The Expendables 3

October 26, 2014, 1:00 am

≫ Next: The Hundred-Year-Old Man Who Climbed Out the Window and Disappeared / Hundraåringen som klev ut genom fönstret och försvann

≪ Previous: Like Father, Like Son / Soshite chichi ni naru

$

0

0

2014.
režija: Patrick Hughes
scenario: Sylvester Stallone, Creighton Rothenberger, Katrin Benedikt
uloge: Sylvester Stallone, Jason Statham, Arnold Schwartzenegger, Wesley Snipes, Antonio Banderas, Harrison Ford, Mel Gibson, Dolph Lundgren, Randy Couture, Terry Crews, Jet Li, Kelsey Grammer, Glen Powell, Victor Ortiz, Ronda Rousey, Kellan Lutz, Robert Davi

Za sebe ne mogu reći da sam frajer čija se filmska dijeta sastoji isključivo od akcionih filmova. Znam za nekoliko takvih, ima ih raznih sorti, od filmskih analfabeta koji jedino shvataju tuču i pucnjavu, preko generalno simpatičnih ljudi koji ne traže puno od filma, samo da ih zabavi, do detaljnih poznavalaca žanrova, podžanrova, glumaca, boraca i sve moguće akcione trivije. Nisam ni tip koji ne voli ili nedajbože ne poštuje akciju, akcioni filmovi me najčešće zabavljaju, bilo da su jako dobri ili namerno loši, jedino mi osrednjost i kalkulantstvo idu na živce. O poštovanju je glupo i trošiti reči, ako ništa drugo, potrebno je zanatsko znanje da se napravi akcijada, od koncepta, preko scenarija, do produkcije i režije.
Kada su se pojavili prvi The Expendables, bio sam jako veseo: neki veliki “revival” film sa “all star” postavom što starih, što nešto mlađih akcionih zvezda. Neverovatno “cheesy” dijalog i autoironija su se podrazumevali, kao i “over the top” makljaža i puškaranje. Daleko od toga da je to bio savršeni akcioni film, autori su malo zabrljali sa pričom, ali bila je to sasvim solidna zabava. Dva nastavka dalje, Stallone i društvo bi mogli razmisliti o povlačenju, jer je serijal u velikoj meri izgubio smisao.

Već drugi deo mi je delovao kao kalkulantski pokušaj da se izvuče još više kinte sa još širom “all star” postavom. Pored redovne ekipe, gde su Schwartzenegger i Willis dobili malo jače uloge na štetu Lundgrena, Coutura, Crewsa i naročito Lija, pojavili su se JCVD kao negativac i Chuck kao “one man army”. Priča je bila formulična i čak joj pojačana doza meta-humora i “in character” šala nije poslužila kao spas. Od samog filma mnogo je zanimljivija bila “kladionica” ko će se u njemu pojaviti, a ko ne. Skuplje latinoameričke lokacije su bile zamenjene bugarskim i to naprosto nije bilo to.

Treći deo je blizu potpunog koncepcijskog fijaska. Prvo, Stallone i produkcijska kuća Lionsgate su dobili ideju da promene formulu “old school” akcije i da sadržaj prilagode mlađoj publici. U tu svrhu je rejting spušten sa “R” na “PG13”, što u prevodu znači više nasilja kao u crtanim filmovima i eksplozija, a manje krvi i brutalnosti. U tu svrhu je doveden i podmladak u ekipu plaćenika i svi su oni opasno promašena investicija. Stvar donekle vade najbolji negativac do sada, bivši su-osnivač bande plaćenika Stonebanks (Gibson), kao i raspoloženi Wesley Snipes kao bivši član koga na početku vade iz ćorke i Harrison Ford, zamena za pohlepnog Willisa, u ulozi koja je blender dve njegove kultne uloge (agent je CIA-e kao Jack Ryan, a pilotira kao Han Solo). Banderas je na momente simpatičan kao brbljivi bivši vojnik Galgo, član ekipe koga Barney (Stallone) prima iz očaja. Kelsey Grammer se očito lepo provodio u ulozi netipičnoj za njega, kao lovac na talente u svetu plaćenika.

 

Scenario je formuličan i neinteligentan, toliko da to nije ni zabavno. Priča bi se svela na malo punjenja među akcionim sekvencama. Dakle, naši momci počinju tako što Snipesa vade iz oklopnog voza koji ga premešta u drugu ćorku. Onda imaju misiju u Somaliji gde love dilera oružja, za koga se ispostavlja da je Barneyev stari neprijatelj i bivši kolega Stonebanks koga je ovaj već jednom ubio ili je barem bio uveren da ga je ubio. Stvar odlazi u majčinu i Crews dobija metak i za razliku od ostatka originalne ekipe, barem ima kakvu-takvu ulogu u priči. Nakon toga Barney raspusti staru bandu i dovuče nove klince – antipatični Lutz, beskorisni Powell i dvoje opasnih antitalenata za glumu u vidu Ortiza i Rouseyeve – u nameri da sa tehnički naprednijim sredstvima doaka Stonebanksu. Stvar opet odlazi u majčinu i stara ekipa dolazi u pomoć za konačni obračun u nekoj izmišljenoj sovjetskoj republici gde pričaju na sakatom srpskom.

Ono što je posebno razočaravajuće je činjenica da je Stallone kao autor potrošio skoro sve fore i fazone, pa se humor uglavnom oslanja otrcane “one-linere” i povremeni ping-pong između njega i njegovog zamenika Stathama. Meta-humor je isto uglavnom potrošen i svodi se na šale o starosti (ima smisla u ravno jednoj sceni u filmu) i štoseve oko profesionalne i privatne trivije određenih glumaca (Ford kao pilot, Snipes koji robija zbog utaje poreza, Banderasovo brbljanje kao u The Assassins, Gibsonove amoralne tirade, svaka Schwartzeneggerova replika na njegovom engleskom i na kraju Stalloneova parafraza replike iz Judge Dredda). Ne znači da to povremeno nije smešno i zabavno, naprotiv, ponekad je urnebesno, ali sve je već viđeno. Drugo veliko razočaranje je to što se “stara ekipa” u velikoj meri smara, opale poneku repliku i poneki šaržer metaka, ali uglavnom statiraju. Najgore je prošao Jet Li koji se pojavljuje tek na kraju da puca iz helikoptera i da se Schwartzenegger šali na račun njegove visine.

 

Daleko od toga da je film negledljiv. Režija je kompetentna da čak i sterilna, beskrvna akcija svedena najčešće na pucačinu, nije potpuno dosadna. Nažalost, ima vrlo malo scena borbe “jedan na jedan” i generalno fali brutalnosti iz prva dva dela. Furiozni tempo filma će vam zamagliti i sećanje na prvi deo i možda nećete odamh uočiti očiti diskontinuitet u priči: u prvom filmu The Expendables su bili plaćenici bez moralnih načela, u drugom osvetnici (zbog ubistva člana bande, pa to još i ima smisla), dok su u trećem skoro pa odeljenje CIA-e za specijalne zadatke lova na ratne zločince.

Priče o pirateriji na stranu, The Expendables 3 je ostao žrtva od starta pogrešnog koncepta, udvaranja krivoj ciljnoj grupi. Mlađi gledaoci se ne sećaju akcijada iz 80-ih i 90-ih, verovatno ih nisu gledali. Stara i nova škola su se u ovom slučaju pokazale kao nespojive. Za razliku od prva dva dela, treći je bio fijasko na američkim blagajnama. Kada se uzme u obzir učinak van Amerike, stvari ne stoje tako loše i verovatno ćemo dobiti četvrti nastavak. To bi značilo da će Stallone morati dobro da razmisli šta će i kako će, da ponovo “razigra” staru ekipu, da smisli koji će novu facu dovesti (izostali su Steven Segal, Michael Dudikoff, The Rock, Nicolas Cage, Charlie Sheen, Keanu Reeves, Tom Cruise, ali bih jako voleo da vidim Clinta Eastwooda), i da se vrati na stare staze. Pitanje je koliko sve to ima smisla, pošto interesovanje za “old school” akciju odumire, a ništa neće biti toliko novo kao originalni The Expendables. A nešto ne polažem previše nade u The Expendabelles.

---

The Hundred-Year-Old Man Who Climbed Out the Window and Disappeared / Hundraåringen som klev ut genom fönstret och försvann

October 27, 2014, 1:00 am

≫ Next: About Alex

≪ Previous: The Expendables 3

$

0

0

2013.

režija: Felix Herngren

scenario: Felix Herngren, Hans Ingemansson (po romanu Jonasa Jonassona)

uloge: Robert Gustafsson, Iwar Wiklander, David Wiberg, Mia Skaringer, Jens Hulten, Alan Ford

Naslov filma ne laže niti malo. Ovo je film o stogodišnjaku koji je izašao kroz prozor i nestao. To nas može navesti na trag ozbiljne drame o opasnostima staračke demencije, a može biti okidač za gorko-slatku, ponekad satiričnu, ali uglavnom ljudsku priču o osebujnom starijem gospodinu na tragu Nebraske, Harry and Tonto ili Straight Story. Može biti i komedija o zgodama i nezgodama starca i ljudi koje usput sreće. A može skrenuti prema nečemu mračnijem, crnohumornom, akcionom i kriminalističkom.

Ovaj film (naslov neću ponavljati iz očitih razloga) ima po malo od svega navedenog. Imamo starca Allana (Gustafsson) koji je malko izgubljen, ipak je stogodišnjak, ali ne može se reći da je baš dementan. On je jednog dana, na svoj jubilarni stoti rođendan, rešio da pobegne iz staračkog doma i nije mu naročito bitno kuda. Sitniš u džepu mu je dovoljan samo za kartu do obližnjeg opustelog sela, a spletom okolnosti će se u njegovom posedu naći i kofer sa ogromnom količinom novca, verovatno opljačkanog. To će ga uvaliti u nevolje, tražiće ga banda pljačkaša predvođena Gaddanom (Jens Hulten) koja kofer treba isporučiti britanskom gangsteru Pimu (Ford), a tražiće ga i šašavi, nesposobni i nemotivisani policijski inspektor. Allan će na svom putu okupiti družinu ljudi koji nisu ništa manje čudni nego on. Prvi se priključuje pijani pustinjak Julius (Wiklander) koji ne može odoleti besplatnom novca. Zatim i večiti student svih mogućih fakulteta Benny (Wiberg), čovek sa mnogo talenata, ali nijednim potpuno razvijenim, a na kraju i “no-bullshit” idealistična devojka Gunilla (Skaringer) koja dobro zna šta hoće, ali je prati loša sreća sa muškarcima. U priči se pojavljuje i jedan slon, i to nije najčudniji detalj u filmu.

 

Paralelno sa tom avanturom odvija se i jedna druga. To je priča o Allanovom dugom i nadasve čudnom životu punom slučajnih susreta i avantura. Allan je oduvek bio haotičan i samoživ, možda i zbog toga što je rano ostao bez roditelja. Njegov otac je bio neuspešni revolucionar pre svog vremena i zbog toga je streljan. Majka mu je umrla nedugo za tim. Još od detinjstva Allan je razvio nezdravu opsesiju sa eksplozijama i to će mu obeležiti život. Prvo će ga odvesti u ludnicu gde će se susresti sa rasnim biologom, zatim na posao u fabrici municije, pa u Španski građanski rat, pa u Ameriku, pa u Rusiju, pa u gulag, pa u svet špijunaže... Allana politika nikad nije zanimala, ali je svejedno uspeo da upozna genrala Franca, Roberta Oppenheimera, Harrija Trumana, Staljina, Einsteinovog brata blizanca, Reagana, Gorbačova i koga sve ne. Allana su u životu zanimale samo dve stvari: eksplozije i dobra kapljica.

Prva i očita asocijacija je Forrest Gump i u pravu ste. Ni izvorni roman, a ni film ne kriju svoj uzor. Mala razlika je u zamahu i u nameri. Forrest Gump je mnogo ambiciozniji film, a komični momenti su izmešani sa vrlo ozbiljnim podtekstom i neuralgičnim tačkama američkog društva druge polovine XX veka. U ovom švedskom filmu toga nema, uglavnom je sve u komičnom tonu, ponekad kroz furioznu akciju i avanturu, ponekad kroz laganu satiru. Kontekst je prisutan, ali i on je ironičan, zezalački i neozbiljan, a sve slavne ličnosti koje se u filmu pojavljuju su karikirane. Ovo je film koji savršeno korespondira sa jugoslovenskim poimanjem humora, od montypythonovskog apsurda do Alana Forda (ime glumca je slučajno, ali je iz naše perspektive jedna čudna podudarnost), a prikaz istorije u filmu nije ništa ozbiljniji od priča Broja 1.

 

Robert Gustafsson je apsolutno savršen kao osebujni starčić koji se spletom čudnih okolnosti uvek nalazio u prvom redu istorijskih događaja i kao poprilično aktivni stogodišnjak kojem nije mesto u staračkom domu. Posebno je interesantna činjenica da glumac ima 50-ak godina i da je u potpunosti “skinuo” držanje, mimiku i gestikulaciju starca, ali i da mu je maska savršena. To ovaj film dovodi u vezu sa još jednim američkim kolažnim filmom, Pennovim Little Big Man (1970) i njegovim ironičnim komentarom na western mitologiju. Po stepenu transformacije, Gustafsson ne zaostaje za Dustinom Hoffmannom.

Ostali glumci ga pristojno prate i kreiraju skup veoma koloritnih, iako ne naročito uverljivih likova. Niko tu ne istupa, zna se ipak ko je zvezda filma. Reditelj Felix Herngren i sam ima glumačkog iskustva, pa mu rad sa glumcima ne predstavlja problem. Ono što je ugodno iznenađenje u celoj ovoj priči je to da se Herngrenu nigde ne ocrtava televizijsko “poreklo”, film je detaljno produciran, dinamičan i napet. Televizijski štih je dosta često boljka skandinavske kinematografije, ali Herngren i producenti ovde stvaraju apsolutni bioskopski ugođaj.

 

Zbog toga mu je i bioskopska turneja bila više nego uspešna. Premijera je bila zakazana za prošli Božić, a film je već u Skandinaviji isplatio svoj budžet. Usledili su festivali i bioskopska distribucija svugde po svetu i hitro uspinjanje na prvo mesto liste najuspešnijih švedskih hitova, na kojem se do sada nalazio prvi film iz Millenium trilogije. Za očekivati je da, veseo kakav jeste, film završi u brojkama od nekoliko stotina miliona dolara zarade, što je uspelo samo retkim filmovima van engleskog govornog područja, kao npr. Intouchables (2011). Ništa manje i nije bilo očekivano ako se uzme u obzir da je i izvorni roman bio bestseller.

Ovo je jedan zabavan i univerzalno simpatičan film koji mogu preporučiti apsolutno svima. Dopadljiv je, provokativan taman koliko treba, ali istovremeno lagan i neopterećujući. Ako želite komediju koja će vam popraviti raspoloženje, ova avanturica je pravi izbor za vas.

About Alex

October 28, 2014, 1:00 am

≫ Next: Spomenik Majklu Džeksonu / The Monument to Michael Jackson

≪ Previous: The Hundred-Year-Old Man Who Climbed Out the Window and Disappeared / Hundraåringen som klev ut genom fönstret och försvann

$

0

0

2014.

scenario i režija: Jesse Zwick

uloge: Jason Ritter, Nate Parker, Maggie Grace, Max Greenfield, Aubrey Plaza, Max Minghella, Jane Levy

Obično ne počinjem svoje kritike sa radnjom, ali mislim, zašto ne bih sad napravio izuzetak. Grupa odraslih ljudi, prijatelja sa studija se sreće nakon što je jedan od njih, Alex, onaj oko koga se celo društvo okupilo, izvršio samoubistvo. Tokom vikenda oni će videti koliko su se promenili od studija, za tim žaliti ili ne, a na površinu će izaći stare tajne i nerešeni konflikti.

