Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

kontakt: magister.umetnosti@gmail.com

older | 1 | .... | 18 | 19 | (Page 20) | 21 | 22 | .... | 66 | newer

    0 0

    2014.
    režija: Hark Tsui
    scenario: Jianxin Huang, Hark Tsui, Yang Li, Chi-An Lin, Zhe Dong, Bing Wu (po romanu Bo Qua)
    uloge: Zhang Hanyu, Tony Leung Ka-fai, Lin Gengxin, Yu Nan, Tong Liya, Han Geng, Chen Xiao, Mo Tse

    Zapravo ne znam kako da počnem ovu kritiku. Nisam vrsni poznavalac azijske kinematografije (pa tako ni honkonške) u smislu njenog istorijata, pokreta i stilova. Znam nekoliko autora, uključujući tu i Hark Tsuija, kao i to da se snimalo više na kvantitet, žanrovski i jeftino. Uglavnom su to bili borilački i akcioni filmofi, po koji flert sa hororom, fantastikom i avanturom. Kinematografija je dostigla svoj vrhunac, kreativni i poslovni, krajem 80-ih i početkom 90-ih.
    Pad se nekako poklopio sa prisajedinjenjem Hong Konga Kini, što je rezultiralo međusobnim uticajem jedne kinematografije na drugu. The Taking of Tiger Mountain, Tsuijev najnoviji film, primer je toga: visokobudžetni ep po motivima u Kini poznatog (i ideološki nametnutog) romana, snimljen pre svega za kinesko tržište. U skladu sa modom, ovaj film je snimljen u 3D tehnici i obiljem CGI-ja koji iz zapadnjačke perspektive deluje jeftino i neuverljivo, a koji je zamenio ono po čemu je honkonška kinematografija bila svetski poznata: rizične kaskaderske “stuntove” i akrobacije.
    Godina je 1946. i Japanci su se povukli iz Kine i kapitulirali. U zemlji je izbio građanski rat punog spektra koji je do tada samo tinjao. Na jednoj strani bila je Narodnooslobodilačka Armija, komunistička, dakako, na drugoj pa nacionalisti koji su podržavali predratni režim. Naslovnu Tigrovu Planinu, odnosno utvrđenje na njenom vrhu, ne drže ni jedni ni drugi, nego banditi koji su se domogli japanskog naoružanja i s njim vrše teror nad lokalnim stanovništvom. Mi pratimo malu jedinicu kineskih partizana predvođenu kapetanom (Lin Gengxin) kojoj u pomoć stiže prekaljeni diverzant (Zhang Hanyu) za odsudnu bitku sa brojnijim i bolje naoružanim banditima koje predvodi tip koji se predstavlja Soko (Tony Leung Ka-fai).
    Šta da vam kažem, ako ćete ovako nešto gledati, gledajte to kao partizanski trash, neki od onih sa Batom Životinjom (veoma popularnim u Kini) i Smokijem. Šume i gore su tu, banditi su tu, mogu poslužiti kao neki već domaći izdajnici. Njih je više, naših je manje i rokaj, brate! Problem je u tome što ovo nije neki kvalitetan partizanski film koji potpisuje autor koji želi da ostavi svoj pečat, nego film za mase. A mase su, kao što to znamo glupe po definiciji (nije to stvar inteligencije, nego volje za razmišljanjem), a naročito su glupe kada se u obzir uzme nekoliko decenija ispiranja mozga.
    Šta imamo za tih blizu 150 minuta filmskog spektakla? Kompjutersku grafiku i efekte koji izgledaju kao da su ispali iz stare igrice. Naivnu glumu koja nam govori ko su naši, a ko njihovi. Njihovi su, naravno, dekadentni, pokvareni, potkupljivi, u svakom pogledu nakazni, a naši su, naravno, goli i bosi, ali im srce bije za domovinu ili tako nešto. Ako nam ni tada nije jasno, onda na scenu stupa epski, bombastičan soundtrack. Da, ima tu malo avanture i akcije, i moram priznati da su negativci makar elementarno zanimljivi, ali to ne drži pažnju dugo.

    Imajmo u vidu još i to da je roman po kojem je The Taking of Tiger Mountain snimljen jedan od temeljnih stubova kineske nove mitologije stvorene za vreme monstruozne Kulturne revolucije, te da je po njegovim motivima već stvorena opera, jedna od svega nekoliko koje su bile dozvoljene u Kini za vreme brutalnog Maovog režima koji je zatirao svaki zapadni uticaj. Osim moderne tehnologije, Hark Tsui zapravo ne uvodi ništa novo, nikakav odmak, kritiku, stav. Rezultat toga je zarada od nekih 150 miliona dolara samo u Kini, te pozitivne kritike koje su, čini mi se, napisane po inerciji i zbog Tsuijevih starih zasluga. Mene se film nije ni izbliza tako dojmio. Anti-preporuka.

    0 0
  • 10/22/15--00:00: Break Point
  • 2014
    režija: Jay Karas
    scenario: Gene Hong, Jeremy Sisto
    uloge: Jeremy Sisto, David Walton, Josh Rush, Adam DeVine, J.K. Simmons, Amy Smart

    Možda se pre nekih desetak godina činilo simpatičnim da će na Balkanu tenis, elitni sport, ugroziti popularnost “narodskog” fudbala ili “urbane” košarke. Ostali sportovi su bivali ekstremno popularni na mahove od par meseci do par godina, sva ta vaterpola, rukometi, odbojke, hokeji, međutim to je sve bila stvar prolaznog “hype”-a.

    Zapravo, tenis je počeo da smara, ne samo zbog Noleta koji iskače iz paštete. Promenio se stil igre, postao je proračunat i industrijski, a čini mi se da je promenjen i profil igrača. Nekada se ovim sportom bavilo plemstvo, pa su iz zamenili “old money” naslednici i playboyi, pa su ih nasledili “new money” naslednici i playboyi. Sada su teniseri “yet another” sportisti, oni koji razmišljaju samo o pobedama i porazima, gladni uspeha i voljni da su uguraju u sve marketinške pore profesionalnog sporta. Nema više šmekera Edberga, nema više fancy izbeglica i pobunjenika protiv socijalizma Martine Navratilove i Ivana Lendla, nema ni budaletine McEnroea. Svi sada stenju kao Monika Seleš, igraju dvoručne i gađaju tačku na terenu tako da poen traje po nekoliko minuta. To je sve efikasno, ali bez šmeka. Federer je umirući poslednji dinosaurus “posh” tenisa.
      Break Point je film o tenisu, što se retko viđa, pa otud i ta moja lamentacija s početka kao jedna digresija i ispovest čoveka koji evo već 10-ak godina gleda jedan sport manje. Opet, sa druge strane, Break Point može biti film o bilo čemu, o bilo kojoj takmičarskoj aktivnosti koja zahteva dvoje ljudi, bilo kom sportu za parove, plesu... Break Point je jedan tipičan film iz indie-kalupa, film o dvojici braće koja se u zreloj dobi ponovo povezuju i postaju bolji ljudi. Tenis je tu samo katalizator. Znate takve filmove, ima ih gomila.
    Jedan od te braće je Darren (Walton), školski nastavnik večito na zameni, perpetualno nezadovoljan svojim životom, toliko da se čini da mu je jedini prijatelj klinac Barry (Rush) koji je prototip filmskog čudnog deteta: usamljen je, oblači se kao cirkus i ispaljuje čudne fraze. Drugi brat je Jimmy (Sisto), tip čija je profesionalna karijera neslavno propala usled opijanja i partijanja, ali i usled njegovog karaktera šupčine. Braća će igrati u parovima, baš kao kad su bili omladinci u nadi da će izboriti učešće na Grand Slamu. Zadatak je težak, čak i nemoguć, ali što da ne... E, da, tu je još i J.K. Simmons kao njihov otac, te zgodna Amy Smart kao očeva asistentkinja i Darrenova simpatija.
    Iako volim klasične, neopterećujuće indie filmove čak i kad su do detalja predvidljivi, nije to razlog zašto sam pogledao Break Point. Predvidljiv je, nije loš, ali nije ni za padanje u nesvest. Razlog ne nalazim ni u glumačkoj ekipi koja je za svako poštovanje. J.K. Simmons je u stanju da u malu i tipsku ulogu unese nešto svežine i iskrenosti (to mu postaje potpis kad igra u takvim filmovima, druga varijanta koju češće gledamo je “badass”). Amy Smart je slatka i to je to. David Walton je sasvim ok kao onaj navodno racionalni, a u stvari nedovoljno hrabri brat. Jeremy Sisto, ujedno i ko-scenarista, za sebe je namenio “najmesnatiju” ulogu “divljeg” brata, odnosno šupčine i igra je kako treba, uz asocijaciju na pomenutog McEnroea. U pitanju je potcenjen glumac kojeg bih rado gledao više i u većim ulogama od onih koje obično igra, a Break Point je možda korak u tom pravcu.
    Jedan jedini razlog zašto sam se odlučio da pogledam ovaj film je radoznalost kako će prikazati tenis na filmu. Različiti sportovi imaju različite tretmane na filmskom platnu. Za sportski film je potrebno imati novac, znanje i logistiku, što dosta često imaju samo Amerikanci. Zato na ekranu često vidimo bejzbol, američki fudbal i košarku. Hokej tu i tamo. Fudbal (“soccer”) možda tu i tamo kad se umešaju Britanci ili vrlo retko u nekom delu iz ostatka Evrope (mada su scenu za pamćenje napravili Argentinci u El secreto de sus ojos). Tenis je zapostavljen, iako vidim filmičnost u njemu: igraju ga dvoje ili četvoro, ne treba armija statista, a pravilnom sečom kadrova se može poraditi na dinamici i popraviti utisak pominjanih dugih i dosadnih poena.
    U tom smislu je Break Point solidan. Scena tenisa ima dovoljno i izgledaju sasvim pristojno. Neke od njih, kada se kamera malo odalji, čak i realno. Naravno da imamo i montažnu sekvencu sa treningom, jer kakav je to sportski film bez toga. Najbolje od svega izgledaju glumci koji bi čak i mogli proći kao teniseri, makar rekreativci ili kao da su trenirali kad su bili klinci. Sve u svemu, zadovoljavajuće.
    Takvu bih ocenu dao i za film u celini. Vrlo gledljivo, iako nimalo pamtljivo. Verovatno bolji način za potrošiti 90 minuta nego gledanje tenisa na televiziji. Opet, ako vam je tenisa preko glave, verovatno nećete pohrliti da gledate Break Point. I to je razumljivo.

    0 0
  • 10/23/15--00:00: Pored mene / Next to me
  • tekst originalno objavljen u reviji Ekran (www.ekran.si)

    2015.
    režija: Stevan Filipović
    scenario: Stevan Filipović, Milena Bogavac
    uloge: Hristina Popović, Mirjana Karanović, Dragan Mićanović, Slaven Došlo, Nikola Glišić, Gorica Regodić, Milica Majkić, Darko Ivić, Jelena Puzić, Andrej Pipović

    U jednom intervjuu Rok Biček, autor iznimno važnog slovenskog filma Razredni neprijatelj, rekao je da su srednjoškolske godine ne samo formativne za svakog pojedinca, nego i da su to prvi susret tih mladih ljudi sa sistemom. U slovenskom primeru imamo razred koji se buni protiv autoriteta, ne samo profesora, već i cele škole, koristeći samoubistvo drugarice kao izgovor, dok se pravi razlozi skrivaju dublje. Jasno, sistem ne valja, rigidan je i nemilosrdan, ali i korumpiran pritiscima sa raznih strana.

    Pored mene, novi film Stevana Filipovića, takođe je smešten u razred, u okolinu mladih osoba koje se razvijaju i na koje utiču razni spoljni i unutarnji faktori. Za razliku od slovenskog filma u kojem je sistem tek načet, u srpskom primeru je već u potpunom rasulu usled temeljne nebrige ili maliciozne manipulacije svih relevantnih društvenih institucija i održava se samo na pukoj inerciji sa jedne i retkom entuzijazmu sa druge strane. Klinci su, kao što smo to već videli u novijim srpskim filmovima o izgubljenoj omladini, prepušteni sami sebi i potpornim tačkama koje sami pronalaze. To može biti kontra-kultura (Tilva Roš), seksualne i nasilne eskapade (Klip) ili navijačko-kriminalno-nacionalistički milje (Šišanje, Varvari). Pored mene zgušnjava sve to na jednom mestu.
    Okidač za radnju su dva povezana incidenta. Entuzijastična profesorica istorije Olja je napadnuta pred ulazom u svoju kuću, a povod za to je bila provokativna izložba njenog muža, slikara Uglješe, koja je uzburkala nacionalističke duhove. Sledećeg dana ona slučajno otkriva da iza napada stoje neki od njenih učenika. Umesto da ih odvede na planirani izlet, ona im oduzima mobilne telefone i zaključava ih u školi na celi dan i noć.
     Za to vreme, mladići i devojke su prepušteni sami sebi i po prvi put moraju da komuniciraju jedni s drugima, bez pomoći tehnologije, društvenih mreža i ostalih faktora otuđenja u modernom svetu. Kroz njih se prelamaju svi uticaji, i inače tipični za srpsko društvo: droga, alkohol, nasilje, nacionalizam, traume, siromaštvo, gay i anti-gay pokret, brojne sub-kulture i socijalni autizam. U tom smislu je naslov znakovit, jer se momci i devojke koji provode zajedno po nekoliko sati dnevno suštinski ne poznaju dalje od površinskih detalja.
    Već sa svojim prvim filmom Šejtanov ratnik, Filipović je pokazao da nema tabu-tema i tetošenja zabludele omladine kojoj se kroz iskrivljene mitove ispira mozak. On je sve to izvrnuo na humor, i napravio ponajbolji srpski sub-kulturni film prve dekade XXI stoleća. Druga njegova osobina je sposobnost da svoju perspektivu izmesti iz srpske društvene kaljuže i stvari sagleda objektivno, za šta mu srpski mediji prebacuju da se dodvorava Zapadu. To je posebno vidljivo u Šišanju. Ovaj film je ozbiljniji u nameri i izrazu od Šejtanovog ratnika, ali je na kraju postao i ostao žrtva ograničavajućih faktora. Vizije sveta Filipovića i scenariste Dimitrija Vojnova dijametralno su suprotne i kao da se bore kroz celi film. U jednom trenutku Filipović preuzima glavnu reč i poentira, ali to čini kroz didaktičnost. Iako je film efektno režiran i montiran, upravo ta didaktičnost će ga obeležiti.
    Pored mene može podsetiti na Šišanje samo u ekspoziciji, koja je srećom kratka i jasna. Jednom kada se perspektiva spusti na razred i tu ustali, film postaje ponekad humorno, ali uglavnom mračno i potresno iskustvo koje savršeno kontrolirano, precizno i realistično oslikava besperspektivnost mladih u Beogradu i Srbiji. Likovi pomalo služe kao nosioci svoj sub-kultura, stavova i društvenih statusa, što je neizbežno u filmu takvog “settinga”, ali su sasvim dobro profilirani i životni.
      Ta tipskost likova bila je prisutna i u Bičekovom Razrednom neprijatelju, ali Filipović ih, ima više i više se oslanja na aktivnu dinamiku i improvizaciju među glumcima. To je izvedivo jer su glumci mladi i živo se sećaju srednje škole, ali nisu naturščici, nego (svršeni) studenti, kolege sa akademije kojima je Pored mene bio diplomski film i koji su već sarađivali na predstavi Muškarčine ko-scenaristice Milene Bogavac. Njihova improvizacija je savršeno usklađena i kontrolirana, toliko da se u Filipovićevoj dekonstrukciji društva i sub-kulture prepoznaju odjeci Altmanovih “ensemble” drama.
    Pored mene je svakako najzreliji film Stevana Filipovića. Pronicljiv, nenametljiv, sveden na relativno malo lokacija koje su iskorištene do maksimuma i fokusiran na svoje likove i njihove teme koje ih definiraju. Kroz njih nemamo samo srpsko društvo pod lupom, nego se dotičemo i nekih univerzalnih pitanja šta znači biti mlad danas. Kritika i publika na svetskoj premijeri na filmskom festivalu u Puli su to prepoznali, film je dobio Zlatnu Arenu u međunarodnom programu ispred daleko zvučnijih naslova i čini se da će to biti jedan od filmova koji će tek uzburkati duhove i o kojem će se puno govoriti.


