2014.
režija: Hark Tsui
scenario: Jianxin Huang, Hark Tsui, Yang Li, Chi-An Lin, Zhe Dong, Bing Wu (po romanu Bo Qua)
uloge: Zhang Hanyu, Tony Leung Ka-fai, Lin Gengxin, Yu Nan, Tong Liya, Han Geng, Chen Xiao, Mo Tse
Zapravo ne znam kako da počnem ovu kritiku. Nisam vrsni poznavalac azijske kinematografije (pa tako ni honkonške) u smislu njenog istorijata, pokreta i stilova. Znam nekoliko autora, uključujući tu i Hark Tsuija, kao i to da se snimalo više na kvantitet, žanrovski i jeftino. Uglavnom su to bili borilački i akcioni filmofi, po koji flert sa hororom, fantastikom i avanturom. Kinematografija je dostigla svoj vrhunac, kreativni i poslovni, krajem 80-ih i početkom 90-ih.
Pad se nekako poklopio sa prisajedinjenjem Hong Konga Kini, što je rezultiralo međusobnim uticajem jedne kinematografije na drugu. The Taking of Tiger Mountain, Tsuijev najnoviji film, primer je toga: visokobudžetni ep po motivima u Kini poznatog (i ideološki nametnutog) romana, snimljen pre svega za kinesko tržište. U skladu sa modom, ovaj film je snimljen u 3D tehnici i obiljem CGI-ja koji iz zapadnjačke perspektive deluje jeftino i neuverljivo, a koji je zamenio ono po čemu je honkonška kinematografija bila svetski poznata: rizične kaskaderske “stuntove” i akrobacije.
Godina je 1946. i Japanci su se povukli iz Kine i kapitulirali. U zemlji je izbio građanski rat punog spektra koji je do tada samo tinjao. Na jednoj strani bila je Narodnooslobodilačka Armija, komunistička, dakako, na drugoj pa nacionalisti koji su podržavali predratni režim. Naslovnu Tigrovu Planinu, odnosno utvrđenje na njenom vrhu, ne drže ni jedni ni drugi, nego banditi koji su se domogli japanskog naoružanja i s njim vrše teror nad lokalnim stanovništvom. Mi pratimo malu jedinicu kineskih partizana predvođenu kapetanom (Lin Gengxin) kojoj u pomoć stiže prekaljeni diverzant (Zhang Hanyu) za odsudnu bitku sa brojnijim i bolje naoružanim banditima koje predvodi tip koji se predstavlja Soko (Tony Leung Ka-fai).
Šta da vam kažem, ako ćete ovako nešto gledati, gledajte to kao partizanski trash, neki od onih sa Batom Životinjom (veoma popularnim u Kini) i Smokijem. Šume i gore su tu, banditi su tu, mogu poslužiti kao neki već domaći izdajnici. Njih je više, naših je manje i rokaj, brate! Problem je u tome što ovo nije neki kvalitetan partizanski film koji potpisuje autor koji želi da ostavi svoj pečat, nego film za mase. A mase su, kao što to znamo glupe po definiciji (nije to stvar inteligencije, nego volje za razmišljanjem), a naročito su glupe kada se u obzir uzme nekoliko decenija ispiranja mozga.
Šta imamo za tih blizu 150 minuta filmskog spektakla? Kompjutersku grafiku i efekte koji izgledaju kao da su ispali iz stare igrice. Naivnu glumu koja nam govori ko su naši, a ko njihovi. Njihovi su, naravno, dekadentni, pokvareni, potkupljivi, u svakom pogledu nakazni, a naši su, naravno, goli i bosi, ali im srce bije za domovinu ili tako nešto. Ako nam ni tada nije jasno, onda na scenu stupa epski, bombastičan soundtrack. Da, ima tu malo avanture i akcije, i moram priznati da su negativci makar elementarno zanimljivi, ali to ne drži pažnju dugo.
Imajmo u vidu još i to da je roman po kojem je The Taking of Tiger Mountain snimljen jedan od temeljnih stubova kineske nove mitologije stvorene za vreme monstruozne Kulturne revolucije, te da je po njegovim motivima već stvorena opera, jedna od svega nekoliko koje su bile dozvoljene u Kini za vreme brutalnog Maovog režima koji je zatirao svaki zapadni uticaj. Osim moderne tehnologije, Hark Tsui zapravo ne uvodi ništa novo, nikakav odmak, kritiku, stav. Rezultat toga je zarada od nekih 150 miliona dolara samo u Kini, te pozitivne kritike koje su, čini mi se, napisane po inerciji i zbog Tsuijevih starih zasluga. Mene se film nije ni izbliza tako dojmio. Anti-preporuka.