Ovo je bila radnja kultnog filma The Big Chill (1983), koji u poslednjih nekoliko godina doživljava reinkarnacije i reinkarnacije pod različitim imenima. About Alex zapravo najmanje odstupa od originala, ali to je apsolutno namera autora Jesseja Zwicka. Verovatno je jedna od ideja u takvoj postavci stvari naterati gledaoce sa solidnom memorijom i poštovanjem prema klasicima da traže sitne razlike i uživaju u referencama.

Problem je u tome što su razlike uglavnom sitne i nebitne, originalni Alex se ubio, dok je novi Alex (Ritter) to samo pokušao, i to, onako, polovično, više tražeći pažnju svojih starih drugara nego u želji da sam sebi uzme život. Razlika je i u tome što nisu svi postali “japiji”, nego samo jedan iz ekipe (jebiga, kriza je), ali on, Isaac (Minghella) dolazi na okupljanje sa novom, dosta mlađom devojkom, svojom bivšom sekretaricom Kate (Levy). Treća sitna razlika je u opravdanosti razlaza sa ekipom: ranije je geografija (“moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu”) bila dovoljan razlog, sada imamo internet i društvene mreže, po 1000 prijatelja, pratilaca i praćenih, ali koliko mi te ljude poznajemo pored činjenice da znamo šta su radili prošlog leta i gde su jeli prošlog petka...

Razlika u izvedbi je i to što je The Big Chil bio među prvim takvim filmovima, dok je About Alex samo najrecentniji, čak se ni ne nadam da je poslednji. Razlika je i u kalibru autora, Lawrence Kasdan je imao iskustva više kao scenarista nego kao reditelj, dok je Zwick novajlija čija je najača referenca to što je sin Edwarda Zwicka, uspešnog producenta i poznatog reditelja veoma klasičnih, ni po čemu posebnih filmova. Razlika je očita i u kalibru glumaca, The Big Chill je imao na raspolaganju solidno velika glumačka imena čiji su talenti već bili dokazani, dok se About Alex oslanja na glumce najpoznatije po radu na televiziji, od kojih su bar dvojica, Ritter i Minghella, sinovi slavnih očeva.

Radnja je predvidljiva čak i nekome ko nije gledao The Big Chill, likovi su predvidljivo odabrani i napisani, dijalozi su predvidljivi, ali svejedno inteligentni i zanimljivi. Obrati su strateški postavljeni, humor se izvodi iz karakterizacije likova, ali i iz referenci na film koji se kopira ili kojem se odaje poštovanje. Jedan od fazona je i nazivanje psa Jeff Goldbloom, što je jasna asocijacija, a ubedljivo najbolji počinje sa konstatacijom jednog od likova da mu situacija liči na neki film iz 80-ih. Dalje se poentira o promeni sistema razmišljanja u novom vremenu, kako naša generacija ima vrlo malo istinskih osećaja i kako su to sve odjeci nečeg drugog, pa može komunicirati samo kroz reference. Osim tog štosa i možda štosa sa pločama i “muzikom naših roditelja”, sve druge aluzije na razlike između današnjeg vremena i nekog prošlog koje je možda bilo bolje padaju dupetom na beton.

I pored toga, About Alex nije neprijatno filmsko iskustvo. Glumci su sasvim solidni i uspevaju da nas donekle vežu za svoje likove. Istina je da su muški likovi napisani malo detaljnije od ženskih, ali to ne sprečava Aubrey Plazu da izdigne iznad mogućnosti svog lika. Pitanje, međutim, ostaje koliko je About Alex potreban film i koliko je iskren. Iskren je u tome što ne beži od svog uzora i što nam makar u jednoj sceni daje likove onakve kakvi su bili na fakultetu, i možda bi od tog njihovog perioda života ispao i bolji i originalniji film. A da li je potreban – nije, klonova imamo koliko hoćemo i više od toga.

Spomenik Majklu Džeksonu / The Monument to Michael Jackson

October 29, 2014, 1:00 am

≫ Next: Housebound

≪ Previous: About Alex

$

0

0

kritika originalno objavljena na: www.fak.hr

2014.

scenario i režija: Darko Lungulov

uloge: Boris Milivojević, Nataša Tapušković, Dragan Bjelogrlić, Ljubomir Bandović, Toni Mihajlovski, Branislav Trifunović, Marko Janketić, Mirjana Karanović, Srđan Miletić

Da bi se bolje razumeo ovaj film treba biti upoznat sa relativno novim balkanskim trendom postavljanja spomenika ličnostima iz pop-kulture po gradovima i selima sa kojom pomenute ličnosti ili fiktivni filmski likovi nemaju veze. Sve je počelo sa Mostarom i spomenikom Bruce Leeja, podignutom u čast ličnosti za koju sve lokalne zajednice smatraju da ništa nikome nije skrivila. Spomenik je u roku od nekoliko dana oskrnavljen, pa je i sklonjen sa mesta gde je stajao u neki podrum. Svetlim mostarskim primerom poveli su meštani vojvođanskog sela Žitište, i postavili spomenik Rockiju Balboi, a Sylvester Stallone je bio sprečen da dođe na otvaranje, ali je poslao najlepše želje. Meštani kažu da su bili vođeni idejom proširenja lokalne turističke ponude. Treći regionalni spomenik te vrste je spomenik Tarzanu u selu Međa, ali za to postoji razlog: legendarni plivač i glumac Johnny Weissmuller je rođen upravo u tom selu.

Autor Darko Lungulov koristi taj fenomen kao osnovu za svoj drugi film Spomenik Majklu Džeksonu, ne bi li na smešno-setan način pokazao naličje srpske provincijalne tranzicione svakodnevice. Glavni lik je Marko (Milivojević), lokalni berberin i zamlata kojoj je svaki biznis u životu propao. Marko je tipičan predstavnik svoje izgubljenje generacije, prosto, sazreo je u pogrešno vreme, pogrešno za sve, ali se izvlači nepopravljivim optimizmom. On svoje ružičaste naočare neće skinuti ni kada ga ostavi žena Ljubinka (Tapušković), očajna radnica u lokalnoj kladionici, kojoj je dosadilo da ima zamlatu za muža. Udružen sa galerijom likova tranzicionih gubitnika – pilotom “bez vojske” koji čuva devastirani aerodrom Dušanom (Bjelogrlić), sveštenikom (Bandović) čija je kćerka veliki fan Michaela Jacksona i veselim Ciganinom Dokijem (Mihajlovski), Marko će se dati u akciju podizanja spomenika “kralju popa” u nadi da će udahnuti život u svoju varošicu, pobuditi turizam, revitalizirati aerodrom i ponovo osvojiti Ljubinkino srce. Na tom putu problem će mu predstavljati lokalni gradonačelnik (Trifunović) koji je dobro povezan sa kastom svih mogućih tranzicionih pobednika, desničarsko-fašističkom organizacijom, političkom partijom (na vlasti ili u opoziciji svejedno, ista je to bagra), “kontroverznim biznismenima” i policijom. Ono što sledi je 90 minuta gorko-slatkog, tragikomičnog slaloma kroz ceo spektar peripetija oko naizgled jednostavne stvari.

Sa svojim prvim filmom Ovde i tamo (Here and There, 2009), Darko Lungulov je privukao pažnju međunarodne kritike i publike. Njegov prvenac je bio skoro tipična američka indie priča o imigrantu koji u New Yorku traži bolji život i Newyorkeru koji u Beogradu pronalazi ljubav. Film je bolje prošao na festivalskoj turneji i kod američke publike nego na srpskom terenu. U svom drugom filmu Lungulov je odustao od “americane”, i snimio film sa jugoslovenskom estetikom koji prolazi sve “checkpointe” domaćih “feel good” komedija sa malo ozbiljnijim podtekstom. Američki ili britanski film na sličnu temu bi izgledao drugačije, možda bi bio bizarniji, možda topliji, u svakom slučaju bi se više bavio lokalnim koloritom i ulivanjem osećaja zajedništva, a manje nerešenim nacionalnim frustracijama.

Film izgleda i zvuči dobro. Fotografija Mathiasa Schoningha je perfektna i asocijativna i od srpskih lokacija (prednost neimenovane varošice je što se može snimati na više mesta) izvlači apsolutni maksimum. Lokacije su propraćene prigodnim soundtrackom koji se kreće od domaćeg rocka do etno-tema, bržih ili sporijih, apsolutno u skladu sa tempom filma. Jedina zamerka na tom polju je što fali malo više Michaela Jacksona. Režija i montaža su dovoljno dinamične da nije dosadno gledati već dobro poznatu filmsku formulu.

Glumci su vrlo pažljivo i vrlo dobro izabrani. Istina je da Nataša Tapušković i Mirjana Karanović (u svojoj kratkoj cameo ulozi) ponekad odlaze u preterivanje, kao i da Boris Milivojević igra svoju standardnu budalastu ulogu (koja mu nedvosmisleno stoji kao salivena) u već poznatom maniru, kao i da se Dragan Bjelogrlić drži svoje zone komfora i svojih manirizama. Zato su Toni Mihajlovski i Ljubomir Bandović pravo osveženje, kao i Branislav Trifunović.

Sa Spomenikom Majklu Džeksonućete se dobro nasmejati. Uglavnom će to biti onaj lagani, ali trajni smešak, ali će on par puta prerasti u smeh naglas. Očekujte jednu još nepotrošenu, ali brutalno smešnu politički nekorektnu foru. Očekujte hvatanje na sentimentalnost i na nostalgiju, nema ničeg lošeg ni nemoralnog u tome. Ali očekujte i jednu poprilično učestalu boljku post-jugoslovenskih filmova.

Ta boljka je skretanje u patetiku pred kraj. Razlog je jasan: scenario podrazumeva gomilu likova sa gomilom interesa, i jednu tačku sukoba. Pravilo je da ono što se pojavi ranije u priči dođe na naplatu na kraju. Problem je što je ta naplata u velikoj meri veštačka, deluje nakalemljeno i nikako tonalno ne korespondira sa ostatkom filma. Istina, socijalna i politička situacija u Srbiji (a i drugde u bivšoj nam državi) je ozbiljna, ali to se sasvim dobro vidi i kada ostane u pozadini. Neki standardni bauci poput fašističke rulje su strašniji ako se pojave samo jednom. Da se ne lažemo, ta scena je redak primer zanatski korektne “masovke” u post-yu kinematografiji, ali je u kontekstu filma ne samo nepotrebna, nego i kontraproduktivna.

Spomenik Majklu Džeksonu ostaje film sa ispravnom porukom i genralno pristojan uradak. Da se na kraju odstupilo od ustaljene, a loše formule, bio bi čak i dobar, iako ne spektakularan.

Housebound

October 30, 2014, 1:00 am

≫ Next: The Congress

≪ Previous: Spomenik Majklu Džeksonu / The Monument to Michael Jackson

$

0

0

2014.

scenario i režija: Gerard Johnstone

uloge: Morgana O'Reilly, Rima Te Wiata, Glen-Paul Waru, Ross Harper, Cameron Rhodes, Ryan Lampp, Mick Innes

Housebound je film koji daje nadu da horor nije umro i izgubio se u besmislu nastavaka i filmova na isti kalup. Ako ćemo iskreno, ne nudi Housebound ništa novo i neviđeno, ne podiže strah na novi nivo, čak ni komični deo nije naročito nov. Međutim, stvar je u ideji razrađenoj do detalja koja opšta mesta žanrova i pod-žanrova dovodi u potpuno novi, ne samo ironični kontekst. Sa produkcijske strane, ovaj novozelandski mali dragulj od filma dokazuje da za dobru ideju najčešće nije potrebno previše novca.

Problematična devojka Kylie (O'Reilly) je iskoristila prvu priliku da se osamostali. Kako prva prilika nije uvek i najbolja, Kylie je završila kao narkomanka i provalnik. Upoznajemo je kada zajedno sa dečkom pokušava da eksplozivom raznese bankomat ne bi li pokupila lovu. Sudija je bio blag prema njoj, pa je umesto na zatvorsku kaznu ili duševnu bolnicu, osuđena na osam meseci kućnog pritvora (sa sve “nanogicom”, kao Ceca) u “stabilnom okolišu” kuće u kojoj je odrasla, uz redovnu kontrolu i posete psihijatra Dennisa (Rhodes).

To je možda i najteža robija koju Kylie može zamisliti, jer je vezana za oronulu i pomalo sablasnu kuću iz koje je jedva čekala da ode, priglupu majku (Wiata) koja stalno ispaljuje banalne gluposti i očuha (Harper) koji je mutava, vezana vreća. Majčin najnoviji biser je javljanje u radijske kontakt-emisije sa idejom da je njena kuća ukleta. Što je najgore, to čak i može biti istina, pošto je primećena “duhovita” aktivnost (vrata se otvaraju i zatvaraju, stalno fali hrane, čuje se nekakvo lupanje), kuća ima mračnu prošlost, a barem jedan sused (Innes) se ponaša kao osvedočeni ludak. Kylie ima tu sreću da je njen nadzornik Amos (Waru) entuzijastičan po pitanju istraživanja paranormalne aktivnosti. Problem je u tome što Amos nije baš ni najspretniji ni najpametniji, to vrlo dobro znaju on, njegovi nadređeni i policija, pa su svi uvereni da Kylie samo pravi dramu oko toga što joj je kretanje ograničenu na kuću koju mrzi ili da čak u tom smislu razvija psihološke odbrambene mehanizme.

Ono što sledi se najbolje može opisati kao totalni pičvajz. Scenario je briljantan i obrati su učestali i tempirani perfektno radi maksimalnog ugođaja, kao što su to i momenti čiste guste atmosfere, sa povremenim “jump scare” momentima. Ono što je tu veoma važno je logika: film nijednog trenutka ne napušta unutrašnju logiku, postoji čak i korespodencija sa spoljnim svetom, a istovremeno postiže neverovatnost i nepredvidljivost na granici čistog apsurda. Režija je kompetentna, montaža dinamična, a digitalna fotografija bez greške, pa se ovaj mali i jeftin film (budžet od oko 300.000 dolara) snimljen na svega par lokacija čini većim i bogatijim. Tuča u kojoj se koriste ksilofon, rende za sir i korpa za veš je jedna od urnebesnijih scena u poslednje vreme.

U tome dosta pomažu dve stvari. Jedna od njih je novozelandski smisao za humor (nalik na britanski, samo uvrnutiji i za nijansu oštriji, nešto poput australskog), a druga je gluma. Likovi jesu zamišljeni kao skice (frikovi), malo su karikaturalni, ali ne previše, tako da se oseti neka toplina. Gluma sa merom je tu ključna. Morgana O'Reilly apsolutno briljira kao frustrirana večita gubitnica Kylie, večito besna i nadrkana na sve oko sebe, često bez ikakvog razloga. Rima Te Wiata donosi veoma koloritan portret njene majke, dosadne malograđanke. Glen-Paul Waru je izuzetno simpatičan kao prostodušni čuvar i amaterski lovac na duhove Amos. Kocept divljeg čoveka koji pati od agorafobije, pa se skriva po šupljim zidovima i tajnim pregradama je nov koliko i apsurdan, a Ryan Lampp takvog lika igra apsolutno savršeno.

