nije više Film na dan

2014.

režija: Vincent Grashaw

scenario: Vincent Grashaw, Mark Penney

uloge: P.J. Boudousque, James C. Burns, Chris Petrovski, Octavius J. Johnson, Nicholas Bateman, Douglas Bennet

Poslednja kartica pre odjavne špice nas uvodi u pozadinu američkih privatnih maloletničkih zatvora i ustanova za preodgoj problematične omladine. Oko te teme se u poslednje vreme podiže nešto prašine, čak je i National Geographic imao serijal na sličnu temu, da ne pominjemo „relity-je“ sa „ćalcima profesionalcima“ koji disciplinom i psihološkim trikovima (nema tu mnogo izbora, manipulacija ili tortura) „sređuju“ usijane glave. Ono što je stravično u toj priči je da te individue i te ustanove vrlo malo podležu kontroli od strane državnih vlasti koje se pojavljuju tek kad bude prekasno i kada se dogodi neko kapitalno sranje. Ima tu i korupcije i muljačine sa podmićenim sudijama, ali najčešće je po sredi obični sadizam i nestručnost, a implikacije toga su strašne u tzv. „slobodnom svetu“, što očekujemo od Staljinovih gulaga u Sibiru ili od Golog Otoka, ne očekujemo u demokratskom svetu. Međutim, dok kažeš „Guantanamo Bay“, stvari se menjaju...

Upravo u milje maloletničkog popravnog doma je smešten Coldwater. Naslov filma je ime jedne takve ustanove u kojoj je završio mladi delikvent Brad (Boudousque), momčić sa vodnjikavim očima koji misli da je posao sitnog dilera solidna karijerna opcija. Ne dajte da vas „dreamy“ fotografija i montaža zavedu, Coldwater je brutalno mesto kojim upravlja bivši vojni pukovnik Frank (Burns) i koje ima samo jednu zaposlenu odraslu osobu – depresivnog i često drogiranog doktora (Bennet). Ostali „zaposlenici“ su čuvari, i sami bivši pitomci doma koji su se, je li, „popravili“. Između čuvara i zatvorenika stoje i „poverenici“, robijaši sa privilegijama koji sprovode unutrašnju torturu nad novopridošlim pitomcima.

Kada Bradov prvi prijatelj, zbunjeni crni momčić Jonas (Johnson) nastrada usled sadizma i nestručnosti, Brad shvata da otpor nema smisla i da treba izdržati dok se Coldwater ne rasformira. Kako je incident privukao pažnju vlasti, pukovniku Franku sve češće popuštaju kočnice, a Coldwater postaje još nasilnija ludnica. Katalizator za promene će biti dolazak Bradovog druga po imenu Gabe (Petrovski) koga smo ranije upoznali kroz nekoliko flasbackova na Bradovu delikventsku karijeru. Gabe je bio samo naivni klinac koji je propatio zbog Bradovih loših procena, ali je očvrsnuo ili makar misli da je, i usvojio buntovnički stav...

Do pred sam kraj, Coldwater je potentnan i potresan film koji uspeva i kao zatvorska i psihološka drama (nekako mi u sećanju odzvanja Cool Hand Luke), ali i kao indie socijalna drama koja se nekako javlja u pozadini u flashback scenama. P.J. Boudousque je odličan izbor za ulogu, pomalo liči na mladog Ryana Goslinga i usvaja njegov manirizam „kamene face“, što u ovom kontekstu apsolutno ima smisla. Postoji neka ekspresivnost u ne-ekspresivnosti, ma koliko to suludo zvučalo. I ostatak mladih glumaca svoje uloge nosi dostojanstveno, iako njihovi su njihovi likovi više skice nego karakteri. John C. Burns donosi relativno pristojno ostvarenje kao pukovnik Frank, mada mu je lik izuzetno tipski. Rediteljska odluka da maestralno lepu fotografiju ponudi kao kontrast surovosti zatvorskog socijalnog sistema je promišljena i opravdana.

Problem je što u poslednjih dvadesetak minuta Coldwaterkao film odlazi u vražju mater. Već kad Gabe dođe ponovo u priču, javlja se sumnja da reditelj ne zna kako bi završio priču i spakovao film. Umesto dotadašnjeg poetskog realizma, Grashaw skreće prema momentima jeftinog šoka i umalo da uništi sve što je izgradio. Pomalo nemogući obrat na stranu, problem je u šoku koji on izaziva, moralizaciji i popovanju koje sledi i nedovoljnoj veštini da to reditelj učini glatko. U tom trenutku on poseže za flashbackom previše i nepotrebnim objašnjavanjem gde mu mesto nije.

I to je šteta, jer je do tada Coldwater više nego dobar film, sposoban da stane uz rame i najboljim zatvorskim filmovima i najboljim mladalačkim dramama. Opet, to dokazuje koliko je pričanje priča i snimanje filmova pipav posao i kako jedna kardinalna greška lako može biti kobna. S tim u vezi, i poslednja kartica je opšte mesto bez ikakve realne podloge i opravdanja i čini se kao još jedan neiskreni šok. Pa ipak, Grashaw kroz većinu filma pokazuje da je autor koga treba pratiti.

2014.

režija: Mark Jackson

scenario: Mark Jackson, Kristin Gore

uloge: Catherine Keener, Hafsia Herzy, Ben Kingsley, Vincenzo Amato

Kod filmskog minimalizma treba biti vrlo oprezan, jer je tanka granica između filma gde manje podražaja znači veći efekat i filma koji je toliko prazan da izaziva refleksno spavanje. War Story je od druge vrste, a jedino što gledaoca spasava od laganog utonuća u san je Catherine Keener u ulozi koja je potpuno van njene zone ugodnosti.

Prvo, potpuno je pogrešan pripovedački pristup. Od straha od preteranog objašnjavanja i mogućeg vređanja inteligencije gledalaca, autor Mark Jackson se opredelio da celu priču intonira kao misteriju ljudske sudbine. Protagonistkinja Lee (Keener) u prvoj četvrtini filma govori koliko je minimalno potrebno da ne bi posumnjali da je nema. Prijavljuje se u mali hotel u nekom malom gradu na Siciliji i traži istu sobu u kojoj je bila ranije. Spušta roletne, spava na podu umotana u jorgan i od sobe pravi bunker. Zabranjuje čistačici da ulazi unutra. Gleda slike iz svog foto-aparata i one prikazuju brutalne ratne prizore iz Libije.

Lee je ratni foto-reporter. Njen telefon stalno zvoni. Šefica je podseća da se javi Albertu i da se nacrta u New Yorku na Markovoj komemoraciji. Lee se na to ne obazire i bavi se sama sobom. Ide do bolnice po recept za tablete protiv bolova, iako ima nezarasle lomove kostiju. Slika prirodu. Slika ljude. Slika izbeglički kamp, u kojem upoznaje Hafsiu (Herzy), koja je podseća na jednu devojku koju je slikala u Libiji. Nakon početnog nepoverenja, između dveju žena se rađa prijateljstvo, više nekakva među-zavisnost. Hafsia mora da abortira i da se dokopa Francuske. Italijanska sredina ne gleda blagonaklono na arapske izbeglice iz ovih poslednjih sukoba.

Tek na dve trećine filma stičemo blagu predstavu šta se desilo sa Lee, iako smo iz njenog držanja i generičkog naslova filma to mogli odmah pretpostaviti. Čak i kad priča uvede potencijalno zanimljivu temu (recimo imigrante kao drugačiju vrstu žrtava rata nego što su to američki novinari navučeni na rat, ili institucionalni i vaninstitucionalni rasizam kakav je u određenoj meri prisutan u Italiji), ne drži se toga i brzo se prešalta nazad na Lee i njene duge šetnje i začudne rituale.

Catherine Keener i Hafsia Herzy svoje uloge igraju sa osećajem i merom. Njihova ostvarenja su uverljiva, ali slaba je to uteha kada priča polako ne vodi nikuda. Najveća šteta u filmu je traćenje talenta Bena Kingsleya koji u ulozi Alberta ima scenu ili dve u mračnoj atmosferi i deklamuje standardno znanje o profesiji ratnog reportera na profesorski način. Možemo razumeti Jacksonovu odluku da to baš tako napravi, to govori o perspektivi koju ima Lee, ali je za takvu ulogu mogao da uzme i manje glumačko ime.

Mark Jackson se sa samo dva filma profilirao kao minimalistički autor koji snima filmove o samotnjacima koji se bore sa svojim traumama, sećanjima i principima. Without (2011) je dobio nešto pozitivniji odjek na festivalima, a War Story deluje kao nadogradnja prethodnog filma. Najveća „izdaja“ naših očekivanja je što ratni kontekst nije ni izbliza dovoljno prisutan, a nisam siguran koliko se kroz samotnjaštvo efikasno prikazuje trauma. A Thousand Times Good Night sa Juliette Binoche ostaje superiorniji film, iako je Catherine Keener možda i najjača karika u War Story, posebno uzevši u obzir njene ranije ironične i arogantne uloge.

