ponekad uspeva da zahvati i malo dublje.
    Uvod je ujedno i trailer za film u filmu, Camp Bloodbath, kultni klasik, navodno jedan od najboljih “camp slashera” 80-ih. Amanda Cartwright (Malin Akerman) je u njemu igrala ulogu Nancy, devojke koja gine posle seksa sa momkom i sebi osigurala “scream queen” status, ali i zatvorila vrata za ozbiljnije uloge. Vraćajući se sa neke neuspešne audicije sa kćerkom Max (Farmiga), Amanda gine u sabraćajnoj nesreći, ostavljajući prazninu u kćerkinom životu.
    Tri godine kasnije, slučajno ili ne, baš na datum Amandine smrti, fanovi Camp Bloodbatha organizuju specijalnu projekciju. Jedan od organizatora je Duncan (Middleditch), Maxin pomalo čudni, “nerdy” školski drug i on moli svoju drugaricu da se pojavi na projekciji i makar pokloni fanovima, a on će joj zauzvrat rešavati zadatke do kraja godine. Max nevoljno pristaje, ipak je trauma u pitanju, i njena ekipa, debela cura Gertie (Shawkat) i simpatija Chris (Ludwig), pristaje da joj pravi društvo i pruži moralnu podršku. Ekipi se privaljuje i “kučka” Vicki (Dobrev), bez nekog određenog razloga, ali sa planom da još malo petlja sa Chrisom. Spletom nesrećnih okolnosti, u bioskopskoj sali izbija požar i naše društvance pokušava da pobegne tako da raseku platno i probiju se do zadnjeg izlaza. Naravno, neće završiti u pokrajnjoj ulici nego u filmu, baš onom koji je na platnu.
    To znači nekoliko stvari. Prvo, našli su se paralelnom svetu, u 80-ima, i to još filmskim, k tome i klišeiziranim, čija su pravila potpuno drugačija od onih na koja su navikli. Drugo, Max će u tom filmu sresti Nancy, lik koji je proslavio Amandu, što za nju može biti traumatično iskustvo. Treće, nemojmo zaboraviti da je ovo horor film, i da preživljavanje nije zagarantovano.
    Kad skapiraju gde su i šta su, upoznaće i set filmskih likova: pohotnu dileju Kurta (DeVine), droljastu Tinu (Trimbur), “pričljivog crnju” Blakea (Thompson), “kick-ass” žensku i filmsku “final girl” Paulu (Bridges) i naravno simpatičnu i pomalo naivnu Nancy. Podrazumeva se, ni monstrum Billy (Norris) nije daleko. Plan je, dakle, preživeti, ali nema prečica i lakih rešenja, kao što je to “krpanje” sa filmskim likovima po predvidljivom scenariu. Kako oni petljaju sa filmom, tako film petlja sa njima...
    Sa takvim pristupom, još u komičnom registru, postoji puno rizika. Jedan od njih je da se film pomalo izgubi, ne znajući šta bi tačno bio. The Final Girls malo pati i od toga, jer nismo sigurni na čemu smo, jesmo li u domenu parodije ili prosto razmatramo žanr i njegove postulate. Tako imamo i film u filmu, ali i nekakvu emotivnu osnovu priče, koja je dobro realizovana, ali je svejedno malo “off”, kao i svako skretanje na drugi kolosek. Drugi problem sa komedijom koja ima pretenzije da bude ozbiljan film je doziranje i tempiranje humora, i na tom planu je The Final Girlsuglavnom uspeo film, uz neke sitnije propuste i nepažnje.
    Prvo, previše je vremena potrošeno na “sitcomovski” pokušaj humora koji se bazira na kulturnim razlikama između 80-ih, k tome još i filmskih, i današnjeg, liberaliziranog i politički korektnog doba. To naprosto nije smešno, naročito posle ultimativne samosvesne parodije na 80-te kao što je to Totally Awesome. The Final Girls u tom smislu previše udara na poznate note.
    Sa druge strane, meta-filmski humor je izveden vrlo solidno. Dva seta arhetipskih, čak stereotipnih teen likova se sjajno dopunjuju i kroz njih se autori fino poigravaju sa klišeima, ali ih i poštuju. Ako ste mislili da će se tipično “topovsko meso”, poput debele devojke, “pričljivog crnje”, “droljaste ženske”, “kučke” ili “pohotne dileje” ipak izvući, neće. Njihov greh je upisan u tip lika. Jedino što začuđuje je brza pogibija “kick-ass” ženske, što je možda komentar na prevaziđenost tog tipa lika. Opet, niko od njih nije prva žrtva, nego je to “nerd”. Možda noviji filmovi pokazuju više razumevanja za takve likove, ali 80-ih bi takav lik verovatno bio prvi na listi za odstrel. Međutim, njegov greh je druge prirode: on je jedini do detalja znao radnju i “spoilao” je. To se sa hororima jednostavno ne radi.
    The Final Girls nam nudi zanimljiva rešenja i na tehničkom planu, uglavnom se vešto poigravajući sa formatima modernog filma, B-filma iz 80-ih i flashbacka koji je, naravno, hladan i crno-beli. Nekad tu ima preterivanja i nepotrebnog proseravanja, kao što je to titl-kartica koja postaje 3D objekat koji stoji na putu. Mnogo uočljiviji problem baš glede tih formata je to što, čini se, reditelj ponekad zaboravlja pravila koja je sam postavio, pa se tako potkrade nešto scena koje izgledaju suviše filtrirano za “setting”. Isto stoji i za efekte, koji deluju osvežavajuće zastarelo i ošljarski izvedeni, ali se takođe potkradu neki koji deluju isuviše moderno i tako razbijaju kontinuitet koji je uspostavljen.
    Zamerke se, pak, ne mogu uputiti glumcima. Prvo svaka čast reditelju, inače proverenom televizijskom rutineru Toddu Strauss-Schulsonu koji je uspeo okupiti baš takvu mladu ekipu, plus nešto stariju, ali ipak mladoliku Malin Akerman. Iako jedino ona i Taissa Farmiga imaju uloge kompleksnije od najtipskijih mogućih, i ostali zaslužuju pohvalu. Dve prvopotpisane jedine imaju zadatak koji podrazumeva neku emocionalnu dubinu i to uspevaju postići u zajedničkim scenama. Ostali su tipovi na kakve smo navikli, što u starijim, što u novijim filmovima, što u hororima, što u komedijama, ali svojim ulogama prilaze sa kritičkim stavom koji nije potcenjivački i sa petljom. Posebne pohvale zaslužuje ekipa koja igra filmske likove iz 80-ih, njihova ostvarenja su toliko verodostojna da ih možemo zamisliti baš u takvim filmovima.
    Sve u svemu, The Final Girls je vrlo solidna zabava za ljubitelje horora, komedije, filmske trivije i filma uopšte. Iako naleće na greške, hrabro im pristupa i ide dalje. Svakako, film je mogao biti i dosta bolji i promišljeniji, ali ni ovako nije loš. Preporuka, naravno.

    0 0

    2015.
    scenario i režija: Carlos Saboga
    uloge: Joana Ribeiro, Paulo Pires, Judith Davis, Gregoire Leprince-Ringuet, Filipa Areosa, Pedro Lima, Ana Padrao

    Kada se spominje fašizam, obično se, usuđujem se reći pogrešno, referira na međuratnu i ratnu Nemačku i nacional-socijalizam. Obrazovaniji će se setiti Italije iz istog perioda. Mnogo ređe će na pamet pasti dugovečnija Francova diktatura u Španiji, dok su Salazar i Portugal tek komad egzotike kojom se bave istoričari, enciklopedisti i strastveni sakupljači nenaplativih informacija, u koje se i ja ubrajam. Ovaj apsurd ljudske površnosti me podseti na urbanu legendu da je jedan Bugarin u Parizu krajem 80-ih prosio sa natpisom da je pobegao od Ceausescua, jer ko će još pamtiti Todora Živkova.