Housebound je jedna od najboljih i najveselijih horor zabava u poslednje vreme. Apsolutno svaki detalj je na mestu, svako lažno navođenje i svaki obrat, svako krvoliptanje i svaka slika kuće koje je sablasna, a nije nimalo “gothic”, svaka interakcija i svaki odnos između likova. Problematično je je jedino trajanje, film bi bio zanimljiviji i dinamičniji da je za 15 minuta kraći, ali ni sa 110 minuta nije dosadan i preterano razvučen. Housebound ima moju masnu preporuku ne samo ljubiteljima žanra, baš kao što je imao i australski 100 Bloody Acres. Kandidat za zajebanciju godine.

The Congress

October 31, 2014, 1:00 am

≫ Next: Gone Girl

≪ Previous: Housebound

$

0

0

2013.

scenario i režija: Ari Folman (po romanu Stanislawa Lema)

uloge: Robin Wright, Harvey Keitel, Jon Hamm (glas), Danny Huston, Paul Giamatti, Kodi Smith-McPhee, Sami Gayle, Michael Stahl-David

Ari Folman je genijalan autor. In Therapy je revolucionaran televizijski format razumljiv jednako Izraelcima, Amerikancima i gomili drugih kultura po celom svetu. Waltz With Bashir je primer kako i zašto se upotrebljava animacija na dokumentarni sadržaj jednu duboko ličnu, traumatičnu temu. Naprosto, efekat je maksimalan, nije moglo drugačije. The Congress, veoma slobodna adaptacija romana genijalnog poljskog SF pisca Stanislawa Lema, je film koji u trajanju od dva sata, u maničnom tempu, u kombinaciji animiranog i igranog filma ispaljuje nekoliko veoma dubokih filozofskih dilema, nijednom nije dosadan i didaktičan, ali je zato provokativan, šokantan, strašan i istovremeno ostavlja prostor za nadu.

Film počinje sa nekom meta-pričom nalik na Being John Malkovich. Robin Wright igra samu sebe, glumicu srednjih godina čija je karijera u silaznoj putanji. Kolje je godina proizvodnje (ipak nije Meryl Streep), ali i čudni, čak pogrešni karijerni izbori. Koliko se to odnosi na uloge (ipak je film sniman 2011. godine, dakle pre Moneyballa i Fincherove verzije The Girl with the Dragon Tattoo, a definitivno pre House of Cards, serije koja je oživela glumičinu karijeru), a koliko na brak sa Seanom Pennom, procenite sami.

U svakom slučaju, njen dugogodišnji agent Al (Keitel), poprilična ljiga, ali ne baš tolika ljiga da mu nije stalo do svoje verne glumice, joj donosi ponudu od studija Miramount (veoma namerna zajebancija) i njegove glavešine Jeffa Greena (Huston). Ponuda je malo neobična i nova, predviđa revoluciju u svetu filma. Naime, oni će glumicu kompletno skenirati, svaki njen pokret, izraz lica, emociju, i ubaciti u digitalni format koji će slobodno koristiti, a Robin će dobiti dovoljno love da živi do kraja života. U normalnim okolnostima, glumica bi odbila ovakvu ponudu, ali njen problem nije navučenost na glumu ili na slavu, već progresivno bolesni sin Aaron (Smith-McPhee) o kome se treba starati.

 

Folman ovakav film ne bi mogao da snimi u Hollywoodu, jer ničim potkrepljeni ego ljudi sa kalkulatorom umesto mozga ne trpi kritiku. Folman se odlučio na teži put, manje novca, francusko-izraelsku koprodukciju i autorsku slobodu. Rezultat je film koji ne krije otrovan stav prema filmskoj industriji u poređenju s kojim Altmanov The Player izgleda kao limunada. The Congress je od prvog minuta bez lepih manira i respekta za “fabriku snova”.

Međutim, to je tek početak. Nakon prvog čina, film nas transportira 20-ak godina u budućnost gde već primetno ostarela Robin dobija poziv za kongres futurologa na kojem će potpisati ugovor o nastavku saradnje. Ona, međutim, nema pojma šta su joj priredili. Prvo, kongres se održava u Abrahami, isključivo animiranoj zoni i sve izgleda kao jako loš trip. Drugo, Miramount je u međuvremenu postao ne samo filmski, nego i globalni koncern sa prstima u svemu, pa i u hemijskoj industriji. Robin, odnosno njena mlađahna, digitalna verzija je zlatna koka za studio sa serijom idiotskih SF akcionih nastavaka, pa korporativne njuške misle da bi sintetizovana Robin Wright koju možete popiti u šejku, pa postati ona ili je jebati u snu od života ili šta god, sledeći stupanj evolucije. To bi značilo da će i film nestati kao “relikt XX veka”, a ljudi će dobijati digitalne i hemijske fikseve koji će projektirati filmove koje oni osmisle u podsvesti.

Spletom okolnosti, Robinina poseta animiranom svetu će se kolidirati sa revolucijom, pa će joj jedina nada biti jedan od pobunjenika, bivši animator Dylan (Hamm) koji prema njoj gaji romantične osećaje. Njih dvoje će u vrlom novom svetu slobode, mašte i fantazije u kojem je svako ono što želi, tražiti Aarona, koji je možda ipak ostao u spoljnom svetu, svetu ružne i neprijatne istine.

 

Sama radnja je dovoljno zanimljiva da se može pratiti sama. Ono u čemu leži genijalnost Congressa su pitanje koja on postavlja. Pitanja društva pohlepe. Pitanja sve većeg klasnog raslojavanja. Pitanja distorzije realnosti. Pitanja bega u fantaziju koji je možda poguban, a možda i jedini način da pobegnemo od groznog, groznog sveta. Nedavno sam pročitao zanimljivu tezu o tome kako je kapitalistička klasa potpuno izokrenula suštinu dekonstruktivizma koji je isprva služio kao oruđe za kritiku kapitalizma i koječega drugog svođenjem datih pojmova na apsurd u svoje oružje koje vrši relativizaciju svakog legitimnog društevnog pokreta. Centralno pitanje koje The Congress postavlja je hoće li bogati i moćni isto učiniti sa slobodom, maštom i snovima.

Obratite pažnju na detalje u centralnom, animiranom delu, na po nekoliko Isusa, Kennedija, Michaela Jacksona, Marylin Monroe, na apsolutnu slobodu da se pretvaramo da smo neko drugi i da je to naša suština. Obratite pažnju i na halucinogeni svet prepun čudesa i mitoloških bića koji smo stvorili. The Congress nudi bogatstvo tripova.

Animacija je ovde potpuno drugačija nego u Waltz With Bashir. U prethodnom Folmanovom filmu je animacija bila usmerena ka artikulaciji besa i osećaja izdanosti i ispraznosti godinama nakon rata i to je izgledao kao noćna mora, trip PTSP-ovca nakon trave, tableta i alkohola. The Congress se kupa u živim bojama i jednako je potresan. Koristeći stilove Ralpha Bakshija (Cool World), Looney Tunes, Yellow Submarine, pa i Disneya, The Congress izgleda veoma atraktivno.

 

Odlični su i glumci u igranim delovima, posebno oni sa epizodnim ulogama. Harvey Keitel pokazuje da je majstor glume u jednom monologu koji istovremeno deluje i iskreno i kalkulantski, ali koji kupujemo bez ikakvog dvoumljenja. Paul Giamatti ima svega dve scene kao Aaronov doktor i Robinin prijatelj, ali u obe je briljantan. Robin Wright pokazuje glumačku i ljudsku hrabrost što je uopšte prihvatila ovakvu ulogu koja je istovremeno zahtevna, posebno na nivou mikro-glume i finog emocionalnog štelanja, a nije nimalo laskava njenom egu. Bez potrebe za naglašavanjem, ona pogađa sve prave note.

The Congress je film koji je suviše hrabar i uvrnut da bi pokrenuo revoluciju u filmskoj industriji, ali nema takvih ambicija. Verovatnije ga je zamisliti kao kultni klasik na nivou Brazilaili Blade Runnera. Film nam jednostavno pokazuje koliko je tanka granica između utopije i distopije, koliko su naša očekivanja od budućnosti nebitna ako je kroji neko drugi. Možda će neko ovaj film gledati samo kroz tamne naočare i videti samo mrak i strah, ali The Congress nudi i nešto difuzne, tinjajuće nade u žilavost ljudskog roda koji će svakoj budućnosti prilagoditi, makar to značilo pristajanje na život u svetu snova. The Congress je zaokružen, stilski i dramaturški kompletan i koherentan film koji će napraviti zbrku u vašoj glavi. Preporuka za ovaj film se podrazumeva, ovo je jedno od najinteresantnijih ostvarenja u skorije vreme.

Gone Girl

November 1, 2014, 1:00 am

≫ Next: A Most Wanted Man

≪ Previous: The Congress

$

0

0

2014.

režija: David Fincher

scenario: Gillian Flynn (po svom romanu)

uloge: Ben Affleck, Rosamund Pike, Neil Patrick Harris, Tyler Perry, Carrie Coon, Kim Dickens, Patrick Fugit, Missi Pyle, Emily Ratajkowski, Casey Wilson, Scoot McNairy

David Fincher je majstor zanata koji pritom ima nepogrešivu stilizaciju potrebnu za jednog pravog punokrvnog autora. On je poslednji velikan trilera i misterije u doba kada taj žanr ostavlja jači utisak na kritiku i Akademiju nego na publiku. Fincher je sa The Social Network postigao nešto što sam smatrao nemogućim: koristeći mehaniku procesnog trilera, napravio je zanimljiv film o nečemu tako dosadnom kao što je istorijat Facebooka. Kako se samo može pokazati na prirodnom terenu trilera, na adaptaciji krimi-bestsellera kao što je to Gone Girl Gillian Flynn? Fincher je već radio adaptacije i prilazio im je na različite načine.

Sa Gone Girl stvari stoje jednostavno: Gillian Flynn je bila i ostala alfa i omega projekta, sama je adaptirala svoj literarni predložak, i to poprilično vešto, i isposlovala je uslov da reditelj ne sme previše odstupiti od njenog scenarija. David Fincher ipak nije i ne može biti samo najamna radna snaga, u to se uverila i Reese Witherspoone, producentkinja filma koja je zajedno sa Foxom obezbedila prava za ekranizaciju i koja je pucala i na glavnu žensku ulogu koja je pripala Rosamund Pike. Fincher priču puni vizuelanim i auditivnim detaljima, baca više svetla na teme koje nisu imale status primarnih u romanu i uspeva da složi dobar, ako ne i odličan film koji drži pažnju svih 150 minuta, koliko traje.

Film počinje i završava se jednom okvirnom, statičnom scenom u kojoj muškarac u unutrašnjem monologu razmišlja da otvori lobanju ženi i istraži sadržinu njenog mozga, nadajući se da će otkriti ono što ona misli, ma koliko za to bile male šanse. Jasno nam je da ćemo videti nešto intrigantno, relevantno i krvavo.

Prva priča od mnogih (rekao bih bar pet) tiče se prvih nekoliko dana otkako je naslovna devojka nestala. Dakle, Nick (Affleck) i Amy (Pike) su naizgled savršen par, mladi i lepi, žive u velikoj kući i smeškaju se susedima. Jasno nam je da tu nešto ne štima, ali sa većinom brakova je tako, kada na petu godišnjicu Nick ode do bara koji drži zajedno sa sestrom Margo (Coon) i sa njom raspravlja o pizdariji od poklona za Amy. Margo ne bira reči o bratovoj ženi, a Nick joj ne kontrira. Jasno nam je da nije samo godišnjica tlaka, nego je Amy sama po sebi tlaka.

Na poziv zabrinutog suseda, ipak smo u polu-zabiti Missourija, Nick odlazi kući i ima šta da vidi, vrata su širom otvorena, nešto nameštaja je ispremetano, a Amy nema nigde. Ubrzo dolazi policija i počinje istraga, bez značajnijih rezultata: muž je prvi osumnjičeni, drugih i nema. Ubrzo se u istragu uključuju i ženini bogati roditelji, a Nick se sve vreme ponaša suviše srdačno i pristojno, što se ne uklapa u poželjnu sliku ucveljenog i zabrinutog muža.

Usput sa tim dobijamo uvid u dnevnik koji je Amy pisala i koji počinje sa standardnim hitovima početka srećne veze: upoznavanje u New Yorku, prvi poljubac, zajednički život, prosidba i brak. Zatim sledi recesija i gubitak posla, bolest Nickove majke, selidba u Missouri i krckanje onoga što je ostalo od njenog šteka (njeni roditelji – psiholozi bezočno su prodavali idealizovanu sliku njenog detinjstva kroz seriju dečijih knjiga Amazing Amy i još uvek je navode pod tim blesavim pseudonimom, iako je njihova devojčica jako porasla). Na koncu slede i ozbiljni bračni problemi i razilaženja.

Situacija se tu zapetljava, jer paralelno imamo dolazak tabloida koji svoju priču izmišljaju kako im je zgodno, nimalo ne štedeći Nicka i Margo, istragu na koju utiče priglupa suseda (Wilson) i istragu u okviru istrage koja se tiče rituala igre tragova koji je Amy spremala Nicku za svaku godišnjicu braka. Otkrivamo da je Nick bio nezadovoljan brakom i da generalno nije bio cvećka, ali je li to dovoljno da posumnjamo da je ubio ženu.

I ovo što sam rekao je verovatno previše, pošto radnja odmah od početka prolazi kroz slalom i gledaočeva perspektiva se menja iz minuta u minut. Pogledajte film, značiće vam. Triler mehanika funkcioniše savršeno što se Finchera tiče, on sve vreme drži napetost na jako visokom nivou, koristeći asocijativnu montažu, sjajno složene kadrove i sugestivnu muziku Trenta Reznora i Atticusa Rossa. Nedostataka u internoj logici, što može biti pogubno za triler, ima tu i tamo, kako film odmiče sve ih je više, ali oni su nekako nasleđeni iz romana i u krajnjoj liniji su nebitni za film iz nekoliko razloga.

Prvi razlog je stilizacija. Gone Girl ima mehaniku trilera, ali je suština priče psihološka studija Nicka i Amy, izvrnuta u veoma morbidnu crnu komediju koju i glumci i reditelj izvode krajnje ozbiljno, ne odajući se nijednog trenutka. Drugi razlog je meta-nivo na koji nas (pomalo naivno) upozorava detektivka Boney (Dickens) u jednoj naizgled nevezanoj opasci za Nickov bar. Ficher tu šalje signale vezane za Verhoevena i Basic Instincts i slične uvrnute trilere sa nadmudrivanjem između dvoje ljudi (obavezno para), kao i za De Palmu, Hitchcocka i ostale legende atmosfere i “suspensa”. Fincher pravilno oboje svojih protagonista koristi kao nepouzdane naratore i to otvara mogućnost naizmeničnog bacanja sumnje čas na jedno, čas na drugo. Treći razlog je uloga masovnih medija i razmatranje kulture “reality” slave u najrazličitijim oblicima, od knjiga o Amy koje su stvorile nekakav kult oko nje, preko frikova koji se pojavljuju i slikaju na mestu nesreće, učestvuju u akcijama potrage i spasavanja ili makar gutaju to na vestima, do cele industrije tabloidnog novinarstva koje ne izveštava, nego kroji sliku. U tu svrhu je savršeno pogođen izbor Tylera Perryja, poznatog trashera koji se svojim serijalom o Madei proslavio i obogatio, kao “celebrity” advokata koji bira slučajeve ubica supružnika koji se čine nemogućim na sudu. Kao i ostatak ekipe, on svoju vrlo ironičnu ulogu igra bez ikakvog namigivanja.