2014.

režija: Craig Gillespie

scenario: Thomas McCarthy

uloge: Jon Hamm, Pitobash, Suraj Sharma, Madhur Mittal, Aasif Mandvi, Lake Bell, Alan Arkin, Bill Paxton

Million Dollar Arm je, između ostalog, inspirativna sportska drama o bejzbolu. Ne morate da se brinete o poznavanju pravila, pošto film od vas ne traži nikakvo predznanje, niti vam ga nudi: ovde ćete teško naići na kontakt palice i loptice, o celoj utakmici da ne govorimo, jer sve staje na velikim rukavicama i bacanju loptice. Dodajmo na to frazu „po istinitom događaju“, koja ovde u priličnoj meri pije vodu, i limunadasta zabava može da počne.

Film je podeljen u tri čina plus prolog i epilog sa karticama. U prologu se upoznajemo sa premisom. JB (Hamm) je sportski agent pod stresom kojeg trenutno bije poslovni maler. Njegov partner / podređeni Aash (Mandvi) ga možda može oraspoložiti nekom šalom, ali ne može puno učiniti. Kada simpatični dvojac ostane bez posla koji su mesecima pripremali, JB će se u trenutku setiti ideje. Taj trenutak je posebno ljigav i nerealan: dok prebacuje kanale između Susan Boyle i kriketa, pašće mu na pamet da organizuje „reality show“ u Indiji u kojem će u naciji ljubitelja kriketa potražiti bejzbolskog bacača („pitcher“) i obučiti ga za Veliku ligu, i na taj način otvoriti ogromno (i konstantno rastuće tržište) za jedan novi sport, pa konačno postići finansijski efekat koji je Yao Ming imao na kulturu ljubitelja košarke u Kini.

Prvi čin je mešavina „travelogua“ po Indiji na premisi Slumdog Millionare i stereotipnih komičnih stavova o Indiji kakvih smo se nagledali u filmovima (sve je prljavo i siromašno, birokratija je spora i korumpirana, ali svi su veseli). Tamo će naš junak potpomognut narkoleptičnim starim skautom (Arkin) i jednim od retkih bejzbol-entuzijasta (bollywoodska zvezda „džepnog formata“ Pitobash) pronaći dva momka koji bi uz pravilan trening zaigrali bejzbol. Oni su Rinku (Sharma, zvezda Life of Pi) i Dinesh (Mittal, brat-kriminalac iz Slumdoga).

Film se onda nastavlja u pravcu komedije sudara kultura, jer bistrooki indijski momčići engleski ne znaju ni da beknu (što nije naročito uverljivo, valjda su nekad u životu išli u školu), a ne znaju ni lift da koriste (što je polu-uvredljivo iako simpatično, čak i ako je neko tupav, valjda zna da imitira druge ljude u njemu nepoznatim, a njima normalnim situacijama), ne kapiraju američku hranu i od kuće prave malu Indiju. Finalni čin spada u klasičnu inspirativnu dramu, sportsku i ne samo sportsku, jer će momci naučiti da igraju bejzbol pomoću trenera-gurua (Paxton), a JB neće biti baš tolika skotina kao na početku u čemu će mu pomoći lepa komšinica (Bell).

Zašto sam sve „spoilao“? Zato što to i nije neki spoiler. Od prvog do poslednjeg kadra i tih famoznih odjavnih kartica na kojima vidimo fotografije stvarnih ljudi, nama je kristalno jasno šta će se desiti, kada će pasti fora, kada inspirativni monolog praćen orkestracijskim soundtrackom. Kliše i formula su tu, videli smo takve filmove iz hollywoodske kuhinje barem milion puta. A povrh toga, u pitanju je istinita priča, koja, budimo realni, nije baš poznata u našim krajevima, ali je varijacija na temu standardnih istinitih priča o traženju talenata za bejzbol u Latinskoj Americi, Japanu, Rusiji i gde već po svetu gde taj „komadić americane“ još nije došao.

Ništa od toga nije problem, film je pozitivan, vedar i simpatičan, ma koliko u pitanju bila ispričana priča. Ovde sve to deluje reciklirano, čak bez većih korekcija, ali se opušteno prati, podiže raspoloženje i momentalno zaboravlja, opterećenja nema. Problem je što bi ovo mogao biti bolji film, dublji i detaljniji. Reditelju Craigu Gillespiju (Lars and The Real Girl) ovakav štanceraj nikako ne leži, pa je i nejasno zašto su ga Disneyevi producenti uopšte i uzeli, kada su imali na raspolaganju scenaristu Thomasa McCarthija koji je već imao nekakvog iskustva sa sportskim dramama (Win Win). Gillespie u nedostatku ideja polazi za svim mogućim oprobanim trikovima, i to ni u kom slučaju ne postiže željeni efekat.

Najslabiji segment filma je iskorištenost glumaca. Jon Hamm je neko čija je popularnost u usponu zahvaljujući ulozi Don Drapera u seriji Mad Men, ali čini se da još nije spreman za Hollywood i „Veliku ligu“. JB se ne razlikuje puno od Drapera, ali Hamm takvim odabirom uloge i načinom pristupa na sebe privlači sumnju da je glumac od jedne uloge. Indijski trio je zaglavljen sa tipskim ulogama, ali oni to iznose bez većih problema, dajući im ono malo ličnog šarma koliko mogu da daju. Stvari slično stoje i sa Aasifom Mandvijem. Bill Paxton je odličan izbor za mudrog trenera i žao mi je da nema bar nekoliko scena više. Međutim, kriminalno je koliko su neiskorišteni potencijali Alana Arkina, koji opet, deseti put za redom igra neku varijantu odrtavelog starca, ovog puta narkoleptičnog. Ovo je uloga koju bi on mogao da odigra u snu i to i radi, sve vreme. Lake Bell (In A World), karakterna glumica, talentovana komičarka i napredna autorica ovde je zaglavljena sa beskorisnim likom slatkice koja služi jedino kao protagonistina simpatija. Sličnu ulogu je mogla da odigra bilo koja televizijska glumica (recimo, Cobie Smulders iz How I Met Your Mother bi bila idealna, svaki talenat preko toga je suvišan, nije čak ni bonus kada reditelj ne zna šta bi s njim).

Da završim, da se kritika ne bi odužila kao bejzbol utakmica ili ovaj film (nešto preko 2 sata, barem 20 minuta previše), Million Dollar Arm je nešto što se gleda i zaboravlja. Ne bih se usudio da kažem da je film loš, iako svakako nije naročito dobar. Moguće je da je Hollywood toliko spustio svoje standarde, pa od mene prolaznu ocenu dobija sve što me ne iritira otvoreno. Osim nekoliko osnovnih zamerki, nemam želju da ga popljujem. Frustrirajuće je, međutim, što je Million Dollar Arm mogao da bude stvarno dobar film, ali je za to nedostajalo strasti, produkcijske, režijske, glumačke, pa čak i strasti prema bejzbolu.

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2014.

režija: David Michod

scenario: David Michod, Joel Edgerton

uloge: Guy Pearce, Robert Pattinson, Scoot McNairy, Tawanda Manyimo, David Field, Gillian Jones, Susan Prior, Anthony Hayes, Joel Edgerton

The Rover je jedan čudan i uznemirujući film. Visceralan, egzistencijalistički, žanrovski i tematski skoro neodrediv, eliptičan toliko da deluje gotovo proizvoljno. Ipak to nije serija slika i zvukova bez zapleta, radnje, reda i poretka. Ujedno je sastavljen skoro isključivo od citata i deluje originalno, gotovo organski.

Premijera mu je bila zanimljiva, ponoćni termin u Cannesu. Nakon toga je otišao u globalnu distribuciju, limitiranu na arthouse, ali raširenu od Amerike preko Evrope do Australije, gde je i snimljen u indie i fondovskoj koprodukciji. David Michod, ranije glumac, sada ima status nadolazećeg autora koji mu je doneo više nego interesantni prvenac Animal Kingdom(2010), smešten u milje melbournskog podzemlja i opsednut rodbinskim vezama i lojalnošću. Ko-scenarista, zapravo autor same priče, Joel Edgerton je isto profesionalni glumac i na tom planu globalno poznat i šteta je da ovde ima toliko neprepoznatljivu cameo ulogu.