    Nego, da se mi vratimo Salazaru... Za njegovo vreme Portugal se izvukao od užasa Drugog svetskog rata, slično kao i Francova Španija. U Portugalu čak nije bilo ni anti-semitizma, cinici će reći da za to nije bilo materijala, pošto su domaći Jevreji pobijeni i proterani još za vreme Inkvizicije, pa je Lisabon za vreme rata figurirao kao ključna i najveća luka za izbeglice. To opet ne znači da Portugal posle rata nije proživeo kalvariju u vidu dekolonizacije i krvavih ratova za slobodu koje je potlačeno domaće stanovništvo vodilo protiv nekadašnje kolonijalne sile. Ti ratovi su trajali do kraja 70-ih godina i u njima je stradalo mnogo portugalskih regruta. Međutim, Salazarova specijalnost je bila zavođenje “reda”, odnosno strahovlade na domaćem terenu i obračun sa “unutrašnjim neprijateljem”, odnosno neistomišljenicima, u kojem se oslanjao na brutalnu, što tajnu, što javnu, policiju. Sve diktature su u nečemu iste.
    Naslov filma, nesigurno vreme, odnosi se ipak na Drugi svetski rat. Salazar se hvalio time da je on jedan od retkih, ako ne i jedini državnik koji može da okupi predstavnike zaraćenih strana za istim stolom. Tu neutralnost je ispravnije čitati kao neograničenu mogućnost za kalkulacije i lov u mutnom, u praksi za korupciju i iživljavanje sadističkih tendencija. Lisabon je bio pun izbeglica koje su čekale brodove za Ameriku, a neki od tih ljudi su bili i bogati. Go figure.
    Autor filma, Carlos Saboga, poznatiji kao scenarista nego kao reditelj, to dobro zna. Rođen je dovoljno pre rata da bih se tih scena iz detinjstva sećao, a i kasnije je na svojoj koži osetio tešku ruku diktature koja ga je naterala u emigraciju. Raspolažući sa vrlo ograničenim sredstvima za svoj film (drugi u funkciji reditelja), on u prvih par scena uspeva da verno rekreira duh perioda, oslanjajući se na stare fotografije, verodostojne kostime i scenografiju. Problem leži u konstrukciji filma i njegovoj priči, odnosno pričama.
      Na makro-planu pratimo inspektora Vargasa (Pires) u njegovom čovečnom pokušaju da iz kandži korumpiranih kolega spasi dvoje francuskih Jevreja, Borisa (Leprince-Ringuet) i Lauru (Davis) koji su uhvaćeni sa lažnim dokumentima. Oni se predstavljaju kao brat i sestra, ali zapravo više deluju kao par. Za Lauru znamo samo da je zgodna, lajava i da ima tipičan buržoaski stav, pa privlači Vargasa, dok je Boris sumnjiv element: više nalik ciniku iz ćoška koji potiho dobacuje duhovite opaske i ima neki špric i igle, tvrdi da je dijabetičar, a može biti i narkoman, a i ima to sumnjivo rusko ime.
    Vargas i sam razmišlja o bekstvu “preko bare”. Jedan od razloga za to može biti da mu je dosta toga da bude čuvar diktature. Drugi se, pak, krije na privatnom planu. Nakon posla, on svoju neveselu egzistenciju nastavlja u svom domu, bivšem hotelu čiji je vrt zarastao u korov i gde živi sa nepokretnom, umirućom ženom (Padrao), prostodušnom, zatucanom kućnom pomoćnicom (Areosa) i kćerkom Ildom (Ribeiro) koja je u pubertetu i čija fascinacija ocem nije nimalo nevina i naivna.
      U obe priče stoji incest u najavi, ali, kao i mnogo toga, taj aspekt nije razrađen, pa ne možemo izvući zaključak. Jasno nam je da je Ilda naša tačka gledišta, ali ratna drama, studija morala i film o odrastanju ne funkcionišu kao spoj. Osećaj je čudan i neprijatan. Film deluje skučeno, ne toliko finansijski i prostorno, koliko u ideji. Skučenost i izolacija su možda solidna metafora onovremenog Portugala, ali nisu ništa više od toga. Iako su svi likovi samo oruđa zapleta i nosioci autorovih ideja, one prosto deluju difuzno i nezavršeno. Film traje tek 75 minuta i profitirao bi od dodatnih 15 u kojima bi se likovi razvili i ispolirali, ali čisto sumnjam da je to bila Sabogina namera, pošto je posle filma izjavio da bi sa više sredstava radio drugi film.
    Film, osim osnovnog uvoda u diktaturu spuštenu na nivo života njenih pouzdanih elemenata i skoro pa običnih ljudi, ne nudi puno toga. Istina, ima svoje momente, ali oni su uglavnom vezani za pojavljivanje tipičnog korumpiranog policajca i Vargasovog rivala na poslu (Lima). Od ugodnih detalja moram istaći i radio u pozadini na kojem se smenjuju snimci muzike, reportaža i radio-drama iz celog sveta na raznim jezicima.
    Ali slaba je to uteha. Možda bi drugi reditelj, školovaniji i profesionalniji, uspeo bolje iščitati šta je Saboga hteo reći kroz svoj scenario. Ne sumnjam u njegovu iskrenost i to da je imao lične motive, ali u njegovoj izvedbi A Uma Hora Incertadeluje nedovršeno, nekomunikativno i gotovo nemušto. Ponekad drugi shvate šta želimo reći bolje od nas samih. Naročito kad im je to posao.

    0 0
  • 11/21/15--00:00: Time Out of Mind
  • 2015.
    režija: Oren Moverman
    scenario: Oren Moverman, Jeffrey Caine
    uloge: Richard Gere, Jena Malone, Bem Vereen, Steve Buscemi, Michael Kenneth Williams, Kyra Sedgwyck, Jeremy Strong, Michael Buscemi, Brian d'Arcy James, Yul Vazquez, Abigail Savage, Geraldine Hughes

    Time Out of Mind je jedno izuzetno neprijatno filmsko iskustvo, tako da je često na rubu gledljivog. To ni u kom slučaju ne znači da je film loš, naprotiv, već da zahteva mnogo od gledaoca: jake živce, stabilne emocije, posvećenost i pažnju. Primera radi, gledajući film upitao sam se u pola glasa kuda sve to vodi, da bi mi žena odgovorila kontra-pitanjem: “Mora li nekamo voditi?” Hvala joj na tome.