    0 0
  • 10/23/15--00:00: Pored mene / Srednješolci
  • opomba: Kritika originalno objavljena v reviji Ekran, letnik LII, avgust/september 2015. (www.ekran.si) Jaz jo kot avtor prenašam v integralni obliki na svoj blog. Vse pravice so zadržane. Kopiranje je prepovedano. Tekst je postavljen izključno v informativne in edukativne namene.
    Rok Biček, avtor izjemno pomembnega slovenskega filma Razredni sovražnik (2013), V nekem intervjuju pove, da so srednješolska leta formativna za vsakega posameznika, ker je prav srednja šola prvo pravo srečanje mlade osebe s sistemom. V Razrednem sovražniku se razred ne upre le avtoriteti profesorja, temveč cele šole: samomor svoje sošolke dijaki izrabijo kot povod, pravi razlogi za upor pa se skrivajo globlje v njihovi zavesti. Očitno je, da je sistem nepravičen: preveč je krut in brezoseben in zaradi različnih pritiskov tudi skorumpiran.

     Novi film Stevana Filipovića Pored Mene (2015) je prav tako postavljen v razred, med mlade ljudi, ki odraščajo. Na njihova življenja vplivajo različni notranji in zunanji dejavniki. Za razliko od Razrednega sovražnika, kjer se sistem komaj komaj začinja podirati, je v filmu Pored meneže v razpadu zaradi temeljnega pomanjkanja skrbi in slaboumnih manipulacij vseh relevantnih družabnih inštitucij. Sistem obstaja le zaradi inercije in izjemno redkega individualnega entuzijazma.
    Otroci so – kakor smo v novejših srbskih filmih o izgubljeni mladini že videli – prepuščeni sami sebi in svojim vzorom, ki si jih izbirajo sami. Zatekajo se k subkulturi (Tilva Roš, 2010), spolno nasilnim eskapadam (Klip, 2012), ali pa v navijaško-kriminalno-nacionalistički milje (Šišanje, 2010 ali Varvari, 2014). Pored mene nam vse to nakopiči na enem mestu.
     Dogajanja v filmu sprožita dva povezana incidenta: entuzijastično profesorico zgodovine Oljo so napadli pred vhodom v njeno stavbo. Povod za to je bila provokativna razstava njenega moža, slikarja Uglješe, ki je razburila nacionalistične duhove. Dan za tem po naključju izve, da so pri napadu sodelovali nekateri izmed njenih dijakov. Namesto da bi ih peljala na izlet, kakor je bilo dogovorjeno, jim zapleni mobilne telefone in jih zaklene v šoli.
    Zaprti za šolskimi vrati so mladostniki prepuščeni sami sebi in morajo komuncirati drug z drugim – morda prvič v življenju – brez pomoči tehnologije, družabnih omrežij in preostalih tehnologij odtujenosti modernega sveta. V njih se lomijo različni vplivi, značilni za srbsko družbo: droge, alkohol, nasilje, nacionalizem, post-vojne in tranzicijske travme, revščina, teme o homoseksualnosti in občutja proti, številne subkulture in socijalni avtizem. Naslov filma je v tem pomenu značilen, ker fantje in dekleta skupaj v učilnici drug pored drugega preživijo nekaj ur dnevno, ne da bi se bolje spoznali.
     Že s svojim prvim filmom Šejtanov bojevnik (Šejtanov ratnik, 2006) je Filipović pokazal, da za nj ni družabnih tabujev in da mladine ne bo zastrupljal z izkrivljenimi miti. Svoj film je obarval humorno in naredil enega najboljših srbskih subkulturnih filmov prvega desetletja 21. stoletja. Spretno se uspe dvigniti nad srbsko mnjenjsko močvirje, da bi lahko stvari videl objektivneje. Zaradi te redke sposobnosti ga srbski mediji ne marajo in ga obtožujejo “zahodnjaštva”. Vse to lepo pride do izraza v filmu Striženje (Šišanje, 2010). Gre za film ki je resnejši od Šejtanovega bojevnika, vendar je na koncu postal in ostal žrtev številnih omejitev, ki izhajajo iz dejstva, da je Filipovićev pogled na svet očitno diametralno nasproten pogledu scenarista filma, Dimitrije Vojnova. Njuni perspektivi sta se “bojevali” skozi celoten film. Na koncu Filipovićeva sicer “zmaga” saj ispelje poanto, vendar le s pomočju didaktičnega zaključka. Čeprav je Striženje izjemno vešče režiran in zmontiran film, mu ta didaktičnost škodi.
    Pored mene spominja na Striženje le v ekspoziciji, ki je na srečo precej kratka in nezapletena. Ko se perspektiva filma umesti v razred in se tam udomači, postaja film občasno humoren, a čedalje temačnejša in pretresljivejša iskušnja. Režiser ima v filmu odličen nadzor nad vsebino. Natančno in realistično slika brezperspektivnost beograjske in nasploh srbske mladine. Njegovi liki so včasih sicer le nosilci različnih subkultur, včasih pa upodabljajo le posamezna stališča in družabne statuse – čemur se je v filmu tega tipa skoraj nemogoče izogniti –, vendar so kljub temu precej živi in profilirani.
    Tipizacija likov je bila prisotna tudi v Bičkovem Razrednem sovražniku. Pri Filipoviću je je še več, obenem pa se bolj naslanja na aktivno dinamiko in improvizacijo igralcev. To je mogoče, ker so igralci precej mladi in se še spomnijo svojih srednješolskih dni, vendar niso naturščiki, so študentje na dramski akademiji. Pored mene je njihov diplomski film, nekateri od njih so že sodelovali v gledališki predstavi Muškarčine koscenaristke Milene Bogavac. Njihova improvizacija je tako usklajena in dobro nadzirana, da se v Filipovićevi dekonstrukciji družbe in subkulture čutijo pridihi Altmanovih “ensemble” dram.
    Pored mene je zagotovo najzrelejši Filipovićev film. Je inteligenten in nevsiljiv, omejen na zelo malo lokacij (ki jih do popolnosti izkoristi) in osredotočen na svoje like in teme, ki jih določajo. V tem filmu je mogoče videti življenje srbske družbe pod drobnogledom, hkrati pa se loteva tudi nekaterih univerzalnih vprašanj, predvsem vprašanja, kaj danes pomeni biti mlad.
     Kritika, občinstvo in žirija so to prepoznali na svetovni premijeri na 62. Puljskem filmskem festivalu 2015, na katerem je film prejel nagrado v mednarodni konkurenci: ta je letos bila zelo ostra, polna zvenečih imen. Zdi se, da se bomo o filmu Pored meneše pogovarjali in da bo še razburjal duhe.

    srbo-hrvaški prevod, oziroma moj izvirnik, lahko preberete na linku:

    0 0
  • 10/24/15--00:00: Sicario
  • Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku:  http://radio.hrt.hr/ep/filmoskop/131375/, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.
    Denis Villeneuve je svakako jedan od najperspektivnijih filmskih autora danas. Za samo nekoliko godina je od statusa redatelja u usponu u frankofonom dijelu Kanade došao do toga da se za njegove usluge otima Hollywood. Dramatizacija stvarnog masakra, Politechniqueje bio film kojim je privukao pozornost šire javnosti. Naša majka mu je donijela nominaciju za Oscara za strani film i pažnju hollywoodskih velikih studija. Film Zatočenebio je jedan od zapaženijih hollywoodskih debija. Neprijateljje pak bio više nego intrigantna mozgolomka. Sada pred sobom imamo Sicario, kompleksnu kriminalističku dramu sa eksplozijama akcije i nasilja smeštenu u milje meksičkih kartela, a od Villeneuvea u naredne dvije godine očekujemo dva znanstveno-fantastična filma sa relativno velikim budžetom: izvanzemaljsku dramu Story of Your Life, te nastavak kultnog Blade Runnera Ridleya Scotta pod radnim nazivom Androids Dream.

    Kao i u Neprijatelju, Villeneuve otvara film karticom sa objašnjenjem naslova. Sikariji su bili židovski zeloti koji su se gerilski borili protiv rimske okupacije Judeje i svoje neprijatelje, rimske vojnike i namještenike, ubijali iz potaje bodežima koje su krili u rukavima. U latinoameričkom španjolskom slengu, pojam “sicario” označava plaćenog ubojicu, fanatika koji se neće zaustaviti ni po cijenu života. Jasno, ovdje se radi prvenstveno o drugom značenju, ali ne bismo smijeli smetnutu s uma ni ono prvo, budući da je riječ o “ratu protiv droge”, uz “rat protiv terorizma” jednoj od najskupljih i najdugotrajnijih avantura američke politike u kojima su sva sredstva dozvoljena. Karticu kao uvod u film možemo doživjeti kao svojevrsni “spoiler”, ali to je Villeneuveova manira: on često žrtvuje suptilnost radi maksimalnog efekta i u tome uspjeva, pa nas na ovaj način priprema za svojevrstan “ubod”. Mada, film počinje udarcem, i to doslovno. Policijski “ovan” se zabija u vrata i zid kuće u tihom američkom predgrađu. FBI-jev tim za racije upada u kuću za koju se sumnja da pripada narko-dileru i da su u njoj sakriveni taoci i žrtve otmica. Posle puškaranja i eksplozija, agenti na terenu otkrivaju da su u zidove i temelje kuće uzidani leševi 42 ljudi, svi sa vrećama na glavama. U toj uvodnoj sekvenci upoznajemo i agenticu Kate Macer (glumi je Emily Blunt) koja će nas voditi kroz priču i biti naše “oči i uši” u kompliciranom svijetu kartela i boraca protiv njih.
    Pošto se istakla u akciji, Kate je pozvana da se pridruži međuagencijskoj grupi koja ima za cilj istjerati na površinu i pohapsiti odnosno pobiti vođe kartela iz Juareza koji su odgovorni za opisano zvjerstvo duboko u američkom teritoriju. Grupa izgleda šaroliko, vodi ju Matt (Josh Brolin), naizgled simpatični “lako ćemo” tip u japankama koji se predstavlja kao savjetnik Ministarstva obrane, ali mu na čelu piše CIA, a u njoj su i drugi terenski agenti, savezni šerifi, vojni specijalci svježe vraćeni iz Afganistana, te mračni, tužni i opasni tip po imenu Alejandro (Benicio Del Torro) koji se isto tako predstavlja kao savjetnik. On govori malo i samozatajno, za sebe kaže da je bio tužitelj, ali da sada radi tamo kamo ga pošalju. Njihova prva misija “u okolici El Pasa” zapravo završava van granica zemlje, u notornom meksičkom gradu Juarezu i za cilj ima transport jednog od vođa kartela u Ameriku. O toj akciji, naravno, ne postoji nikakva službena dokumentacija. Kate shvaća da je zaglibila dublje nego što je htjela, da se ne može nositi sa situacijom, ali o tome nema vremena razmišljati. Istovremeno počinju vrtoglava akcija i ubojita moralna dilema u okruženju totalnog rata gdje su za ostvarenje cilja dozvoljena sva sredstva.
    Sicarioje jedan od onih filmova koji “udaraju u trbuh” i “grabe za gušu”, koji se gledaju bez daha i koji, ma koliko neprijatni bili, fiksiraju gledaočevu pozornost. Villeneuve se oslanja na svoje najjače strane, tempo, ritam i vizualizaciju, te nas uspjeva uvući u mračan i nasilan svijet i u njemu nas držati sa minimumom potrebnih informacija i maksimumom misterije. U tome mu dosta pomažu njegovi oprobani suradnici, kompozitor Johann Johannsson koji sa svojim soundtrackomdiktira emocije, i direktor fotografije Roger Deakins sa svojim atraktivnim totalima i snimcima iz helikoptera.
    Atipično za Villeneuvea, Sicarioje film prepun referenci na druge filmove. Tako ćemo vidjeti kadrove i cijele pasaže koji kao da su preuzeti sa drugog mjesta, namjerno i sa učitanim značenjem. Prva akcijska scena u Meksiku, odnosno na graničnom prijelazu, je svojevrsna posvjeta VrućiniMichaela Manna. Druga, u tunelima, u sjećanje priziva Zero Dark Thirty Kathryn Bigelow i fokus na vojničke procedure, taktiku i esprit du corps, na taj način dovodeći u direktnu vezu dva rata, protiv droge i protiv terorizma, u kojima se, realistično gledano, ne možemo nadati pobjedi, nego eventualno nekakvom poretku koji će biti predvidljiviji od sadašnjeg kaosa.
    I izbor glumaca je namjerno referentan. Josh Brolin je direktni link s filmom Nema zemlje za starcebraće Coen nastalim prema istoimenom romanu Cormaca McCarthyja, smještenim na sličnu geografsku lokaciju i sa sličnom poantom o opasnom življenju, te podsjetnik da je Sicariosvojevrsna ispravka ambiciozno zamišljenog, ali slabo realiziranog Savjetnika Ridleyja Scotta, smještenog upravo u milje kartela, filma za koji je McCarthy napisao scenarij. Zlokobna pojava Benicia Del Torra takođe asocira na spomenuta dva filma i zlokobne uloge koje je u njima odigrao Javier Bardem, ali više od toga asocira na TrafficStevena Soderbergha za koji je Del Torro dobio Oscara i koji je jedan od rijetkih filmova koji su uspjeli obuhvatiti razne aspekte narko-kartela i borbe protiv njih.
    Na Trafficasocira i pokušaj “hyperlink” pristupa preko uvođenja lika (korumpiranog) meksičkog policajca Silvia u priču pri početku. Namjera je jasna: treba dati i drugi ugao gledanja, ali je problem u tome što je taj aspekt priče asimetrično manji i površniji od onoga što vidimo prateći Kate, Matta i Alejandra. Drugi problem je inače standardna stvar za Hollywood, rascjep između mračnih radnji koje su realistično predstavljene s jedne strane, te potrebe da se gledaocima da lik koji će im pružiti perspektivu i s kojim će se identificirati. U pravilu, taj lik je naivniji od ostalih i, također u pravilu, slabije napisan od ostalih. U ovom slučaju to je Kate i, ma koliko se Emily Blunt trudila da je oživi i realistično predstavi kao složenu ličnost sa svojim problemima i dilemama, ona ostaje daleko ispod Matta u vještoj izvjedbi Josha Brolina, a posebno Alejandra kojeg Del Torro maestralno igra.
    Problemi, odnosno nesavršenosti Sicariapotiču iz scenarija koji je solidan i kompaktan, posebno kada se uzme u obzir da ga je napisao debitant i prije svega glumac Taylor Sheridan, ali je daleko od savršenog. Naprosto, ima u njemu suviše kompromisa načinjenih za američku mainstreampubliku, i suviše općih mjesta i lakih rešenja. Denis Villeneuve nije vrstan pisac, i to mu je najveći autorski nedostatak, pa je uglavnom prinuđen raditi po tuđim scenarijima. No i u tim okolnostima on od filma izvlači maksimum. Primjer za to su Zatočene, gdje je solidno zamaskirao činjenicu da je scenarij zapravo slab i napravio solidan triler. Sicarioje daleko iznad toga. U pitanju je ne samo dobar film, nego i jedan od najboljih ove godine.

    0 0
  • 10/25/15--01:00: Digging for Fire
  • 2015.
    režija: Joe Swanberg
    scenario: Joe Swanberg, Jake Johnson
    uloge: Jake Johnson, Rosemarie DeWitt, Jude Swanberg, Orlando Bloom, Brie Larson, Anna Kendrick, Judith Light, Sam Elliott, Ron Livingston, Melanie Lynskey, Sam Rockwell, Chriss Messina, Mike Birbiglia, Steve Berg, Kent Osborne Lindsay Burdge

    Joe Swanberg možda nije izmislio mumblecore, niti mu dao ime kao Rambo Amadeus turbo-folku, ali je svakako zbog svoje vernosti pristupu i plodnog rada od po nekoliko filmova godišnje, postao njegovo prvo ime i svojevrsni simbol. Usput, Swanberg nije štancer koji stalno snima jedan te isti film ili slične filmove, nego tip koji mumblecore koristi kao filmski jezik i ubacuje ga i u žanrovske filmove, a ne samo “artsy” drame. Naravno, vreme prolazi, mumblecore više nije tako opskurna varijanta, pa je i Swanberg promenio svoj produkcijski pristup.