Priča je nekako namerno eliptična, namerno neobjašnjena i teško je pohvatati detalje. Čini se kao da je sva pozadina data davno pre uvodne kartice na kojoj piše „deset godina posle kolapsa“, možda u nekom drugom filmu. Mi detalje kolapsa nikada ne saznajemo, deluje kao da je ekonomske prirode, što je prouzrokovalo promene u načinu života. Nema sveprisutne države, „servisa građana“, sve je nekako anarhoidno, kao u westernu, praćeno brutalnim nasiljem i gomilom naoružanja. „Ruka zakona“ je prisutna tek povremeno i veoma je teška. Vidimo vojsku koja svako malo prepadne nekoga i napravi pokolj. Vidimo i ostatke bivšeg društva, vozila, gorivo, hranu, novac, radio, imigrante, rudnike i železnice. To je dovoljno da povežemo neke kockice u mozaiku, ali nikada nećemo biti sigurni da li smo ih dobro povezali.

Najveća greška koju potencijalni gledalac može napraviti je da automatski pretpostavi na osnovu dva podatka (australske zabiti i post-apokalipse) da će ovo biti nešto na tragu Mad Max serijala, akcioni spektakl od početka do kraja. Iako se autori učtivo referiraju na najpoznatiji australski filmski proizvod, mnogo je izglednija asocijacija na legendarni Wake in Fright(1971), film koji je četiri decenije proveo u bunkeru. Vizuelno i tematski, The Roverinspiraciju crpi najviše iz westerna, primetan je uticaj novohollywoodskog revizionizma i „spaghetti“ prljavštine u produkciji koja smišljeno liči na niskobudžetne filmove. Osim toga, prisutni su elementi „backwoods“ trilera i noira, westernu bliskih žanrova pre svega po moralnom kodu, kao i road filmova, poput Vanishing Pointili Two-Lane Blacktop, što se uklapa u egzistencijalističku osnovu.

Naš heroj nema ime (tek na zaključnoj špici je potpisan kao Eric) i ima jednu stvar do koje mu je stalo: njegov automobil u kojem putuje pustim cestama. Kada sedne u improvizovani bar, po cesti prođe banda kriminalaca u begu. Oni su Henry (McNairy), Archie (Field) i Caleb (Manyimo), naoružani su do zuba i usred su međusobne prepirke. Njihov auto se zaglavljuje negde pored puta, oni kradu prvi sledeći i odlaze. Eric (Pearce) ih prati u njihovom jedva osposobljenom terencu i želi da povrati auto. Sreća ili nešto nalik tome će mu se osmehnuti kada pokupi Henrijevog brata Reya (Pattinson). Između njih dvojice formira se neočekivani partnerski odnos i oni kreću u zajedničku potragu, svaki vođen svojim ciljevima koji nam nikada nisu do kraja jasni.

Eliptičnost priče vuče korene u eliptičnosti likova. O Ericu ćemo saznati nešto u toku filma. Pre apokalipse je bio farmer, pre toga je možda bio, a možda i nije bio vojnik. On je u begu iako ga niko ne juri intenzivno. Ne znamo od čega sad živi, znamo da se njegov štek smanjuje i da, ako je potrebno, zna da ubije. Mladi Rey je još veća misterija, govori sporo, sa američkim južnjačkim akcentom, čini se i da misli sporo. On se sveta pre apokalipse jedva seća, ne znamo odakle je i kako došao, kaže da je radio u rudniku. Ne znamo kako su se i zašto on i njegov brat obreli u kriminalu, ne znamo zašto ga je brat ranjenog ostavio da umre.

Ženski deo publike biće razočaran. Ni Pearce ni Pattinson nemaju ni trunke šarma. Oni su ružni, prljavi i surovi. Pearce je sakriven iza brade i gotovo mrtvog pogleda, govori malo i nepovezano i izgleda kao neko kome se nije uputno naći na putu. Pattison je potpuno izvučen iz konteksta Twilighta, što mu je i jedan od karijernih ciljeva, maskiran lošim zubima i izubijanim licem. Pearce je upečatljiv kao anti-heroj clinteastwoodovskog tipa, dok se Pattinson ipak čini kao nedorasli glumac koji se baš i ne snalazi u ulozi koja zahteva mnogo mikro-glume za koju on nije sposoban.

Utisak dosta popravljaju glumci u kratkim, ali upečatljivim epizodama, Gillian Jones kao gazdarica imrpovizovanog kampa, Susan Prior kao doktorka koja voli pse i Anthony Hayes kao samoljubivi vojni birokrata. Najjača stavka filma je ipak atmosfera vrućine i prašine natopljena znojem. Za nju su, pored likova, zaslužne fotografija i muzika. Fotografija Argentinke Natashe Breier je izuzetna, atraktivna i jeziva, dok autorski soundtrack Antonija Partosa nabija tenziju i priziva u sećanje zvučnu podlogu za There Will Be Blood, ne bez opravdanja. Krvi će biti, teći će u potocima koji će se sušiti na pesku.

The Rover je jedan od najzanimljivijih filmova sezone. To automatski ne znači da je dobar i da će svakome leći. U pitanju je film o kome treba mozgati post-festum i složiti asocijacije u celinu. Autorske odluke, smatrali ih ispravnima ili ne, najčešće su dobro potkrepljene i osmišljene. Hvale vredan je pristup da dijalog bude sveden, gotovo škrt i da nam se ne objašnjava pozadina. Pa ipak, utisak je da je Michod preterao sa „less is more“ pristupom i u konačnici napravio film kojem se može očitati proizvoljnost. I pored toga, on ostaje jedan od autora na kojeg treba obratiti pažnju.

2014.

režija: Phil Lord, Christopher Miller

scenario: Michael Bacall, Oren Uziel, Rodney Rothman, Jonah Hill (prema motivima serije 21 Jump Street)

uloge: Jonah Hill, Channing Tatum, Ice Cube, Peter Stormare, Nick Offerman, Amber Stevens, Jillian Bell, Wyatt Russel, Jimmy Tatro

Bio je to savršen dan, koliko dan proveden u tržnom centru može biti savršen. Društvo moje prijateljice je bilo sjajno, kupovina je obavljena brzo i efikasno, kafa je bila preskupa, hrana iz KFC-a grešno ukusna. Jedino je bioskopski repertoar bio upitnog kvaliteta. Već smo pogledali Malog Buda i rešili da to ne želimo da ponovimo. Za Sin City sam se obećao drugoj. Prijateljica je već pogledala Gone Girl. Spade knjiga na par slova, par horora, dečijih, teen i plesnih filmova, neke akcije koje se već bez problema nalaze po zalivu i 22 Jump Street. Rešimo mi da mu damo šansu, ipak se uklapa u profil bioskopa u tržnom centru: sveže nahranjeni i napojeni, sa vrećama po rukama, možemo komotno da se uvalimo u udobne fotelje u praznjikavoj bioskopskoj sali i blenemo u neopterećujuću komediju. Pravi mali komadić americane za siromašne.

I onda je film počeo, a mi smo shvatili da prethodni deo nismo gledali, prosto nas nije privukao dve godine ranije. Nismo imali pojma hoće li to biti problem, pošto je premisa jasna: dva drota drugara (cop-buddy) imaju iza sebe uspešnu misiju sa infiltracijom u ring narkotika u srednjoj školi, pa sada misiju nastavljaju na koledžu. Za slučajeve poput nas dvoje, kreativni tim koji stoji iza filma pobrinuo se da nam u brzoj montaži prepriča prethodni film. Nisu mnogo pomogli, od jedne brze montažne sekvence nismo znali mnogo više.

Početak nas je ostavio u neverici da će ovo biti pozitivno bioskopsko iskustvo. Jenko (Tatum) i Schmidt (Hill) u nekom cool američkom autu upadaju u neko skladište obučeni u lažne banditske boje i pokušavaju da kupe nekakvu robu od švercera po imenu Ghost (Stormare). Schmidt je polu-intelektualni nespretni debeljko, Jenko je maneken, glup kao tocilo. Oni nešto glumataju, kupovina te robe (ispostavlja se da su to egzotične životinje) odlazi dovraga, kreće jurnjava sa trashy bizarnim eksplozijama. Njihov šef (Offerman) ih prekorava kao nesposobne, ali za njih ima jedan zadatak, nalik na onaj njihov jedini uspešni. Stvari se tu popravljaju, na scenu stupa Ice Cube kao kapetan Dickson (može li američka bezobrazna komedija proći bez gomile šala o penisu?) i u svom “gangsta” stilu im objašnjava misiju: njih dvojica će otići na koledž, pozirati kao studenti i pronaći dilere i distributere nove dizajnerske droge WHYPHY (akronim za Work Hard? Yes! Party Hard? Yes, slažem se da je glupo). I njihova avantura može početi.