Jedna od stvari koje su u Gone Girl prilična novina je to što nam nije toliko stalo do likova, uglavnom su dobili što su zaslužili, koliko je misterija ovog filma magnetski privlačna. Više od same misterije u priči, voleli bismo da saznamo medijsku sudbinu naših likova. Oni su, suprotno svim očekivanjima, antipatični i verovatno loši ljudi, isfolirani do daske i sa njima je nemoguća identifikacija. Nick je toliko tupav i samoljubiv da ga treba kazniti samo zbog toga, a Amy je u najmanju ruku prepotentna i manipulativna, ukoliko nije baš psihopata u punom zamahu. Advokat ima zamah filmske zvezde više nego prva postava Boston Legal, svi skupa. Dve “talk show” novinarke su karikatura te nazovi profesije, jedna igra na prvu loptu i publici podastire stvarne ili izmišljene odvratnosti ne razmišljajući o posledicama, dok je druga klasičan “kerber” koji se sprema da masakrira sagovornika. Cinična i otrovna Margo i nekako “ljudska” Boney su jedini likovi za koje možemo imati poštovanja.

Glumci su dobili težak zadatak sa veoma kompleksnim likovima. Ben Affleck je apsolutno savršen i ni u jednom trenutku ne odlazi u foliranje, što potvrđuje tezu da je on umetnik kome je potreban inspirativni zadatak i lični angažman oko uloge koju igra. Zbog toga je dosta bolji na polju režije, dok je kao glumac dobijao previše praznih i besmislenih uloga u koje je ulagao truda taman toliko da pokupi honorar. Rosamund Pike ima još teži zadatak, pošto je Amy još kompleksniji lik. To je ostavilo jak utisak na kritiku, ali njena izvedba varira od scene do scene, od sjaja ne baš do očaja, ali svakako do nekoliko promašaja. Rosamund Pike naprosto nema dovoljno iskustva sa velikim ulogama da može napraviti takav raspon kakav se očekuje za ulogu Amy, pa je ponekad malo drvena. Amy je preveliki zalogaj za nju.

Ono što je dobro je činjenica da dvoje glavnih likova i njihovo nadgornjavanje ni u kom slučaju ne guše epizodiste. Poznati i manje poznati glumci briljiraju čak i ako imaju scenu ili dve, a Fincher ih više nego kompetentno vodi kroz sve to. Carrie Coon ima nešto više vremena na ekranu, pa je kao Margo jedan od “highlighta” filma, Kim Dickens je više nego solidna, a Patrick Fugit je dosta porastao od onog momčića u Almost Famous. Izuzetak je Neil Patrick Harris koji je postao glumac od jedne uloge, uloge kicoša, koji ne uspeva da dostigne dubinu poremećaja potrebnu za nimalo zahvalnu ulogu bivšeg ljubavnika koji se mota oko Amy.

Gone Girl je slojevit film. Ta slojevitost nije zbrljana dinamikom i stalnim menjanjem fokusa pažnje kod gledalaca, nego je čak i izraženija. Gone Girl je dokaz da ima autora koji mogu pročitati materijal sa malo slobode i od toga napraviti dobar filma. Gone Girl je dokaz da ima još uvek nešto mislećih bića u Hollywoodu koji su spremni da preuzmu rizik, pa makar samo zbog postojeće fan baze i poznatih imena vezanih za projekat, pa makar samo zbog Finchera koga Akademija voli. Gone Girl najavljuje uzbudljivu sezonu nagrada i ima moju preporuku. Fincher me nije razočarao.

A Most Wanted Man

November 2, 2014, 1:00 am

≫ Next: The Captive

≪ Previous: Gone Girl

$

0

0

2014.

Režija: Anton Corbijn

Scenario: Andrew Bovell (po romanu Johna le Carréa)

Uloge: Phillip Seymour Hoffman, Grigoriy Dobrygin, Homayoun Ershadi, Nina Hoss, Daniel Bruhl, Robin Wright, Willem Defoe, Rachel McAdams

Možda A Most Wanted Man nije baš najbolji ni kao filmski uradak, a ni kao ekranizacija romana. A Most Wanted Man svakako nije najbolji roman Johna le Carréa, pisca čiji je vrhunac inspiracije bio Hladni rat, u togu kojeg su nastala i u okviru kojeg su smeštena njegova najznačajnija dela, špijunski trileri uglavnom bez ubistava i potera, posebno bez „bondovskih“ nadljudskih veština i spektakularnih „gadgeta“, prožeti moralnim dilemama. Film A Most Wanted Man je nešto što bismo mogli nazvati testamentarnim filmom Phillipa Seymoura Hoffmana, i teško ga je gledati iz nekog drugog aspekta.

Priča je smeštena u Hamburg, isti onaj Hamburg odakle je planiran 9/11. Vreme dešavanja radnje je svakako posle tih napada, usred Rata protiv terorizma (još uvek traje i trajaće), Guantanamo i Abu Graib nisu tajna, na Muslimane širom sveta se gleda sa podozrenjem, čak i kad ispuštaju ispravne zvukove. Naročito kada isplivaju bez dokumenata negde oko hamburške luke, bez dokumenata i sa vrlo zanimljivom prošlošću. Takvi postaju zanimljivi raznim špijunskim strukturama, nekim prisutnim od Hladnog rata, nekim malo svežijima, nekim javnim, nekim tajnim. To ne čini veliku razliku, svi su oni pod direktnom paskom nepoverljivih Amerikanaca, ustavi i zakoni su tu tek manje neugodnosti.

 

Taj naslovni najtraženiji čovek je Issa Karpov (Dobrygin), pola-Čečen, pola-Rus, polu-radikal, svakako religiozna njuška koja ima probleme sa nasleđem svog pokojnog oca. Issa se na ruskim spiskovima vodi kao terorista i džihadista, ali Rusima nikad nije za verovati. Issa će postati predmetom istrage anti-terorističkog odeljenja nemačke tajne službe, kojim po kazni upravlja Gunther Bachmann (Hoffman), čovek koji je najpametniji u prostoriji, ne toliko zato što je bogom dan, koliko zbog toga što je prošao sve i svašta, od Berlina do Bejruta u najzanimljivijim vremenima. Njegova osnovna moralna dilema kada upecane teroriste prestati koristiti kao mamce, odnosno gde se nalazi granica. Issin slučaj ga marginalno zanima, čak i da je zbunjeni klinac nekakav „wannabe“ terorista, sigurno nije nekog dometa u hijerarhiji. Mnogo zanimljiviji mu je dr Abdullah, naizgled bezazleni dobrotvor i teolog koji deo novca od svojih dobrotvornih organizacija preusmerava na sumnjivu brodsku kompaniju.

Gunther mora da igra svoju igru sa raznim igračima većeg i manjeg formata. Tu je Annabelle (McAdams) naivna advokatica za ljudska prava koja pomaže Issi. Tu je i ljigavi bankar (Defoe) koji u svojoj banci čuva ruski krvavi novac koji bi Issa nasledio, ali oni su mizerni igrači. Mnogo veći su razni berlinski i hamburški foteljaši policijske i špijunske struke koji već imaju razmirice sa Guntherom, kao i američka koordinatorka Martha Sullivan (Wright). Ono što sledi je vrlo spor špijunski triler, predvidljivog zapleta koji će svaki verzirani gledalac špijunskih trilera prepoznati iz distance.

 

Rekoh već, A Most Wanted Man nije primer sjajnog špijunskog romana, a ni Corbijn nije primer nekog velikog filmskog autora. Ipak njegovo poreklo vodi od video klipova. Njegove jače strane su vizuelna komponenta i, ispostavlja se, rad sa glumcima. Što se slike tiče, ona asocira jedan svet koji umire ili se makar transformira u nešto sasvim drugačije, gde stara pravila ne važe i gde se sve polaže na improvizaciju ili bahatost. To se jako lepo vidi u bojama, od hrđavih smeđih do ledenih plavih tonova.

Što se glumaca tiče, olakšavajuća okolnost su više nego sposobni glumci. Willem Defoe je standardno briljantan u svojoj ulozi, Robin Wright demonstrira hladnoću i tajnovitost. Rachel McAdams naivnost njenog lika stoji (ona nije glumica širokog uspona). Nažalost, savršeno sposobni nemački glumci Daniel Bruhl i Nina Hoss nisu upotrebljeni ni izbliza dovoljno, koliko iziskuje njihov talenat. Hossova ima još par scena sa Hoffmanom u kojima može da se pokaže pored jedne glumačke veličine, dok Bruhl nema ni to. Ruski glumac Grigoriy Dobrygin je relativno nova pojava u evropskom i svetskom filmu i o njemu ćemo tek čitati i slušati. U svojoj prvoj globalnoj i kompleksnoj ulozi, pokazao je zavidnu količinu talenta.

 

Kao što sam na početku rekao, ovo je Hoffmanov testamentarni film i teško je zaobići tu činjenicu. Teško je bilo to zaobići i u God's Pocket, u kojem je Hoffman bio generalno bolji od ostatka filma, ali ovde je njegova superiornost upadljiva. Njegov lik je zaokružen, zanimljiv, kompleksan i realistično osmišljen. Hoffman ga igra sa svojom tipičnom preciznošću i okom za detalje, uvek razlučujući bitno od nebitnog. Hoffman je bio jedan od retkih glumaca sposobnih da bude svaki put drugačiji, a opet prepoznatljiv, jedan od onih glumaca čiji je integritet bio uočljiv momenta kada bi se pojavili u filmu. Ako ćemo ga pamtiti po ovoj ulozi, to će biti jednako kao da ga pamtimo po bilo kojoj drugoj, jer nema loših uloga.

Ovde su se nekako stvari posložile. Hoffman, i sam umoran od svog života i načet depresijom, igra lika koji u životu svašta prošao, i zna mnogo oblika ljudske gadosti, u svetu koji i sam umire, po knjizi autora čija je karijera (a i inspiracija) na zalasku. Šteta što A Most Wanted Man nije bolji film, šteta što pati od ponekih banalnih stvari kao što su odsustvo akcenta i predvidljivost. Da je samo za nijansu dinamičniji, mogao bi biti odličan. Za utehu je što je Phillip Seymour Hoffman dobar kao uvek.

---

The Captive

November 3, 2014, 12:00 am

≫ Next: A Walk Among The Tombstones

≪ Previous: A Most Wanted Man

$

0

0

2014.

režija: Atom Egoyan

scenario: Atom Egoyan, David Fraser

uloge: Ryan Reynolds, Mireille Enos, Rosario Dawson, Scott Speedman, Kevin Durand, Alexia Fast, Bruce Greenwood, Aidan Shipley, Christine Horne

Otvoreno ću reći da mi je Atom Egoyan jedan od dražih filmskih autora. Da je napravio samo Exoticu (1994) ili samo The Sweet Hereafter (1997), već bi zauzeo mesto na listi autora čiji ću rad pratiti iz filma u film. A Egoyan je napravio i više od toga, snimio je ključne art filmove kako u svojoj ranoj karijeri, tako i kao zreo autor. Speaking Parts (1989), The Adjuster(1991) Calendar (1993), Felicia's Journey (1999), Ararat (2002), sve su to dobri filmovi. Negde od Where Truth Lies (2005), pristojnog noir filma koji koketira sa filmskom industrijom, Egoyanova karijera je u padu. Adoration(2008) nije bio baš uspeo pokušaj, a Chloe (2009) je neinventivni “šav na šav” remake francuskog filma.

U nepunih godinu dana, Egoyan je uspeo da me dvaput razočara. Devil's Knot sam od početka označio kao nepotreban film koji svojim lenjim i pogrešnim pristupom doku-drame ne iznosi apsolutno ništa novo na svetlo dana u slučaju koji portretira (“West Memphis Three”). The Captive je loš i pogrešan film na jedan potpuno drugi način.

 

Film ima temu koja od početka ostavlja emotivni dojam (pedofilski ring i otmica dece) i tipičnu egoyanovsku obradu – ispresecane priče o posledicama koje jedna takva otmica ostavlja na ljude koji su njome pogođeni. Čak je i odluka da film skače napred-nazad kroz vreme, iako rizična po pitanju unutarnje logičke povezanosti, ipak ispravna jer je i lirična i efektna. Ne smeta ni to što u principu od početka znamo ko je zločin skrivio, Egoyanu su bitniji efekti tog zločina. Tu onda nastupa “Prisoners efekat”, što znači da čim odgledate film i zanemarite logičke lapsuse što u radnji, što u karakterizaciji likova, i počnete da razmišljate šta ste zapravo odgledali, film se ruši kao kula od karata.

Ono što je spasavalo Prisoners, donekle spasava i The Captive: režija je vešta, scene nisu povezane hronološki koliko su unutarnjom dramom i raspoloženjem i efekat napetosti je zagarantovan. Drugi pohvalan segment je gluma koja je na zaista visokom nivou, ne baš kao u Prisoners, ali i glumci su iz, realno, nešto nižeg ešalona. The Captive nije nimalo dosadan ni beskrvan film.

Problem, kao i kod Villeneuvovog filma, leži u kriminalno lošem scenariju. Karakterizacija likova je kriminalna. Negativac (Durand) nema nikakvu motivaciju, samo je klovnovska pojava sa brčićima i tužnim pogledom koja reve operske arije. Priča sa stockholmskim sindromom koji je žrtva (Fast) razvila u zatočeništvu nikada nije objašnjena. Policajac (Speedman) se bez ikakvog zdravog razloga ponaša kao budaletina. Policajka (Dawson) ima srceparajuću pozadinsku priču i klasičan “Barbie” momenat na donatorskoj večeri. Jedino su otac (Reynolds) i majka (Enos) koliko-toliko karakterizirani likovi, ali ne vidimo ni izbliza dovoljno kako se to tačno njihova veza raspada posle otmice njihove kćeri. 

 

Ako su generalne motivacije likova slabe, šta tek reći za njihove pojedinačne postupke. Zašto se omnipotentni tehnološki napredni pedofili zezaju sa time da vuku policiju za nos iz razloga čistog kurčenja, da špijuniraju roditelje, da otimaju policajku tako što joj sipaju drogu u piće (taj mit očito nije još razvejan, a stariji je i od filmske umetnosti), da nameštaju sastanak između otete devojke i njenog oca samo da bi njega ustrelili i ostavili na snegu? Primera tako proizvoljnih postupaka ima još u filmu, apsolutno narušavaju logiku, a mi ih trpimo zato što nam je tema dovoljno intrigantna i nadamo se da će autori povezati krajeve u jednu uverljivu krimi-misteriju. Ipak, nismo mi te sreće, The Captive je primer lenjog pisanja, ili možda veoma nategnutih i na kraju krajeva neuspelih metafora o ljudskoj perverziji.

Utisak je kao da na filmu imamo dva Egoyana. Jedan je pisac bez ideje koji je slavu stekao ne baš mozgolomkama, ali svakako pričama sa emotivnim nabojem, iz više uglova o kojima treba mozgati. Čini se da se sada zamorio i da bi voleo da napiše generički krimić ili dramu kakve je nekada pisao, samo ne može da se odluči šta. Drugi Egoyan je zanatski pismen i sposoban, rekao bih kreativan reditelj koji čini sve što je u njegovoj moći da popravi piščeve brljotine. Da takav reditelj snimi takav film, logično bi bilo pomisliti da je on tu unajmljen i da je tezgu odradio kako struka nalaže i da je upotrebio sve trikove koje ima u rukavu ne bi li takav kriminalni materijal izgledao pristojno na ekranu. Šta reći kada su takav pisac i takav reditelj jedna te ista osoba?