    Junak filma je George Hammond (Richard Gere), jedan od newyorških beskućnika. Vidimo ga u prvom kadru kako spava u kadi u napuštenoj zgradi. Budi ga nekakav nastojnik ili građevinski inspektor (Steve Buscemi, jedno od mnogih poznatih glumačkih imena koje ćete, ako trepnete, možda propustiti da zabeležite) i kaže mu nešto što ćemo i lik i mi mnogo puta čuti u dva sata, koliko traje film. “Ne možete biti ovde.” To ćemo čuti na ulici, u bolnici (ako je temperatura iznad određene), u skloništu za beskućnike (ako prekrši pravila)...
    O Georgeu znamo malo i saznajemo na kapaljku u toku filma. Kao i većina, nije rođen i odrastao na ulici. Imao je život pre toga, možda čak i udoban. Imao je familiju. Jednu mladu ženu, konobaricu po imenu Maggie (Malone) prati iz prikrajka. Kasnije skupi hrabrosti da joj priđe i relativno odmah nam je jasno da mu je to kćerka. I da ju je nekada povredio, pa ona ne želi da ima ništa s njim. Sada nema ništa, čak ni dokumenta.
    On ponekad govori nepovezano o nekoj ženi po imenu Sheila. Vidimo da je pijanac i da ima dnevnu varijantu da zameni svoju jaknu za novac koji će potrošiti na piće, pa sledeću pokupi u Caritasu ili nekoj sličnoj organizaciji. Možemo zaključiti i da pati od neke mentalne bolesti, jer spava nemirno i košmarno, govori retko i još ređe završava rečenice i uglavnom izbegava ljudsko društvo. Čak negira svoju situaciju, iako je prilično jasno šta je u pitanju.
    Radnja filma može biti nekoliko dana, ali i nekoliko meseci za vreme kojih će njegova životna rutina početi da se menja, makar puževim korakom. Prvo će priznati samom sebi, onda možda i drugima, a na kraju će i preduzeti nešto. Ipak, ovo nije jedna od onih inspirativnih, motivacionih priča, niti “plašilica” za ionako prestrašene radne ljude, niti socijalno-politički pamflet o problemu beskućništva.
    Površnom gledaocu, naročito onom pod utiskom neprijatnosti, film će se učiniti dosadnim i to je razumljivo. Traje dugo i uglavnom ne razvija priču, nego prati ponašanje aktera u situacijama. Tako će George u skloništu upoznati neke nove ljude, čuti njihove priče i njihova iskustva će možda uticati na njega. Možda će nešto naučiti. Možda će se zbog njih u njemu probuditi nešto, želja da bude bolji čovek ili makar da se sabere za svoje dobro. U tom smislu najznačajnije će biti prijateljstvo sa Dixonom (Vereen), simpatičnim čovekom punim lovačkih priča iz svog jazz i ne samo jazz života.
    Ono na šta treba posebno obratiti pažnju je fotografija. Nije ništa neobično da vidimo New York bez glamura, iz perspektive sa društvenog dna, usnimljen ručnom kamerom. Skrivene statične kamere i oprema za snimanje tona su već druga priča. Tako ponekad u kadru ne prepoznajemo, odnosno ne primećujemo ni Richarda Gerea, iako znamo da je tamo. Tonska shema je takva da čujemo otprilike ono što on čuje. Nema nasnimljene muzike, ona, kao i svi drugi zvukovi, dolazi iz pozadine. Tako slušamo razgovore prolaznika i buku grada, atmosferu i život. Isto važi i za pojedine kadrove iz neobičnih uglova koji često ostavljaju glumce van fokusa. Obično nisam fan takvih rešenja, ali ovde ona itekako imaju smisla.
    Glede Richarda Gerea, na ovakve uloge od njega nismo navikli. Ova je atipična, možda i unikatna, i čisto sumnjam da bi ga iko u toj ulozi video pre filma. Sa druge strane, nije bilo lako zamisliti ni svežeg “Diplomca” Dustina Hoffmana kao newyorškog bogalja i beskućnika, pa je odigrao jednu od svojih najboljih uloga u Ponoćnom kauboju. Gere je u Time Out of Mind odličan i nijansiran toliko da zaboravljamo da je glumac i uspevamo da se potpuno saživimo sa likom, on za nas postaje taj nesrećni, izgubljeni čovek. Ovo mu je svakako jedna od najboljih uloga.
    Oren Moverman je izgradio karijeru kao pouzdani scenarista, da bi se kasnije bacio na produkciju i režiju. Sudeći po filmovima koje je do sada napravio, (post-)ratnoj drami The Messenger (2009) i opasnoj policijskoj drami The Rampart (2011) upravo mu kompletno autorstvo najbolje leži. Očito ima talenta za studiju karaktera i u stanju je da uhvati emocije. Time Out of Mind je njegov najutišaniji, a opet film sa najviše rezonance i svakako ga treba pratiti u daljem radu.
    Time Out of Mind, osim što je potpuno usklađen sa svojim naslovom, je jedan izuzetno opservantan film koji svoju temu ne koristi za velike izjave, nego je prikazuje onakvom kakva ona zapravo jeste. Ne, nije tu reč o dosadi, koliko o bolnoj rutini i besciljnosti.

    0 0
  • 11/22/15--00:00: Infinitely Polar Bear
  • 2014.
    scenario i režija: Maya Forbes
    uloge: Mark Ruffalo, Zoe Saldana, Imogene Wolodarsky, Ashley Aufderheide

    Ma šta vam govorili, neke stvari nisu ni izbliza drage uživo. Recimo, psihički poremećaji. Dragi, genijalni ludaci su u velikoj meri plod naše mašte i fantazije, ali u realnost sa takvim ljudima je teško deliti i kafanski sto, a kamo li život. Postoji samo jedan izuzetak: kada te nesrećne ljude gledamo kroz prizmu bezuslovne ljubavi. Kada su nam to roditelji. Infinitely Polar Bear je film o jednom takvom “ludom” ocu, jednoj uglavnom odsutnoj zaposlenoj majci i dvema kćerkama. I uspeva nemoguće: da nam psihički poremećaj predstavi simpatično.

    Razlog za to leži u pozadini filma koja je autobiografska. Scenaristkinja kojoj je ovo debitantski film po pitanju režije Maya Forbes nam, iako su imena likova izmenjena, zapravo priča priču o svom odrastanju, iskreno, emotivno i sa ljubavlju. U tom smislu je i naslov savršeno pogođen: njen bipolarni otac je zapravo toliko draga figura da se može poistovetiti sa plišanim medvedom. Zbog te iskrenosti Infinitely Polar Bear uspeva da se izvuče i sa nekim generičkim rešenjima nezavisnih, festivalskih (hipsterskih) filmova koji bi drugde delovali generički i otrcano, kao što je to naracija iz perspektive deteta i obilato korištenje amaterskih snimaka.
    Upravo tako upoznajemo naše likove. Amelia (Wolodarsky), praćena snimcima amaterske kamere, priča o svom ocu Camu (Ruffalo) koji je odrastao u aristokratskom “old money” okruženju, ali je 1967. dobio dijagnozu manične depresije, napustio studije, zaposlio se kao tehničar na televiziji i oženio Maggie (Saldana). Ubrzo su usledila deca, Amelia i sestra joj Faith (Aufderheide) i svi su bili srećni. Bila su to hippie vremena i dijagnoza nije značila puno, ionako su svi ludeli i imali nervne slomove.
    Prvi “pravi” kadar filma već ima manje romantičnu notu. Cam je opet ostao bez posla, a Maggie je pun kufer svega, pa se odlučila da ga napusti. On nakon toga doživljava temeljni nervni slom i završava u instituciji zatvorenog tipa i na teškim lekovima, a ona mora sama da se brine o deci. Nekoliko meseci kasnije, on izlazi iz bolnice, još uvek vidno rovit, i preuzima brigu o deci dok ona odlazi na magistarske studije u nadi da će joj to omogućiti karijerni napredak. Njegovo bogataško poreklo ne znači puno jer njegova baba upravlja svom imovinom i ima stavove liberalne kao Staljin i “zmiju u džepu”, tako da familija živi u siromaštvu, a devojčice idu u lošu javnu školu... Cam u tom trenutku niti ima snage, niti vremena da se zaposli, tako da su Maggine studije jedini izlaz, a na njemu leži odgovornost za decu.
    Upravo je odgovornost ključna reč. Može li čovek sa takvom dijagnozom i nepredvidljivim ponašanjem da se brine o deci? On je sklon alkoholu, ponekad sebičan i detinjast, apsolutno neuredan i stalno u nekim besmislenim i nemogućim projektima koji uključuju gomilu krame. Pritom je nesposoban da istrpi bilo kakav pritisak. Naravno, čak i u trenucima kad je najniže, nikad nije upitno da li on svoje kćerkice voli. On je tip čoveka koji će izaći iz kuće na celu noć i vratiti se pijan, ali će zato neku sledeću noć provesti za šivaćom mašinom jer je njegova kćerka poželela flamenco suknju.
    A deca kao deca, njima je potrebna stabilnost i normalnost, pa im “ludi” otac koji je suviše iskren i otvoren prema nepoznatima, usedima i decom u susedstvu nikako ne odgovara za samopouzdanje. Ne odgovara im ni siromaštvo, ni kuća prepuna đubreta, ni večito usrani auto koji se kvari. I zbog toga njih dve znaju biti surove prema njemu, baš kao i on prema njima. Ali one su deca, pa im se prašta, a i on je jednostavno takav, pa ni njemu nećemo zameriti. Takvo odrastanje barem nikada nije dosadno.
    Pred glumcima stoje teški zadaci, ali Forbesova stvar rešava elegantno. Mark Ruffalo svojim pravilnim izborom uloga postaje sila na koju se mora računati, a ovde je raspoložen i potpuno u elementu. Nasuprot njegovoj ekspresivnoj glumi stoji pravilno utišano ostvarenje Zoe Saldane. Curice su odlične u svojim ulogama. Posebno treba napomenuti da je Imogen Wolodarsky kćerka Maye Forbes, te da igra filmsku verziju svoje majke. Forbesin muž Wallace Wolodarsky je ujedno i producent filma i ima malu cameo ulogu, pa se Infinitely Polar Bear može nazvati porodičnim filmom u pravom smislu reči i ta familijarnost se oseća na svakom koraku.
    Ono što je sjajno je odsustvo patetike u koju je autorica mogla skliznuti. Recimo po pitanju rase i socijalnog statusa. Film je smešten u relativno konzervativni Boston s kraja 70-ih godina, ali zapravo ne igra na očekivanu kartu međurasnog braka i socijalnog statusa koji iz toga sledi (čini se da njih dvoje imaju više problema zbog toga što je žena ta koja radi i izdržava porodicu nego zbog njene rase). Ima, međutim, jedna scena koja efektno poentira na tom pitanju u jednoj liniji dijaloga kada Maggie objašnjava Camu da kad beli aristokrata živi u siromaštvu ljudi na to gledaju sa simpatijama kao na romantičnu ekscentričnost, ali da kada to crnci rade to nije nimalo simpatično, niti romantično.
    Naravno, Infinitely Polar Bear je beskrajno sentimentalan film i u njemu vidimo iskreno divljenje prema oba roditelja u teškoj životnoj situaciji koji se trude kako najbolje znaju i umeju. Infinitely Polar Bearje najbolja moguća posveta, ali više od toga, ovo je dobar film. Ova topla ljudska priča sa preslatkom igrom rečima u naslovu je zaista vredna tih sat i po vašeg vremena.