Radnja filma je potpuno nebitna i nama kao gledaocima i samim autorima, pošto mnogo više pažnje posvećuju miljeu američke stereotipne studentarije iz filmova. Žurke su svuda okolo, predavanja su dosadna, opijanje i drogiranje je zanimljivije, planira se i ide se na prolećni raspust. Jenko se, tupav kakav je, sliže sa sportistima i momcima iz nekog već bratstva (Russell i Tatro), a Schmidt se sliže sa umetnicima, a posebno sa Mayom (Stevens), ali nikako da se složi sa njenom prijateljicom Mercedes (Bell)...

Ono što je bitno za ovaj film, kao i za svaku punokrvnu komediju, je procena je li to smešno i zabavno ili nije. Odgovor je da je 22 Jump Streetzabavan film , pre svega zbog maničnog tempa. Što se smeha i kvaliteta štoseva tiče, tu ima mesta za diskusiju. Neke stalne fore (“running jokes”) su preforsirane, kao recimo homoerotični ili čak gay kontekst u koji se dovode naši junaci i njihovi dvosmisleni dijalozi. Druge su zasenjene, kao Mercedesina gadljivost prema starosti. Treće su tako-tako, kao štos sa blizancima. Jedna od njih je zlata vredna, u pitanju su eksplozije koje su, kako film odmiče, sve više trashy i preterane i imaju sve manje motiva. Neki štosevi koji su planirani kao iznenađenje su suviše rano i očito “telefonirani”, ili prosto previše puta upotrebljeni u drugim filmovima da bi imali efekta. Sa pozitivne strane, ima više nego dovoljno meta-humora koji kači sve i svašta, od žanrovskih stereotipa (crni policijski oficir koji i pored uspeha još uvek govori kao baraba, lajna “I'm too old for this shit!”), pa do jednog kadra u sceni slabo potkrepljene jurnjave koji se nekoliko sekundi fiksira na natpisu na zgradi “Benjamin Hill Film Academy”. Mene je to kupilo, kao i završna scena sa nabrajenjm još ko zna koliko mogućih nastavaka.

Uostalom, kvalitet fora nije presudan. I dobru i osrednju foru treba znati prodati. 22 Jump Street to na nekoliko mesta radi toliko dobro da postiže maksimalni efekat. Druga bitna stvar koja jako popravlja utisak je dojam da su se glumci i ekipa zabavljali radeći ovaj film i to apsolutno stoji. Ice Cube brblja kao navijen, Nick Offerman je briljantan u dve scene koje ima, a naši protagonisti deluju kao da imaju makar rutinu u takvom tipu komedije, ako ne i izvornu glumačku i stvaralčku hemiju, i to je sasvim solidno. 22 Jump Streetdosta odskače iz gomile sličnih hollywoodskih komedija.

Ne budem lenj i uhvatim da pogledam i prvi deo o kojem nisam znao gotovo ništa. Ispostavilo se da je u pitanju sasvim standardna komedija koja hoda po liniji parodiranja pod-žanrova teen, akcione, cop-buddy i buddy-buddy komedije. Kvalitetnijeg meta-humora je bilo u ravno tri scene (ako ne računamo još nekoliko solidno prodatih štoseva sa eksplozijama) i sve se vrte oko iste fore. Jedna je na početku, kada Offerman šalje dvojicu nesposobnih na tajni zadatak iz programa koji je pokrenut 80-ih, druga u sredini koja parodira film Donnie Brasco i treća pred kraj u kojoj se pojavljuje Johnny Depp, zvezda originalne serije 21 Jump Street iz 80-ih, kojem je možda baš ta serija trasirala put glumačke zvezde.

To me dovodi do zaključka da je 22 Jump Street meni čak i bolji film od prethodnika, što je neka vrsta kurioziteta. Prosto, luđi je, brži, eksplozivniji, zabavniji, manje opterećen. Možda me je zavela bioskopska tama, a na kućnom formatu mi možda i ne bi tako legao. Možda sam bio otupeo od hrane i izbezumljen veštačkim svetlom i šarenom robom na policama. Možda smejanje nekom prosečnom filmu sa nekim prosečnim forama ima smisla samo kada imaš društvo s kojim ćeš se smejati. Kako onda to nije upalilo sa nekim drugim filmovima? 22 Jump Street je čista zabava, ne očekujte previše i prepustite se.

2014.

režija: Robert Rodriguez, Frank Miller

scenario: Frank Miller (prema svojim stripovima)

uloge: Mickey Rourke, Jessica Alba, Josh Brolin, Joseph Gordon-Levitt, Rosario Dawson, Bruce Willis, Eva Green, Powers Boothe, Dennis Haysbert, Ray Liotta, Christopher Meloni, Christopher Lloyd, Juno Temple, Jamie King, Stacey Keach, Marton Csokas, Jamie Chung, Lady Gaga

Kada se pojavio pre 9 godina, film Sin City je predstavljao nešto radikalno novo. Koncept je bio nov: koristiti stripove direktno kao storyboard, onda ih snimiti u izvornim, jako kontrastnim bojama i sve podvući animacijom. Originalni film trajao je preko dva sata, ali se gledao u jednom dahu, a uživanje u njemu, njegovim hyperlinkovanim pričama i vizualizacijama, neo-noiru, fantastici i “nightmare logicu” nije bilo ograničeno samo na prvo gledanje. Preterano bi bilo reći da je Sin City izveo revoluciju, nije, i to samo iz razloga što mu se niko nije pridružio. Da, bio je toliko nov i radikalan.

Nastavak je pripreman dugo, počinjan i napuštan po nekoliko puta ne bi li Rodriguez radio na svojim projektima koji, istini za volju, nisu bili od posebne umetničke vrednosti, niti su baš bili primer kreativnosti visoko-estetizovanog trasha, ali bilo ih je mnogo i trebalo je rintati. Nastavak, nazvan po jednoj od priča, stiže nekoliko godina prekasno, toliko da nije najjasnija namera zašto je uopšte rađen, i zašto baš sada. Možda se Rodriguezu baš družilo sa Millerom, možda je to njegov očajnički pokušaj da se vrati u prvu autorsku ligu, iako se potrošio i ostao bez ideja, a možda su samo njih dvojica rešili da ispoštuju fanove.

Sve u svemu, A Dame To Kill For uglavnom reciklira Sin Citykoncept. Ne donosi mnogo novina, a za one koje donosi nisam siguran koliko su dobre ili smislene. Prvo, tu je 3D, kao slika i prilika vremena, filmske evolucije ili čega već. O tome ne mogu da raspravljam, pošto sam film gledao u 2D varijanti, vodeći se argumentom Rexa Reeda da je cvikerašu 3D jednostavno neprihvatljiv pošto mora da skine svoje cvikere sa dioptrijom i stavi njihove bez. Većina relevantne filmske kritike kaže da 3D ovde nije osvežavajuća inovacija i da u velikoj meri guši originalni koncept.

Druga izmena je u autorskom postupku. Originalni film je direktno preneo tri priče iz serije strip-romana, plus jednu kratku vinjetu podeljenu u “intro” i “outro”, dok kod nastavka stvari stoje drugačije. Samo su naslovna priča i intro prethodno objavljene u formatu stripa, dok je druge sve Miller napisao direktno za film, što se i vidi. U originalnom filmu je hyperlink postupak funkcionisao glatko, poveznice su bile u detaljima, nenaglašene, a opet prisutne, dok je u nastavku utisak da su dve priče namerno napisane kako bi se istakle poveznice među pričama, ali i sa prvim delom. Prostije rečeno, likovi iz različitih priča se sreću neopravdano često, nimalo diskretno i uvek na istim mestima. Nije to loše, pre svega sa stanovišta fanovske “geekovštine”, pošto smo od prvog kadra prinuđeni da sami u glavi slažemo vremenski sled događaja iz prvog i drugog nastavka, ali to ne znači da je dobro ili potrebno.

I struktura prvog filma je bila čvršća i bolje planirana, “intro” i “outro”, jedna priča koja se proteže kroz veći vremenski period bila je podeljena u dva dela, ostale dve su bile kompletne. U nastavku je struktura zabrljana, postoji “intro”, ali ne i “outro”, i ta uvodna priča ponavlja iste one stvari koje već znamo o Marvu (Rourke), ubijenom već u prvom filmu. On je grubijan koji ima nekakvu bolest koja uzrokuje crne rupe u sećanju i uživa u lemanju negativaca, ko god oni bili. Nakon uvoda imamo jednu novo-napisanu priču o kockaru Johnniju (Gordon-Levitt) i njegovom sukobu sa senatorom Roarkom (Boothe) na partiji pokera. Ova priča je, ničim opravdano, podeljena u dva dela. Posle nje sledi centralna i najbolje zaokružena priča, i tematski i stilski, o privatnom njuškalu Dwightu (Josh Brolin je zamenio Cliva Owena) i njegovom susretu sa starom ljubavi, apsolutno fatalnom Avom (Green) koja, navodno, pokušava da pobegne od oligarha za koga je udata (Csokas) i njegovog nasilnog batlera-šofera (Haysbert). Naravno, gde je Dwight, tu su i “valkire”, opasne prostituke iz Starog Grada, predvođene sa dominom Gail (Dawson), i tu je pokolj u najavi. Treća i poslednja priča se odnosi na Nancy (Alba), divnu devojčicu koja je postala striptizeta i za koju je poručnik Hartigan (Willis), ovde prisutan u formi duha, dao život. I ova, opet novo-napisana priča ima senatora Roarka za negativaca i vezuje se na poslednju priču iz prvog dela, onu sa senatorovim sinom, serijskim ubicom Yellow Bastardom.