    Ali nije se “prodao”, ni Hollywoodu, ni indie industriji, već su oni (indie varijanta više nego Hollywood) došli po njega i pristali da igraju po njegovim pravilima. Tako su poslednja tri filma Drinking Buddies (2013), Happy Christmas (2014) i sada Digging for Fire (2015) svojevrsna potvrda njegove autorske i tržišne vrednosti – filmovi sa poznatim glumcima, stilski ispolirani, a opet nekako opušteni i gotvo slučajni. Swanberg je iz filma u film sve bolji, Digging for Fire mu je “najzvezdaniji” i ujedno najuspeliji do sada, a i tempo od jednog filma godišnje je prilično impresivan za tipa koji je navodno usporio.
    Digging for Fire počinje sa misterijom i to odmah u drugoj sceni. Mlada familija koju sačinjavaju učitelj u javnoj školi Tim (Jake Johnson, ujedno i ko-scenarista), instruktorka joge Lee (DeWitt) i njihov klinac Jude (Swanbergov sin i redovan “gost” u njegovim filmovima) preko leta čuva vilu u Malibuu, inače u vlasništvu Leeinog bogatog klijenta. U jednom trenutku Tim pronađe stari, zarđali revolver i nešto što bi mogla biti ljudska kost. U njegovoj glavi se razvija misao da bi se na tom mestu moglo nalaziti i više leševa i jednostavno to mora istražiti. Lee nije oduševljena sa muževom opsesijom jer zašto bi on kopao na tuđem zemljištu, a ima i toliko pametnijih stvari za obaviti, ali njemu vrag ne da mira.
    Misterija je ovde samo okidač za neke druge stvari, odnosno za odvojeni vikend supružnika dok je klinac kod babe i dede (Judith Light i Sam Elliott). Situacija među supružnicima je daleko od idealne, ali jednako tako i od katastrofalne. Oni su dugo zajedno i već imaju malog kojeg vole više nego išta, ali jednostavno moraju da “podvuku crtu” i pomire se sa činjenicom da više nisu mladi, kao i sa činjenicom da na neke stvari ne gledaju isto. Digging for Fireje zapravo potraga za njihovom strašću i potraga njih oboje za samim sobom i svojom suštinom.
    Rekoh već, oni vikend provode odvojeno. Ona se viđa sa prijateljima (Ron Livingston i Melanie Lynskey) i izlazi u bar gde će upoznati zanimljivog stranca Bena (Bloom). On će pozvati par prijatelja (Sam Rockwell i Chris Messina između ostalih) na par piva i par sati kopanja i detektivske misterije. Oni će to pretvoriti u svoju žurku i dovesti i neke mlade ženske. Jedna od njih, Max (Larson) će pokazati interes za misteriju ili pre za Tima. Oboje su, dakle, blizu iskušenja da prevare svog partnera, međutim to im nije prioritet. Oni su u drugom filmu.
    Vrednost Digging for Fire nije ni u plošnoj misteriji koja je svojevrsni anti-klimaks. Film naprosto nije takav. Ovde to ne smeta jer misterija samo služi kao Timov beg od stvarnosti. Nije trik ni u mogućnostima za makar kratkotrajne romanse, one su tu više kao prepreke i distrakcije. Nije fora ni u “party” raspoloženju i provodu, mada je ono uvod u stvarnu temu filma. A ona je jedno potrebno i pametno razmatranje egzistencijalističkih tema: odrasle životne dobi, između mladosti i starosti i nošenja sa tim. Swanberg kroz slične, a opet različite situacije kroz koje dvoje njegovih protagonista prolaze odvojeno ta pitanja postavlja na igriv i inteligentan način. Nije tu stvar ni u krizi srednjih godina, već u temeljnoj izgubljenosti u onim godinama i onoj situaciji kad odgovornost postane prioritet u odnosu na provod.
    Swanberg to lepo izvodi sa poznatim glumcima koji uglavnom imaju male uloge. Oni su opušteni i ležerni, bez one prenaglašene kompetitivnosti kakvu bi pokazali u nekom drugom i drugačijem filmu i sjajno se uklapaju u postavljene situacije. Sve to je predivno snimljeno analogno, na 35 mm, na lokacijama u okolini Los Angelesa i fino montirano, bez sada već pomalo opterećujućeg “DIY” šmeka na koji se mumblecore filmovi prečesto oslanjaju. Joe Swanberg je ostao veran sebi, svojim temama i svom izrazu, samo ih je podigao na viši nivo. Mumblecore je, sudeći po ovom filmu i po While We're YoungNoaha Baumbacha ušao u novu, malo glamurozniju fazu. Sviđa mi se taj razvoj događaja.

    0 0
  • 10/26/15--01:00: Mr. Holmes
  • kritika originalno objavljena na: www.monitor.hr

    2015.
    režija: Bill Condon
    scenario: Jeffrey Hatcher (po romanu A Slight Trick of the Mind Mitcha Cullina)
    uloge: Ian McKellen, Laura Linney, Milo Parker, Hiroyuki Sanada, Hattie Morahan, Patrick Kennedy

    Svake jeseni već devetu godinu za redom održava se Filmomanija, revija filmova koje valja pogledati, a koji nisu još išli ili se pretpostavlja da neće ići u redovnu kino-distribuciju. Revija traje pune dve sedmice i stanovnicima Zagreba, kao i putnicima-namernicima i slučajnim prolaznicima toplo preporučujem da neke od naslova pogledaju na velikom platnu jer će možda propustiti jedinstvenu šansu. Kako Zagreb tek povremeno posećujem, a baš za taj vikend se pogodilo da portal FAK proslavlja petu godišnjicu, moj ovogodišnji “ulov” sa Filmomanije je Mr. Holmes. U pitanju je još jedan u nizu filmskih i televizijskih projekata koji se u poslednjih nekoliko godina pojavljuju sa namerom da nam ponude još neki novi i neviđeni aspekt ovog viktorijanskog detektiva.

    Pade mi na pamet jedna epizoda Mućki u kojoj Delboy ima novu foru za zaradu: izlete po “etničkom” Londonu koji se ne vidi u uobičajenim turističkim turama. Jedna od tih predviđenih “etničkih” destinacija je i rodna kuća Sherlocka Holmesa. Kada Rodney primeti da je reč o fiktivnom liku, Delboy će odgovoriti da je to sjajno, jer se onda može zaustaviti pred bilo kojom starom kućom i nju pokazati kao Sherlockovu.
    Možda ja grešim, ali upravo takav utisak stičem o svim novim i ne tako novim varijacijama na temu Sherlocka: fiktivan je lik i možemo mu raditi šta hoćemo, pokušati da ga načinimo ljudskijim, još fiktivnijim, da ga uvrćemo i izvrćemo, pa kako bilo. Tako se Billy Wilder bavio njegovim privatnim životom (The Private Life of Sherlock Holmes, 1970), Barry Levinson njegovim studentskim danima (Young Sherlock Holmes, 1985), a Herbert Ross ga je odveo na lečenje od ovisnosti kod Freuda (The Seven-Percent Solution, 1976). Guy Ritchie je u dva filma sa lošim CGI-jem potencirao njegovo asocijalno ponašanje, napravivši od njega “super-geeka” na steroidima, a dve serije (Sherlock i Elementary) su ga prebacile u kontekst moderne Britanije, odnosno Amerike. Ne smatram se nikakvom “konzervom”, ali želim da u zapisnik uđe da mi je najdraže poprilično konzervativno, gotovo kanonsko viđenje Sherlocka Holmesa iz mog detinjstva u interpretaciji pokojnoh Jeremyja Bretta u Granadinim televizijskim filmovima i serijama.
    Ostalo nam je, dakle, da ga vidimo kao starog, penzionisanog pčelara. Nešto od toga je natuknuto i u knjigama Arthura Conana Doylea i u kasnijoj “spin-off” literaturi, on se iz penzije vraćao da zajedno sa doktorom Watsonom pomogne britanskoj obaveštajnoj zajednici pred Prvi svetski rat, a u penziji je i jednu mladu Amerikanku podučavao detektivskim veštinama. U Mr. Holmes, filmu Billa Condona po romanu Mitcha Cullina, Sherlock je još stariji, hoda sa štapom, senilan je i nemoćan. Nisam baš siguran da sam želeo takvog da ga vidim.
    On je ostao bez većine veza sa Doyleovim kanonom i onim što ga je definiralo kao lika iz fikcije. Ostao je i bez imena, obraćaju mu se samo po prezimenu. Jedino što je film fino ukačio iz kanona je da je priče pisao Watson, te da su one po ukusu masa i da često nemaju veze sa “stvarnim” Sherlockom Holmesom. Tako nema ni lovačke kape i lule (to je plod mašte ilustratora), zamenili su ih cilindar i cigara, i to samo dok je gospodin Holmes bio u snazi za tako nešto. Istina, pojaviće se u po jednoj sceni brat Mycroft, doktor Watson i gospođa Hudson, pojaviće se i jedna žena iz prošlosti, a to nije Irene Adler.
    Imamo, dakle, tri priče koje će nekako konvergirati u jednu. Okvirna je smeštena u period posle Drugog svetskog rata u kojoj ostareli, senilni detektiv (McKellen) živi u kući na osami sa priprostom negovateljivom, gospođom Munro (Linney) i njenim prepametnim sinom Rogerom (Parker) i uglavnom se bavi pčelama, a tom zanatu uči i klinca koji u njemu vidi idola. Klincu za ljubav, Holmes se želi prisetiti svog poslednjeg slučaja i zašto je uopšte išao u penziju, ali to mu ne ide najbolje.
    Ta priča se dešava nekih 35 godina ranije i tiče se gospodina i gospođe Kelmot (Morahan, Kennedy) i njihovog temeljnog nerazumevanja kao uvoda u tragediju. Misterija tog slučaja je takva da ju je već ostareli Holmes u stanju rešiti za jedno popodne. Stari Holmes se pita šta je pošlo po zlu pa se posle tog slučaja povukao, iako je Watson ponudio svoju, fiktivnu verziju događaja, i to je ono zašto ga senilnost proždire. Potraga za čudotvornim lekom za bistrinu uma (pošto matični mleč više ne deluje) će ga odvesti u Japan netom iza rata i u kontakt sa Tamikijem Umazakijem (Sanada), japanskim botaničarem. Niste mislili da će se Sherlock Holmes pojaviti u Hirošimi? Hoće... i to će, naravno, uticati na njega. Kako ga i fizička snaga sve više napušta i kako se trudi da iščupa misteriju iz svoje glave, klincu za ljubav, a sebi kao dokaz da je još uvek živ, tako će se menjati i kao čovek.
    Zapravo, okvirna priča je i najupečatljivija jer se poigrava sa svojim protagonistom na taj način da mu polako oduzima onaj briljantni um i hladni racio po kojem je bio poznat. Ne znam je li etički dovesti lika do tog očajnog stanja mučenja pred smrt, odnosno da li je to pravi autorski potez da se fiktivni lik na taj način “očoveči”, da postane tako stravično ljudski. Opet, fiktivan je lik i tu etika ne važi, samo znam da ne bih uživao da vidim tako starog Indianu Jonesa ili tako starog Jamesa Bonda. Istini za volju, ovo je savršen poligon Ianu McKellenu da demonstrira svoje glumačke mogućnosti i to čini tako sjajno da je stari Sherlock Holmes u njegovoj izvedbi tužan, ali nikako patetičan prizor. Njega sjajno prati simpatični Milo Parker, dok sa Laurom Linney stvari stoje malo drugačije, pre svega zbog tipskosti lika sirote udovice sa sela koju život nije štedeo. Naravno, ona voli svog sina, ali to u svojoj ograničenosti pokazuje na čudan način.
    Druge dve priče ne stoje tako dobro. Jedna pati zbog plošne misterije koja i pored melodramatičnog obrata na kraju još uvek nije dovoljan “pay-off” na kraju, da ne pominjemo da i u njoj Sherlock Holmes izgleda starije, umornije i potrošenije od onoga što bi se zapravo dalo iščitati iz njegovih godina. Pravo je čudo da neki kompleksniji slučaj pre toga nije zeznuo. Što se puta u Japan tiče, on služi za jednu solidnu poentu na kraju (samospoznaja) koja je dodatno podvučena i po mom skromnom mišljenju devalvirana drugom odmah iza (onom sa kamenjem), te svedena na sentimentalnost. Hirošima mi tu tek nikako ne ulazi u računicu iz mnogo razloga i deluje mi kao ubačeni simbol. Gde je i kako gospodin Holmes proveo šestogodišnji ratni period? Je li slušao radio? Je li čitao novine? Je li makar čuo nadletanje nemačkih aviona? Kako je prespavao Hirošimu? Ako je zaista bio toliko slabog zdravlja, pamćenja i percepcije da zanemari svetski sukob, kako takav odlazi na drugi kraj sveta, čak i po čudotvorni lek?
    Iako mi Mr. Holmes nikako nije seo, neću reći da je film loš, jer bi to bilo nepošteno. Situaciju uveliko popravlja uloga Iana McKellena koja je zaista hrabra i za pamćenje. Solidnom utisku doprinosi i upravo takva, solidna i nenametljiva, gotovo nevidljiva režija Billa Condona. Ovaj američki autor je imao nekoliko dobrih filmova i igrarija sa biografijama i fikcijom u svoja tri najzapaženija filma Gods and Monsters (1998) – za koji je i dobio Oscara za adaptirani scenario, Kinsey (2004) i Dreamgirls (2006). Usledila je “tezga” na dva Twilightfilma i ne baš sjajno prihvaćeni The Fifth Estate (2013). Sa Mr. Holmes je uspeo da uhvati suštinu priče – film uglavnom izgleda britanski diskretno, sa tek nekoliko izleta u melodramu.
    Nemojte očekivati da će ovo biti još jedna, poslednja demonstracija Sherlockovog briljantnog uma, kao što sam ja priželjkivao, pa će vam se film svideti više nego meni. Pristupite mu kao nečemu potpuno novom i originalnom, kao delu koje se tek malo referira na poznatog filmskog junaka.