    0 0
  • 11/23/15--00:00: The Diary of a Teenage Girl
  • kritika objavljena na: monitor.hr
    2015.
    scenario i režija: Marielle Heller (po grafičkom romanu Phoebe Glockner)
    uloge: Bel Powley, Alexander Skarsgard, Kristen Wiig, Abi Wait, Christopher Meloni, Madeleine Waters, Austin Lyon, Margarita Levieva


    Hteli mi to priznati ili ne, na razvoj muške i ženske seksualnosti se gleda različito. Nije to bez neke, sećam se i svog adolescentskog perioda. Dečki su bili otvoreno nezreli i na njima se videlo da ih hormori preuzimaju. Cure su po tom pitanju bile lukavije, ma šta se s njima dešavalo, uglavnom to nisu pokazivale na van. Retroaktivno sam saznao šta se s njima dešavalo i kako su se one po tom pitanju osećale. Svakako nije bilo lepo.

    Pa ipak, imamo dva ukorenjena filmska klišea koji vuku poreklo iz naše percepcije javnog morala i kojima se priklanjamo. Prvi je onaj mračniji, negativistički: cura se seksualno budi i u seksu uživa kao što bi to činio i momčić kojem se posrećilo, što vodi u probleme - zaljubljivanje u pogrešne tipove, alkohol, drogu, prostituciju. Drugi je pozitivan i romantičan: na seksualno buđenje cure se gleda sa nekom nostalgičnom patinom, njene eskapade su slatko-smešne, ali sve ostaje u granicama pristojnog. Vrlo retko na filmu imamo priliku videti curu koja se seksualno budi, donosi sve moguće pogrešne odluke i u tome nedvosmisleno uživa. U tom smislu, The Diary of a Teenage Girl je važan film koji pleni svojom iskrenošću.
    Na tom putu seksualne spoznaje pratimo Minnie (Powley), ružnjikavu petnaestogodišnjakinju. Film počinje sa naracijom “Danas sam izgubila nevinost! Jebote!”, dok Minnie šeta parkom u San Franciscu sa osmehom na licu. Vreme radnje je sredina 70-ih, jedan od onih konfuznih među-perioda kada se hippie val povlači ostavljajući za sobom osvojene slobode i konfuzije, a yuppie kultura i trka za novcem još nije uzela maha. Minnie je stidljiva cura koja želi biti umetnica i pronalazi se u stripovima Aline Kominsky i često u svojim fantazijama traži njene savete. Živi sa majkom Charlote (Wiig), narcisoidnom osobom koja svoje vreme troši na žuranje i rekreativno drogiranje sa ekipom i mlađom sestrom Gretel (Wait). Njen otac odavno nije u priči, a od nedavno nije ni očuh Pascal (Meloni), uštogljeni, konzervativni tip sa kojim se Charlote jednostavno nije razumela. Njegovo mesto je zauzeo Monroe (Skarsgard), tip sa nešto frajerskog stava i jadno naivnim idejama o samopomoći.
    Upravo je on Minnina prva simpatija ili velika ljubav, i upravo je s njim izgubila nevinost. Tu smo onda u problemu: kako gledati na vezu između odraslog čoveka i maloletnice, koji su, uz to, deo istog domaćinstva. Naravno, to je nešto nemoralno, ali ovde nemamo paušalnu i bogougodnu osudu. U manje suptilnom filmu, Monroe bi bio portretiran kao predator, ali igra ga veoma šarmantni Skarsgard koji sjajno kanalizira onu nedotupavnost neodraslog i neodgovornog muškarca i pre se može nazvati oportunistom nego nakazom. I njihova veza je zapravo dečija, strastvena, manipulativna i destruktivna, i to sa obe strane. Bivša glumica Marielle Heller kojoj je ovo prvi film donosi pametnu odluku i sve izlaže isključivo iz Minnine perspektive, kroz njene dnevnike i naraciju. Minnie se muči, Minnie u tome uživa, Minnie sanja velike snove i možda se pritom sveti svojoj lepoj, narcisoidnoj majci.
    Nekoliko filmova je u poslednje vreme pokrenulo oštre rasprave i očekujem slično sa The Diary of a Teenage Girl. Te rasprave su se svodile na to kako se i zašto nešto portretira u filmu, da li se to samo izlaže, da li se na to skreće pažnja ili se to nešto podržava. U Scorseseovim filmovima, svim redom, ali najblatantnije u The Wolf of Wall Street, to pitanje je mizoginija. U Zero Dark Thirty to je mučenje. Takve rasprave se pojavljuju i kod svakog estetiziranog nasilnog filma. Da li mi to fetišizarmo? Da li samo prikazujemo onako kako jeste ili kako mi to vidimo? U takvim raspravama nema pobednika.
    U The Diary of a Teenage Girl se ta skoro incestuozna pedofilija nigde ne spominje direktno, ali svima je jasno da rade nešto grozno, a opet njima dvoma ludo privlačno. Ko je čitao / gledao Lolitu, zna o čemu govorim. Ovde možemo naći razumevanje za oboje, i za njega koji je i sam bazično klinac, a naročito za nju koja tek otkriva svet oko sebe, radi gluposti (petlja i sa dečkima svojih godina, ali i sa curama, otkriva alkohol i drogu...) i u tome uživa onako kako to samo mlada osoba zna. Nije nimalo slučajno da je, iako posle scena seksa, potpuno golu vidimo samu i pred ogledalom: njeno telo je daleko od idealnog, ali ona počinje da ga ceni, likovi oko nje onda počinju da ga cene, ali Hellerova uspeva da postigne to da mi kao gledaoci tim prizorom nismo uzbuđeni i privučeni.
    Jednako tako, vrlo je važno da prizorima ne budemo uplašeni, tako da su seksualne scene realistično nespretne, uglavnom snimljene u sanjivim, letnjim, zlatastim tonovima koji i inače dominiraju filmom. Oni su ispresecani sa animacijama koje bi bile nešto što bi Aline Kominsky i muž joj Robert Crumb odobrili. Ima i mračnijih tonova u filmu, vizuelno i tematski, posebno pred kraj, ali oni su utišani u odnosu na ono što možemo pročitati u izvornom materijalu.
    The Diary of a Teenage Girl je film koji zahteva suptilnost u glumačkim izvedbama zbog svojih vrlo specifičnih likova. Alexander Skarsgard je tipično pouzdan i uspeva da pronađe pravi ton. Kristen Wiig još jednom demonstrira da može odigrati baš bilo šta, njen portret sebične majke Charlote je apsolutno na mestu. Najteži zadatak da nosi težinu filma je imala Bel Powley. Prvo, ona je vrlo neobična pojava, i fizički i kao prisustvo na ekranu, cura u svojim 20-im godinama koja izgleda tinejdžerskije od većine tinejdžera. Njena uloga je zahtevna, a njeno ostvarenje hrabro i angažirano do kraja.
    Rekoh već, The Diary of a Teenage Girl je pametan, ispravan i potreban film, što svakako znači da nije loš. Opet, nisam rekao da li je dobar. Ima nečega što u njemu smeta i guši. Svakako bi mogao biti malo kraći, jer svoju temu razvlači i razvlači, često bez dovoljno dinamičkih akcenata, u ravnoj liniji. A ima i nečeg odbojnog u samom filmu, što nije toliko stvar teme (koja svakako nije za svakoga), koliko tog insistiranja na ružnom i nezgrapnom, na nespretnom, ali bez trunke sentimenta. The Diary of a Teenage Girlsvakako nije lak film za gledanje, ali ipak nudi nagradu. Prosudite sami je li dovoljna.