Pored brljive strukture koja kao da je smišljena za forumske rasprave među fanovima, problem što su tri priče vrlo neujednačeog kvaliteta. Centralna priča o fatalnoj ženi je ponajbolja, a Eva Green je pravi slatkiš, sa odećom ili bez nje (uglavnom je bez) i potpuno prolazi kao “femme fatale” iz noir filmova. Ona nije samo seksualni objekat (mada je i to), nego pre svega seksualni subjekt, vaginalna manipulatorka. Priča o kockaru Johnniju je zeznuta sa prekidom, iako ima potencijala da funkcioniše zasebno, kao kratak film. Priča o Nancy je najslabija i još iz daleka izgleda kao najobičnije otaljavanje. Trajanje filma je ogrničeno na 100 minuta, iako je svakako bilo materijala za više od toga.

Glumci su na visini zadatka, neki bolji, neki lošiji. Zadatak nije posebno težak, jer su im likovi “nacrtani” i bukvalno i metaforički, tako da ih samo treba odigrati po šablonu. Najveće osveženje su od novopridošlih Eva Greene, Joseph Gordon-Levitt i Josh Brolin (zamenio Owena), od starih Mickey Rourke, Powers Boothe i Rosario Dawson sjajno nastavljaju gde su stali sa prethodnim filmom, dok je Bruce Willis nedovoljno iskorišten kao Hartiganov duh (glup koncept, jebiga), a Jessica Alba, iako solidna ženska, nije baš neka glumica. Ispresecana struktura, međutim, ostavlja puno mesta za dobre epizode i ovde ih ima, kao u prvom delu. Ray Liotta briljira kao ljigavi doktor kome visi razvod nad glavom, pa se pretvara u sadističkog monstruma. Christopher Lloyd je ludi doktor-kostolomac (poveznica sa znate-već-kojim filmom). Christopher Meloni je solidan kao karikaturalno naivni inspektor koji je pao na Avine čari, pa čak i Lady Gaga ima interesantan cameo kao konobarica.

Gluma, dakle, nije problem. Problem je nedostatak hrabrosti i inovativnosti, pa Sin City: A Dame To Kill For izgleda kao bleđa, manje strastvena, naštancana kopija originala, odrađena preko volje i sa pola mozga. Ima tu sitnica za zameriti, vizualizacije nisu tako hrabre i uvrnute, nema fantastike ni “nightmare logica”, pa su sve karte bačene na “hard-boiled” stereotipe o opasnim, jakim muškarcima i još opasnijim manipulativnim ženama. Ima to svojih čari, ne samo kao noir ili uopšte filmski kliše, koliko kao motiv koji se provlači od antičkog doba do danas.

Primetili ste da je moja kritika prepuna poređenja nastavka sa originalom. Zaista ne znam da li je uopšte moguće drugačije. Ako nastavak pogledamo kao zaseban film, bez uplitanja originala, on se prosto raspada u nekoherentnosti i izveštačenosti. Njegovu kičmu vizuelno i narativno drži originalni Sin City. Verovatno je to bila svesna odluka autora i računali su na staru fan-bazu, ali joj nisu ponudili ništa novo. Originalni Sin City ostaje jedan i jedini, a A Dame To Kill Forće biti razmatran samo u smislu njegovog nedovolno dobrog nastavka koji je samo solidna bioskopska zabava za jedno gledanje, i ništa više od toga.

Ostaje nam da se pitamo hoće li biti trećeg dela. Posle loših kritika i nedovoljnog interesa publike (ako nekog držiš na ledu 9 godina, bar mu serviraj nešto vredno tolikog čekanja), sva je prilika da od tog posla nema ništa. Tu se javlja još jedan potencijalni problem: Rodriguez i Miller su već u drugom delu pobili sve Roarkove, negativce na kojima su bazirali dosadašnja dva filma i jedine negativce koji su imali potencijal za ponavljanje. Pitam se šta će, ako će išta, smisliti za treći deo. Ako ga bude, verovatno ću ga pogledati, i to zbog prvog, a ne zbog drugog dela.

2014.

režija: Lenny Abrahamson

scenario: Jon Ronson, Peter Straughan

uloge: Michael Fassbender, Domnhall Gleeson, Maggie Gyllenhaal, Scoot McNairy, Carla Azar, François Civil

Frank Sidebottom, alter-ego britanskog multi-disciplinarnog umetnika Chrisa Sieveya bio je neka vrsta manje atrakcije na art-sceni kasnih 80-ih i ranih 90-ih. Frank se na sceni (i van nje) pojavljivao sa šarenom maskom na glavi. Kako Sievey sam kaže, razlog tome je bilo ispitivanje unutarnje kreativnosti bez uplitanja spoljnog sveta. Iako je takav “stunt” vrlo brzo izgubio na popularnosti, Sievey i Frank su živeli svoje paralelne živote kao neka vrsta kurioziteta i relikta prošlosti sve do Sieveyeve smrti 2010. godine.

Štoseva sa maskama, uniformama i lažnim identitetima u muzici i performerskim umetnostima je bilo i pre Franka Sidebottoma, a i posle. David Bowie je imao svoje inkarnacije poput Ziggija Stardusta, momci iz Slipknota još uvek furaju maske, iako nikog više nije briga za to, a Irci su pre neku godinu poslali punjenu krpenu ćurku na Pesmu Evrovizije. Ne znam šta je samo sa Zaklanom čeljadi... Ono što je Frank Sidebottom imao u svojim krugovima, a drugi uglavnom nisu, je Jon Ronson, osrednji muzičar, ali, ispostaviće se, nadaren pisac (The Men Who Staire at Goats) koji će zabeležiti svoja iskustva Sieveyem, odnosno Frankom.

Film Frank nije samo nekakva (auto)biografska priča, iako ima i toga. Za početak, kontekst je proširen sa Sieveya na ostale osebujne pojave na muzičkoj sceni (tipa Captain Beefheart) i pomeren malo unapred, u doba kompjutera, društvenih mreža i rascepkanog “fandoma”. To je bila vrlo pametna autorska odluka, jer se u ovom našem vremenu izrazito stiče utisak da su sve velike ideje potrošene. Istini za volju, u svakom vremenu je prevladavao takav utisak, ali uvek je bilo dovoljno ludaka i kreativaca da unesu izmene i izmisle nešto novo.

Perspektiva iz koje gledamo ovaj film je izrazito Ronsonova, protagonista filma se zove Jon i igra ga Domnhall Gleeson. On je jedan sasvim običan mladi čovek, prosečnog obrazovanja, prosečnog imovinskog statusa i prosečnog posla, koji sanja o velikoj muzičkoj karijeri za koju nema talenta ili “onog nečeg”, “X faktora”, zovite to kako hoćete. On može ponešto odsvirati na klavijaturama i gitari, interpretirati staru pesmu ili svirati po instrukcijama, ali sve što pokuša da komponuje sam završava kao reciklaža ili besmisleno preseravanje. U slobodno vreme lupeta nešto po Twitteru.

Njegova sreća će se promeniti kada na plaži vidi bendovski kombi i frajera koji pokušava da se udavi u moru. Ispostavlja se da je to klavijaturista u bendu i da neće doći sebi barem nekoliko dana, pa Jon preuzima njegovo mesto, makar samo za jednu tezgu. Ispostaviće se i više od toga, kada Jon dobije poziv da sa ostatkom članstva ode u Irsku na snimanje albuma. Ne znajući u šta se upušta, on pristaje napušta sve i piše još jedan hvalisavi tweet.

A članovi su tek priča za sebe. Producent i menadžer Don (McNairy) se predstavlja kao pristojan i simpatičan, ali priznaje da je često bio u duševnoj bolnici zbog čudnih seksualnih sklonosti ka neživim objektima. Bubnjarka Nana (Azar) i basista / gitarista Baraque (Civil) su prema Jonu nepoverljivi, a i generalno govore engleski samo kada žele. Najproblematičnija je Carla (Gyllenhaal), ludača sa dijagnozom za midi-kontrolerom i analognim efektima, otvoreno neprijateljski nastrojena prema svima, posesivna prema pevaču Franku i neretko agresivna. A Frank (Fassbender) stoji u centru svega kao nekakav genije ili guru koji želi da bude shvaćen, ali ne želi da se otvori. I ne skida masku, nikad, iz nepoznatih razloga.