    0 0
  • 10/27/15--01:00: The Runner
  • 2015
    scenario i režija: Austin Stark
    uloge: Nicolas Cage, Sarah Paulson, Connie Nielsen, Peter Fonda, Bryan Batt, Wendell Pierce

    Nicolas Cage se vraća na mesto zločina, u New Orleans. Ova opaska se ne odnosi toliko na podatak iz njegovog privatnog života, da je tamo kupio sebi grobnicu i razjario lokalno stanovništvo, koliko na njegovu jednu od standardno ludih uloga van kontrole u Herzogovom verovatno najšlampavijem filmu Bad Lieutenant: Port of Call New Orleans (2009). Eh, kamo sreće da se za Cageovu ulogu u tom filmu može reći da je njegova najšmirantskija... Ne, Cage je kategorija za sebe.
    Mislim, ja ću uvek rado pogledati neki film s njim, ako ni zbog čega drugog, onda zbog elementa iznenađenja. On može biti i dobar, naročito kad mu uloga upada u “lični opis” (8 mm), ili kada reditelj zapravo zna šta da radi s njim (Leaving Las Vegas, Lord of War) ili kada se u punoj meri iskoristi njegov komičarski potencijal (Raising Arizona, Adaptation). Međutim, kada je loš, on je loš na jedan zabavan i nepredvidljiv način. Tome naročito doprinosi njegov pristup izboru uloga koji se svodi na “radim sve što mi daju”. Za preko dve godine, koliko vodim blog, Cage je imao 8 (glavnih) uloga u filmovima, plus jedanu glasovnu ulogu u animiranom filmu. Sa pristojnom ulogom u The Frozen Ground mi je podgrejao očekivanja, u Joeu me je oduševio, pa sam se ponadao da će se vratiti na pravi put. Usledio je tipičan Cage – užasni Rage i Dying of the Lightsve nepouzdanijeg Paula Schradera koji je na kraju debilno producentski spakovan, što ne umanjuje Cageov blam. Od Left Behind i The Outcast sam odustao pre gledanja, ipak i moj trash ima granice, mislim da se ista sudbina smeši i Pay The Ghost.
    Ne znam da li je dobra ili loša vest za The Runneršto Cage tu nije najslabiji faktor. Iako ima šmirantske istupe tu i tamo, on je uglavnom solidan, sveden, bez deranja i kreveljenja u svom portretu kongresmena naglašene eko-svesti i radnog morala na životnoj i karijernoj prekretnici između šanse da se popne do senata i seksualnog skandala koji ga može poslati u zaborav. Zapravo, glumci su redom pristojni i bolji od toga, koliko im likovi dozvoljavaju, a još jedan povratnik u New Orleans, “Captain America” lično, Peter Fonda, je posebno briljantan. Problem sa filmom je što zapravo nijednog trenutka ne znamo na čemu smo i o čemu je zapravo film, pa zbog toga nismo baš ni sigurni kakav je, odnosno kakav bi morao biti da bismo ga mogli oceniti.
    Štos je u tome da film često menja ritam i prelazi s jedne priče na drugu. Imamo uspon, poziciju u kojoj naš junak diktira uslove, onda imamo pad. Naravno, tome kumuju mračni likovi koji vuku konce u pozadini, karijeristički nastrojena žena (Nielsen) i arogantni lobista (Batt). Onda imamo iskupljenje kroz humanitarni rad i novu ljubav sa bivšom saradnicom (Paulson). Sve vreme imamo umirućeg oca (Fonda) koji mudre savete kao da govori u vetar. Na kraju naš je kongresmen prinuđen da prihvati prljavu igru kako bi preživeo i odjavnu špicu nakon 80-ak minuta, pa se čini da je film odrezan na dve trećine ili da smo upravo gledali produženu, specijalnu pilot-epizodu političke sapunice.
    Na koncu, nije nam jasno je li ovo politička drama ili studija moralnosti u inače nemoralnom poslu punom podmetačina. Ono što frustrira, pored činjenice da film nije odlutao s kursa zbog poludelog Cagea, nego je Cage čak nekakvo “sidro” u filmu, je činjenica da svaka od tih priča ima potencijala za sebe, ali nisu složene kako valja. Frustrira i to što je materijala u scenariju bilo dovoljno, čak i jedna vrlo inteligentna postavka političarske logike nasuprot poslovnoj (otac i lobista daju potpuno različita viđenja pozicije političara), ali mu je očito trebala bar još jedna “ruka”. Stiče se utisak da Austin Stark, debitant kao scenarista i reditelj, nije znao šta bi od sebe i od filma, što je posebno začuđujuće od čoveka koji je inače cenjen producent na indie sceni.

    Opet, to ne znači da je The Runner katastrofalno loš ili negledljiv film. Samo deluje nedovršeno i zato besmisleno. Šteta za Nicolasa Cagea, Petera Fondu i ostatak glumaca. Šteta i za jednu važnu temu (ekologija, BP katastrofa i naftni lobiji) da dobije tako konfuzan tretman na filmu.

    0 0
  • 10/28/15--01:00: Knock Knock
  • 2015.
    režija: Eli Roth
    scenario: Eli Roth, Nicolas Lopez, Guillermo Amoedo, Anthony Overman, Michael Ronald Ross
    uloge: Keanu Reeves, Lorenza Izzo, Anna de Armas, Aaron Burnes, Ignacia Allamand, Coleen Camp

    “Muškarci su pohotne svinje!” “Žene su lude kučke!” “Zgazi buržuja!” Knock Knock je tipičan “home invasion” film u koji svako prema svojim afinitetima može učitati bilo koju od tri navedene parole. Treća se čak i sama podrazumeva: u filmovima se ne upada u sirotinjske kuće i nagužvane stanove da bi se njihove vlasnike naučila lekcija, mada bi taj “Super Hik” obrat bio više nego poželjan u ovom potrošenom pod-žanru.

    Kad smo već kod “twista”, nije da Knock Knock ne pokušava da izvrne neki standardni kliše, ali mu jednostavno ne uspeva. Nije tu štos toliko ni u tome što glavnu ulogu igra majstor lažnog zena Keanu Reeves, kao ni to da smo od kralja “torture porn” filma Elija Rotha očekivali nešto brutalnije i eksplicitnije (Reeves ima jednu od onih njuški koje prosto traže mučenje). Štos je u tome da je Haneke sve pametno na temu buržoaskog lažnog osećaja sigurnost već rekao sa Funny Games. Uostalom, ni bez toga Knock Knock nije previše originalan film, u pitanju je slobodni “remake” eksploatacijskog klasika Death Game(1977) i na njega se referira kroz poziciju izvršnog producenta koju drži jedna od glumica, Sondra Locke, dok se druga, Coleen Camp, pojavljuje u cameo ulozi.
    Prvo što vidimo je primer “arhitektonske pornografije”, duga vožnja kroz savršeno dizajniranu i uređenu kuću u kojoj obitava savršena američka porodica. Evan (Reeves) je arhitekta. Njegova žena Karen (Allamand) je umetnica koja sprema izložbu svojih ogromnih skulptura. Imaju dvoje zlatne dece. Iz iskustva znamo da idila neće potrajati, a za to dobijamo potvrdu kada Karen ode sa decom na unapred planirani izlet do plaže, a Evan ostane da dovrši neki posao koji mu se nagomilao.
    Sunčani dan se pretvara u noć sa pljuščinom. Evan više lelemuda (pije vino, puši travu, priseća se svojih DJ dana) nego što radi. U tome ga prekida zvono na vratima. Tamo su dve do kože pokisle devojke upola mlađe od njega. Crnka Genesis (Rothova žena Lorenza Izzo, što govori i o rediteljevim afinitetima) i plavuša Bel (de Armas). On im nudi usluge koje bi svaki dobar domaćin ponudio strancu u nevolji, sušenje odeće, taksi-poziv (ovde Uber, krajnje u skladu sa trendom), pokazuje im kuću. Cure se, međutim, baškare u kućnim ogrtačima i njihove hiper-seksualizirane aluzije postaju sve očiglednije i Evan podleže njihovim čarima.
    Sutradan nam je jasno da nešto ne štima: one ne samo da još nisu otišle, nego i ne planiraju da odu. Naprotiv, raskomotile su se u kući i ponašaju se kao nesnosna derištad. Svaki njegov pokušaj da ih se fino reši one dočekuju na nož i počinje “sukob jakih ličnosti” koji će kulminirati kada se one vrate “sa osvetom” i zaigraju perverznu igru mučenja i nabijanja krivice.
    Prvi problem filma je njegova struktura (tri čina plus prolog i epilog) koja ubija svaki osećaj za ritam. Ako nam nije jasno šta će se događati odmah na početku, postaće nam jasno čim cure zakucaju na vrata. Ko baš nije gledao nijedan “home invasion” film ukapiraće sve do scene jutra posle, pa onda treći čin ispada anti-klimaks. Tako se gubi i potencijalna oštrica filma, zamena polova / rodova agresora i potčinjenog, pa čak i igrarija sa pojmom nevinosti (mlade devojke su po “deafultu” nedužne).
    Drugi problem izvire iz Rothovog ograničenog autorskog spektra. On, naime, nije sposoban za suptilnost, niti to od njega očekujemo. Opet, ovo nije Cabin Fever (2002) ili Hostel (2007) da bi on posegao za arsenalom svojih brutalnosti. Jednako tako, problem je i u tonu filma koji nikad nije dovoljno ozbiljan da bi nešto zaista poručio, ma koliko to banalno i deplasirano bilo (ah, to popovanje), a opet nije ni dovoljno zajebantski da filmu pristupimo kao čistom zabavnom trashu. Ostaje na pola puta, dezintegrira se pred našim očima i zaboravljamo ga čim se završi.
    Jedna stvar je, međutim, urađena kako treba. To je casting Keanu Reevesa, makar zbog njegove izgubljene face. Moramo se složiti da on nije neki glumac, da je vrlo ograničenog spektra i da zapravo podseća na tupavog psa kome je komanda “Sedi!” viša matematika. Kad smo već kod psećih faca, Nicolas Cage isto ne bi bio loš izbor, on i prirodno deluje namučeno i užasnuto, a i verovatno bi prihvatio ulogu. Opet, Cageu se povremeno potkrade Leaving Las Vegas, Lord of War ili Joe, dok se Keanu u najboljem slučaju može nadati kaskaderskoj akcijadi tipa John Wick koja od njega neće tražiti glumačke veštine. Istini za volju, sa dijalogom kakav ovde imamo, mišljenja sam da bi svaki glumac izgledao jednako loše i užasnuto.
    Ne, Knock Knock je film kome nema pomoći. Jednostavno ostavlja utisak loše ispričanog lošeg vica. Neko drugi bi to možda izvukao, ali ne i Eli Roth. Ostaje nam nada da su njegovi talenti negde drugde, da se savršeno zeza sa svojim stvaralaštvom kad za to zamole Tarantino i Rodriguez (oni njegovi kratki filmovi u filmovima i traileri su jebeni zakon) i da mu se kao producentu može potkrasti nešto dobro kao što je to bio The Sacrament (2013). Što se režije tiče, imam utisak da je još sa prvim Hostelom rekao šta je imao. Ostalo je, čini se, nepotrebno.

    0 0
  • 10/29/15--01:00: Timbuktu
  • kritika originalno objavljena na fak.hr
    2014.
    režija: Abderrahmane Sissako
    scenario: Abderrahmane Sissako, Kessen Tall
    uloge: Ibrahim Ahmed, Toulou Kiki, Layla Walet Mohamed, Mehdi A.G. Mohamed, Abel Jafri, Adel Mahmoud Cherif, Salem Dendou

    Timbuktu je nekada bio središte afričke islamske kulture, trgovine i obrazovanja. Timbuktu danas je siromašan, čak bedan grad i po standardima Trećeg sveta. Ako ćemo iskreno, ni ti slavni dani nisu bili naročito slavni, jer je moć Timbuktua počivala na trgovini robovima, ali to ne znači da je ijedan grad zaslužio takvu sudbinu. U modernoj, post-kolonijalnoj državi Mali severni deo na rubu i u Sahari, gde je Timbuktu smešten, je njeno slepo crevo. Takođe je i predmet spora između siromašne i nezainteresovane centralne države i lokalnih nomadskih plemena koja žele nezavisnost. U taj spor su se umešali islamistički militanti, okupirali nebranjeni grad i jedno vreme (do francuske vojne intervencije) u njemu provodili vlast.

    Film Abderrahmana Sissakoa Timbuktu smešten je u taj period i predstavlja manje ili više panoramsku, meditativnu sliku sudara različitih kultura i tumačenja vere u okruženju siromaštva. Prvi kadar koji vidimo su džihadisti u lovu na gazelu. Oni se očito zabavljaju: voze se džipom po pustinji i pucaju iz automatskog naoružanja, namera im nije (još uvek) ubiti životinju, nego je dobro izmoriti. Njihova sledeća zabava isto uključuje oružje: oni pucaju na plemenske maske i drvene statue idola, bogohulne po njihovom tumačenju vere. Potom se vozikaju kroz grad i deklamuju nova pravila u skladu sa šerijatskim pravom. Zabranjeno je pušenje. Zabranjena je muzika. Zabranjeno je zadržavanje na ulici. Zabranjen je čak i fudbal. Žene moraju biti pokrivene od glave do pete – čarape i rukavice su obavezne. Lakši prestupi se kažnjavaju bičevanjem, teži (poput ubistva ili preljube, šta god se pod njom podrazumevalo) kamenovanjem do smrti.
    Ta panoramska slika okupacije data je iskreno, ali istovremeno i lirično i refleksivno. Nema pojednostavljivanja i pamfletske demonstracije stava, ali nam je ipak savršeno jasno kako stvari stoje. Vođa džihadista (Dendou) pokušava da istrenira mladog momka da snimi motivacioni govor. On se takođe nađe u procepu kada mu se suprotstavi mudri i smireni imam (Cherif) koji ima svoju, smireniju i tolerantniju verziju Islama. Iako je muzika zabranjena, džihadisti nisu skloni kažnjavanju onih koji pevaju u slavu Alaha. Lokalnu “vešticu” ne diraju, boje se.
    Vidimo brutalne mere, kažnjavanja i venčanja na silu, uz otmicu, ali i dostojanstven otpor novom stanju stvari. Žena koja objašnjava da sa rukavicama na rukama ne može prodavati ribu je slika i prilika novonastale apsurdne situacije. Scena sa fudbalskom utakmicom bez lopte jedan je od najpoetičnijih momenata u filmu, ne samo ovom, nego i generalno.
    Upravo u tom dostojanstvenom otporu upoznajemo i naše glavne likove, porodicu nomadskih stočara, jedinu preostalu u pustinjskom predelu malo van grada. Kidane (Ahmed) je jednostavan, dobar i mudar čovek kome trenutno odgovara samoća i nada se da to vanredno stanje neće dugo trajati. Njegova žena Satima (Kiki) je ponosita. Njihova kćer (Mohamad) je njihova ljubimica. Njihovo malo krdo krava je njihovo jedino bogatstvo. Oni se drže zajedno i pred novim vlastima i uopšte. Možda imaju sreću što ih posećuje Abdelkerim (Jafri), čovek dovoljno pametan da ne bude sitničav prema sitnim prestupima. Međutim, kada sused iz besa ubije Kidaneovu omiljenu kravu imena GPS (dokaz da je neka tehnologija stigla i do tog napaćenog dela sveta, ovde data sa toplinom, a ne u svrhu jeftinog smeha), nešto u Kidaneu puca i on kreće da se obračuna sa susedom. Po nesreći pištolj opali i Kidane je sad u problemu sa džihadistima...
    Vrednost ovog filma nije toliko precizan i faktografski prikaz događanja u okupiranom gradu u državi bez države. Film čak nije ni snimljen tamo (iz jasnih razloga), premda pustinja Mauritanije sasvim solidno “igra” lokaciju. Vrednost ovog filma je emocija i zapravo ljudska perspektiva u neljudskim vremenima. Pustinjski pejzaži, brutalnost i seme otpora (mana zbog koje režimi “čvrste ruke” padaju je njihov hronični nedostatak smisla za humor i čovečno sagledavanje stvari) savršeno su usklađeni sa meditativnom muzikom Amina Bouhafe.
    Malijsko-mauritanski reditelj Abderrahmane Sissako je zapravo čovek ljudskih sudbina i emocija, što je demonstrirao u svojim filmovima Bamako(2006), Waiting for Happiness (2002) i Life on Earth(1998). Njegov pogled je širok, a opet po potrebi fokusiran i pun razumevanja. Njegovi filmovi su zapaženi u Cannesu. Timbuktuje vrhunac njegove karijere, kako u smislu nagrada i primećenosti u svetu (sedam nagrada Cesar, nominacija za Oscara), tako i u smislu urgentnosti, poetičnosti i emocije. Zaista izvanredan film.

    0 0
  • 10/30/15--01:00: Alleluia
  • 2014.
    režija: Fabrice Du Welz
    scenario: Fabrice Du Welz, Romain Protat, Vincent Tavier
    uloge: Lola Duenas, Laurent Lucas, Edith Le Merdy, Anne-Marie Loop, Helena Noguerra, Pili Groyne, Sorenza Mollica, Stephanie Bissot, David Murgia

    Iskreno, nisam bio pripremljen na svoj prvi susret sa Du Welzom. Bio je to Calvaire i zapravo ne znam koji mi je od detalja tamo bio strašniji: da li bedno stanje u kojem protagonista i očita buduća žrtva već započinje film, patološka posesivnost njegovog spasitelja – tamničara, scena sa prasetom ili zombie-jazz, da navedem samo neke. Calvaire nije bio samo neka belgijska prikolica na novi francuski ekstremni film, nego je bio jedan jebeno jeziv film.