    0 0
  • 11/24/15--00:00: Domaci pece / Home Care
  • 2015.
    scenario i režija: Slavek Horak
    uloge: Alena Mihulova, Bolek Polivka, Tatiana Vilhelmova, Zuzana Kronerova, Sara Venclovska

    Home Care je ovogodišnji češki kandidat za Oscara i filmski prvenac Slaveka Horaka, reditelja koji se kalio na brojnim reklamama. Poslati nečije debitantsko ostvarenje kao jedinog predstavnika svoje zemlje u utrku za prestižnu nagradu se čini kao ludost, ali očito da su nadležni procenili da im je to podnošljiv rizik. Uostalom, dilema se svodila na ovaj film ili Omerzuov Family Film koji je možda glasnije odjeknuo na festivalskom ciklusu, ali je i provokativniji, pa samim tim i rizičniji. Da se ne lažemo, nije da će Home Careodjeknuti dalje od festivalskog ciklusa (po kojem se razleteo od premijere u Karlovym Varyma nadalje) i uske arthouse scene, neke velike nagrade se čine prilično daleko, ali svejedno.
    Mada, kao da žiriji vole te tužne, crne i beznadne istočnoevropske filmove i Home Care se na prvi pogled čini baš takvim. U centru pažnje je Vlasta (Mihulova), sredovečna patronažna sestra koja obilazi stare, umiruće i nepokretne pacijente negde u češkoj ruralnoj zabiti. Iako je njen posao i stresan i težak, a ona ne zarađuje baš puno, ona je vrlo etična i posao za nju nije samo obaveza, nego i način samopotvrđivanja, jer joj toga fali kod kuće. Muž Lada (Polivka) je klasičan seoski tip – grub, otresit, škrt na emocijama i sa nepokolebljivim idejama o rodnim ulogama (kome kuhinja, kome garaža, kome vrt, a kome vinograd, ko kosi, a ko vodu nosi, što bi se reklo), a kćerka Marcela se odavno odselila.
    Home Careće sa ionako pomalo mučnih, blatnih seoskih prizora promeniti fokus na još mučniju tematiku kada Vlasta doživi nesreću. Ironijski obrt sudbine bi bio da ona ostane nepokretna (recimo, nekoliko meseci u gipsu), pa da je njoj makar privremeno potrebna patronažna sestra. Ne, Horak nam je spremio nešto mnogo crnje: pregled nakon nesreće otkriva metastaze po celoj utrobi što Vlasti daje nekoliko meseci života, nikakvu šansu za oporavak i možda nešto analgetika kada nastupi bol.
    Kao da selo, blato, siromaštvo i hladni, distantni muž nisu dosta, nego eto sad i raka, te magične reči za sažaljenje i patetiku, praćene orkestrom minijaturnih violina. Naravno, kod takvih stvari klasična medicina nije odgovor (mislim, nije da se proslavila i ovako, ali filmski tretman je stvarno negativan), pa Vlasta pokušava da nađe odgovore negde drugde. Sprijateljuje se sa učiteljicom plesa (Vilhelmova) i ona je odvodi kod bio-energetičarke i homeopatske isceliteljke (Kronerova). I to isprva deluje: Vlasta se oseća bolje, ali rezultati na kontrolama ne idu u prilog tome. Je li ta nada posve lažna?
    Štos sa Home Care nije toliko u tome kako i koliko menja standardne teme i šablone istočnoevropske kinematografije, nego nešto što nećemo isprva primetiti, nešto što dolazi iz češkog filmskog nasleđa. Kao i Forman i Mencl u najboljim danima, tako i Horak u neveselu situaciju ubacuje humor, tipično češki, malo na crnjak, ali nenametljivo, sa dušom i sa osećajem za “naplatu”.
    Primera radi, naizgled tipična kritika bizarnosti evropske birokratije kroz pothodnik za žabe će se u nekoliko ključnih trenutaka filma pojaviti u sasvim drugim kontekstima, jednom efikasnijem od drugog. Uostalom, humor se već dao naslutiti sa likom muža koji je više smetenjak nego grubijan, ili sa jednim od pacijenata koji parazitira na sistemu zdravstvene zaštite, pa čak i sa ležernim pristupom alternativnoj medicini.

    Istini za volju, Horak tu i tamo pretera (portret medicinskog osoblja je tendenciozan do maksimuma), ali Home Care sa svojim humorom više nego solidno funkcioniše kao topla i nežna tragikomedija, umesto očekivane socijalne drame i patetičnog “tear-jerkera”. Pametno napisan, nenametljivo režiran i vrlo dobro odglumljen, ovo je film vredan gledanja.

    0 0
  • 11/25/15--00:00: Tangerine
  • kritika objavljena na: fak.hr

    2015.
    režija: Sean Baker
    scenario: Sean Baker, Chris Bergoch
    uloge: Kitana Kiki Rodriguez, Mya Taylor, Karren Karagulian, Mickey O'Hagan, James Ransone

    Kako nema očekivanih prepoznatljivih spomenika, izuzev onih drvenih slova na brdu iznad grada, sklon sam poverovati da Los Angeles ne postoji, nego se uvek iznova inkarnira u Hollywoodu. Kao pogled na okean. Kao suburbia. Kao grad večne vrele noći kojom patroliraju opasni policajci i njuškaju sarkastični detektivi. Kao geto u kojem manjinske bande ratuju jedna sa drugom i sa policijom. Kao bezlično mesto na koje će invaziju izvršiti Japanci, vanzemaljci, teroristi i monstrumi. Kao autoput na kome je večito gužva. Pod takvim dojmom iz Hollywooda, Los Angeles mi se činio izmišljenim.

    Pa ipak bi bilo debilno dovoditi u pitanje njegovo postojanje. Grad postoji, ogroman je, u njemu žive silni neki ljudi koje ne poznajem, ali zašto im ne bih verovao da su tamo. Malo po malo, skupljao sam i komade trivije o tom gradu. Da je nekad imao reku koja je presušila. Da tamo imidž znači mnogo više nego negde drugde, pa mnogi ljudi imaju izbeljene zube i one izveštačene osmehe od milion dolara. Da se ljudi tamo voze javnim prevozom koji je daleko od sjajnog ili da provode sate u automobilu, ali da nikad ne pešače.
    Jedno od polja na kojem Tangerine pomera granice filma je i to što uspeva da Los Angeles predstavi organski. Da, ljudi tamo pešače, naročito siromašni ljudi, i dosta često ceo život imaju u radijusu od nekoliko blokova. Tangerine je jedan “pešački” road-movie smešten u Los Angeles, film koji slika život koji nikad ne staje. Uostalom, veliki grad, ubrzani život, jasno vam je.
    Drugo mesto na kome Tangerine pomera granice je milje. Svakako smo imali filmove o raznim marginalcima, nesnađenim likovima, sirotinji, manjinama, narkomanima, kriminalcima, pa nije naročito novo da su dve centralne persone u filmu Sin-Dee Rella (Rodriguez) i Alexandra (Taylor) prostitutke, koleginice i najbolje prijateljice. Božićno je vreme i Sin-Dee je upravo puštena iz zatvora sa sitnišem u džepu koji je upravo potrošila na kafu i krofne sa Alexandrom, kada saznaje da je njen dečko / makro Chester (Ransone) vara sa nekom ženskom koja se zove na D. Desiree, Dana, kako god. Ona kreće na misiju da ispita šta se dešava, a Alexandra koja se izlajala je prati i upozorava da ne radi dramu jer ona noćas nastupa u klubu...
    Eh, štos možda nećemo skužiti odmah, jer ne idemo za tim, iako je pomalo indikativno da Alexandra Sin-Dee žensku opisuje kao “fish”, “pravu ženu, sa vaginom i svim”. Štos ćemo skužiti kada se pešački road-movie dve prijateljice spoji sa drugim, “motoriziranim” filmom ceste u kojem je glavni lik armenski taksista Razmik (Karagulian), za koga nam se čini da je antipod njima dvema. Umesto stalnog “hustle” života, on naporno radi, razvozi starce i pijance, čak i na Badnjak. Negde prema polovini filma će se ispostaviti da on njih poznaje i često koristi njihove usluge, kao što će se (bez sumnje) ispostaviti da one nisu obične prostitutke, nego transrodne.
    E, sad, tu počinju problemi za određeni deo publike. Prvo, u smislu transrodnih osoba koje su još uvek škakljiva tema za mnoge. Kako god na njih gledali, one postoje i neće nestati samo zato što se nekome ne sviđaju. A sve što postoji pre ili kasnije završi na filmu.
    Moj problem je, pak, čisto filmske prirode. Naime, imamo otkriće njihovog rodnog identiteta i nešto što iz temelja menja dotadašnji tok filma i ono je negde u prvoj polovini. To znači da ritam i tempo koji je film uhvatio biva promenjen, pa umesto intenzivnog i brzog filma ceste, Tangerine usporava i menja fokus, ali rezervnu opciju baš i ne uspeva da pronađe. Ima tu i imigrantskog bluesa i socijale i rodnih pitanja i univerzalnih pitanja sreće, pa čak i te neobjašnjive, potencijalno fatalne privlačnosti i to vodi do uvrnutog, napetog i emotivnog klimaksa negde pred kraj filma, ali tu sredinu filma treba izdržati. Dobro, nakon tog klimaksa opet upadamo u svojevrsnu kolotečinu za kraj, a sam kraj je tipično kompromisno rešenje, ali nema veze.
    Možda je štos u tome da ga, i pored osebujnog miljea, treba gledati pre svega kao film o prijateljstvu, što je tema koja se provlači kroz skoro sve Bakerove filmove, od imigrantskih Take Out (2004) i Prince of Broadway (2008) do Starlet (2012) koji privukao dosta pažnje i kojem je neobično, čak začudno prijateljstvo centralna tema. Na tom planu ga Tangerine ne dostiže, i iako je prijateljstvo važan aspekt filma, čini se da je zasenjen samim miljeom i stilom, kao i neujednačenim ritmom, manjim i većim otkrićima.
    Tangerinese, pak, izdvaja po stilu. Način snimanja je prilično inovativan, film je snimljen kamerom mobilnog telefona, iPhonea, da budemo precizni, na koju su dodavani posebni objektivi. Rezultat toga je stabilna, visoko saturirana slika koja puca od živih boja. Spoj slike sa muzikom koja je sačinjena od elektronike, klasike i armenskih prepeva božićnih pesama, i sa ambijentalnim zvukovima velegrada izgleda super, naročito u maničnoj prvoj polovini filma. Iako se novina do kraja filma ispere, Tangerine pokazuje kako su neke stvari moguće i dostupne sa novom tehnologijom.
    I to je razlog zašto je ovaj film važan. Naravno, pored miljea i tretmana transrodnih osoba, prostitucije i klijentele. Čak iako ga ne možemo nazvati dobrim (ah, ta neujednačenost), Tangerineje film koji pomera granice. Možda opis “pešački road-movie o transrodnim prostitutkama snimljen mobilnim telefonom” deluje kao sprdnja na temu festivalskog filma, ali dajte mu šansu iz bilo kog od navedenih razloga i uživaćete u komadu bizarne komedije i iskrene ljudskosti.