I tu kreće zezanje sa snimanjem albuma, Frankovom umetničkom diktaturom, sukobima, svađama, besmislenim ritualima i svime što sleduje. Album je nekako gotov, a nekako i nije baš, pošto je ceo koncept fluidan i neuhvatljim. Za sve vreme snimanja Jon komunicira sa spoljnim svetom i uspeva da osigura nastup na prestižnom SXSW festivalu u Teksasu, gde će ceo njihov dotadašnji rad doći na iskušenje. Kako će to podneti Jon, kako harizmatični, ali potpuno ludi Frank, a kako ostali članovi? Hoće li Frank skinuti masku? “Stay tuned”...

Ovakvi filmovi zavise od čitavog niza pristupa. Već sam istakao da je fikcionalizacija i širenje konteksta u samom scenariju ovde od izuzetne korist, pošto sumnjam da bi “biopic” o opskurnom umetniku privukao publiku. Čudački (možda pre ludački) milje je pogođen, u dovoljnoj meri specifičan da bi se iz njega razvijala nekakva dinamika odnosa, a opet dovoljno očekivan da bi gledaocima bio jasan. Abrahamson je ionako veteran filmova o ekscentricima, pa se ovde nalazi na svom terenu i uspeva da ispriča još jednu priču na gledljiv način.

Posebno pitanje je casting i on je pogođen perfektno. Gleeson u sebi ima naivnost običnog čoveka i sjajan je da nas uvede u priču. Bubnjarka Carla Azar zaista odgovara opisu svog lika, sa onom tipičnom muzičarskom autističnošću. Scoot McNairy je pouzdan kao Don. Maggie Gyllenhaal je izrazito karakterna glumica sposobna da zaroni jako duboko i pokazala se kao pravi izbor za uvrnutu, nasilnu, ali možda genijalnu Carlu i uspela je da napravi jednu od svojih boljih uloga u poslednje vreme.

Pa ipak, Michael Fassbender je ovde najviše pod lupom. On je glumac koji je u definitivnom usponu, možda već na vrhuncu karijere. Ima prolaz u Hollywoodu, bilo u bioskopskim hitovima, bilo u filmovima koji idu za nagradama. Aktivan je u umetničkoj i indie produkciji sa obe strane Atlantica. Ostaje nam da se pitamo zašto bi prihvatio ulogu frajera koji je stalno pod maskom. Najverovatniji odgovor bi bio zbog izazova. Koliko često neko ima priliku da igra ulogu genija, makar genija u pokušaju? Budimo iskreni, Fassbender to odlično radi, iako su mu oduzeta dva najznačajnija oruđa. Facijalnu ekspresiju je nemoguće videti, a glas ispod maske ipak ne zvuči isto kao glas koji nije na taj način ugušen. Fassbender se oslanja na držanje i stav i uspeva da nam predstavi sve Frankove kreativne muke.

Pitanja o kauzalnosti (ili makar korelaciji) ludosti i umetničke kreativnosti nisu ništa novo. Popularna muzika je tu zgodno polje, jer je grana umetnosti koja najviše privlači široku publiku. Filmova o muzičarima i sastavima, stvarnim ili izmišljenim, i njihovim borbama sa unutrašnjim demonima, tom svojevrsnom klackalicom ludila i genijalnosti, imamo dosta i pojavljuju se redovno. Sjajni Sorentinov This Must Be The Place je najsvežiji primer. Frank nastavlja taj niz i daje dragocenu unutrašnju perspektivu, ali ostaje konfuzan, nedorečen, ni tamo ni ovamo, baš kao i muzika benda kojeg prati... Frankfunkcioniše na svim nivoima, ali ni na jednom u potpunosti, pošto nije ni studija slučaja ni studija scene, a ni ultimativni film o bremenu kreativnosti ili nekreativnosti. Pa ipak nudi dosta toga za videti.

2014.

scenario i režija: Hossein Amini (po romanu Patricie Highsmith)

uloge: Oscar Isaac, Viggo Mortensen, Kirsten Dunst, Daisy Bevan, David Warshowsky

Atina, početkom 60-ih. Mediteran u punom nostalgičnom sjaju. U ovakvim filmovima nema mesta za bedu, vojne režime, nasilnu policiju i siromašni plebs koji se giba od rezignacije do besa i nazad. Ovakvi filmovi se kreću u naizgled finijem miljeu bogatih američkih turista, lepih i pametnih studenata i elegantnih prevaranata. The Two Faces of January je film nastao po romanu Patricie Highsmith, autorice “ženskih” krimića koji su možda okićeni glamurom i finim manirima, ali je njihova suština mračna i cinična. Patricia Highsmith nam je podarila serijal romana o Tomu Ripleyu (snimljeno je nekoliko filmova, a najpoznatiji i produkcijski najbogatiji je The Tallented Mr. Ripley Anthonija Minghelle), a po njenom romanu je i veliki Hitchcock snimio jedan od svojih potpisnih filmova (Strangers on a Train). Ako vam se “ripleyevski” ili “hitchcockovski” štih učine poznatima, na pravom ste mestu, pošto je Aminijev cilj bio što vernija rekonstrukcija perioda i u vizuelnom smislu i u smislu filmskih formula.

Igranje sa nostalgijom kod gledalaca može biti opasno iz mnogo razloga. Prvi je pravilo dobrog ukusa: previše nostalgije vodi u patetiku. Drugi je pravilo marketinga: nostalgični filmovi su namenjeni nostalgičnim ljudima, a mlađa publika koja ne čita pola veka stare krimiće se tu može osetiti isključenom. Treće pravilo je razrada drugog i nazvaću ga pravilom ignorancije: stare formule su nekada radile sav posao, ali ne treba izgubiti iz vida tehnološki, civilizacijski i filmski napredak ostvaren od tada, u suprotnom previše nostalgičan film postaje nekomunikativan. Zato treba dobro paziti sa prebacivanjem klasika u novo ruho ili ostavljanje istog u starom, izvađenom iz naftalina i blago propranom.

The Two Faces of January je primer za potonje, i u nekim segmentima sjajno funkcioniše, dok se u drugim gotovo raspada. Priča je jednostavna. Mladi Amerikanac Rydal (Isaac) živi u Atini, gde zarađuje kao turistički vodič, privatni pratilac i prevodilac i sitni prevarant, tip čoveka koji uhvati naivnu studentkinju i vara je na kursu za 10 dolara. Kada snimi bogati američki par koji sačinjavaju arogantni biznismen Chester (Mortensen) i njegova dosta mlađa žena Colette (Dunst), Rydal će pomisliti da je našao svoje nove žrtve koje će izlevatiti za malo ozbiljniju kintu. Međutim, ispostavlja se da će razviti stvarni interes za Colette, a da Chester nije nimalo naivan, već je prevarant iz visoke biznis-klase, ratni veteran i paranoik sposoban da ubije kada je ugrožen. Kada se to dogodi, Chester i Colette moraju da beže, a Rydal je jedini koji može i hoće da im pomogne. Problemi nastaju kada atinski “setting” ustupi mesto krfskom. Pritisnuti brigama, paranojama i pogrešnim procenama, a bez turističkih zanimacija da ih zaokupe, Chester i Colette se sve češće sukobljavaju, a uzrok tome je Chesterova ljubomora koju oseća prema mladom i zgodnom zemljaku i strah da mu krelac ne preotme ženu.

Upravo u tom drugom činu film gubi na tempu i Amini od svih pogrešnih rešenja poseže za najpogrešnijim. Umesto nespretnog ljubavnog trougla, film skreće u nadmudrivanje i pravolinijski juri prema očekivanom zaključku. Par scena uspeva da malo podigne napetost, ali to ni u kom slučaju ne poništava činjenicu da manje ili više znamo celi sled događaja. Sam zaključak filma je melodramatičan i patetičan, možda bi sjajno poslužio svrsi u romanu za plažu iz 60-ih, ali ne i u filmu iz novog milenijuma. The Tallented Mr. Ripley je makar završen sa moralnom dilemom i misterijom, dok ovde imamo samo ljigu.

Što se likova tiče, film je uspešan sa dvotrećinskom većinom – Rydal i Chester su dobro napisani likovi, dok je Colette samo poprilično pasivna, ponekad uplašena žena. Shodno tome i glumci ostvaruju svoje uloge. Viggo Mortensen svom liku prilazi pravilno i portretira ga slojevito, pre svega na moralnom planu, te se njegovo ostvarenje može nazvati među najboljima u celoj karijeri. Oscar Isaac je uverljiv kao mladi prevarant koji se malo preigrao, ali ga to ne sprečava da uči i napreduje. Kirsten Dunst nije na njihovom nivou, sa više “mesa”, odnosno sa bolje napisanim likom bi bila idealna femme fatale, a ovako ne svojom krivicom ispada anemična.