 

I sa kojom je idejom film poslat u Cannes da ima tamo premijeru? Egoyan je ipak ime i ako želi premijeru u Cannesu, on će dobiti premijeru u Cannesu. Publika je, zgrožena šlamperajem koji je videla, film ispratila sa negodovanjem. Osim Sydneya, koji se prijavio za prvu reprizu još pre premijere, ostali festivali na kojima je The Captive zaigrao ili će zaigrati su ipak iz nižih kategorija. Distribucija na američkom tržištu je neizvesna, premijere nema ni u najavi, iako film već igra u Kanadi i još ponegde. Čak su se franko-kanađani potrudili i smislili naslov koji više odgovara filmu – Captives, množina, odnosilo se to na neke ili sve likove u priči ili na one koji odluče da plate ulaznicu za kino.

Možda je Egoyanu potreban odmor od filmova, a i od pisanja. Možda bi mu prijalo da režira neki balet ili snimi dokumentarac o prirodi. Bilo kako bilo, ove godine su mu propala već dva filma, a sledeće godine izlazi još jedan, pod nazivom Remember. Verovatno mu je to poslednja šansa da povrati status relevantnog autora koji je imao kod publike i kritike. Ja ću, tvrdoglav kakav jesam, nastaviti da ga pratim kroz celu karijeru, ali sve nešto sumnjam da ću više ikada moći da mu napišem pozitivnu kritiku, iako to silno želim.

A Walk Among The Tombstones

November 4, 2014, 12:00 am

≫ Next: White Bird in a Blizzard

≪ Previous: The Captive

$

0

0

2014.
scenario i režija: Scott Frank (po romanu Lawrenca Blocka)
uloge: Liam Neeson, David Harbour, Adam David Thompson, Dan Stevens, Boyd Holbrook, Brian “Astro” Bradley, Olafur Darri Olafsson, Sebastian Roche

Kao i većina drugih, napravio sam amatersku grešku i očekivao još jednu akcijadu. Legitimna je to pretpostavka, igra Liam Neeson, a on je postao “trope”, neočekivani akcioni heroj – očajnik, umoran od sveta i života na “još jednoj poslednjoj misiji”. Primera radi, Taken će dobiti treći nastavak. Išao sam na blef, na neviđeno, ali bio sam ugodno iznenađen što sam dobio nešto inteligentnije. A Walk Among The Tombstones je triler, hajdemo reći neo-noir, sasvim legitiman i pristojan, ali u dobroj meri tipičan predstavnik žanra bez mnogo filozofije.
U pitanju je ekranizacija romana Lawrenca Blocka, jednog od mnogih dovoljno veštih američkih pisaca krimića. Njegov lik Matthew Scudder je doživeo već sijaset printanih nastavaka, a nije ni najnovija pojava na filmu. Pre dvadesetak godina ga je odigrao Jeff Bridges u 8 Million Ways to Die, ne baš najuspelijem filmu Hala Ashbija. Sa velikim, opasnim Ircem Liamom Neesonom u glavnoj ulozi i veštim i nagrađivanim scenaristom Scottom Frankom u rediteljskoj fotelji, A Walk Among The Tombstones može postati prvi deo nove, re-bootane franšize.
Radnja počinje ‘91. u New Yorku. Matt (Neeson) je tada još uvek bio aktivni policajac i aktivni pijanac. Dan je započeo u pandurskom baru, sa duplim viskijem. Odjednom se pojavljuju banditi (dovoljno ludi da pljačkaju pandurski bar), Matt preduzima akciju u maniru Dirty Harrija i kreće jurnjava u toku koje nastradaju banditi, ali jedan metak slučajno pogodi devojčicu na ulici. Osam godina kasnije, Matt je nelicencirani privatni detektiv i antialkoholičar koji redovno odlazi na sastanke. Na jednom od njih ga jedan od kolega ovisnika, Peter (Holbrook) pita da pomogne njegovom bratu Kenniju (Stevens) čija je žena oteta i vraćena u delovima. Kenny je narko-diler i policija nije dolazila u obzir. Nevoljno istražujući tragove, Matt otkriva da postoji čitava serija sličnih otmica i ubistava čije su žrtve žene i devojke kriminalaca iza kojih stoji tandem psihopata sa pravim ili lažnim policijskim legitimacijama...
Priča je, dakle, klasična da klasičnija ne može biti. Scenario je napisan kompetentno, oslanja se na inteligentni dijalog, dovoljno detaljnu karakterizaciju glavnog lika (iako on ostaje lagano stereotipan neo-noir detektiv), relativno misteriozne negativce i relativno zanimljive epizodiste. Među njima prednjači TJ (Bradley), Mattov, hajdemo reći, pomagač, prepametni i simpatični tinejdžer sa ulice. Drugi potencijalno zanimljiv lik, bivši saučesnik psiho-dvojca, suludi grobar, golubar i voajer (Olafsson) nema dovoljno vremena da zablista koliko bi mogao.
Druga dobra stvar su detalji vezani za atmosferu i vremenski okvir radnje. Godina je ‘99. i svi se bave “milenijumskim bugom”, neki to vide i kao mogući smak sveta. TJ je tehnološki pismen, iako načitan neproverenih informacija sa interneta, a Matt je tehnofob. Izbor godine je pametna autorska odluka, to vreme je možda poslednje vreme u koje moguće smestiti detektiva bez interneta. To je i vreme dok Brooklyn još uvek nije postao cool, nego je bio relativno opasno mesto. Portret jesenjeg New Yorka je možda očekivan, ali je svakako na mestu za ovakvu priču.
Ovo nije film bez mane. Pored generalne predvidljivosti (da je malo manje vešto izveden, nazvao bih ga generičnim), moguće je očitati i nekoliko dosadnih detalja koji se provlače kroz mnoge, uglavnom loše filmove. Odnos između TJ-a i Matta graniči sa patetikom, odnos između Petera i Kennija je nagovešten, ali nerazrađen i takođe vonja na stereotip, a povezivanje krvavog prolongiranog završnog obračuna sa programom za lečenje od ovisnosti u 12 koraka je u najmanju ruku nebulozno. Još par detalja tu ne štima, ali čemu cepidlačiti.
I pored svih mana, A Walk Among The Tombstones je apsolutno gledljiv film. Lepo je ponovo videti Neesona na ekranu u ulozi koja zahteva i kakve-takve glumačke veštine. Lepo je i videti da se triler starog kova polako vraća u modu, pa makar samo u kišnoj, jesenjoj pred-oscarovskoj sezoni.

White Bird in a Blizzard

November 5, 2014, 12:00 am

≫ Next: Life After Beth

≪ Previous: A Walk Among The Tombstones

$

0

0

2014.

scenario i režija: Gregg Araki (po romanu Laure Kasischke)

uloge: Shailene Woodley, Eva Green, Christopher Meloni, Thomas Jane, Angela Bassett, Sheryl Lee, Shiloh Fernandez

Gregg Araki je oduvek važio za provokativnog autora. Osamdesetih je privukao pažnju pravih ljudi i pravih festivala. Devedesetih je uspešno provocirao publiku i kritiku sa skoro svim svojim filmovima seksualne tematike (pre svega Teenage Apocalypse trilogijom: Totally Fucked Up, Doom Generation i Neverland) u kojima nije štedeo trenutno stanje američkog društva. U prvoj dekadi novog milenijuma snimao je nešto proređenijim tempom i njegovi filmovi nisu više bili “vruća roba”, ali su svejedno uglavnom bili kvalitetni. Mysterious Skin (2004) mu je po mišljenju relevantne kritike najzrelije delo, a jedino je Smiley Face, klasična stoner komedija, štrčao u njegovoj filmografiji. Sa najnovijim filmom, White Bird in a Blizzardje po prvi put promašio, a da toga nije ni svestan. Mnogo toga u filmu ne štima.

Ne može se reći da tematika (jedna od, recimo) nije nešto što je blisko Arakiju. U pitanju je odrastanje (a naročito seksualno buđenje) tinejdžerke koja se, ako je verovati scenariju i izvornom materijalu, od ružnog pačeta pretvorila u labuda. Na tom planu, film se još i najbolje drži, iako nas Shailene Woodley u ulozi Kat ne uspeva uveriti da je ikada bila ružno pače. Kao lepi beli labud je sasvim uverljiva: zgodna je i toga svesna, baš kao što je i bistra i toga svesna. Ona i njena ležernost su razlog da se film ipak pogleda.

 

Sama priča o odrastanju nije ni naročito nova ni šokantna (iako ima dosta golotinje, ipak iza filma stoji produkcijska kompanija Wild Bunch) , ali sama po sebi nije naročito problematična. Ona odrasta u predgrađu, sa šonjavim ocem (Meloni) i majkom – očajnom domaćicom (Green), jebe se sa bilmezom od prvog suseda (Fernandez), ali je jasno da ga je prerasla i da joj za nove avanture treba frajer sa više iskustva i integriteta. Naći će ga u četrdesetogodišnjem detektivu – ošljaru (Jane), koji dolazi iz jedne druge, mnogo problematičnije priče u filmu.

U pitanju je triler zaplet koji se sprema da se zahukta kroz ceo film, da bi na kraju bio raspleten najjednostavnijim rešenjem. Naime, majka naše junakinje je jednog dana nestala bez traga. Ponašala se čudno pre toga, brak je bio dosta hladan i problematičan, jedan od onih tipičnih brakova bez strasti, verovatno i bez ljubavi. U svakom slučaju, ona je nestala, pobegla, ubila se ili naletela na nekakvu nevolju kojoj nije dorasla. Naša Kat o tome ne brine baš preterano, ima ona svojih briga, zašto bi ulazila u glavu očajne domaćice, pa makar to bila njena majka.

 

Što nas dovodi do trećeg i ubedljivo najslabije izvedenog aspekta ovog filma: satire života u tipičnom američkom predgrađu. To smo videli već, Sam Mendes je izgradio karijeru na takvom portretu predgrađa koje izaziva dosadu i materijalizam kod svojih stanovnika i kao takvo je uzrok svakog zla. American Beuty je tipičan film te vrste, simpatičan je i može delovati mudro površnim gledaocima, ali vidi se da ispod svega toga stoji jedan veliki “fake”. Takvi štosevi prolaze jednom u životu, Araki se zeznuo što se upustio u kloniranje Mendesovog pristupa uz minimalne varijacije na temu, sve od reda pogrešne.

Prvo, vreme radnje je kraj 80-ih, ali se likovi ponašaju kao da su u pitanju brutalne 50-te, one iz (takođe Mendesovog filma) Revolutionary Road. To samo po sebi ne bi smetalo, možda bi čak bilo efektno u smislu najjeftinije feminističke priče o ženi u okovima kuće čija se sudbina ne menja, bla bla, ali ovde to narušava svaku logiku u priči. U to doba žene – domaćice su imale mali milion načina da troše novac i ubijaju vreme, imale su joge i fitnesse (sa sve Jane Fondom kao ikonom zdravog života i vežbanja), seksualna revolucija više nije bila tako revolucionarna, pa su mogle da imaju i ljubavnike, pa čak ni razvod više nije bio takav taboo, čak ni kod najzagriženijih katolika. Hoću reći, domaćica iz 80-ih ne bi pobegla, čak ni da lovi neke tripove, ona bi se muškarcu osvetila na jedan ili drugi način. Sve deluje karikaturalno, kičasto i besmisleno.

 

Drugi problem koji bode oči je jedan ogroman propust u castingu. Eva Green je samo desetak godina starija od Shailene Woodley i ni uz svu šminku ovog sveta ne prolazi kao njena majka. Dalje, Evi Green ne stoje uloge pasivnih, potrošenih i isušenih žena koje padaju u očaj. Eve Green je idealna femme fatale, ne samo lepotica nego i preduzimljiva žena. Na koncu, njena sofistikacija i evropski šmek je ne čine dobrim izborom za ulogu praznoglave domaćice iz generičkog američkog predgrađa. Možda je ulogu prihvatila zbog izazova, možda zato što je svesna da ne može puno birati (da se ne lažemo, ona je bolja ženska nego što je glumica), možda iz nekog drugog razloga. U svakom slučaju, eksperiment se ovde pokazao kao neuspešan.

White Bird in a Blizzard je frustrirajući film. Frustriraju me silna otrcana rešenja, naivni poetski realizam snova, naracija koja se pretvara u dijalog i jeftina simbolika posvuda. Frustrira me i što moram da postavljam pitanje šta je autor hteo reći. Ali pre svega me frustrira što se u ovom filmu skrivaju barem tri solidna koja guše jedan drugog. Možda je problem u izvornom romanu, možda u preambicioznoj adaptaciji. A možda Gregg Araki po prvi put zaista nema šta da kaže.

Life After Beth

November 6, 2014, 12:00 am

≫ Next: Belle

≪ Previous: White Bird in a Blizzard

$

0

0

2014.

scenario i režija: Jeff Baena

uloge: Aubrey Plaza, Dane DeHaan, John C. Reilly, Molly Shannon, Cheryl Hines, Paul Reiser, Matthew Gray Gubler, Anna Kendrick

Još jedna zombie-komedija? Dobro. Što da ne... Glumačka postava je obećavajuća, puno je komičarskog talenta spakovano na jednom mestu. Premisa je takva da se troši ubrzanim tempom, ali nije sasvim potrošena, barem ne još uvek. Autor koji potpisuje film, Jeff Beana, ima nekakvu scenarističku referencu (intrigantnu egzistencijalističku komediju I Heart Huckabees). Sve u svemu, očekivanja su tu.

Film praktično počinje na sahrani. Ožalošćeni su se skupili da ukopaju Beth (Plaza), devojku koja je nastradala u prirodi od ujeda zmije-otrovnice. Među ožalošćenima najgore se oseća njen dečko Zack (DeHaan), prvenstveno zbog toga što je njihova veza prolazila kroz težak period na rubu raskida. Zack će provesti veče sa njenim roditeljima, igrati šah sa ocem Maurijem (Reilly) i dobiti na poklon Berhin omiljeni šal od majke Geenie (Shannon).

Čudne stvari počinju da se dešavaju već narednog dana. Oni se više ne javljaju na telefon, a cmizdravi Zack ne nalazi zajednički jezik sa svojom nezainteresovanom porodicom, a posebno sa bratom (Gubler), borderline sociopatom zaljubljenim u oružje koji radi kao stražar (“neighborhood watch”) . Očajan, on odlazi da proveri šta se dešava...

A dešava se to da je Beth, živa i zdrava, prisutna u svojoj kući. Zack prvo pomisli da je prevaren, ali stvari su još čudnije: Beth se samo pojavila na svom kućnom pragu. Možda je ustala iz mrtvih kao Isus, a možda je ustala iz mrtvih kao zombi. Istina, Beth se malo čudno ponaša, promenjen joj je muzički ukus, ničega se ne seća i provodi puno vremena na tavanu. Kada je Zack jednom izvede iz kuće, polako nastaje pičvajz...

I baš tu film počinje da pada, iako je to prilika da zasija u punom sjaju. Life After Beth je film uporediv sa Shaun of the Dead i Warm Bodies. Problem u tome je što nema suptilnost prelaza iz komedije u horor i kontrolu prvog, a ni zaokruženu kosmologiju drugog filma. Life After Beth je jednostavno nered na ekranu, tako da ni solidno pripremljene fore i fazoni iz prvog dela filma ne dobijaju odgovarajuću naplatu kasnije. Da, nađe se tu pokoja referenca na opšta mesta zombie filmova, čak i poneka referenca na ranije radove glumaca, ali to jednostavno nije dovoljno smešno. Film bi bio pristojan da se malo više bavio ljubavnom pričom i smešnim i ozbiljnim aspektima nečijeg mogućeg povratka iz mrtvih, umesto da se insistiralo na maničnom tempu, haosu i muži jeftinog smeha tu i tamo.