    0 0
  • 11/26/15--00:00: Rodiny film / Family Film
  • 2015.
    režija: Olmo Omerzu
    scenario: Olmo Omerzu, Nebojša Pop Tasić
    uloge: Jenovefa Bokova, Daniel Kadlec, Eliska Krenkova, Martin Pechlat, Karel Roden, Vanda Hybnerova

    Razmišljam o onim američkim srednjoškolskim žurkama koje redovno gledamo u filmovima: u kućama sa bazenom, sa koktelima i buradima drugog alkohola i razuzdanim curama i shvatam koliko to nije moguće u realnom svetu. Koliko organizacije takav poduhvat zahteva. Kako je otežano maloletnicima i mlađim punoletnicima nabaviti alkohol. Kako odgovorni ljudi koji žive u tim kućama koje su stekli mukotrpnim radom sigurno neće preuzeti rizik i dati je na upravljanje srednjoškolcu, po definiciji neodgovornom biću. I, budimo realni, ko će to da počisti? Ne, to je u najboljem slučaju “trope”, a u gorem možda čak i nečija perverzna fantazija.

    Znam kako je to bilo kada su mene moji starci puštali u stanu, samog ili sa bratom i na šta je to ličilo. To je počelo da se dešava negde oko mog punoletstva ili možda čak u studentskim danima. Bilo je uglavnom zabavno, od sitnog zadovoljstva menjanja noći za dan (akcija bi se obično završavala sa šetnjom psa u zoru) i mamutskih seansi FRP-a, preko alkohola, trave i slobodoumnijih cura (kad je bilo sreće), uspavljivanja sa pornićima do poduhvata kao što su umreživanje nekoliko računara (pre nego što je iko imao wireless) i piraterije širokog spektra (ili bar onoga što smo mi pod tim zamišljali). Bilo je tu kretenskih momenata da neko, naduvan kao majka, skonta da je prava zabava pustiti DVD ABBA-e i odvrnuti ga do daske u podne, a ostali se, jednako naduvani, smeju kao majmuni, ili kuhinjskih eksperimenata sa šniclama, kolačima, majonezom i ljutom paprikom, ili višednevnih žurki (zapravo pijanki), ili već nekih sličnih maloumnih klinačkih akcija (jer srednjoškolci i sveži studenti su, redom, maloumni, te stoga nesposobni za shvatanje suštine stvari – odnosno već poznatog retoričkog pitanja “ko će to da počisti?”), možda su susedi par puta lupali na vrata, možda su čak i zvali muriju, ali u tome jednostavno nije bilo ničeg epskog.
    Na toj liniji, mada na malo dužem štapu stoji i premisa Family Filma Olma Omerzua, Slovenca sa praškom diplomom i praškom adresom za kojeg kritika tvrdi da može udahnuti novi život češkoj, nekada velikoj kinematografiji. Naime, roditelji (Hybnerova, Roden) koji se mogu nazvati praškom buržoazijom, odlaze na dug odmor, jedrenje po azijskim ili pacifičkim tropskim predelima sa sve psom, te ostavljaju stan na “upravljanje” deci, tek punoletnoj Anni (Bokova) i još uvek maloletnom Eriku (Kadlec). Takav bi aranžman trajao do Božića, odnosno raspusta kada bi se i njih dvoje pridružili.
    Za klince je to “živela sloboda!”, što u prevodu znači dovlačenje društva, pijančenje i igranje igrica na Wii-u ili na čemu se već igraju igrice danas. Eriku se čak i “posreći” sa Anninom drugaricom Kristynom (Krenkova), pa slobodu, kao i vezu sa atraktivnom starijom curom, shvati malo previše doslovno, pa počne da se ponaša autodestruktivno. Prvi problem je što je batalio školu, što dovodi do objašnjavanja preko Skype-a, ali i novi aranžman isterivanja bulumente i pasku strica Martina (Pechlat).
    Meutim, to je samo prvi u nizu problema, jer pravo sranje tek treba da se dogodi: roditelji se nekoliko dana nisu javili, nedostupni su na telefonima i internetu i sasvim je moguće da su doživeli nesreću. Kako će to uticati na klince koji moraju preuzeti odgovornost za svoje postupke, na strica Martina i flertušu Kristynu koja njihovu kuću doživljava kao svoju? Uporedo sa njihovom dramom gledamo i dramu psa koji je, očigledno, preživeo brodolom i sada se bori za preživljavanje na pustom otoku. Hoće li se razbijena familija ikada okupiti i sa kakvim posledicama?
    Jednom kad prevaziđemo preteranu elaboriranost i neverovatnost “settinga”, jer ko bi normalan vodio psa na jedrenje umesto da ga ostavi mamlazima makar kao neki mehanizam kontrole i nametnutu obavezu i koliko je navigatorskog iskustva potrebno da bi se, umesto po Jadranu ili Mediteranu jedrilo po nepreglednim i opasnim vodama oko Indonezije, Family Film zapravo nudi studiju modernog (porodičnog) života i situacije u kojoj se uloge u porodici menjaju. Family Film je u svojim najboljim trenucima jedna savršeno uspela antropološka studija.
    Scene okrnjene porodične dinamike se smenjuju sa scenama sa psom na pustom otoku, što filmu dodaje na napetosti, ali ne samo to. Omerzu i Pop Tasić vrlo dobro znaju šta rade sa scenariom, pa pas nije tu samo za izvlačenje emocija, mada je njegova odiseja vrlo potresna, nego i kao predmet za proučavanje postulata prirode i evolucije: prilagodljivosti i borbe za opstanak.
    Family Film bi sa svoje prve dve trećine bio zaista impozantan, inteligentan i intrigantan srednjemetražni film, na tragu onoga što je Omerzu već postigao sa A Night Too Young (2012), ali se u trećem činu gubi. Jasno, priču treba nekako privesti kraju, ali i scenario i režija se suviše oslanjaju na klišeizirani melodramatični obrat koji služi kao pomagalo, kako u scenariju, tako i kao oruđe za trošenje vremena, što rezultira kontra-efektom. Snaga emocionalnog udarca se gubi i inače intrigantna ideja ostaje tek napola realizovana.
    Naravno, i pored toga Family Film inačenije savršen, neki detalji ostaju suviše grubi ili su plastično šokantni, bez neke dublje poente, ali, sve u svemu, u pitanju je film koji ima potencijala (dobar deo čak i realizuje) na više nivoa. Prvo, ovo je jedan od retkih filmova koji se bavi buržoazijom, posebno u istočnoevropskim okvirima gde je ova klasa i inače retka. Omerzu tom miljeu pristupa opservantno i sa zanimanjem i, veoma važno, ne osuđuje ga, iako iznosi kritiku njihovog nimalo diskretnog “šarma”. Drugo, bavi se sa mladim ljudima na generacijski blizak, nepatronizirajući način i svoje likove, ma koliko blazirani bili već od mladosti i ma koliko u suštini, tretira fer, korektno i čovečno. Kristyna je tu posebno važan lik i manjak njene motivacije i reditelj i glumica Eliska Krenkova okreću u svoju korist: ne čine li nam se sve mlade “femme fatale” baš tako nemotivisanima i ne leži li u tome ta njihova misterioznost koja nas je toliko privlačila? Treće i najvažnije, film uspeva da poveže sociologiju, antropologiju i evolucionu biologiju, da u tome ide od posebnog ka opštem i da pritom ostane dovoljno spontan, bez teške ruke u pozadini.
    Izvedba je odlična, od pažljivo odabranih glumaca i njihove interakcije, preko odmerene fotografije do apsolutno sjajnog psa koji je imao dosta težak zadatak i izveo ga junački. Family Film je pravi izbor za filmofilske rasprave, više gledanja i podrobniju analizu. Ovo može biti jedan od budućih klasika, a Omerzu svakako može još rasti kao autor ako bude snimao u relativnom kontinuitetu. Većina grešaka u Family Filmu su stvar limitiranog iskustva i nadam se da će one, kada autor uđe u zenit kreativnosti, nestati.