    Jednako tako, i pored iskustva sa artističkim Vinyanom (2008) i vrlo upečatljivim kratkim Quand on est amoreux c'est marvelieux(1999), čak i kad Colt 45 (2014) ostavimo po strani jer je reč o potpuno drugačijem žanru, čisto sumnjam da će iko biti pripremljen na nešto toliko mizantropično kao što je to Alleluia, Du Welzov film koji je posle festivalske turneje konačno dospeo na kućne formate, pošto je naše krajeve iz neznanog razloga preskočio. Nakon što je sa Calvaire rasturio evropsku svetinju domaće, čitaj seoske okoline (jer nismo mi “debilni Amerikanci” pa da imamo Deliverence), a sa Vinyanom roditeljstvo, odnosno materinstvo, Du Welz se sa Alleluiomustremio na ljubav koju tretira kao agresivno, iracionalno ludilo.
    Okvir za priču nam je bolno poznat, što sa filma, što iz “true crime” formata: par koji ubija. Ali zaboravite na The Honeymoon Killers, Kita i Holly iz Badlands, Mickeya i Malory Knox iz Natural Born Killers, a naročito na do übera hollywoodizirane Marthu Beck i Roberta Martineza Fernandeza iz Lonely Hearts. Zamislite Sightseers (2012) sa mnogo manje namigivanja i čudaštva samog sebe radi. Opet, ni to nije dovoljno da vas pripremi na Gloriu i Michela koji su tako neodoljivo odvratno ljudski, banalno zli i poremećeni, pa je i njihova ljubav takva. Alleluia je “serial killer flick” samo po žanrovskoj odrednici, horor samo po eksplicitnosti, art-film po snimateljskom postupku, ali je u svojoj suštini studija karaktera i odnosa između dvoje izopačenih ljudi.
    Film je podeljen u četiri poglavlja. Prvo je posvećeno upoznavanju njih dvoje preko interneta. Gloria (Duenas) je zaposlena u mrtvačnici, samohrana majka, nedavno ostavljena i još sveže povređena. Michel (Du Welzov veteran Laurent Lucas) je naoko zgodni i uglađeni poslovni čovek, koji je svakako slatkorečiv, ali nešto kod njega opasno ne štima. Mi ga upoznajemo pri sujevernom “ljubavnom ritualu”, sa bajanjem i spaljivanjem, pa onda pri napadu migrene i, za razliku od Glorije, nemamo dobar osećaj.
    Potpuno opravdano, jer je Michel u stvari ljigavi prevarant koji lovi očajnice i vara ih za manju ili veću lovu. Gloriji, međutim, to ne smeta jednom kad ga takvog uhvati u provodu sa drugim ženama, ona samo želi da bude deo njegovog života i njegovih pohoda i spremna je na sve. U nekom drugom filmu, dvoje takvih bi bili na rubu da osvoje svet. Ovde, pak, ne: niti imaju dovoljno pameti da smisle plan dalje od osnovnih stvari (što je Michelov neuspeh), niti discipline da i takav, kad ih sreća posluži da nalete na tuplje od sebe, sprovedu. To je već Glorijina odgovornost, jer je ona ovde “loose cannon” ali, suprotno očekivanjima s početka, njena očajnička ljubomora je najjača sila u filmu.
    Na prvi pogled, Alleluia je jedan izrazito mizogin film, jer je Gloria često prenaglašeno, ponekad groteskno luda kučka spremna na svakojako zlo radi održavanja fiks-ideje o velikoj ljubavi koju ima u glavi. I zaista, svedočimo njenim napadima besa koji su u stanju da useru svaki plan. Onda se zapitamo šta Michel tu radi i shvatimo da je on slabić, kukavica, emotivni invalid i skoro pa moron. On nije u stanju da je zaustavi, niti da pobegne od nje, on u svakom ključnom trenutku samo gleda zblanuto i fingira ili ima stvarne napade migrene. Njegovi pokušaji da je smiri su naivni i skoro retardirani. On će pristati na sve, misleći da je to njegov instinkt za preživljavanje.
    Oni su i fizički odbojni, ružni. Često su goli, bolje rečeno ogoljeni, sa svojim otromboljenim telesinama. Kamera ih hvata izbliza, zrnasto kao u nezavisnom filmu iz 70-ih, što pojačava neprijatnost. Ništa bolji tretman nemaju ni drugi, epizodni likovi, pa čak ni iritantna deca. I okolina je grozna, na rubu propasti, po kišnom vremenu, lišena svakog glamura. Čini se da za čovečanstvo nema spasa, pa ni utehe u crnom humoru, jer nam nije do smeha. Radnja se može dešavati bilo kad i bilo gde, van nekog određenog konteksta, mada neki detalji ukazuju na kraj 80-ih i početak 90-ih kada su Belgiju potresali razni zločini, dok drugi sugeriraju pristup “ovde i sada”. Uostalom, nije li ljubav, pa čak i ovakva nešto univerzalno, nešto čemu ne treba kontekst, a može stajati u svakom.
    Glumcima treba odati prizanje za hrabrost da se pojave, naročito da se ogole i fizički i metaforički u ovom filmu, znajući koga igraju i šta predstavljaju. Za Lucasa to ne čudi, čovek je već snimio Calvaire igrajući lika sličnog profila u drugačijem kontekstu. Lola Duenas nije nepoznata glumica u evropskim okvirima, ali smo na nju navikli u jednom drugom kontekstu i okruženju. Ona često radi sa Almodovarom, ali su to uglavnom sporedne uloge. Ovde, kao i ostatak žena, pokazuje hrabrost i sposobnost da ide do kraja za ulogom, ma koliko to bilo mentalno iscrpljujuće.
    Rekao bih da slično, ili čak isto radi i Du Welz. On se ne štedi i ne štedi nas kao gledaoce. Alleluiaće svakako ostaviti utisak, reč je filmski pismenom, izrazito stiliziranom i veoma snažnom filmu. Taj utisak nikako neće biti lagan i veseo, i to je poenta filma. Ovo je jedan od onih udaraca od kojih se teško oporavljate, bilo da u sebi prirodno nosite angst, bilo da ste ga prerasli, bilo da tezu iz filma prihvatate ili ne prihvatate. Alleluia je nešto što se retko viđa - anti-ljubavni film.

    0 0
  • 10/31/15--01:00: The Visit
  • 2015
    scenario i režija: M. Night Shyamalan
    uloge: Olivia DeJonge, Ed Oxenbould, Deanna Dunagan, Peter McRobbie, Kathryn Hahn

    Iskren da budem, nisam naročiti poznavalac Shyamalanovog dela. The Sixthe Sense me je smorio onomad kada je izašao, pamtim samo taj neodređeni ugođaj ezoterične pretencioznosti (što je i bila neka moda u filmu kasnih 90-ih i ranih 2000-ih) i dobro izveden “twist” na kraju. Verovatno me je smorio jer sam tada bio nestrpljivi klinac, ali svejedno ni kasnije nisam imao želju da mu se vratim. Njegovih ostalih filmova se, iskreno, ni ne sećam. Nisam siguran ni da sam ih gledao i u kojoj meri. Moguće je da sam ih slučajno promašivao, ili da sam pogledao scenu-dve slučajno, naslutio tupljavinu i odustao. Što se poslednja dva njegova filma tiče, The Last Airbender i After Earth, namerno sam ih propustio, malo ponukan lošim kritikama, malo zbog toga što u njihovim opisima nisam našao ništa što bi me privuklo.

    Sa The Visit je priča drugačija i možda sam pao na foru i na vizuelni detalj postera. Možda me je privukla žanrovska odrednica komično intonirane misterije i horora. Možda čak i opis sadržaja u jednoj rečenici: Klinci idu u posetu babi i dedi koje nisu pre videli i ta poseta postaje sve čudnija i čudnija. Možda je za tu instantnu privlačnost bila odgovorna i moja sklonost ka kontriranju i želja za izvrtanjem standardnih, društveno-korektnih šablona. Svakako je prijatna novina da filmski lik starije osobe ne moramo tretirati bilo sa usiljenim poštovanjem, bilo kroz najjeftiniju komediju s puno namigivanja. Zašto filmski starci ne bi jednostavno bili sjebani ili ludi?
    Prvo sa čim potencijalni ozbiljni gledalac filma The Visit mora da se izbori je dosta neverovatna pretpostavka da će majka (Hahn), kakva god bila, svoju decu tek tako poslati svojim roditeljima koji unuke nisu nikad videli i sa kojima se očito bolno razišla do te mere da sa njima nije komunicirala 15 godina. Shyamalan za to nalazi lako i ekonomično, ali ne baš promišljeno i do kraja uverljivo rešenje: deca to hoće. Njihov prvi motiv je da puste majci malo slobodnog vremena sa novim dečkom (otac naravno nije u priči, što je indikativno), a drugi je da u svojoj dečijoj naivnosti ispitaju i možda poprave situaciju između svoje majke i njenih roditelja.
    Zapravo, u svojoj nedorečenosti, majka je najzanimljiviji lik za analizu i potencijalno ključni za film. Shyamalan joj posvećuje taman toliko pažnje da nas drži zaintrigiranima, ali ne previše da ona sa svojim paketom konteksta (“generacija X” i roditeljstvo, sebičnost skrivena iza individualnosti i ideala) ne preuzme ceo film. Ona će sa klincima u poseti komunicirati preko Skype-a, baveći se više sobom nego njima. Cela ta zavrzlama sa komunikacijom i komunikacijama (zašto ovo, a ne ono, kojeg signala ima, a kojeg nema) je zgodna i arbitrarna za priču koja je 100% “plot driven”. Likovi idu kuda ih ta priča vodi.
    Izdeljen u šest kraćih poglavlja, od ponedeljka do subote), uz prolog i viseći epilog, The Visit je zanimljiv filmčić koji priča jednu uvrnutu priču na rubu tri navedena žanra. Klinci, odnosno tinejdžerka Becca (DeJonge) i njen mlađi, pomalo hiperaktivni brat Tyler (Oxenbould) koji će biti dežurno spadalo u filmu (imena ženskih pop-zvezda umesto psovki – neprocenjivo) vozom stižu u majčin rodni gradić, a na stanici ih dočekuju baba (Dunagan) i deda (McRobbie) kojima je drago da ih vide i odvode ih kući, na (krajnje zgodno) udaljenu farmu. Baka deluje kao iz stare reklame, kosa vezana u punđu i stalno petlja oko rerne i kolača. Deka je više stoički tip koji vrlo malo govori i uglavnom petlja nešto po dvorištu, šupi i ambaru.
    Iako se sve čini normalnim, Becca i Tyler vrlo brzo primećuju čudne stvari, prvo sitne (poput obaveznog spavanja u pola deset), pa onda sve krupnije i krupnije. Baka je ponoći aktivna i jako čudna, njeno “mesečarenje” nije samo pričanje i hodanje u snu, nego grebanje po zidovima, trčanje po kući bez odeće i povraćanje u mlazevima. Deda, pak, suviše vremena provodi oko ostave koju drži pod ključem, a u kući se često sprema za neki maskenbal na poslu, iako je odavno u penziji. Tu je i podrum u koji se ne ulazi, kao svojevrsna “čehovljevska puška”. Majka to otpisuje kao već prirodno čudaštvo kojem su njeni roditelji (bivši hipici) ionako bili skloni, pojačano sa starošću, demencijom, paranojom i osećajem nemoći.
    Stvari postaju sve čudnije i čudnije iz dana u noć i iz noći u dan. Baba i deda daju isprazne odgovore ili se zaključavaju u sebe kad ih Becca pita o svojoj majci, a to ponekad dobiva razmere psihoze. Deda misli da ga neki slučajni prolaznik prati po ulici. Igra žmurke između dvoje klinaca između stubova ispod kuće (takva arhitektura) postaje veoma neprijatna kad im se priključi i baba, a baba ima i još jednu čudnu naviku da tera Beccu da čisti pećnicu iznutra tako što će se zavući (bistra referenca na Ivicu i Maricu). Nešto opako ne štima.
    Ono što je pohvalno je to što Shyamalan svoj šlamperaj u scenariju (neke stvari su se mogle “ispeglati” sa malo više mozganja i vremena) ne prenosi na režiju. The Visit je sjajno režiran film, atmosferičan i napet, iako zapravo vrlo predvidljiv. Shyamalan uspeva da izgradi jezu pre nego strah i pritom se ne koristi “jump scare” momentima, nego napetost bazira na čudnosti situacije. To ne znači da nema igrivih dosetki. “moša” i cimova, odnosno namernog navođenja na krivi trag. Utisak lagano kvari zbrzana kulminacija i epilog koji visi i koji govori o tome da se Shyamalan premišljao kako završiti film (u komičnom, misterioznom ili horor ključu), pa izabrao najgoru moguću kompromisnu varijantu.
    Ipak kroz većinu filma Shyamalan vešto žonglira žanrove i čak ih promišlja i ubacuje komentare na njih. Za dodatni ugođaj, The Visit je, pored svega, još i “found footage” film, mada tu odrednicu ne koristi samo da bi pokrio vizuelno izdrkavanje sa jeftinim trikom. Iako je dramaturško objašnjenje za potrebu za tim naivno (Becca, naime, želi snimiti dokumentarac kako bi majku pomirila sa njenim roditeljima), postupak je ovde pametno i promišljeno izveden: nema previše treskanja, snimljeno je iz dva ugla (kamera i foto-aparat) i montirano i stvarno podseća na bolji amaterski dokumentarac, a ne na klon The Blaire Witch Projecta. To je u tekstu savršeno opravdano sa tim da je Becca entuzijasta za filmsku režiju i da je “uradila domaći” i makar na internetu pročitala ponešto o važnim stvarima za snimanje filma.
    The Visit je jedan od onih horora kakve retko viđamo u Hollywoodu. On se sa formulama igra, ne pokušava da izmisli svoju ili da se veže na tuđu, pa da preraste u franšizu. Relativno skroman budžet filma od 5 miliona dolara je takav zbog relativno malog broja lokacija i glumaca, među kojima nema zvučnih imena, što nam je opet od pomoći da likove posmatramo kao osobe, čak i kad nisu potpuno životni. Opet, štancerskiji projekti su rađeni i za manje i za više. The Visit u svojoj suštini ostaje jedan nezavisan i nepretenciozan film, posveta učenju i istraživanju u procesu stvaranja filma. I pored nešto frustrirajućih nedostataka, preporuka od mene stoji.

    0 0
  • 11/01/15--01:00: The Gift
  • 2015.
    scenario i režija: Joel Edgerton
    uloge: Jason Bateman, Rebecca Hall, Joel Edgerton, Allison Tolman, Tim Griffin, Busy Phillips, Beau Knapp, Wendell Pierce, Nash Edgerton

    Moram reći da su braća Edgerton jedna vrlo zanimljiva, gotovo renesansna pojava u filmu, pre svega u domaćoj Australiji, pa onda i globalno. Stariji Nash je počeo karijeru kao kaskader, ali se pokazao kao glumac na koga se može računati uglavnom u manjim ulogama. Njegov mlađi brat Joel je od starta glumac, i to sa nemalim talentom. Obojica su se posle upustili u pisanje scenarija, pa i u režiju. Nash je uvek probijao led, ali čini se da je Joel radio bolje i temeljitije. The Gift je njegov dugometražni prvenac, i to u Americi i to sa solidno zvučnom postavom. Može se reći da je za debi i više nego zadovoljavajući.