Hossein Amini je vrlo pouzdan i dobar scenarista koji se ne plaši različitih žanrova, od britanskih romansi (The Wings of the Dove, za koji ima i nominaciju za Oscara), preko ambicioznih artističkih filmova (Drive) pa do hollywoodskog štanceraja (Snow White and the Huntsman). The Two Faces of Januaryje njegov rediteljski debi i nije izabran slučajno. U pitanju je adaptacija knjige kojom je bio opčinjen. Njegova režija tu nije upitna, on sa relativno skromnim sredstvima uspeva da napravi uverljivi “period piece” i da ubaci dašak mediteranske egzotike zajedno sa nostalgijom. Problem nastaju u scenariju, razradi likova, njihovih moralnosti i uverljivosti njihovih postupaka. Primera radi, analogija između Chestera i Rydalovog pokojnog oca je često pominjana, ali iz nje dobijamo ništa supstancijalno do pred kraj filma, a ni tad ne valja. Videćemo kako će se snaći na svom sledećem scenarističkom projektu, po tom pitanju još zahtevnijem Le Carréu, čiji je roman Our Kind of Traitor adaptirao.

I pored svega, The Two Faces of January nije loš film, niti predstavlja bačeno vreme. Ako ništa drugo, zanimljivo je videti film koji, iako nov, deluje jako staro i koji do kraja igra na kartu nostalgije. Problem je što nam daje samo pogled pun poštovanja prema starim majstorima, a ne pokušava da ih nadogradi, prevede i približi. Zbog toga će biti zanimljiv mojoj i vašoj majci ili babi, i pasioniranim nekritičkim ljubiteljima žanra. Ostali neka ponovo pogledaju Ripleya, lokacije su jednako dobre, a likovi i zaplet još i bolji.

2013.

scenario i režija: Wojtek Smarzovski

uloge: Bartolomiej Topa, Arkadiusz Jakubik, Julia Kiowska, Eryk Lubos, Robert Wabich, Jacek Braciak, Marcin Dorocinski, Agata Kulesza, Izabela Kuna

Wojtek ili Wojciech Smarzovski je poznat reditelj u Poljskoj i po evropskim festivalima. Prepoznatljiv je po sirovom, direktnom stilu i temama koje se bave ljudskom gadošću, bilo na komičan, bilo na tragičan način. Njegov stav mu verovatno neće doneti mnogo prijatelja na uticajnim mestima u Poljskoj, pošto se obračunavao sa bukvalno seljanima, građanima, crkvom i svim režimima koji su se izmenjali u Poljskoj u prethodnih sto godina, a izmenjalo ih se mnogo. Zato je, reklo bi se, miljenik filmskih fondova i upravo je na taj način finansirana Drogowka, manični triler o korupciji u varšavskoj saobraćajnoj policiji koja je samo vrh ledenog brega sveprožimajuće korupcije i gadosti u vrloj, novoj kapitalističkoj Poljskoj.

Isprva će vam trebati vremena da se naviknete na tempo i upoznate sa likovima. U početku će to ličiti na “ensamble cast” pandurski film koji prati sedmoricu saobraćajaca u svakodnevnim dužnostima i privatnim životima. Oni nisu nikakvi heroji, oni su prikazani kao ljudi sa manama (i skoro bez vrlina), agresivni jedni prema drugima i prema ljudima generalno, pijani na dužnosti i van nje, skloni ludačkim provodima sa mnogo cuge i kurvama, neki su rasisti, neki zelenaši, a primanje mita u novcu, robi i uslugama im nije strano. Zbog toga je njihovo odeljenje pod lupom unutrašnje kontrole.

Taj uvod je ispraćen munjevitom montažom, takvom da spotovi za elektronsku muziku deluju dosadno kao da su ih režirali televizijski realizatori. Druga važna stvar tu je igrarija sa video formatima koja doprinosi realnosti. Tako imamo regularne filmske snimke, snimke sa nadzornih kamera i amaterske snimke sa mobilnih telefona. Sve deluje prljavo i konfuzno, pa gledaocu treba vremena da se navikne.

Iz tog veselog društvanceta večito pijanih pandura će se Krol (Topa) izdvojiti kao protagonista, nesrećnim spletom okolnosti ili voljom nekakvog spoljnog faktora. Veselnik je nakon saznanja da ga žena vara sa kolegom Lisowskim (Dorocinski) noć proveo sa prijateljima, cugom i kurvama i na kraju zaspao u autu. Lisowski je sutradan pronađen mrtav i Krol je idealan osumnjičeni: dugovao mu je lovu, žena ga je varala i još mu je pretio telefonom. Krol se ne seća ničega, a ni kolege nisu od pomoći, pa mora uporedo da beži od inspektora iz odeljenja za ubistva, priseti se prethodne noći i dokaže svoju nevinost. Ispostavlja se da je Lisowski bio serijski ucenjivač i vrlo vešt igrač sa novcem, ali pitanje je da li je naleteo na većeg igrača od sebe, ucenjivao pogrešnog ili šta već. Bilo kako bilo, Krol mora sve to da otkrije preturajući po stanovima, štekovima, mobilnim telefonima i USB diskovima pokojnika, a istraga ga vodi do korupcije na najvišem nivou.

Kada se radnja filma potpuno prešalta na nešto klasičniji triler, tempo se minimalno usporava, a fotografija postaje za nijansu konvencionalnija i montaža nešto mirnija. Drogowka ipak nijedne sekunde ne pada u dinamici, amaterski snimci sa mobilnih telefona su stalno prisutni. Sa jedne strane, to je neverovatno privlačno jer gledaoca prosto zakuca za ekran, dok sa druge strane ostavlja utisak neurednosti i nekoherentnosti u nimalo jednostavnom krimi-zapletu. Smarzovski je vešt autor i priču će sigurno privesti kraju, ostavljajući vrlo malo započetih, a nezavršenih pod-zapleta i vinjetica. Ipak, utisak je da bi film bio uspešniji i komunikativniji kada bi nam dao malo vremena za odmor i povremeno nas podsetio ko tu koga i zašto ganja.

Smarzovskog je vrlo malo briga za to, pošto se čini da je on na misiji da nas devastira ili da nas makar dobro izudara kratkim kadrovima, brzim dijalozima i scenama iz poljske svakodnevice obeležene korupcijom, prostaklukom, nemoralom, sitnim i krupnim gadostima. Deo korupcije dolazi “odozdo”, od nesrećnika koji se na taj način vade iz sranja, a deo dolazi sa najvišeg nivoa, gde je telefonski poziv dovoljan da sjebe koncepciju. Na par mesta Smarzovski će nas počastiti urnebesnim crnim humorom kakav se retko viđa u konvencionalnoj kinematografiji, a detalja je previše da bih ih nabrajao.

Drogowkuvredi pogledati i ima moju preporuku. Pitanje je samo da li ćete izdržati ono što vidite.

2014.

režija: Josh Boone

scenario: Scott Neustadter, Michael H. Webber (po romanu Johna Greena)

uloge: Shailene Woodley, Ansel Elgort, Nat Wolff, Laura Dern, Sam Trammell, Willem Defoe, Lotte Werbeek

Kada se pojavio roman The Fault in Our Stars Johna Greena, neke zablude su bile razvejane. Prva od njih je da klinci ne čitaju i samo vise na internetu. Druga je derivat prve i glasi: ako i čitaju, čitaju samo neku franšiznu literaturu o školama za čarobnjake, devojkama koje se zaljubljuju u svetlucave vampire ili deci koja se bore protiv nekakvih diktatura u distopičnoj budućnosti. The Fault in Our Stars ima veoma “down to Earth”, realnu temu i završetak od kojeg se ne može izmisliti nastavak, pa su mladi knjigu razgrabili i progutali, a filmska ekranizacija se nekako podrazumevala i stigla je u saradnji proverenih indie kadrova pod producentskom palicom velike hollywoodske kuće i, očekivano, pobrala milione.

Moram da priznam da sam filmu prišao sa zakašnjenjem i nemalom skepsom. Knjigu nisam čitao (ko je lud da se u 30-i-nekoj bakće sa “young adult” romanima), ali se o filmu dosta piskaralo okolo. Prvo i osnovno, nisam ljubitelj ljubavnih filmova, iako ima nekoliko koje poštujem ili čak volim. Dalje, još manje sam ljubitelj ljubavnih filmova u kojima neko umire od neizlečive bolesti. Film o dvoje klinaca koji se zaljubljuju na osnovu toga što oboje umiru od raka mi je automatski upalio lampice za kliše i patetiku, i to je trebalo prevladati. Isto tako sam se kanio da pogledam Love Story(1970), pa me je ugodno iznenadio i kao ljubavna priča, ali i muzikom koja je nadživela film i izraženim socijalnim pod-tekstom i hvatanjem duha vremena. Konačno, to je postao ljubavni film koji iskreno volim. Sa The Fault in Our Stars se dogodilo slično.