Centralni problem je nejasno napisan naslovni lik. Jednom kada se otkrije njena “tajna” (koja nije baš neka tajna, iz mrtvih ustaju samo biblijski i jezivi entiteti), film se raspada. Jedan od razloga je što je nismo dovoljno vremena gledali živu da bi na pravi način primetili devijacije kod nje kao zombija. Da ne govorimo o manifestacijama njene disfunkcionalnosti, ljubomore i agresivnosti, ona nije ni strašna ni smešna, samo je neprijatno društvo koje urla i krši sve pred sobom.

Sličan je problem i sa ostalim zombijima koji se pojavljuju u filmu. Ima to svoje zašto, a dobićemo i par smehova kasnije u filmu na temu autorovog viđenja zombie-apokalipse, ali utisak o filmu je svejedno mlak i zbunjujući. Prosto, nije nas naročito briga.

Glumci su tu najviše oštećeni. DeHaan jedini pred sobom ima koliko-toliko koncizan lik, ali on svog cmizdravca igra na granici karikature, ni tamo ni 'vamo, pa mu je to najslabija uloga u poslednje vreme. Aubrey Plaza je verovatno čisto zlato što se komedije tiče, veoma je vredna kao glumica i daje sve od sebe za svaku pizdariju u kojoj se pojavi, a pojavljuje se u mnogo pizdarija u poslednje vreme. Ovde opet nailazi na stari problem: gubi vreme sa likom koji nije dostojan njenih mogućnosti i kojeg je nemoguće dobro odigrati. Matthew Gray Gubler ostvaruje možda najsolidniju ulogu u filmu, ali to je tek mala, koloritna epizoda. Anna Kendrick nema previše vremena. John C. Reilly i Molly Shannon manje ili više ponavljaju iste fore kroz ceo film.

Life After Beth se čini kao nezavršena ideja i, shodno tome, polovičan film. Na momente je zabavan, ali je uglavnom konfuzan i otupljujući. Mnogo hteli, mnogo započeli, ali...

Belle

November 7, 2014, 12:00 am

≫ Next: The Giver

≪ Previous: Life After Beth

$

0

0

2013.

režija: Amma Asante

scenario: Misan Sagay

uloge: Gugu Mbatha-Raw, Sam Reid, Sarah Gadon, Emily Watson, Tom Wilkinson, Matthew Goode, Miranda Richardson, Tom Felton, James Norton

Engleska, XVIII vek. Neki civilizacijski standardi su uspostavljeni, recimo parlamentarizam i nezavisnost sudstva, a neki drugi nisu još ni na vidiku, kao recimo sloboda i pravda za sve. U praksi bi to značilo da su ti nezavisni sudovi robove u transportu tretirali kao neku vrstu žive robe, recimo kao stoku koju je bilo moguće osigurati kod osiguravajućih kuća ili baciti s palube u more ako bi ugrožavala zdravlje i sigurnost posade na brodu. Jedan deo filma Bellebavi se slučajem koji je prekinuo tu sramnu praksu i stajao na putu ukidanja ropstva u Britaniji.

Druga linija radnje je melodramatizacija života stvarne osobe, mulatkinje Dido Elizabeth Belle Lindsay (Mbatha-Raw), vanbračne kćeri aristokrate i admirala Lindsaya (Goode). On je nju uzeo nakon majčine smrti i ostavio je kod rođaka, uticajnih aristokrata, lorda i lady Mansfield (Wilkinson, Watson) gde je rasla sa nekim privilegijama svoje klase, ali i sa obespravljenošću svoje rase. Pravila je društvo svojoj svetloputoj rođaci Elizabeth (Gordon) i obe su izrasle u lepotice. Tu nastaje i jedna začkoljica: Dido Belle će naslediti novac i imanje pošto zbog svog porekla nema puno šansi za udaju u svoju ili višu klasu, dok će za Elizabeth familija potražiti bogatog muža. U tu jednačinu ulaze braća Ashford, dobrodušni Oliver (Norton) i rasista James (Felton) i njihova prepredena majka (Richardson). Oliver se zagleda u oštroumnu Belle, dok James misli da će se pomoću ženidbe sa Elizabeth domoći novca Mansfieldovih. U međuvremenu se Belle zagleda u advokatskog pripravnika, sina lokalnog vikara Johna Danviera (Reid), koji se upravo spori sa lordom Mansfieldom, sudijom vrhovnog suda oko slučaja ubijanja robova na brodu.

Dakle, sa jedne strane imamo bajkovitu kostimiranu melodramu o ženidbi, udadbi i ljubavi sa lepim kostimima i još lepšom scenografijom na tragu Jane Austen i sestara Bronte, a sa druge socijalno angažovanu melodramu o ropstvu na tragu 12 Years a Slave i Lincolna. Scena i kostimi su odlični, Englezi tome posvećuju dužnu pažnju. Scenario i režija klišeizorani taman toliko da bi ovakav film mogao da zaigra na CTV kanalima u neko nedeljno popodne.

Glumci su dovoljno kompetentni za svoje uloge. To posebno važi za stariju gardu, Mirandu Richardson, Toma Wilkinsona i Emily Watson. Tom Felton već postaje omiljeni zlikovac zahvaljujući svojoj ulozi u Harry Potter serijalu. Sam Ried je korektan, ali ne i impresivan u ulozi Danviera, a slično važi i za Saru Gadon u ulozi Elizabeth. Problematična je jedino Gugu Mbatha-Raw u naslovnoj ulozi, vidi se da je zgodna ženska, ali ne baš sposobna glumica. Njena interpretacija Belle nije ni toliko loša koliko je prazna i anemična.

Na stranu istorijske činjenice o Dido Belle (ona sigurno nije bila prva u redu da nasledi novac i imanje svog oca i Mansfieldovih, ako je išta i dobila), ovo je još jedna zaslađena i dosadnjikava filmska priča o ozbiljnoj temi. Belle je nešto kao ženski film o ropstvu i verovatno bi se svideo vašoj majci, ali ne i vama. Slobodno preskočite.

The Giver

November 8, 2014, 12:00 am

≫ Next: Automata

≪ Previous: Belle

$

0

0

2014.
režija: Phillip Noyce
scenario: Michael Mitnick, Robert B. Weide (po romanu Lois Lowry)
uloge: Brenton Thwaites, Jeff Bridges, Meryl Streep, Katie Holmes, Alexander Skarsgard, Odeya Rush, Cameron Monaghan, Taylor Swift

Počevši od Twilight sage, “young adult” filmovi su neka vrsta zlatne koke Hollywooda, ali čini se da taj trend, kao i drugi slični trendovi, ima veoma ograničen rok trajanja. Svima je manje ili više jasno o čemu se tu radi: imamo tinejdžera ili tinejdžerku u nekom mračnom svetu, bilo u vampirskoj sapunici, bilo u nekakvoj SF distopiji koji otkriva opresivnost tog društva i tajne ljudske duše. The Giver je još jedan u nizu takvih filmova, ali se čini da dolazi za nijansu prekasno, što bi se reklo na kraj banketa, kad su i mrvice na stolu upitne. Jedina razlika između njega i još jednog filma zapanjujuće slične tematike (The Maze Runner) je što The Giver ima auru stare škole i referira se na starije filmove poput Logan's Run.
To ne treba da čudi, pošto je to projekat koji se po Hollywoodu vukao 20-ak godina, otkako je istoimeni roman Lois Lowry pokupio neke nagrade i postao ne samo bestseller, nego i neka vrsta obavezne lektire za američke pubertetlije preko koje se oni upoznaju sa naprednim konceptima vage između slobode i bezbednosti. Budimo iskreni, i roman reciklira nekoliko standarda iz značajnijih SF dela, tu su odjeci Orwella i Huxleya, ali po kosmologiji i anti-komunističkoj i anti-egalitarnoj premisi upadljivo podseća na priču Harrison Bergeron Kurta Vonneguta (postoji i TV film iz 1995. i ovom prilikom ga preporučujem kao nešto što treba pogledati). Razlika između Vonnegutove priče i romana Lowrijeve je vreme nastanka, Harrison Bergeron je napisan u jeku Hladnog rata, dok je The Giver, prvi roman u kvartetu romana sa prepletenim likovima u istom svetu, nastao trijumfalnih 90-ih, kada komunistička pretnja više nije postojala.

Najmanje mi je jasno kako je tako plitak i trijumfalistički, usuđujem se reći i nemaštovit romančić za balavurdiju privukao pažnju književne kritike i njuški koje dele nagrade i u čemu je njegova jebena kontroverza da se u nekim školama čita kao lektira, a u drugima je zabranjen. Ne ide mi u glavu ni to kako je ovako nešto privuklo toliku pažnju Jeffa Bridgesa da on, kao producent, 20 godina radi na ubeđivanju studijskih glavešina da se upuste u ekranizaciju.

Iz takvog predloška jasno je da ni film neće biti ništa posebno. Istina je da se Phillip Noyce iz petnih žila trudi da ostavi lični pečat i da posao odradi kako treba. Australski reditelj je majstor akcionih trilera starog kova (Patriot Games, Clear and Present Danger) i The Giver postavlja osvežavajuće staromodno, kao posvetu SF filmovima 70-ih. Ipak se u toj dekadi i formirao kao reditelj. U tom kontekstu, The Giver ima nekog smisla.

Problemi počinju sa pričom koja je plitka. Svet je lišen boje i emocija, egalitaran je, o svemu se brine država (čak nazvana Community) oličena u liku Chief Elder (Streep). Decu rađaju majke kojima je samo to posao, odgajaju odgajateljice kojima je samo to posao, znate kako to dalje ide. Jezik je filtriran od izražavanja emocija, emocije su blokirane tabletama, sećanje na prošli svet je izbrisano, sukoba i ratova nema, ma idila jedna. Na svoj 18. rođendan klinci dobijaju zanimanja kojima će se baviti do kraja života. Njegovi drugari Fiona (Rush) i Asher (Monaghan) dobijaju generička zanimanja, a naš junak Jonas (Thwaites) je izabran da bude nosilac sećanja, što je pozicija veoma visoka, nalik na nekakvo svešteno lice.

 

Njega će obučavati trenutni nosilac sećanja koji postaje davatelj (Jeff Bridges, kao kombinacija The Dude-a, zen-mudraca i pravoslavnog popa u nekakvoj šlampavoj mantiji i sa bradom). On će mu preneti sećanja na pozitivne i negativne stvari iz prošlog sveta, ali, što je još važnije, na emocije, na hrabrost, na opasnosti i iskušenja. Šok je poprilično bolan, ali će Jonas uvideti da je Community represivan svet, i da je na njemu da pokuša da ga razbuca i ljudima vrati sećanja, od njih ponovo učini ljude, a ne robote i sluge sistema.

U samoj izvedbi ima par simpatičnih detalja, film počinje kao crno-beli, a, kako ga gledamo isključivo iz Jonasove perspektive, sa njegovom obukom, sećanjima i emocijama, svet polako dobija boju. Sama sećanja su uglavnom ograničena na XX vek, pojavljuje se i neizbežni rat u Vijetnamu, što je detalj koji više govori o autorima filma i mentalnom sklopu hollywoodskih njuški nego o svetu u koji ga smeštaju. Osim dve duže scene sećanja, jedne vijetnamske i druge sa lovom na slonove, ostatak je dat u vidu “malickovskih” montaža, samo bez mogućnosti da one deluju efektno kao evolucija u The Tree of Life.

Drugi simpatični detalj je izbor glumaca za epizodne uloge Jonasovih “roditelja”. Ima li sarkastičnijeg postupka od dodeljivanja uloge majke koja upozorava na pravila ponašanja i čistotu jezika u maniru sektaškog vernika Katie Holmes, koja je i sama imala iskustvo sa sektom svog bivšeg muža Toma Cruisa. Uloga oca je prigodno dodeljena Alexandru Skarsgardu, naredniku Ledenom iz Generation Kill i vampiru Ericu iz True Blood. Njih dvoje su savršeni par sterilnosti američke distopijske varijacije na temu režima Crvenih Kmera u Kambodži.

 

Jeff Bridges, idejni vođa projekta i producent, ostvario je najbolju ulogu u filmu, u skladu sa svojom reputacijom glumca bez loše uloge. Njegov davatelj je umoran od sveta, pasiviziran, koloritan i mudar i Bridges to pokazuje na najbolji mogući način. Drugo veliko glumačko ime, Meryl Streep je ostala zarobljena u liku koji je ispod njenog glumačkog nivoa, koji je sterilan i dosadan od samog početka.

Sličan problem su imali i mladi glumci u ulogama troje tinejdžera. Brenton Thwaites bi po logici stvari morao biti glavna zvezda filma, ali mu to ne uspeva, što zbog veoma tipskog lika, što zbog veoma ograničenih glumačkih mogućnosti. On će poslužiti možda kao mamac za curice i ništa više. Odeya Rush i Cameron Monaghan su još i manje pamtljivi od njega, imaju još manje filmske kilometraže, a i likovi su im lišeni svake kompleksnosti.

Sve u svemu, The Giver nije loš film, pre bi se nazvao osrednjim. Gledljiv je, generički i nepamtljiv. Njegov problem je druge prirode: laje ispod pogrešnog drveta. “Old school” pristup će biti simpatičan gledaocima kojima će biti odbojna “young adult” tematika i obratno. Čini se da dolazi i u pogrešno vreme, kada ovakvi filmovi počinju da propadaju na blagajnama, dok će publika možda ispratiti neke stare franšize, ali se neće okrenuti novima.

Automata

November 9, 2014, 12:00 am

≫ Next: Welcome to New York

≪ Previous: The Giver

$

0

0

2014.

režija: Gabe Ibanez

scenario: Gabe Ibanez, Igor Legarreta, Javier Sanchez Donate

uloge: Antonio Banderas, Dylan McDermott, Robert Foster, Tim McInnerny, Melanie Griffith, Brigitte Hjort Sorensen, Javier Bardem (glas)

Koji se vrag dešava sa Banderasom? Nekada je bio uspešan glumac koji mlati hollywoodsku lovu uprkos svim svojim nedostacima: lošem engleskom i osrednjoj do lošoj glumi. Pa ipak, bio je zgodan frajer (na onaj divlji, primitivni način) i ženska publika ga je volela na isti način na koji žene fantaziraju o latino-ljubavniku koji u kuću dolazi kao majstor ili kao vrtlar. Iz priloženog (odnosno iz reklame za žvake) se da videti da ga godine nisu poštedele, izgled mu se srozao, ali integritet nije dobio, pa su i značajne uloge krenule da ga preskaču. Sada se može reći da mu je vrhunac karijere kada zaigra kod Almodovara (koji se i sam potrošio sa svojim farsama) ili kad ubode ulogu visokog, tamnog stranca u romantičnoj komediji, a svakako kad se utali sa Stalloneom za epizodu u The Expendablesili sa Rodriguezom za epizodu u Machette filmovima.

Automata, špansko-bugarska koprodukcija i pokušaj jeftinije verzije Europacorp trasha, je film zamišljen kao nešto što će ponovo pokrenuti njegovu karijeru, kao što su Bessonove akcijade oživele karijere akcionih i trilerskih zvezda iz 90-ih. Nemojmo se zavaravati, Banderas nije Neeson, a Ibanez nije Besson, tako da je Automata poprilično nespektakularan film sa možda nekoliko solidnih ideja, jednim ili dva solidna tehnička rešenja, ali i sa gomilom kontradikcija koje ga potapaju možda i pre nego što počne.