    Za The Gift je potpuno očito da ga je osmislio i do detalja realizovao čovek koji voli i razume film, sa okom za detalje, ali i sa vizijom i misijom šta i kako reći. O tome govore i žanrovski okviri koji se fluidno menjaju od trilera sa proganjanjem preko misterije do porodične drame. Ključna reč tu je misterija, vrlo zeznuta stvar za napraviti u trenutku kad su trikovi većinom ne samo oprobani, nego i bolno poznati. Ne treba zaboraviti da Joel Edgerton ovde ima tri funkcije, kao scenarista, reditelj i ne baš glavni glumac, ali sa ulogom u kojoj može ostaviti najjači utisak, i da sve te tri funkcije obavlja sjajno.
    The Gift počinje sa mladim i čini se uspešnim parom koji se useljava u modernu, luksuznu kuću u predgrađu. Većina trilera sa proganjanjem počinju tako, i to je automatski loš znak. U scenariju postoji savršeno logično objašnjenje: Simon (Bateman) i Robyn (Hall) su pripadnici više-srednje klase japija koji se sele za njegovim direktorskim poslovima, u “prethodnom životu” u Chicagu su preživeli tragediju, a ovo idilično predgrađe Los Angelesa je ujedno i ono u kojem je on odrastao.
    Pri jednoj od poseta robnoj kući (jer kuću treba i urediti), njih dvoje nalete na tipa koji se predstavlja kao Gordon (Joel Edgerton), Simonov školski drug. Simon ga se seća “kroz maglu”, on je bio među popularnijom škvadrom, a Gordon je očito bio tipičan gubitnik, ali oseća laganu, difuznu neprijatnost prema njemu. Ima i zašto: Gordon svakako deluje kao čudak, možda ne opasan, možda samo kao nesnađen ili patetičan lik, ali ljudima je u njegovom prisustvu neprijatno. Simon bi se rado izvukao od komunikacije, ali je Robyn ta koja sa Gordonom oseća povezanost, možda čisto kao usamljenik prema usamljeniku.
    U treptaju oka Gordon postaje sve prisutniji u njihovom životu, ostavlja im poklone na kućnom pragu i insistira na komunikaciji. Čak ih pozove u svoju kuću koja deluje preveliko za nekoga ko deluje kao takav socijalni otpadnik. Ispostavlja se da kuća nije njegova, da je sve samo laž i par ubrzo prekida komunikaciju s njim. Međutim, Gordonovo prisustvo, odnosno odsustvo, nastavlja da kroji dinamiku između njih dvoje i da ukazuje na neke druge probleme. Ne samo da Gordon pokušava da na videlo istera ne baš prijatnu prošlost, nego se ruši Simonova fasada uspešnog poslovnog čoveka i generalno simpatičnog tipa kojem želimo da verujemo.
    Verovatno sam otkrio previše, mada sam se suzdržavao, što je još jedan od problema sa žanrom misterije: ako je napravljena kako treba, vrlo je teško pisati o njoj. Neću dalje kvariti utisak sa radnjom (stao sam na četvrtini ili trećini, film nudi sasvim dovoljno materijala za napeto gledanje), reći ću samo da ona nije nekakav master-plan u koji se likovi uklapaju, nego da baš oni upravljaju njom. Svi troje su kompleksne ličnosti, zbog toga priča deluje realistično i u tome se skriva dodatna vrednost ovog filma.
    Rebecca Hall predivno utišano igra Robyn kao ženu sa potisnutom, dubokom patnjom za koju je i bez Gordonovog pojavljivanja u velikoj meri kriv Simon, odnosno njegov sklop ličnosti. Simon je, naime, prvo to slutimo, a onda se i uverimo, siledžija koji je obrazovanjem stekao tek toliko sofistikacije da to radi kroz manipulaciju, a ne uvek direktno. On je više priča o uspehu nego uspešan i ispunjen čovek, jedan od onih školskih primera poslovno-agresivnih “go-gettera”, pre ružno lice nego naličje neo-liberalizma. Bateman ga igra protiv svog tipa uloge pametnjakovića i seratora, direktnije i sa izraženijim fizičkim prisustvom. Gordon je samo katalizator pada njegove maske, podsetnik kakav je bio i kakav pod površinom još uvek jeste. Edgerton pokazuje retku sposobnost da samog sebe režira i svoj lik odigra kao nekakvo misteriozno prisustvo sa kojim ne znamo na čemu smo, a da pritom ne ošteti druge glumce, nego im pušta da se pokažu.
    The Gift je i na drugim poljima savršeno urađen film, ne samo po pitanju konstrukcije priče i likova. Soundtrack je važan deo svake misterije i ovde ne odaje previše “spoilera”, što je često problem kod takvih filmova. Fotografija Eduarda Graua je odlična, upotreba hladnih tonova je nesvakidašnja za kalifornijski “setting”, a posebno treba obratiti pažnju na to kako Grau tretira enterijer, uvek ostavljajući dovoljno mračnih i skrovitih uglova koji nagoveštavaju da se The Gift vrlo brzo i vrlo lako može pretvoriti u horor.
    Kad smo kod toga, tu leži i možda jedini problem filma, ali to je zapravo više problem post-produkcije i marketinga, te tupave kapitalističke logike. Iako se kroz trailere i postere tako predstavlja, The Gift nikada nije horor. Ne znam zašto ga reklamiraju tuđoj publici, kada ovakvi filmovi imaju svoju koja zbog tih trikova može prevideti film ili odustati od njega. The Giftnije samo žanrovski vešt i pametan triler, nego i pametan film koji pokreće mozak i govori pametno o nekim bitnim stvarima. Preporuka kao kuća.

    0 0
  • 11/02/15--00:00: Legend
  • kritika  originalno objavljena  na: www.monitor.hr
    2015.
    scenario i režija: Brian Helgeland (prema knjizi The Profession of Violence Johna Pearsona)
    uloge: Tom Hardy, Emily Browning, Christopher Eccleston, Colin Morgan, Tara Fitzgerald, Sam Spurell, Taron Egerton, Shane Attwooll, David Thewlis, Chaz Palminteri, Jane Wood, Jon McKenna

    Priznajem, kada su neke stvari u pitanju, mene je lako zadovoljiti. Recimo gangsterski / mafijaški filmovi. Mogu biti prosečni i ne baš originalni, meni će biti zabavni čak i na drugo, treće gledanje. Apsolutno sve je moguće, kostimirani, moderni, epskog zamaha, komorni, sa visokim ili niskim budžetom, moralno ispravni ili krajnje cinični, po istinitom događaju ili potpuno fiktivni. To takođe važi i za filmove o serijskim ubicama i psihopatama.

     Onda je Legend, “biopic” o braći Kray, notornim londonskim gangsterima koji su fakat voleli svoj posao iz 60-ih (“swinging sixties”), pravi film za mene. Još kada se na to doda da poslednjih nekoliko godina veoma raspoloženi i versatilni Tom Hardy u njemu igra dvostruku glavnu ulogu, odnosno dva fizički donekle slična, ali potpuno različita lika, sve govori da se radi o pravoj filmskoj poslastici. Baš za mrak kino-dvorane i veliki ekran, jer u takvim slučajevima TV i laptop jednostavno nemaju smisla.
    Ipak sam se prevario. Nemojte me krivo shvatiti, nije ovo loš film, a još manje dosadan (iako traje preko 2 sata i na nekoliko mesta pada u tempu), a Tom Hardy u njemu ima svoj dvostruki šou-program. Problem je u tome što nije ni izbliza dobar koliko bi mogao biti i koliko tema i milje od njega to zahtevaju (pročitajte biografije blizanaca i biće vam jasno koliko je ta priča filmična sama po sebi), a to je opet rezultat serije krivih autorskih odluka. Legendjednostavno deluje suviše pročišćeno, iskonstruirano po željama publike i na kraju neiskreno. Iako je snimljen na lokacijama u Londonu i u britansko-francuskoj koprodukciji, Legend deluje kao generički hollywoodski gangsterski film i za to je odgovoran scenarista i reditelj Brian Helgeland.
    Prva greška je što za našu tačku gledišta postavlja Frances Shea (Browning), ženu Reggieja Kraya, koja je ujedno i narator filma. Naravno, ona je oslikana kao relativno naivna, što je standardni postupak u Hollywoodu (ne bi li se gledaocima ponudio lik za identifikaciju), mada je ovde pogrešan iz barem tri razloga. Prvi je to što nije u skladu sa faktografijom: Frances Shea je bila sestra jednog od momaka iz bande Krayevih, što film uvažava, pa je makar zbog te činjenice teško poverovati da nije znala s kim se i s čim se petlja. Drugi je promašeni “zicer” sa uvođenjem lika njene majke (Fitzgerald) koja baš i ne miriše braću i gangstere generalno i koja ne samo da ispada tipična filmska majka koja kćerku drži pod ključem, nego i licimerna osoba, jer joj čak i otvorenije šurovanje sa gangsterima ne smeta u slučaju sina Franka (Morgan). To sa sobom povlači vanvremensko pitanje nejednakosti tretmana muškaraca i žena, ali ovde to nije produbljeno. Treći problem je u tome što je ovde taj naratorski postupak klasičan trik koji je jednom upalio iz veoma jasno određenog razloga, u nekom drugom filmu, ali ovde ne pali iz istog razloga. Taj film je De Palmin Carlito's Way. Na stranu što je Frances Shea dobila dosta više prostora nego što ga je zaista imala u organizaciji i životu blizanaca, ali to se može podvući pod slobodu u interpretaciji.
     A tome je pisac prosečnih do dobrih scenarija i reditelj bezveznih do solidnih filmova Helgeland izuzetno sklon, pa njegova priča o Krayevima, njihovom usponu i padu, zapravo jako liči na klasične Scorseseove filmove, Goodfellas i Casino. Oni su postavljeni u opoziciju karakterno, Reggie je normalniji i poslovniji, kao Sam Rothstein u Casinu, dok je Ronnie homoseksualna, paranoidno-shizofrenična, sadistička varijacija na temu Nickija Santora, onaj koji je ponosan što je gangster i želi da bude gangster. U takvom odnosu snaga, predviđa se da ćemo nekako biti skloniji Reggieju, dok će Ronnie biti skoro pa komičan lik, jedan od onih koji “ne znaju gde udaraju”, pa su zato strašni za biti s njima u istoj prostoriji, a smešni nama koji to gledamo sa sigurne distance.
    Fikcionalizacija priče nije problem ako se zbog nje ona učini zanimljivijom, ali to je nemoguće kada su u pitanju braća Kray. Helgeland ne samo da nema nameru da ispriča istinitu priču, nego i faktografiju koristi manje ili više kao dekor, pritom ispuštajući iz fokusa važne i zanimljive stvari. Kao što je činjenica da su Krayevi bili neka vrsta slavnih ličnosti u onovrmenom Londonu, i to obojica, i tipična baraba Reggie i suludi biseksualac Ronnie. Ličnosti sa scene, kako britanske, tako i američke su se družile s njima, čak su kasnije pokušale kampanju za njihovo puštanje na slobodu. Druga stvar koju Legend ne hvata je i onovremena britanska društvena klima, kao i specifičnost odrastanja i familijarnih odnosa u Istočnom Londonu. Istina, imamo lik njihove majke, ali taj lik nije upečatljiv koliko bi morao biti. Još jedan dodatni problem je to što iz filma stičemo utisak da su Krayevi Londonom vladali duže nego što zapravo jesu, što je opet rezultat Helgelandovih trikova u Scorseseovom stilu: kroz razne muzičke hitove iz tog perioda. Istina je, međutim, da je period njihove reketaške imperije bio buran, ali relativno kratak, svega nekoliko godina.
    Legend ima problema i sa hvatanjem tona, tako da nikad nismo potpuno sigurni gledamo li krimi-komediju u stilu Guya Ritchieja, gangstersku dramu, romansu ili karekternu studiju. Poseban je problem sa sve četiri akcione scene (jedna jurnjava sa policijom, jedna scena “suđenja” koje izvodi protivnička banda, tuča braće protiv rivala u baru, te na kraju tuča između braće) koje imaju ničim izazvani i ničim opravdani humoristični, skoro pa “slapstick” ton.
     Takođe, sa iskustvom gledanja gangsterskih filmova moguće je relativno precizno pretpostaviti šta znači kada se pojavljuju određeni likovi i ponavljaju određeni postupci. Recimo, to što je inspektor (Eccleston) pomalo tupav, ali uporan. To što Ronnie ničim izazvan preti i ponavlja kako mu se bankar bande (Thewlis) ne dopada i kako će ga skinuti. Ili to što jedan bedni niže rangirani član (Spurell) stalno nešto zezne, pa dobije po nosu od Reggieja. Rekoh, Legend deluje generički mnogo više nego fokusirano na svoje subjekte i njihov svet.
    Uz dužno poštovanje prema epizodistima, ono što Legendčini gledljivim, čak i zabavnim filmom je Tom Hardy. Čak i kad ga vidimo u dvostrukom izdanju u istom kadru, mi zaista vidimo dva različita lika. Reggie je mnogo više u skladu sa tipičnim Hardyjem, lagano samodopadan, opasan tip preke naravi. Ronnie, lik koji nije napisan najbolje, je, što se glume tiče, bravura. Lako za masku i umetke u kostimu, Hardy svojim stavom, držanjem i pogledom kanalizira ludilo koje se od njega traži. Kao Ronnie zaista istupa iz svoje zone ugodnosti i pomera svoje glumačke granice i na tome mu treba čestitati.
     Hardy je zaista jedini razlog zašto je Legend i pored svoh svojih nedostataka, konvencionalnosti i zapravo lenjog autorskog pristupa film vredan gledanja. Rekoh već, ni u kom slučaju ga ne bih nazvao lošim ili dosadnim, ali ovo bi mogao biti film o bilo kojoj dvojici fiktivne braće. Opet, ako baš želite pogledati film o Krayevima, onda vam nema druge nego da se nekako domognete filma The Krays (1990) Petera Medaka sa braćom Kemp, Martinom i Garyjem, iz Spandau Balleta. Legend je samo zabava, ništa više.

    0 0
  • 11/03/15--00:00: Stinking Heaven

  • 2015
    režija: Nathan Silver
    scenario: Nathan Silver, Jack Dunphy, Deragh Campbell, Hannah Gross, Keith Poulson
    uloge: Keith Poulson, Hannah Gross, Deragh Campbell, Henry Douvry, Jason Giampietro, Jason Grisell, Eleanore Hendricks, Eileen Kearney, Carl Kranz, Diane Lanyi, Sunita Mani, Tallie Medel, Eleanore Pineta, Jayson Simba

    Zapamtite ime Nathana Silvera, jer će njegovo ime sigurno značiti nešto u budućnosti filma. Već sada, sa limitiranim budžetom i u uskom krugu prijatelja, familije i saradnika, Silver pravi zanimljive i inteligentne filmove tempom od po jednog godišnje u najboljem maniru američkog nezavisnog filma i to mu donosi poštovanje za sada malobrojne (ali sa tendencijom rasta), ali verne festivalske publike.
    Stinking Heaven se etiketira kao vrlo crna komedija, ali ja tu komediju ne vidim. Smisao za humor svakako, kao i mnogo duha, ali ne baš komediju. Smeh koji će Stinking Heaven izazvati biće od one neprijatne vrste, iz razloga šoka i neverice, dok je tema vrlo ozbiljna i vrlo pametna. Stinking Heaven je, naime, svojevrsna karakterna studija, grupni portret jedne skupine ovisnika u komuni. Ovim filmom Silver postavlja iskreno i potrebno pitanje je li moguća funkcionalna zajednica ako je sačinjavaju redom disfunkcionalni ljudi, te da li je funkcionalna zajednica uopšte moguća, čak i kad su jedinke same za sebe potpuno funkcionalne.
    Silver svoju priču, koja je delom inspirisana autobiografskim iskustvom (njegovi rođaci su živeli u komuni ili komunama), a delom potrebom da ispita mehaniku jednog kulta, postavlja u tačno određeno vreme i mesto. Mesto je Passaic, New Jearsey, nimalo glamurozan gradić u okolini New Yorka, a vreme je 1990. godina, usred recesije niskog intenziteta, ali zato prolongiranog trajanja koja je posledica Reaganove unutrašnje politike. Na ulici se to osećalo kroz nekakav otpor i alternativu koja se polako formirala, a koja će pun zamah dobiti koju godinu kasnije.
    Takve odrednice, iako je priča zapravo vanvremenska, Silveru i saradnicima, a naročito scenografkinji Britni West (koja je na Viennalu imala i svoj prvenac što se tiče režije – Tired Moonlight) daju prostora za igrarije sa stilom. Na sve na šta su mogli da utiču u okviru skromnog budžeta, oni su pogodili do detalja. Istina, na ulici će zalutati neki moderniji auto ili neki drugi detalj kojeg nije moglo biti u to doba, ali time se ne treba baviti. Posebno treba pohvaliti Silverov osećaj za stil i odluku da film snima na “beti”, televizijskom formatu i sa kamerom iz ruke, tako da dobijemo utisak amaterskog filma. Još kad uzmemo u obzir da se likovi “in character” snimaju, te da ćemo u jednom trenutku videti raniji snimak i kao kasetu puštenu sa video-playera, vizuelni identitet filma postaje još zanimljiviji.
    Centralno pitanje je kako se Silver dohvatio svoje nimalo jednostavne centralne teme. Odogovor na to je sjajno, sa lakom rukom, bez popovanja, igrivo, a opet ozbiljno, na momente čak i košmarno. Suština svih komuna i kultova je da nude laka rešenja, i zato privlače najrazličitije očajnike u potrazi sa pomoći ili za smislom života. Tako imamo harizmatičnog vođu Jima (Poulson), njegovu nestabilnu ženu koja bira da je večno ovisna o drugim ljudima, Lucy (Campbell), te Ann (Gross) kao novu curu koja unosi pometnju u ionako nestabilno okruženje. Njih troje glumaca su ujedno u velikoj meri doprineli razvoju likova, skupa sa Silverom i ko-scenaristom Dunphijem. Čvrstog scenarija uglavnom nema, postoji samo okvirna priča i u ovom slučaju uspela improvizacija. Pored njih imamo i galeriju drugih ukućana koje sa puno entuzijazma i improvizacije igraju mahom nepoznati glumci. Sve to stvara jedan haos na ekranu koji je zanimljivo i donekle poučno gledati.
    Opet, ako očekujete komediju, možete je dobiti u pojedinim detaljima, a naročito je možete dobiti posle filma, ako je autor dostupan za razgovor sa publikom. Nathan Silver ima scenski nastup na tragu ranog Woodija Allena (rutina “neurotični Židov”) i to zapravo podseća na stand-up gde on sa smeškom objašnjava vrlo važne poente filma, kao i svoja pronicljiva zapažanja. Ja sam imao sreće da sam baš na takvoj projekciji bio, a možda ne bi bilo loše da film uhvatite na nekom festivalu na kojem će autor biti prisutan. Iskrena preporuka za oba, i za film i za autora.