    0 0
  • 11/27/15--00:00: Gui lai / Coming Home
  • 2014.
    režija: Zhang Yimou
    scenario: Zou Yingzhi (po romanu Yan Geling)
    uloge: Gong Li, Chen Daoming, Zhang Huiwen


    Zhang Yimou je svakako jedan od značajnijih kineskih filmskih stvaralaca. U ranijoj fazi karijere je uglavnom snimao komorne, intimne drame i, još važnije, otkrio glumicu Gong Li. Njegovi kasniji filmovi su bili epskog zamaha i istorijske tematike. The Flowers of War(2011) je čak bio pokušaj globalnog mega-spektakla na temu Drugog svetskog rata po romanu Yan Geling. Coming Home je Zhangov drugi film po literarnom predlošku pomenute autorice i njegova šesta saradnja sa Gong Li. Zanimljivo je primetiti da, iako su u ranijoj fazi njihovih karijera reditelj i glumica često sarađivali, ovo je tek drugi njihov zajednički projekat u poslednjih 20-ak godina.

    Iako Zhangovi filmovi deluju skupo i finansijski stabilno, ipak treba napomenuti da njegov odnos sa kineskim režimom nije baš idiličan. Istina je da je Zhang režirao ceremonije otvaranja i zatvaranje pekinške Olimpijade, te da često ima angažmane u teatru, operi i baletu, ali to je plod kompromisa između dveju strana. Coming Home se može tumačiti kao radikalizacija odnosa: film je možda u svojoj suštini intimna drama, ali u pozadini stoji jedan od najvećih komunističkih zločina, Kulturna revolucija i njene posledice. Iako se Kina sada čini kao otvorena država (pre svega u ekonomskom smislu), ne treba zaboraviti da je tamo još uvek na snazi jednopartijski sistem i da je vladajuća partija ista ona koja je sprovodila Kulturnu revoluciju i ostale Maove promašene projekte koji su odneli previše života, te da su ti istorijski događaji neuputna, ako ne i zabranjena tema.
    Coming Home počinje kao politički “period piece” sa elementima trilera. Politički zatvorenik Lu (Chen Daoming) je pobegao iz radnog logora i policija očekuje njegov povratak kući, te zbog toga vrši pritisak na njegovu ženu Yu (Gong Li) i kćerku Dan Dan (Zhang Huiwen). Dok se Dan Dan ne seća oca i ostaje verna Partiji u iščekivanju glavne uloge u komunističkom baletnom spektaklu, Yu je pre svega lojalna mužu, ali se ne usuđuje da to pokaže, čak ni kad on zakuca na vrata. Dan Dan, razočarana zbog toga što joj je glavna uloga izmakla uprkos talentu i trudu, pronalazi u ocu “narodnom neprijatelju” krivca za situaciju i prijavljuje ga policiji. Sledi scena koja je već drugi emotivni vrhunac filma (prva je ona sa zatvorenim vratima), potera i obračun na železničkoj stanici, u kojoj policija odovodi Lua, a Yu u naguravanju dobija udarac u glavu.
    Tri godine kasnije, dogma Kulturne revolucije je napuštena i Lu je pušten kući. Na stanici ga dočekuje Dan Dan koja je sad obična radnica u fabrici, a ne balerina. Lu vrlo brzo otkriva da ga Yu više ne prepoznaje i da zbog udarca pati od amnezije. On je rešen da se vrati u njen život, da je nekako podseti na sebe (iako se ona seća “ideje” svog muža koji će se svakog časa vratiti, ali ne i njegovog lika), a Dan Dan želi da se iskupi za svoje postupke. Uspeh cele ideje nikako nije izvestan, a Lu se do tada o svojoj ženi koju obožava mora brinuti kao neznanac.
    Prvi, primetno kraći deo filma ima svoje momente, naročito na planu odnosa unutar familije i društva, ali jako pati na planu dramaturgije. Jednostavno, površan je, naivan i nimalo nijansiran, pa deluje pomalo pamfletski. Problem nije, kao što bismo očekivali, na tehničkom planu, jer je film snimljen i režiran kako treba, Zhang je sposoban inkorporirati iskustva drugih (zapadnih) kinematografija i nekoliko puta je izjavio da se po tom pitanju ugleda na Kurosawu. On, međutim, nije imao reč po pitanju scenarija, pa se oseća da je triler, posebno politički, još uvek svojevrsno strano telo u kineskoj kinematografiji.
    Stvari se popravljaju u drugom delu, iako ima iskliznuća, pre svega površne naivnosti na nekoliko mesta, ali i pokušaja da se politička priča revitalizira. Ipak, ovaj deo je dosta emotivniji i intimniji, fokusiran na univerzalne teme ljubavi, sećanja i krivice, a nekoliko momenata su čak potresni, skoro u maniru Wong Karwaija. Problem sa drugim delom može biti lagana razvučenost i prečesto ponavljanje jako sličnih vinjetica, ali se Coming Home iskupljuje sa emotivnom težinom i maestralnim ulogama svojih glumaca.
    Chen Daoming savršeno kanalizira nesreću, ali i pomirenost Lua sa sudbinom i ljudskom nepravdom. U njemu vidimo rešenost da u svakom trenutku uradi ono najbolje što može, poučen iskustvom sukoba sa režimom i da se iskupi ako je ikako moguće. Zheng Huiwen ga sjajno prati, dočaravajući anksiozu i osećaj krivice koji Dan Dan nosi. Gong Li ima najkompleksniji zadatak kao žena sa određenim hendikepom koji je ne sprečava da ostane odana svojoj ljubavi i u tome izrazito principijelna. Glumica svom liku pristupa sa osećajem, hrabro i potpuno i pravo ju je zadovoljstvo gledati.
    Po onome što mogu pročitati, čini se da su veliki delovi romana koji je u velikoj meri bio inspirisan sudbinom autoričinog dede, političkog zatvorenika u doba Kulturne revolucije, ostao van filma. Ima to neke logike, fokus romana je drugde, ima puno likova i pokriva puno duži vremenski period. Perspektiva je jednostavno različita. Ono što Zhang Yimou uspeva je da, i pored nesavršenog scenarija, izvlači i u prvi plan stavlja emotivnu esenciju filma. Zbog njegove odmerene režije i odličnih glumačkih uloga Coming Home je film elementarno vredan pažnje, iako ćete verovatno na nekoliko mesta poželeti da odustanete od daljeg gledanja. Verujte mi, i ja sam bio u dilemi.