A svašta je natrpano unutra. Imamo urbane noir panorame i slike urbanog propadanja iz Blade Runnera, a imamo i robote. Ti roboti, doduše, ne izgledaju kao androidi koji sanjaju električne ovce nego kao skice iz prastarih slikovnica. Imamo postapokaliptičnu pustinju kao iz Mad Maxa, koja je pritom i ozračena. Imamo zaplet koji u prvom delu malo podseća na noir, malo na korporativni triler u koji je umetnut i zametak satire ili farse sa robotiziranim kuplerajem. Imamo i naraciju preko kartica koja nam objašnjava “setting” apokalipse uz zastrašujuće slike Sunčevih oluja. Imamo i sveprisutni soundtrack.

Sve to imamo u prvom, kraćem i napetijem delu. Banderas je agent osiguranja koji istražuje da li su roboti kršili protokole funkcionisanja. On ima trudnu ženu (Sorensen) i mašta o odlasku na more jer mu je dosta sranja. McDermott je sumnjivi pandur koji ima nešto protiv robota. Foster i McInnerny su Banderasovi šefovi koji ga šalju na zadatak da ispita da li neko petlja sa robotima i nadograđuje ih. Melanie Griffith je naučnica koja pravi robote-prostitutke.

Priča od neujednačene i blesave postaje otvoreno dosadna kada se iz grada istraga preseli u pustinju. Tu nemamo ništa osim pseudo-naučnih naklapanja i neveštih moralnih dilema, a mehanika postaje proizvoljna sa gomilom postupaka bez ikakve naznake motivacije. Automata onda postaje jedno iznimno neprijatno filmsko iskustvo koje me je na momente bacalo na ivicu sna.

Moram priznati da je apokaliptični “setting” relativno pristojno osmišljen, iako ne do kraja i opterećen je oprečnim motivima iz drugih filmova. Triler-priča počinje solidno i nudi nešto intrigantno. Kosmološko otkriće dolazi u pravo vreme i relativno je lepo izvedeno, ali nije ni izbliza naplaćeno kako treba. Detalj sa retro robotima umesto CGI izdrkavanja je simpatičan i u skladu sa postavkom priče.

Međutim, loših rešenja je više nego pristojnih. Banderas nije kalibar za ulogu noir lika koji nosi teret sveta na svojim leđima, a skoro nikakva karakterizacija tu samo odmaže. Lik njegove žene je uglavnom nepotreban, osim u jednoj promašenoj sceni. Glasovi Javiera Bardema i Melanie Griffith su zamaskirani jeftinim “robo-voice” efektima i stoga nepotrebni, pošto bi to mogli uraditi mnogo jeftiniji glasovni glumci ili govorni automati. Melanie Griffith ima i “telesnu” ulogu, istina kratku, ali pokazuje kako na planu fizičkog izgleda propala ili je uništena serijom operacija.

Možda je Automatu mogoće gledati kao nekakvu alegoriju, na kraju krajeva to je najjednostavnije objašnjenje. Meni je alegorija tu pobegla. Možda autorova beskrajna logika prevazilazi moj smrtni intelekt, ali rekao bih da je reč o nečemu drugom. Automataje samo pretenciozan i nevešt film.

---

Welcome to New York

November 10, 2014, 12:00 am

≫ Next: At The Devil’s Door / Home

≪ Previous: Automata

$

0

0

2014.

režija: Abel Ferrara

scenario: Abel Ferrara, Christ Zois

uloge: Gerard Depardieu, Jacqueline Bisset

Abel Ferrara je raznovrstan i zanimljiv autor kome je uvek više bilo stalo do autorske slobode nego do komercijalnog uspeha, hollywoodske slave i popularnosti. Formiran kao nezavisni autor u sumrak Novog Hollywooda, Ferrara je snimio veliki broj filmova na najrazličitije teme, od uvrnutih komedija, preko mafije, katoličkog misticizma i vampirizma, do opskurnih horora i SF filmova. Ove jeseni imamo priliku da pogledamo dva njegova filma, oba biografska (na neki način) koji su imali premijere na letnjim festivalim. U iščekivanju široj publici interesantnijeg Pasolinija, imamo sreću da se u internet distribuciji već pojavio Welcome to New York koji se bavi aferom Dominic Strauss-Khan.

U principu znamo o čemu se tu radilo, ali hajde da ponovimo, ipak ima ljudi koji se ne pačaju u politiku ili ne slušaju vesti. Strauss-Khan je uhapšen pod optužbom da je seksualno napastvovao (ili čak silovao) sobaricu Nafissatou Diallo u svojoj hotelskoj sobi. Optužbe su isplivale na videlo u nezgodnom trenutku (i zbog toga se mogu smatrati “kuhinjom”) za Strauss-Khana, baš u toku njegove predsedničke kampanje, baš kao što su povučene uz blesavo objašnjenje baš kada se Strauss-Khan povukao iz kampanje i podneo ostavku na mesto direktora IMF-a, a civilna tužba je poravnana daleko od očiju javnosti.

 

Ovaj slučaj nas uči dve stvari. Prva je da se u današnje vreme za svaki kurac viče “SILOVANJE!!!”, čak i kad je taj kurac starački, mlitav i generalno bezopasan. Gde su ona vremena kada su se visprene žene smejale manijacima – presretačima u mantilima? Takva je valjda moda. Kao što je moda da se žene koje vade sisu na javnim mestima ili se slikaju i kače to na internet ne smatraju nepristojnima, ali je nepristojan onaj ko to vidi.

Druga lekcija koju ćemo tu izvući je ona stara, ali nikad naučena lekcija da je politika kurva. Strauss-Khan je ispao iz predsedničke trke, i ispao bi i da je osuđen i da nije. Ne bi ga spasila ni činjenica da bi verovatno bio dobar predsednik zato što je ekonomista i političar velikog formata (reklo bi se moćnik), a da je svakako sposobniji za veću i prljaviju igru od trenutnog francuskog predsednika. Glasači jednostavno ne vole kada njihov kandidat ne zna da ga drži u gaćama. Bivši amrički predsednik i bivši guverner Arkanzasa Bill “I Did Not Have Sex With That Woman” Clinton je imao sreću da ga je afera stigla u drugom mandatu, a svoje prethodne seksualne eskapade je rešavao kako se te stvari i rešavaju – privatno, pa se danas smatra za jednog od boljih američkih predsednika u drugoj polovini XX veka.

Ovo sve možda možete zanemariti kao digresiju ili moju gorčinu zbog kojeg god razloga (recimo zbog ugroženosti muškog egzibicionizma ili zbog lošeg upravljanja krizom u EU, svejedno je). Film se bavi drugim stvarima. Za razliku od gluposti kojim nas zasipaju po školama, umetnost nema veze sa istinom i istini ne duguje ama baš ništa. Umetnost priča svoju priču. Umetnik nema obavezu da bude objektivan, pa čak ni pristojan. Ferrara je mudriji od toga da ide na jeftinu provokaciju i rizikuje tužbu zbog narušavanja ugleda, pa je u njegovom slučaju Strauss-Khan postao Devereaux (Depardieu), a njegova žena Anne Sinclair je postala Simone (Bisset). Film se, najpreciznije rečeno, bavi distorzijom realnosti u svetu bogatih i moćnih.

 

Prvi čin nas upoznaje sa Devereauxom i njegovim seksualnim ponašanjem. On je moćnik, majstor biznisa, ali je seksualni devijant. Njegovi sastanci, formalni ili neformalni, završavaju se žurkama i orgijama. On je toliko brbljiv i opsednut seksom da će o tome lajati i pred osramoćenom kćerkom i njenim novim dečkom. Taj prvi deo obiluje estetikom pornografskog filma, scene seksa su duge i mučne, a glumice u ulogama prostitutki usiljeno vrište od zadovoljstva kao porno-glumice. Taj deo se završava prepadom na sobaricu.

Drugi deo prati Devereauxa u sukobu sa zakonom, u policiji, pritvoru, na čitanju optužnice i određivanju kaucije. Treći čin se odigrava u kućnom pritvoru, na uslovnoj, a kasnije i na bezuslovnoj slobodi kada optužnica padne u vodu i centriran je na odnos između Devereauxa i njegove žene Simone, njegove životne i političke sponzorke za koju je jasno da je kod ovog drtavog i uvrnutog starca bila motor svakog uspeha. Istina, ona svoje usluge nije činila besplatno, za uzvrat je očekivala još moći i još viši društveni status.

Upravo u poslednjoj trećini Welcome to New York sija punim sjajem i pokazuje se kao najkompletniji i najartikuliraniji Ferrarin film u novom milenijumu. Funkcioniše paralelno i kao psihološka i kao socijalna studija, deluje iskreno i mračno. Tu ne treba zaboraviti Ferrarino oko za detalje i veoma preciznu i podrobnu rekonstrukciju slučaja u onim delovima u kojim je to bilo moguće i odgovarajuće za potrebe filma. Primera radi, zatvorske scene su snimane u stvarnom zatvoru gde je Strauss-Khan zadržan. Čak je i sam slučaj napada na sobaricu odgovarao detaljima koje smo znali iz medija, do čuvene replike “Do you know who I am?”

 

Bez potrebe za posebnim isticanjem, glumci su apsolutno sjajni u svojim ulogama. Gerard Depardieu je odigrao svoju najbolju ulogu u poslednjih ko-zna-koliko godina, ali mu Jacqueline Bisset krade show svaki put kad otvori usta. Njihovo prepucavanje je vredno teatra i emotivno iscrpljujuće. Ferrara je majstor rada sa glumcima i iz njih često izvlači maksimum emocija, a “setting” filma mu omogućava skoro pa cassavettesovske razmere. Po Godardovim rečima, svaki film je ujedno i dokumentarni portret glumačkog rada.

Izbor Depardieua za glavnu ulogu uopšte nije slučajan, kao ni odluka da centralno tržište za ovaj film bude Francuska, iako film zapravo neće imati fizičku distribuciju, nego jedino VOD. Kao i Strauss-Khan, sada konsultant u nekim ruskim državnim fondovima i nesuđeni Vučićev savetnik, tako i Depardieu puni novinske stupce više svojim skandalima nego svojim radom. Sklon je bahatom ponašanju, zbog poreza je zaratio sa sopstvenom državom i pobegao da figurira kao nekakav estradni Handke ruskom estradnom diktatoru. Estrada se međusobno razume, bila ona tajkunsko-glumačka ili političko-tajkunska.

Welcome to New York je mračan, naporan i strašan film i verovatno neće privući najširu moguću publiku. Nije mu to ni namera. Ali svakako je vredan gledanja.

At The Devil’s Door / Home

November 11, 2014, 12:00 am

≫ Next: Two Men in Town / La voie de l'ennemi

≪ Previous: Welcome to New York

$

0

0

2014.
scenario i režija: Nicholas McCarthy
uloge: Catalina Sandino Moreno, Naya Rivera, Ashley Rickards, Ava Acres, Olivia Crocicchia

Nicholas McCarthy je proglašen za novu nadu horora. Sa svojim dugometražnim prvencem The Pact (2012) uspeo je privući i kritiku i publiku (zarada tog filma je iznosila 20 puta veći iznos od budžeta). Publika je željno iščekivala njegov novi film. Premijeru je imao na najelitnijem festivalu što se horor-filmova tiče, SXSW u Austinu pod generičkim nazivnom Home, ali je u VOD i kino distribuciju ušao pod malo specifičnijim, ali manje ispravnim naslovom At The Devil’s Door.
Prvi i osnovni problem koji ovaj film ima je struktura koju je nemoguće uhvatiti ni za glavu ni za rep. Tako imamo tri priče koje su povezane, a i nisu povezane u isto vreme. U podužem prologu pratimo sudbinu tinejdžerke po imenu Hannah (Rickards) koja je u nekoj tupavoj igri prodala dušu đavolu. U sledećoj sceni vidimo kako je nezemaljski i nevidljivi entitet grabi i bacaka po sobi, sve dok ona ne odluči da prekrati sebi muke.
Priča se onda fokusira na Leigh (Sandino Moreno), agenticu  za nekretnine koja pokušava da proda kuću u kojoj se Hannah ubila, nekih 20 godina kasnije. Međutim, ona u kući stalno viđa devojku koja s njom ne komunicira i pretpostavlja da je u pitanju Charlene, odbegla kćerka vlasnika koji kuću i prodaju, ali taj entitet je u stvari Hannah.Treći noseći lik u priči je Vera (Rivera), Leighina sestra koju đavo naganja na druge načine, preko jedne veoma sablasne devojčice (Acres).
Problem sa takvom strukturom je što je scenaristički nevešto izvedena, pa su priče spojene tako da to izgleda veštački i nategnuto, a ne vešto isprepleteno i intrigantno. Utisak o celom filmu je da on deluje kao “showcase” kako autor poznaje žanrovske standarde i kako ih pravilno upotrebiti. Imamo tu malo Omena, malo Rosemary’s Baby, malo Exorcista i po malo koječega drugog. Povrh toga, film kao celina više izgleda kao prolog za neki drugi, superiorniji i fokusiraniji horor.
Sa pozitivne strane, At The Devil’s Door je vizuelno upečatljiv film, lepo snimljen i veoma atraktivno montiran. Plus od mene dobija i za atmosferu. Iako znamo šta će se desiti, kao što rekoh, ovo derivativan, a ne inovativan horor, atmosfera je iskreno jeziva, a prepadi (“jump scare”) su postavljeni na prava mesta, dovoljno efektni i neočekivani. Zanimljiva je i činjenica da u glavnim ulogama imamo sve same žene i devojke, dok muškarca nemamo ni kao vraga (što bi bio jeftini pseudo-feministički trik). Pristup da se sam vrag kao antagonista ne vidi je ovde ispravan i ruši konvencije skupljih hollywoodskih horora. Postoji i nešto pod-teksta socijalne prirode (cela ona priča sa prodajom kuće), što je osvežavajuće u žanrovskim filmovima, ali moj utisak je da ga je ipak nedovoljno da bi figurirao kao slamka spasa.
At The Devil’s Door nije toliko loš film koliko je pogrešan u svom narativnom pristupu. Možda bi se čak i mogao nazvati pretencioznim. Autor Nicholas McCarthy se pokazao kao vešt reditelj, ali loš pisac sa velikim idejama o pomeranju žanrovskih konvencija. Njegov rizik se ovde nije isplatio, zagrizao je više nego što bi mogao sažvakati u tom smislu. Pozitivno je što se nije polakomio i pokušao da napravi studijski i konvencionalan film tempiran za Halloween. McCarthy ostaje reditelj čiji dalji rad treba pratiti, jer deluje kao autor sposoban da nauči lekciju iz neuspeha. Možda će neki njegov sledeći film biti kvalitetniji, možda čak i promeniti horor kao žanr. At The Devil’s Door u tome ne uspeva, ali to ne znači da treba odustati.

Two Men in Town / La voie de l'ennemi

November 12, 2014, 12:00 am

≫ Next: A Good Marriage

≪ Previous: At The Devil’s Door / Home

$

0

0

2014.

režija: Rachid Bouchareb

scenario: Rachid Bouchareb, Yasmina Khadra, Olivier Lorelle (prema istoimenom filmu Joséa Giovannija)

uloge: Forest Whitaker, Harvey Keitel, Brenda Blethyn, Luis Guzman, Dolores Heredia, Ellen Burstyn

Karijera francusko-alžirskog reditelja Rachida Bouchareba je zaista zanimljiva i dinamična. Za 30-ak godina koliko stvara, potpisao je otprilike toliko filmova, što kao producent, što kao reditelj. Radio je na četiri kontinenta (Evropa, Azija, Afrika, Amerika) i snimio čak tri filma koja su se domogla nominacije za Oscara za strani film. Njegov najnoviji film, američki remake kultnog francuskog krimića sa Jeanom Gabinom i Alainom Delonom u glavnim ulogama, imao je premijeru u Berlinu i većinom pokupio prosečne i nešto slabije kritike. Većina kritičara je ovog puta debelo pogrešila.