    0 0
  • 11/04/15--00:00: Dark Was The Night
  • 2014.
    režija: Jack Heller
    scenario: Tyler Hisel
    uloge: Kevin Durand, Lukas Haas, Nick Damici, Heath Freeman, Bianca Kajlich, Sabina Gadecki

    Molim vas da pređete preko naslova. Osim što je pleonastičan (noć je, jebiga, mračna sama po sebi), još je i kliše iz nekog drugog tipa filma. Ne, u ovom slučaju to nije uvod u noir i misteriju, nego jedan pravi pravcati horor, i to efikasniji, ne nužno strašniji, ali atmosferičniji od većine toga što se nudi na tržištu u poslednje vreme.
    Prolog je smešten duboko u šumi, u okruženju drvoseča. Predradnik upozorava grupu koja je zaostala da se vrati, ili će ih u suprotnom zaključati preko vikenda. Naravno, odlazi po njih i ima šta da vidi: raskomadana tela. Pre nego što uspe da pobegne, i njega stigne ista sudbina. A mi se selimo 90 milja južno u gradić...
    Prolog je generički, kao što je i gradić u američkoj ruralnoj pripizdini generički “setting”. Lokalnom farmeru – drkošu je nestao konj i to je otprilike zadatak lokalnom šerifu Paulu (Durand) i njegovom novom zameniku, doseljeniku iz New Yorka, Donnyju (Haas). Znamo već, a i desaturirana fotografija govori u prilog tome, ovakvi gradići su idilični samo na fotografijama, a pored uobičajenih čisto ljudskih gadosti, nešto strašno vreba i iz šume.
    Ne želim biti bezobrazan, ali ono što Dark Was The Nightizdvaja iz mase loših horora svakako nije potrošena priča, pa ni tajanstveni monstrum, niti “jump scare” momenti u drugoj polovini filma, niti obračun u crkvi. Twist na kraju nije loš, ali nije ni nov ni neviđen. Ono što ga izdiže iznad kljakave konkurencije su vrlo odmeren tempo i likovi koji kao da su iz nekog drugog filma. To se pre svega odnosi na depresivnog šerifa, njegov odnos sa ženom (Kajlich) i sinom, te njegovu ličnu tragediju koju nosi sa sobom, i na zamenika koji se sa svojim demonima doselio iz grada i lokalnom stanovništvu još uvek ne uliva poverenje. Ovakve likove smo navikli da gledamo u trilerima i noir-misterijama, a i ovde je naša pažnja više uprta na njih nego na razvoj događaja sa monstrumom iz šume.
    Sve to bi bilo više nego problematično da gluma nije stabilna kao što je to slučaj. Kevin Durand, čija je televizijska karijera u usponu ove godine, je briljantan kao depresivni šerif, a Lukas Haas je više nego pouzdan partner kao Donny. Haasov slučaj je posebno zanimljiv jer, iako je dobar glumac, verovatno nikad neće prebaciti preko toga da je kao klinac igrao u sjajnom filmu Witness. Glumačku ekipu upotpunjuje i televizijska glumica Bianca Kajlich u veoma pristojnoj i odmerenoj epizodi, kao i Nick Damici, faca na američkoj nezavisnoj horor sceni, scenarista i stalni saradnik Jima Micklea.

    Dark Was The Night ima moju laganu preporuku za ljubitelje žanra, i to zbog onih ne-žanrovskih stvari. Ovo je živi dokaz da se i potrošena formula može učiniti gledljivom kad se povede računa o detaljima. A likovi su osnovna stvar i njihova životnost popravlja utisak o svakom filmu.

    0 0


    2014.
    režija: Branko Ištvančić
    scenario: Branko Ištvančić, Josip Mlakić, Vladimir Sever, Domagoj Frntić, Maja Gregl, Silvio Mirosničenko (prema romanu Josipa Mlakića)
    uloge: Aleksandar Bogdanović, Slaven Knezović, Jelena Perčin, Sanja Radišić, Nela Kocsis, Boro Stjepanović, Đorđe Kukuljica, Miralem Zupčević, Vlatko Dulić

    Priznajem, varam po malo. Film nisam gledao ni na festivalu, ni u distribuciji, nego kad i vi, ako ste ga uopšte gledali, na televiziji. Opet, imajući u vidu ko u najvećoj meri stoji iza filma (HRT) i kakvim dojmom film odiše (dojmom televizijskog filma), onda je to možda i pravi medij za gledanje. Ipak, imao sam dva solidno jaka motiva da ovaj film makar ovako pogledam, kad sam ga već promašio na drugim mestima.
    Prvi motiv je profesionalna radoznalost. Inače zastupam stanovište da bez solidne žanrovske kinematografije nema ni ozbiljne art priče, što se u velikoj meri kosi sa još uvek dominantnim zastarelim gledanjem po kojem se žanr i art međusobno isključuju. “Mudre glave” misle da je žanr finansijski skup, nužno komercijalno naravnan i zbog toga jeftin u umetničkom smislu. Glede toga, ističem kako žanr može biti i relativno finansijski nezahtevan, samo treba malo autorske i producentske hrabrosti, naravno i znanja, da se napusti dogma. Uzmimo primer krimića koji se već polako odomaćio u literaturi ovih prostora: nisu potrebne akcione scene i masovke, mnogo toga je rešivo samo sa dijalogom i atmosferom. A inspiracije barem ima na pretek, dovoljno je pogledati vesti ili prelistati novine.
    Drugi motiv za gledanje ovog “backwoods” krimića, odnosno noir-misterije, je lični. Naime, pre nekoliko godina sam se našao u Plaškom jer je moja žena htela posetiti rodno mesto svog dede. Iako je rat bio odavno gotov, nekada zasigurno simpatičan gradić okružen predivnom prirodom je još uvek izgledao jezivo, sa srušenim kućama i zgradama i sa starim (partizanskim) i novim (“domoljubnim”) spomenicima koji se neprijateljski gledaju, sa po nekoliko kafića iz kojih proviruju muške glave i promatraju te “čiji si”, iz kojih trešti redom grozna muzika i koji ničim, osim eventualno imenom konobara ne odaju “čiji su” oni i je li uputno tu ući ako si određene nacionalnosti ili govoriš sa određenim akcentom. Da stvar bude tužnija, i jedni i drugi su sirotinja i nesrećnici vazda bili i napatili su se u ovom poslednjem ratu, kao i onom pre njega, ali povezivanje na egzistencijalnom nivou nije zamenilo stare animozitete.
    Ta tema je, zatvarali mi oči pred njom ili ne, gruba istina hrvatskog društva, a Most na kraju svijeta joj je prvi filmski tretman. Osećaj urgence je dodatno pojačan time što je radnja smeštena u jedan sličan, neimenovan kraj (po registarskim tablicama da se zaključiti da je u pitanju Kordun), ali ne u sadašnje vreme “stabilno” zamrznutog konflikta, već u vreme odmah iza rata, dok je još situacija bila vruća i nepredvidljiva. Za pohvalu je kako Mlakić (čija su dela već nekoliko puta ekranizirana u savremenoj hrvatskoj kinematografiji) i Ištvančić, rođeni Subotičanin koji je odrastao u duhu suživota i tolerancije, tu osetljivu temu tretiraju, sa ljudskošću i bez ikakve primisli osude ili lakih nacionalno-populističkih zaključaka. Film je, međutim, problematičan iz drugih, čisto zanatskih razloga.
    Prvi problem je slabo razumevanje razlike u medijima. U literaturi je sasvim dovoljno imati otkrivanje kroz dijalog, dok u filmu treba pripaziti i na atmsferu i na vizuelni aspekt. Ištvančićev film je jednostavno ravan, bez ikakvih dinamičkih akcenata, utopljen u smeđe-sive tonove koji deluju realistično, ali su jednako uzbudljivi kao županijska kronika na televiziji.
    Drugi problem je u fokusu filma koji sa zanimljivijeg (međunacionalni odnosi netom posle rata) prelazi na dosadniji deo priče, misteriju nestanka starca koja će se pokazati ispraznom. Ima tu krivih tragova kao sastavnog dela priče, neki od njih su i potencijalno zanimljivi (socijalni momenat), ali se jasno vidi koliko su lažni.
    K tome, i glavni lik, izbeglica iz Bosne i hrvatski policajac Filip (Bogdanović) deluje kao da istragu vodi gotovo amaterski jer sa pitanjima u pojedinačnim scenama razgovora prestaje u najzanimljivijem trenutku, kada bi po logici stvari morao da “zagrize”. Ako se na to doda i da se film svojim većim delom, od trenutka kada se naslovna metafora pojavi, na nju vozi besomučno (što je možda Mlakićev stil koji dobro prolazi samo u literaturi, Kristijan Milić ga je “na mišiće” izvukao u Živima i mrtvima), onda je jasno da je Most na kraju svijeta, i pored najboljih namera, jedno slabašno filmsko iskustvo.
    Posebna priča su pomagala na koje se oslanjaju i Ištvančić i tim scenarista. Tako imamo najmanje dva tipična noir lika, depresivnog policajca na besciljnoj misiji i “femme fatale” / konobaricu i možda prostitutku zlatnog srca, uz njihove neizbežne naracije, odnosno monologe. Filipovi su, naravno, u noir ključu, ali na hrvatskom jeziku, i pored sveg truda, zvuče prevedeno i drveno. Sanjini (Radišić) su, sa druge strane, naglašeno poetični i govore o larpurlartističkoj formalnosti koja još uvek vlada post-jugoslovenskim filmom. I jedni i drugi deluju lažno.
    Dvoje glumaca nedvojbeno imaju talenta i sposobni su i za ležernija i prirodnija ostvarenja, ali očito je da su sputani sa tvrdim replikama. Isto se može reći i za Slobodana Ćustića i Boru Stjepanovića koji bi u nešto drugačijim uslovima ostvarili koloritne epizode. Iznimka je donekle Slaven Knezović kome jednostavno leže uloge tih ruralnih bosansko-hercegovačkih muljatora i koji, ako ništa drugo, ima talenta za akcente.
    Sve u svemu, Most na kraju svijeta se može oceniti kao propuštena šansa da hrvatska kinematografija dobije svoj prvi pravi “backwoods” noir. Možda je trebalo malo proučiti žanr i uzore, kako američke, tako i evropske (skandinavski triler postaje sve manje i manje egzotičan u globalnim merilima, pa čak i na televiziji u regionu). Svakako je trebalo pre svega odlučiti šta će Most na kraju svijeta biti: triler za koji je potrebna napetost ili “slice of life” socijalna drama kakve smo već imali. Ovako će imati sudbinu poslovičnih prvih mačića.

    0 0

    2015.
    režija: David Evans
    scenario: Philippe Sands
    akteri: Philippe Sands, Niklas Frank, Horst von Wachter

    Na ovogodišnjem Viennalu, ovaj dokumentarac je išao pod originalnim, radnim nazivom My Nazi Legacy, što se može protumačiti kao provokacija u najpozitivnijem mogućem smislu reči (poticaj za razmišljanje), naročito ako se uzme u obzir izjava autora, scenariste, producenta i naratora filma Philippa Sandsa da baš u Beču želi detaljan razgovor na temu svog dokumentarca. Reditelj David Evans je tu od sekundarnog značaja, televizijski veteran i očito kadar BBC-a, produkcijske kuće koja stoji iza filma i gde će film nakon festivalske turneje biti prikazan. Philippe Sands je ekspert za međunarodno pravo, a tema Drugog svetskog rata, Holokausta i nacističkih zločina ga pogađa i na ličnom, a ne samo na profesionalnom nivou. Naime, cela grana njegove familije je stradala u Holokaustu u Galiciji, sa izuzetkom njegovog dede koji je preživeo, ali do smrti ni za živu glavu nije hteo da govori o tome.