    0 0

    2015.
    scenario i režija: Natalija Kudrjašova
    uloge: Natalija Kudrjašova, Darja Moroz, Aleksej Mitjin, Varja Šablakova, Sima Vibornova, Nikita Jakovljev, Jurij Kuznjecov, Aleksandr Userdin, Svetlana Smirnova-Marcinkevič

    “Danas kad postajem pionir dajem časnu pionirsku reč da ću...” Ne znam dalje. I ovo što znam, znam iz reklame za proizvode konditorske industrije “Pionir” Subotica. Nisam primljen u pionire, iako sam u školu pošao dok se moja država još uvek zvala SFRJ. Ne zato što nisam hteo, ko je mene pa pitao o takvim stvarima, nego su tu organizaciju jednostavno ukinuli. Mog dve godine mlađeg brata su primili u neku opskurnu organizaciju zvanu “Dečji savez”, ali to jednostavno nije bilo to. Ne znam čemu je ta organizacija služila osim da redovno naplaćuje članarinu. Od pionirskog nasleđa u Beogradu mogu da se setim samo Pionirskog Grada, gde su nas kao osnovce vodili na izlete i sportske aktivnosti i Pionirskog Parka, meni značajnog samo po tome da se preko puta njega nalazi Tuckwood, prvi beogradski multipleks. Znam da postoji i Dom Pionira, ali niti znam gde je, niti znam čemu to danas služi.

    Nemam, dakle, plavu kapu “titovku” i crvenu maramu. Ne žalim zbog toga, verovatno bi se takve stvari izgubile pri nekoj selidbi. Ne žalim zbog toga kao što ne žalim zbog činjenice da nisam kršten. Kao uvereni liberal, smatram da čovek svoje odluke treba doneti sam, a to je nemoguće dok si dete i dok ti roditelji ili organi sistema (od škole nadalje) ispiraju mozak i pune glavu svojim idejama.
    Kada sam ja izašao iz strogo porodičnih okvira i ušao u sistem, već se provodila tranzicija, i to ne ona iz socijalizma u kapitalizam (uzgred budi rečeno, to se u Jugoslaviji nije dogodilo, ono što se naziva kapitalizmom je najobičniji etatizam i “burazerizam), nego iz jugoslovenske komunističke “bratstvo-jedinstvo” mitologije u nacionalističku, u svakoj novonastaloj državi posebno. Kada sam iz sistema izašao, nakon srednje škole, ona je bila već gotova, a u međuvremenu je bila konfuzna, gotovo shizofrena. Ono što se na “tržištu ideja” nudilo probavao sam pomalo i kratko, kao sendviče na lošem banketu, možda po jedan zalogaj dok ne bih shvatio da je 'lebac buđav, meso trulo, a sir gumen. Sada, sa trideset-i-nešto godina, kao i većina ljudi iz moje generacije, nepoverljiv sam prema velikim idejama i brzim rešenjima i plivam samo toliko da ne potonem. Zovite to kako hoćete, rezignacijom, depresijom ili apatijom.
    Stvaran život ne ostavlja puno prostora za velike snove i to je ono što sam ja, kao i moji ruski vršnjaci, junaci filma Pioniri-geroinaučili na teži način, na svojoj koži. Njih troje, Olga, Katja i Andrej, su svoj život pun ideološki nametnutih snova započeli u razredu u Nižnjem Novgorodu koji se tada još uvek zvao Gorki. Olga je sanjala da otkrije imperijalističke špijune koji crnim “volgama” gaze sovjetsku decu, Katjina lojalnost je bila podeljena između siromašne porodice koja je zarađivala na ilegalnoj proizvodnji alkohola i “majke”-države, a Andrej je svoj mladi život posvetio velikom cilju da otkrije lek za neku bolest ili čak za smrt kao takvu.
    Dvadeset i nešto godina kasnije, oni su u ogromnoj, surovoj Moskvi i vode naizgled uspešne živote, to jest imaju naizgled fina zanimanja. Olga je glumica, Katja je “event manager”, a Andrej nezavisni novinar. Njihovi odrasli životi, opet, imaju i tamnu stranu. Olga (Kudrjašova) pati od agorafobije i sa njom se svaki dan susreće, Katjin (Moroz) privatni život je isprazan i besmislen, a Andrej (Mitjin) je očigledno u depresiji i, iako ima divnu devojku koja mu pruža samu podršku, sakriva se od sveta u posao, alkohol i kompjuterske igrice. Njihovi junački snovi iz mladosti sada su samo uspomena...
    Jasno je, naravno, zašto me je ovaj film privukao, blizak mi je na više nivoa: generacijskom, kulturološkom i socijalnom. Priča svakog od njih, izložena kroz “hyperlink” postupak, mogla je biti moja ili nekog od mojih prijatelja i znanaca. Pa opet, film mi se nije svideo i umesto jakog emotivnog utiska, na mene je ostavio onaj mlakušni. Nije tu problem u tehničkim komponentama filma, jer su one u rasponu od solidnih do izvrsnih (recimo fotografija), niti u nedostatku poetičnosti, jer autorica i jedna od glavnih glumica Natalija Kudrjašova, čini se, svakoj pojedinačnoj sceni pristupa sa srcem i dušom. Čak je i centralna ideja filma o disparitetu između dečijih snova i krute stvarnosti u ruskom društvu između socijalizma i “putinizma” više nego intrigantna. Problem su pojedinačni koncepti troje glavnih likova, u detinjstvu i odrasloj dobi, koji su, jednostavno rečeno, potpuno tipski i u njihovom spoju u priču koji deluje kao vrlo klimava konstrukcija.
    Možda se ja varam, pošto ne poznajem rusko društvo u tančine, ali njihove detinje ideje mi se čine previše naivnim. Razumem uticaj nametnute ideologije na mlade mozgove, ali je li u Rusiji pred sam raspad SSSR-a iko ozbiljno verovao u špijune koji gaze decu ili u to da će od prljavštine koju čuva ispod kade napraviti čudotvorni serum? Katjina moralna dilema je svakako snažna i uvodi socijalni momenat, ali opet... Ne žive li njeni od tog “kriminala” i ne donosi li taj “kriminal” hranu na sto, slatkiše, igračke, odeću? Nisu li deca po definiciji materijalistička, praktična bića kojima su od herojskih dela važnije stvari lopta, bicikl ili kakav muzički instrument?
    Opet, ako prihvatimo njihove detinje ideje kao neku vrstu autorske nostalgije za čistotom detinjstva, kako onda gledati na njihove isprazne, odrasle živote? Je li tu reč o cinizmu i mizantropiji ili o starom, proverenom, popovanju? Zašto Katja kao najkompleksniji dečiji lik postaje šablonski i nedorečen lik u odrasloj dobi. Zašto inteligentni i pronicljivi Andrej drži distancu od jedinih ljudi kojima je stalo do njega i zašto je ta distanca toliko karikaturalna da ga devojka oslovljava po prezimenu? Kako tumačiti Olginu agorafobiju, a ona, recimo, nema strah od nastupa koji bi tom psihičkom stanju bio komplementaran? Gde je tu fokus? Na kojem od dva tranzicijska šablona? Na trci za novcem ili na otuđenju? I kao šlag na torti, onaj tipično ruski patetičan kraj... Ima šarma u ruskoj patetici (pada mi na pamet Čajkovski), ali ne kada je ona tako vidno iskonstruisana od prepoznatljivih sastavnih delova.
    Iako me je film razočarao i upotrebiću za njega jedan engleski termin (iako sam ih u ovoj kritici izbegavao), “underwhelming”, nimalo mi nije žao da sam ga pogledao. Ako vam nije jasno zašto, vratite se na početak teksta. Ta priča je, rekoh, mogla biti moja, a u tragovima zaista i jeste moja, iako nisam nikad bio ni pionir ni heroj.

older | 1 | .... | 19 | 20 | (Page 21) | 22 | 23 | .... | 66 | newer