Umesto urbanog pariskog pejzaža, ovde imamo estetiku westerna i pustinju New Mexica, a originalna tema nesavršenosti zatvorskog i socijalnog sistema ovde je samo jedna od nekoliko tema kojima se film bavi. William Garnett (Whitaker) izlazi iz zatvora nakon 18 godina, koliko je odležao zbog ubistva policajca. Garnett je bio opasan kriminalac od mladih dana, njegov dosije je dugačak kao Rat i mir, ali nakon 18 godina robije, čini se uglavnom samice, on je promenjen čovek. Postao je religiozni musliman, izbegava nasilje i želi da vodi miran i pošten život.

 

U tome mu zdušno pomaže agentica za uslovnu slobodu Emily Smith (Blethyn) koja sa njim gradi odnos pun poverenja, koliko joj sistem dozvoljava. Iako održava privid stroge službenice, ona za svoje robijaše pokušava učiniti koliko je moguće kako bi se oni okrenuli poštenom životu. Problem sa Garnettom je to što ga lokalni šerif Bill Agati (Keitel) konstantno drži na nišanu i što mu podmeće zamke kako stigne, u nadi da će ga vratiti na put kriminala i u zatvor. Ni njegovi postupci nisu bez neke veze, možemo ga savršeno razumeti, za njega je Garnett okoreli kriminalac i diler koji je ubio njegovog zamenika i njegovo nanovo pronađeno poštenje mu se čini kao predstava za socijalnu službu. Povrh toga, jasno nam je da je Agati dobar čovek i dobar službenik zakona koji već peti uzastopni mandat služi kao šerif u malom gradiću na granici.

Ono što sledi je sukob četvoro jakih ličnosti (četvrti u miksu je Luis Guzman u ulozi Garnettovog nekadašnjeg partnera u zločinu koji ga zove da se vrati u staru bandu) u kojoj niko neće odustajati od svojih principa. Garnett će se, koliko je to ljudski moguće, voditi principima nenasilja i prihvatanja svoje sudbine, kloniti se nevolje, vredno raditi za minimalac i slično. Šerif će ga spoticati gde i kako stigne, a Emily će se suprotstavljati šerifu koji svojim postupcima prekoračuje ovlašćenja i čak krši zakon. Ostaje nam da se pitamo hoće li Garnett pokleknuti pod teretom situacije i je li njegova prošlost jača od njegove volje.

Ima Two Men in Town svojih mana, među kojima je najuočljivija lik Garnettove nove devojke (Heredia) koji služi isključivo kao “plot device”. Ni Luis Guzman nije dovoljno strašan kao okoreli kriminalac, pošto sve vreme ispaljuje “one-linere” i gađa (i pogađa) komičnu notu, što u velikoj meri ruši ozbiljnost njegove pretnje. Čini se i da je poduža scena sa Garnettovom pomajkom u filmu samo da bi se pokazalo koliko je Ellen Burstyn superiorna glumica. Pod-zapleti vezani za šerifa i Emily su na mestu, iako se i u njima može naći neka scena viška. Film traje dva sata, a mogao bi biti barem 10 minuta kraći i ostati veran svom savršeno pogođenom sporom tempu.

 

Glumci u tri centralne uloge su savršeno uverljivi. Harvey Keitel rutinirano igra starog šerifa tvrdih uverenja koji zbog njih prekoračuje zakon, iako se može pretpostaviti da je dobar čovek. Forest Whitaker je odličan kao bivši robijaš i ruina od čoveka koji se nada miru, a savršeno je svestan šta mu sve visi nad glavom. Britanska glumica Brenda Blethyn je ovde odigrala jednu od svojih najboljih uloga, a njeno skidanje južnjačkog akcenta je muzika za uši.

Ono u čemu se Two Men in Town izdvaja od ostalih filmova slične tematike je tretman likova koji nas navodi na jedan zanimljiv zaključak. Ne samo da su dobro i zlo apsolutne kategorije koje svako doživljava na svoj način, nego i postupci ljudi više zavise od konteksta nego od njihove dobrote ili zlobe. Jasna je teza o banalnosti zla koju je postavila Hannah Arendt, ali ovde se ide još i dalje od toga. Ovde zlo čine čak i dobri ljudi (troje glavnih likova su u datom trenutku troje različitih, ali svejedno dobrih ljudi) koji jedino ne mogu da se slože zbog svojih socijalno uslovljenih pozicija ili zbog svojih načela. Ovde su dobro i zlo eluzivne kategorije toliko da čak i kriminalac ima relativno plemenite motive da svog nekadašnjeg partnera u zločinu “izbavi” od poštenog, ali bednog preživljavanja. Znamo da se to neće dobro završiti, verovatno ni za koga.

Two Men in Town, iako nepreciznog naslova, jer barem troje muškaraca i jedna žena imaju nekakav ulog u ovoj priči, je film za preporuku. Vešto isprepletani neo-western i triler svojim sporim tempom i zanimljivim tezama prosto zaokuplja pažnju gledalaca, a sjajna glumačka ostvarenja dolaze kao bonus. Iako možda nije epohalno nov (i ne može biti kada je remake), dovoljno je zanimljiv da mogu ustvrditi da su kritičari pogrešili kada su ga otpisali.

A Good Marriage

November 13, 2014, 12:00 am

≫ Next: What If

≪ Previous: Two Men in Town / La voie de l'ennemi

$

0

0

2014.

režija: Peter Askin

scenario: Stephen King (prema svojoj kratkoj priči)

uloge: Joan Allen, Anthony LaPaglia, Kristen Connolly, Carla Buono, Theo Stockman, Stephen Lang

Stephen King je verovatno jedan od najfilmičnijih pisaca. IMDB navodi 185 naslova po motivima njegovih dela, filmova, serija i drugih formata, od kojih je 15-ak tek planirano. Njegova bibliografija sadrži preko 50 romana i preko 200 priča. Njegov stil pisanja je dovoljno lagan, a teme su dovoljno interesantne, dubokoumne ili pseudo-pametne i to ga čini veoma adaptibilnim piscem. Iako ima titulu majstora horora, King se ne libi da piše i “suspense”.

A Good Marriage je upravo “suspense” triler na jednu od Kingovih omiljenih tema: zlo skriveno iza naizgled savršeno sređenih života. Nikad ne znaš kakvu tajnu kriju tvoji najbliži, u nekim ridikuloznijim verzijama čak i predmeti (Christine). Treba reći da je A Good Marriage jedna od poznijih Kingovih priča, objavljena u kolekciji 2010. godine, te da ni po čemu ne istupa od drugih, čak se može osnovano sumnjati da se King reciklira.

Bob (LaPaglia) i Darcy (Allen) su ono što nazivano srećnim parom. Nisu od onih kuco-maco ljigavih tipova ljudi, nego naprosto ostvareni i uspešni ljudi. Imaju mali biznis, kuću, odraslu i zbrinutu decu i hobije. Bobov hobi je skupljanje novčića i zbog toga je relativno često na putu. Jednom kad ode, Darcy slučajno u garaži pronalazi tragove o Bobovom drugom hobiju: on je serijski ubica poznat kao Beadie.

Darcy se nalazi pred dilemom šta uraditi. Sa jedne strane, ispravno bi bilo prijaviti zlikovca, ali sa druge strane, ona tako može ugroziti svoju reputaciju i reputaciju njihove dece. Bob za to ima seriju objašnjenja koja izlaže ludački smireno, čak šeretski. Kaže da je to drugi deo njegove ličnosti, da se on protiv toga bori, ali da ne uspeva uvek. Tvrdi da nikad ne bi povredio svoju ženu. Može li mu ona verovati? Možemo li mi?

Tu nakon pomalo ravnog i dosadnjikavog uvoda počinje zanimljiviji deo filma. Obrada je poprilično žanrovski pravilna, “suspense” je na mestu, smirujuća, a opet jeziva muzika je na mestu, uz naravno nezaobilazna snoviđenja i prikazivanje “suburban” konvencija. U pozadini toga se kriju bihevioralne studije dvoje ljudi, od kojih je Bob lud, a Darcy zbunjena (bez namere da ispadnem prost), kao i studija njihove dinamike kao para. Fasada se održava po svaku cenu.

Režija je školska i primerena materijalu, više se polaže na atmosferu nego na događaj. Gluma je na visokom nivou, LaPaglia je sasvim uverljiv kao veseli psihopata, a Joan Allen radi sve što je moguće da pravilno prikaže Darcy. Mali problem je koncepcija njenog lika, ona je od početka hladnjikava i teško je poverovati da se radi o ženi sa strašnom dilemom. Stephen Lang se pojavljuje kasnije u filmu kao stari istražitelj u penziji koji je razvio opsesiju prema Beadiju i u velikoj meri popravlja utisak, iako je segment sa njim razdužen i gotovo teatarski.

Ono što na prvi pogled “kolje” film je slaba produkcijska vrednost. A Good Marriage deluje kao televizijski film, što je manje važno jednom kada se gledalac navikne da tu neće biti ničeg spektakularnog. Drugi i mnogo značajniji problem je što je izvorni materijal suviše škrt da bi se razdužio na 100 minuta filma. Mnogo je primereniji za epizodu nekakve TV serije. Sledeći i odlučujući problem proizilazi iz toga: iako je sam King radio adaptaciju (što mu inače nije učestala praksa), ta adaptacija deluje pogrešno. Fokus je pravilan, ali su periferni detalji (kćerka i njeno venčanje, nikad razvijen pod-zaplet sa susedom) nedovoljno bitni za priču, pa deluju veštački umetnuti, dosadnjikavi i nepotrebni, umesto da je King ubacio neke dinamičnije elemente, recimo Bobovu karijeru u svojstvu serijskog ubice.

Prema Kingovim rečima, pisac je našao inspiraciju za priču u slučaju poznatog serijskog ubice BTK i sudbini njegove žene koja o muževljevom nastranom hobiju nije imala pojma. Sličan je slučaj i sa Green River Killerom i sa još nekim drugim serijskim ubicama iz komšiluka koji su delovali kao sasvim normalni ljudi. To mnogo toga objašnjava. Ovaj film, kao i izvorna priča, namenjeni su samo Kingovim najvernijim fanovima i lovcima na triviju o serijskim ubicama.

What If

November 14, 2014, 12:00 am

≫ Next: Felony

≪ Previous: A Good Marriage

$

0

0

2014.

režija: Michael Dowse

scenario: Elen Mastai (prema drami Toothpaste and Cigars T.J. Dawea i Michaela Rinaldija)

uloge: Daniel Radcliffe, Zoe Kazan, Megan Park, Adam Driver, Mackenzie Davis, Raffe Spall

Koliko toga film može postići ako je snimljen po formuli koja se sastavljena od samih citata, klišea i opštih mesta? Preciznije, koliko može postići romantična komedija, jedan od najnefleksibilnijih, najpotrošenijih i najformuličnijih žanrova? Za razliku od velike većine filmova tog tipa, What If je zaista romantičan i komičan.

Likovi su klišeizirani. Wallace (Radcliffe) je sitni, povremeno duhoviti cmizdravac na tragu ranog Woody Allena. Njegov najbolji prijatelj Allan (Driver) je nepristojan momak opsednut seksom, srećno spojen sa istom takvom ženskom Nicole (Davis). Allanova rođaka i glavna junakinja je Chantry (Kazan), animatorka za reklame koja sa Wallacom ulazi u dvojbeno muško-žensko prijateljstvo iako između njih ima hemije od prvog susreta. Problem je u tome što je Wallace istraumiran vezama u kojima on uvek izvuče deblji kraj u emotivnom smislu, a Chantry ima dečka Bena (Spall), karijeristu sa kojim živi i nema nameru da ga napusti iako je jasno da će ona uvek biti na drugom mestu, iza njegovog posla u Ujedinjenim Nacijama. Čak je i njena sestra Dalia (Park) lagano droljasta ženska koja je bacila oko na Wallaca.

Stvari koje dvoja naših junaka su takođe uobičajene i opštepoznate iz romantičnih filmova. Raspravlja se o seksu i vezama generalno sa drugarima, rodbinom i kolegama s posla, a međusobno raspravljaju o pop-kulturi, naročito o Elvisovim prehrambenim navikama i sendviču zvanom Fool's Gold (za recept pitajte u komentarima). Njihovo upoznavanje na žurci kada rearanžiraju magnete na frižideru domaćina je slatko. Njih dvoje kasnije sede u tipičnom američkom dineru i svako u svojoj režiji ide na projekciju starog romantičnog filma koji začudo nije When Harry Met Sally (ipak je Radcliffe veći deo svog života bio Harry, i to Potter). U filmu se čak bez ikakve potrebe pojavljuju animacije nekakvih Zvončica. Na kraju krajeva, film sve vreme aludira nekakvo venčanje i biće ih čak dva. Sve je to slatko kao slike štenaca na internetu, preti da postane jednako zamorno, ali zamišljenu granicu nikad ne prelazi.

Premisa je odavno poznata, ali će se u ovom filmu pre videti koliko je klasična nego koliko je besomučno rabljena do dana današnjeg. Scenario je pristojan, nastao iz verovatno pristojno kvalitetne drame. Ono što film diže iz običnosti je inovativna režija. Michael Dowse priču koja bi bila tipična za New York snima u Torontu, a izlet u Pariz ili London menja izlet u Dublin. Zbog kvalitetnih scena i kadrova, ovde to deluje novo i organski. Druga stvar je u tome što svoje citate pravilno i odmereno koristi, od referenci na gomilu drugih filmova, ne samo od rom-com sorte do generalno sitcom humora sa povremenim ispadima slapsticka.

Još jedna pametna rediteljska odluka je pustiti glumce u vatru. Adam Driver možda malo preteruje sa ionako preteranim likom, Megan Park ne uspeva da nas ubedi da njen lik nije višak, a Raffe Spall ne uspeva da izdigne Bena od stereotipa ljigavog negativca. Primer dobrog posla je odradila Mackenzie Davis, oživevši svoj jedva skiciran lik.

Ipak, naša pažnja će biti usmerena na centralni par. Zoe Kazan ima šansi da postane zvezda romantičnih komedija, a da ne izgubi integritet. Nakon odličnog ostvarenja u The Pretty One, ovde je opet na veoma visokom nivou. Najvažnije, između nje i Daniela Radcliffa ima više nego dovoljno hemije da njih dvoje u paru deluju zaista kao mogući likovi u mogućoj situaciji i da su pritom iskreno simpatični, a ne usiljeni. Kada smo već kod Radcliffa, on se trudi iz petnih žila da odraste pred našim očima i makne se od uloge koja će možda trajno obeležiti njegovu karijeru. To se vidi po širokom spektru uloga koje bira na filmu (Horns, Kill Your Darlings), ali i na Broadwayu (Equus). Ne znam koliko će mu uloga odraslijeg i duhovitijeg klinca u tome pomoći, ali čini se da će imati makar uspešnu karijeru kao komičar.

What If nije spektakularan film i ne donosi ništa novo. Možda će vas u nekom trenutku iznervirati u toj svojoj slatkastosti, ali mu svejedno dajte šansu. Romantičan je, veseo i duhovit, pa ako ste u raspoloženju za takav film, nećete zažaliti.