    Proučavajući Nirnberški proces, naročito njegove rubne delove i prateći dalji razvoj događaja, Sands je naišao na ime Niklasa Franka, sada 75-ogodišnjeg gospodina čiji je otac Hans Frank bio jedan od najviše pozicioniranih osuđenih nacista, Hitlerov advokat i ratni guverner Poljske, te komandno odgovoran za smrt 3 miliona ljudi. Niklas Frank ne krije prezir prema nacizmu i prema svom ocu i njegovoj ulozi u zločinačkom poduhvatu, već koristi svaku priliku za javni nastup da to demonstrira. On je Sandsa uputio na svog celoživotnog prijatelja, Horsta von Wachtera, takođe 75-ogodišnjaka, čiji je otac Otto von Wachter takođe bio visokopozicionirani funkcioner nacističkog režima, Frankova desna ruka, guverner prvo grada Krakova, pa onda i Galicije. Međutim, Horst ima malo drugačiji stav prema svom ocu i to je tema filma. On, naime, deklarativno osuđuje nacističke zločine, otprilike onako mahinalno, ali prema njima zapravo nema nikakav odnos, a odgovornost svoga oca za njih ne priznaje i pokušava da je umanji na svakom koraku, ističući kako je njegov otac bio pristojan čovek koji je u partiju ušao iz ideala da pomogne svojoj zemlji da se obnovi nakon razornog rata, te da on lično nikada nije verovao u rasne teorije, niti je imao šta protiv Jevreja, samo je izvršavao naređenja. Ono što je najzanimljivije u filmu su razlike između dvojice prijatelja, ne samo u stavovima, nego i u karakteru, pa čak i u “backgroundu”.
    Prvo, Niklas je Nemac, a Horst Austrijanac. U te dve zemlje odnos prema nacističkoj prošlosti je drugačiji. U Nemačkoj je sram zbog nacističkih zločina deo odgoja, ako ne u kući, onda od škole pa dalje kroz sistem, dok se u Austriji nacizam percipira kao nešto što je došlo iz Nemačke, i za šta se anektirana Austrija nije mnogo pitala. Na stranu to što su mnogi Austrijanci drage volje prihvatili ideju o jednom narodu, jednom carstvu i jednom vođi, te u vođinim planovima svim srcem učestvovali, i na stranu to što je Hitler rođen i odrastao u Austriji.
    Drugo, i potpuno privatno, Niklas je uvek imao loš odnos sa svojim roditeljima koji su bili zarobljeni u disfunkicionalnom braku i vrzinom kolu prevara i mržnje, pa samim tim ima lični otklon ne samo prema ocu, nego i prema majci koje cinično naziva “kraljem i kraljicom Poljske”, dok za sebe tvrdi da je u detinjstvu bio “princ Poljske”. Sa druge strane, Horst je imao dobar odnos sa svojim roditeljima i još uvek živi u derutnom dvorcu koji je nasledio i ponosan je na kolekciju relikvija koju je takođe nasledio. On se svog detinjstva ne seća kroz zločine, o kojima nije ni imao predstavu, nego kao perioda nežnosti pre nego što je sve otišlo k vragu.
    Treće, sudbina očeva, kao i majki, bila je različita. Hans Frank je osuđen na smrt u Nirnberškom procesu i poslednje što je rekao sinu je bila blatantna laž da će biti kod kuće za Božić. Otto von Wachter je uspeo da pobegne pre nego što bi ga uhapsili, koristio je veze sa Vatikanom i skrivao se u crkvama do svoje smrti, nekoliko godina posle rata. Niklasova majka je status “poljske kraljice” zamenila statusom lumpen-proletera i do kraja svog života je mukotrpno radila da prehrani decu. Horstova majka je, pak, do svoje smrti ostala nacistička gospođa koja svoju političku privrženost nije krila.
    Na kraju krajeva, razlike svakako ima i u pozicioniranosti dvojice “vojnika partije”, ipak je jedan radio pod komandom drugog, pa i u senzibilitetu, pa njihovi sinovi na njih gledaju drugačije. Niklas će optužiti Horsta za samozavaravanje i idealizaciju svog oca, ovaj njega da svoju mržnju prema ocu projektuje gde stigne, te da je njegova mržnja prema nacistima zapravo samo mržnja prema ocu. To će ih dovesti do nepomirljivih stavova, potencijalnih sukoba, emotivnih, ali i bizarnih situacija, kakva je ekskurzija u Galiciju (sada u Ukrajini) na koju ih Sands vodi. On će im pokazati sinagogu, grad i poljanu gde su stradali njegovi preci, na šta će ih Horst kao kontra-argument voditi na komemoraciju ukrajinskim i nemačkim žrtvama Drugog svetskog rata koju organizuje neka ukrajinska desničarska organizacija i na kojoj Ukrajinci iskazuju zahvalnost Wachteru jer se zalagao za samostalnu Ukrajinu. Iako deluje bizarno, ne treba zaboraviti sadašnji trenutak i situaciju u kojoj se i opasnije stvari izvlače iz naftalina.
    Takođe, imajmo na umu da je istorija nije egzaktna nauka i da je jako važno kako se objektivne činjenice interpretiraju. Kada bi se umesto događajima bavili procesima i pokušali da razumemo, odustali bismo od jednostavne podele na dobro i zlo. Iza rata i postupaka bismo ugledali ljude: dobre, zle, oportune, primorane, zavedene, idealistične, promišljene, one koji su doneli ispravnu i one koji su doneli krivu procenu. What Our Fathers Did to u neku ruku radi, očeve-naciste ne predstavlja kao mitsko zlo. Faktografija se, u Wachterovom slučaju, razlikuje od Horstovih sećanja, ali to možemo i moramo razumeti čak i kad ne opravdavamo: Horstova lojalnost ocu po cenu relativizacije njegove uloge u zločinu je njegova instinktivna reakcija. To ne znači da je Horst loš čovek i da sam ne oseća makar nelagodu, ako ne i krivicu zbog zločina u kojima nije direktno učestvovao. Naprotiv, u filmu postoji jedan pasaž o tome kako je napustio školu i prijateljske veze svojih roditelja i nekoliko godina služio kod Hundretwassera.
    Problem je samo u tome što What Our Fathers Did to ne radi ni izbliza dovoljno i taj lični pristup često menja za onaj uobičajeni, ex-cathedra, gde Sands preuzima ulogu arbitra vrednosti i predavača. U tom smislu je čak i ona scena suočavanja trojice ljudi pred publikom u Londonu slaba, a izbor pitanja i komentara iz publike očekivano “propper”. Jasno je da se stav starog čoveka prema mrtvom ocu neće promeniti, pa tako nećemo ni dobiti zaključak kojem se nadamo. Zapravo, umesto da film nastavi sa postavljanjem pitanja i teranjem publike na razmišljanje u neočekivanim pravcima, on pokušava da odgovori, što je nemoguće.

    0 0
  • 11/07/15--00:00: Black Mass
  • 2015.
    režija: Scott Cooper
    scenario: Mark Mallouk, Jez Butterworth (prema knjizi Dicka Lehra i Gerarda O'Neilla)
    uloge: Johnny Depp, Joel Edgerton, Benedict Cumberbatch, Dakota Johnson, Kevin Bacon, Peter Sarsgaard, Jesse Plemons, Rory Cochrane, David Harbour, Adam Scott, Corey Stoll, Julianne Nicholson, Juno Temple, W. Earl Brown, Bill Camp, Brad Carter

    James “Whitey” Bulger je jedna od interesantnijih pojava na američkoj krimi-sceni. Ne samo da je po svemu bio osebujna ličnost, nego je i njegova kriminalna karijera bila posve osebujna, kao i kasniji život. On je 20-ak godina suvereno vladao bostonskim podzemljem, da bi posle toga proveo 16 godina u begu (u to doba je bio drugi na listi najtraženijih begunaca, odmah iza Bin Ladena).
    Uz njegove privatne kontradiktornosti, zanimljiv je i mehanizam po kojem je bio neprikosnoveni mafijaški boss. U svojoj vladavini Bulger se nije oslanjao na brata koji je bio uticajni političar, nego na snage zakona. Priznajem, donkle je očekivano da se kriminalci oslanjaju na korumpirane pojedince u policiji, pa čak i na cinkanje i potkazivanje rivala, ali ovde to nije slučaj. Bulgerova banda Winter Hills je bila u savezu sa FBI-jem protiv italijanske mafije koja je tad bila prioritet. Nije baš najjasnije za koje je sve usluge Bulger nagrađen tako kako je nagrađen (bio je pod zaštitom i nisu ga dirali ni za izuzetno krupne pizdarije), ali ta alijansa je formirana preko agenta Connollija, Bulgerovog prijatelja iz detinjstva.

    Bulger je i pre konačnog hapšenja bio zanimljiv Hollywoodu. Poslužio je kao uzor Martinu Scorseseu za lik Franka Costella u The Departed, ekscentričnog mafijaša koji ubacuje svoje špijune u policiju, kojeg maestralno igra Jack Nicholson. Nakon hapšenja se interes pojačao. Prvo je prošle godine izašao dokumentarac Whitey, bilo je i nešto o njemu u “true crime” formatu na televiziji, a očekuje se, pored ovog, još jedan visokobudžetni igrani film iza koga su stali Bostonci Ben Affleck i Matt Damon.
    Pred sobom imamo Black Mass (naslov uglavnom nema veze sa filmom i zvuči generički i pseudo-cool) Scotta Coopera sa Johnnijem Deppom u ulozi Jamesa Bulgera. To je svakako odlična vest za glumca, jer posle izbora nekoliko bizarnih, prekostimiranih i prenašminkanih uloga uzastopno (što je simpatično možda u manjoj epizodi, ali je ubibože iritantno kada je reč o glavnoj ulozi), Depp konačno ima priliku da glumi, umesto da glumata. Iako je i za potrebe ove uloge maskiran do neprepoznatljivosti, Depp Bulgera igra sigurno, utišano, smireno i odmereno, bez tragova karikiranja, šmire i kreveljenja. On je u ranijoj, kreativnijoj i postojanijoj fazi svoje karijere već igrao gangstere i to sasvim dobro, a Black Mass je potvrda da nije još za staro gvožđe.
    Međutim, to nije naročito dobra vest za Scotta Coopera, jer mu je Johnny Depp koji se vraća na pravi put možda i jedini uspeh. I sam bivši glumac, Cooper je debitovao kao autor sa izuzetnim, kao country pesma mudrim filmom Crazy Heart (2009) za koji je Jeff Bridges dobio Oscara za glavnu mušku ulogu, da bi posle toga usledio “backwoods noir” Out of the Furnace (2013), ambiciozno zamišljen film koji ima svoje momente, ali mu neujednačenost dolazi glave. Glede stabilnosti, Black Mass je korak unapred, ali odlazi u drugu krajnost: jednu izuzetnu priču, kakva je Bulgerova, pretvorio je u ravnjikav i nepamtljiv film. Čini se da se Cooper još uvek traži kao autor, a nije svestan da se pronašao još sa prvim filmom.
    Pod ravan ne mislim da je Black Mass dosadan film i film bez stila, ali mu ipak fali ono nešto arome. U par pojedinačnih scena je ima, ali to nije dovoljno da popravi utisak o filmu koji traje dva sata. Za glavnog lika imamo minimum motivacije, kao i za Connollija (Edgerton) za ostale ni toliko. O razvoju se ne može govoriti čak ni kod njih dvojice. Bulger počinje kao nasilni i prepredeni kriminalac, tako i završava, Connolly je sve vreme ljigavi federalni agent koji balansira lojalnost prema prijatelju iz detinjstva, posao koji mora obaviti i moralne posledice toga da se našao u nepredviđenoj situaciji.
    Problem je svakako u scenariju, ali Cooperova je greška što te nedostatke nije otklonio. Čak ni na vizuelnom planu Black Mass ne istupa, iako izgleda korektno, možda suviše tamno za moj ukus, ali u skladu sa tonom filma. Cooper je imao na raspolaganju i armiju glumaca u manjim, epizodnim ulogama, ali i oni su redom potrošeni. Mi nismo ni svesni da su oni tamo, možda čak i nećemo zapamtiti imena njihovih likova i njihove uloge “lopova i žandara” u ovoj priči, a ona ipak nije baš toliko mutna i intrigantna da bi nam pomerila pamet.
    Kada se sve sabere i oduzme, možda je najtačnije opisati Black Masskao “ultra light” varijantu filmova Martina Scorsesea. Pritom ne mislim pre svega na solidni, ali za Scorsesea atipični The Departed koji je od Jamesa Bulgera pokupio ono najbolje i pritom ostao remake izvrsnog honkonškog filma Infernal Affairs. Ne, Black Mass kao da pokušava da liči na Scorseseove klasike Goodfellas i Casino, ali nema dovoljno petlje. Scorsese je barem imao likove za pamćenje poverene pravim glumcima. Black Mass deluje kao bleda kopija i to gotovo nikad nije dobro.

    0 0
  • 11/08/15--00:00: Mia madre / My Mother
  • 2015.
    režija: Nanni Moretti
    scenario: Nanni Morreti, Valia Santella, Francesco Piccolo, Gaia Manzini, Chiara Valerio
    uloge: Margherita Buy, John Turturro, Nanni Moretti, Giulia Lazzarini, Beatrice Mancini, Stefano Abbati, Enrico Ianniello

    Pisao sam već u svom izveštaju sa Viennala za Monitor da je moje iskustvo sa ovim filmom plod jedne greške i nepažnje. Naime, nisam obratio pažnju na ono što piše u programu, pa sam završio na projekciji ovog italijanskog filma sa nemačkim titlovima, što su dva jezika koja ne govorim i ne poznajem preterano dobro. Olakšavajuća okolnost je da italijanski pomalo razumem, redundancom iz francuskog i latinskog, kao i zbog toga što sam nekoliko godina živeo u Rijeci. Drugi razlog zašto mi to nije bila nepremostiva prepreka je suština filma kao medija: nije sve u tekstu, dosta toga je u vizualima, svetlu i boji, a sa druge strane i u glumačkim pokretima, mimici, govoru tela i tonu glasa. Emocije shvatamo čak i kad ne razumemo o čemu se tu tačno radi.

    Za sve ostalo na festivalima, tu su brošure i katalozi, razgovori sa autorom posle projekcije (u ovom slučaju ga nije bilo) ili razgovori sa poznanicima i prijateljima na istu temu, a u krajnjem slučaju internet kao svetska biblioteka, što je sasvim dovoljno da se pohvataju konci. Tako sam, recimo, shvatio autobiografsku pozadinu filma: Moretti se pre nekoliko godina morao suočiti sa umiranjem svoje majke dok je radio na svom prethodnom filmu Habemus Papam(2011).
    U Mia madre su polovi zamenjeni. Naša protagonistkinja Margherita (Buy) je rediteljka pod stresom jer njen film o radničkoj borbi ne ide po planu, dok joj je privatni život obeležen bolovanjem i očekivanom skorom smrću majke. Margherita se hvata za slamku, beži u fantazije i sećanja, dok sa majkom više vremena provodi njen brat Giovanni. U međuvremenu, glavni problem na snimanju je američki glumac Barry Huggins (Turturro), tipična hirovita zvezda nadutog ega, čije raspoloženje stalno oscilira, koji je pun priča o nekadašnjoj saradnji sa Kubrickom, ali nije u stanju da tekst izgovori na italijanskom jeziku koji u njegovoj interpretaciji zvuči otprilike onako kako očekujemo od priučenog Amerikanca. Ne baš kao Brad Pitt u Inglorious Basterds, ali ne ni naročito daleko od toga.
    Kao što vidimo, jedna priča je lična, duboko emotivna i tužna, a druga satirična i komična. Obe su nekako očekivane, ali osnovni problem je što su date u jednakim proporcijama, pa film ima problema sa čestim šaltanjem tona. Jednostavno rečeno, taj spoj ne funkcioniše najbolje jer ne znamo gledamo li komornu, utišanu i tužnu porodičnu dramu ili glasnu i komičnu satiru filmskog biznisa. Spoj ta dva nije nužno problematičan, setimo se samo filmova o rediteljima pod dvostrukim stresom na privatnom i profesionalnom planu, poput Fellinijevog 8 ½ (1963) ili Fosseovog All That Jazz (1979), ali u ovom slučaju to jednostavno nije uspelo.
    Možda je stvar sa očekivanom smrću bliske osobe. Ma koliko nam se činilo da svako to proživljava na svoj način i da svako ima mehanizme da se sa time nosi, ona je bolno ista kod svih nas: šta god pokušali, nemoćni smo. Druga stvar je i to da lagano i očekivano umiranje nije baš filmično i nužno dovodi do presporog, jedva podnošljivog tempa. Primera radi, imao sam sličan problem sa Hanekeovim filmom Amour (2012). U Mia madre, prikaz majčine smrti deluje istovremeno i iskreno i iskonstruisano, a fantazije, sećanja, snovi i flashback momenti samo pojačavaju dojam klišea. Ne pomaže tu mnogo ni vrlo intenzivna gluma Margherite Buy i Morettijeva utišana mikro-gluma, kao ni u flasback scenama izvrsna Giulia Lazzarini kao majka, iako su same za sebe odlične, kada se sve čini kao jedan melodramatski kliše.
    Istina, film postaje zabavniji i pratljiviji kada zaigra na drugom, filmsko-satiričnom koloseku, a utisak jako popravlja John Turturro u očekivano komičnoj, ali svejedno sjajnoj izvedbi propalog glumca koji je prinuđen da “tezgari” van Hollywooda. Turturro jednostavno pronalazi balans kako od svog lika ne bi napravio karikaturu. Dodatni bonus je i to što stičem lagani utisak da je i film koji snimaju katstrofa u nastajanju.
    Možda se varam, ali meni Mia madre deluje kao bolno standardni film koji Moretti, zajedno sa armijom scenarista, nije sročio kako treba. Emocije su tu, vidi se i kod njega i kod svih glumaca, rad sa njima je izvrstan, ali previše je tu poštapanja. Možda revidiram mišljenje na drugo gledanje, ovog puta sa titlovima koje mogu pročitati, ali sumnjam da će do toga doći. Ne verujem da sam propustio baš toliko toga u tekstu. Ipak su emocije Morettijeva jača strana, ali ih treba znati iskomunicirati. Autor je to već uspevao, pa je za očekivati da će uspeti ponovo.

older | 1 | .... | 18 | 19 | (Page 20) | 21 | 22 | .... | 66 | newer