Priča kao priča me nije posebno ganula, pošto samo vrlo vešto čekira kliše za klišeom hollywoodske melodrame. Oni se upoznaju i znaju da imaju ograničeno vreme na ovom svetu. Zbližavaju se jer su više komplementarni nego slični. Odlaze u Amsterdam da potraže svog omiljenog pisca i tamo njihova romansa zablista punim sjajem. Jedno od njih umire, drugo ostaje da tuguje i nauči vrednu lekciju o prolaznosti vremena ili šta već. Kraj.

Film me je, međutim, kupio svojim likovima. Oni su klinci, beskrajno simpatični i potpuno u duhu ovog vremena. Razvili su crni humor ili lagano proseravanje kao mehanizam odbrane. Sebični su na onaj simpatičan način i skloni manipulacijama svojih i tuđih roditelja, jer ko bi odbio bolesno dete. Od bolesti nisu ništa mudriji, ali su sami po sebi bistri. Imaju svoje živote, ljubavi, omiljene knjige, pisce, kompjuterske igrice, trenutke zabave i sitna zadovoljstva.

Za to se treba zahvaliti originalnom romanu koji je zbog toga i našao brojnu publiku, ali i scenariju Scotta Neustadter i Michaela H. Webbera koji pušta klincima da budu klinci. Dijalozi nisu drveni, narator je upotrebljen odmereno i u pravo vreme, pretencioznost i patetika se uglavnom vešto izbegavaju. Scenaristički dvojac je potpisao i neke od značajnijih filmova proteklih godina poput 500 Days of Summer i The Spectacular Now. The Fault in Our Stars im je prva i sigurno ne poslednja saradnja sa velikim njuškama iz Hollywooda. Sličan indie pedigre ima i reditelj Josh Boone, čiji je prvenac Stuck in Love zaintrigirao kritiku i publiku. Kao i u slučaju scenarista, Boone takođe grabi ka statusu autora na koga će Hollywood itekako računati.

Ono što nosi ovaj film su glumci. Sam Trammell i Laura Dern su uverljivi kao roditelji glavne junakinje, Nat Woolfe je beskrajno simpatičan kao nekakav “comic relief”, dečko koji je zbog raka ostao bez oba oka, ali ne i bez želje da pravi pizdarije. Willem Defoe ima jednu vrlo mračnu, ali zato upečatljivu epizodu kao cinični i pijani pisac. Što se para sa postera tiče, Ansel Elgort je tu sasvim solidan, iako bi mogao biti ekspresivniji i samouvereniji za svoju ulogu šarmantnog princa, a Shailene Woodley je jednostavno nepogrešiva na svim nivoima, u stanju je da pokaže raskošni talenat i dominira scenom jednako kao i da stvar reši mikro-glumom. Najvažnije od svega, u većini slučajeva je toliko ležerna da nismo sigurni glumi li ona uopšte.

Upravo ona je faktor koji The Fault in Our Stars podiže sa nivoa solidnog filma koji je, eto, poštujući hollywoodske norme na nekoliko mesta skliznuo u patetiku do nivoa dobrog filma kojeg možda mogu nekome preporučiti. Shailene Woodley je pokupila etiketu “nove” Jennifer Lawrence, ali to je samo površno zapažanje na osnovu njihovih uloga u “young adult” filmovima poput The Hunger Games i Divergent. Ima tu i nekih drugih sličnosti, kao što je imidž prirodne devojke. Glupo ih je, međutim, upoređivati, jer su njihove karijere u osnovi drugačije. Jedno, međutim, važi za obe devojke: one će samo rasti kao glumice i za njih ćemo još čuti pošto će, siguran sam, obeležiti filmsku umetnost u budućnosti. Jennifer već ima Oscara (i još jednu nominaciju za možda i najbolju svoju ulogu), a apsolutno nije isključeno da će je Shailene ove godine sustići. The Fault in Our Stars je njen veliki korak napred.

2014.

režija: Ernie Barbarash

scenario: Y.T. Parazi

uloge: Michael Jay White, Neal McDonough, Laila Ali, Lateef Crowder, Hazuki Kato, Mazashi Odate, Millie Ruperto, Jimmy Navaro

Zašto volimo akcione filmove? Mislim, priče su im najčešće glupave i sklone ponavljanju, likovi nerazrađeni, situacije u koji oni upadaju su nerealne, a čak je i humor nekako šablonski i na silu. Sve to nema blage veze s mozgom. Mi akcije volimo iz drugih razloga: volimo zvuk lomljenja kostiju, volimo kad tip premlati četvoricu ljudi koristeći tela svojih protivnika kao zaštitu ili oružje, volimo svu tu pucnjavu, sve te eksplozije. Volimo pozitivce koji su svakako jaki, a uz to mogu biti ili teleći glupi ili duhoviti. Volimo negativce, posebno kada su “over the top”. Akcije su jednostavno zabavne, to je upisano u kod većine muškaraca i barem polovine žena.

Falcon Rising je jedna takva zabavna akcija koja prolazi kroz sve kontrolne tačke tipičnog akcionog filma B produkcije. Protagonista je jak kao svinja, opasan, preke naravi, bivši marinac koji mora da uništava nekog drugog da ne bi uništavao sebe. Negativaca je puno i variraju od pljačkaša dragstora preko brazilskih krimosa i korumpiranih pandurčina do japanske mafije. Lokacije brazilskih favela, rajskih plaža i hacijendi su zanimljive, a tuče su izbalansirane između nasilja i koreografije taman kako treba. I sama priča je razvijena i prisutna taman koliko da poveže jednu scenu borbe sa drugom.

Da rešimo prvo priču. John Chapman zvani Falcon (White) je ratni veteran koji pati od PTSP-a i nije mu do života. U prvoj sceni igra ruski rulet i naliva se. Jedina svetla tačka u njegovom životu je sestra Cindy (Ali), humanitarna radnica. Kad ona bude prebijena na volonterskoj misiji u Brazilu, Chapman ponovo stupa u kontakt sa ratnim drugom (McDonough), sada konzulom u Brazilu i odlazi tamo da ispita stvar. Ispostaviće se da je stvar komplikovanija od samo nekih baraba u faveli i ostatak tamburanja može da počne. Ko očekuje nekakvu kompleksnu moralnu zavrzlamu o fragilnoj ravnoteži u faveli koju održavaju i policija i narko-kartel, na krivom je tragu. Ovde je u centru pažnje tamburanje, i to sasvim solidno, iako ni po čemu posebno.

Autorska ekipa koja stoji iza ovog filma ni u kom slučaju nema impresivne reference. Scenarista je debitant. Reditelj i glumci dolaze iz okruženja B produkcije uz povremene izlete na televiziju i u hollywoodske epizodne uloge. Laila Ali je poznatija kao kćerka boksera Muhammada Alija i sama je pokušala da istera sportsku karijeru, ali bez većeg uspeha. U filmu ima možda ukupno pet scena, od kojih u četiri leži u komi. Ni budžet filma nije obećavajući, ali barem su obezbeđene brazilske, a ne bugarske ili studijske lokacije.

Pa ipak Falcon Rising je pristojan i gledljiv film. Razlog tome je klasična i oprobana formula koja nas vraća na trag klasičnih akcijada koje smo rado gledali kao klinci. Da se ne lažemo, nije ovo neki pojam akcionog filma, ali je sasvim pristojan za gledanje uz pivo i čips. Kako je film završen, očito je da su planirali franšizu, što i nije tako teško za zamisliti: glumac je dovoljno sposoban, lik dovoljno zanimljiv, budžet je dovoljno nizak da će ga film gotovo sigurno isplatiti, a mi ćemo moći da pogledamo (makar i u varijanti “straight to video”) još dve-tri Falconove avanture.

2013.

režija: Kelly Reichardt

scenario: Jon Raymond, Kelly Reichardt

uloge: Jesse Eisenberg, Dakota Fanning, Peter Sarsgaard

Kelly Reichardt je nada američkog art i nezavisnog filma. Ona je autorica sa izraženim potpisom, majstor stila i varijacije na temu žanra. Njeni filmovi izazivaju dosta pažnje kod kritike i festivalskih selektora, dok šira publika uglavnom ne zna za nju. Za sobom ima tri filma pre ovog. Old Joy (2006) je komorna drama o susretu dvojice starih prijatelja i tenziji koja je ispod površine. Wendy and Lucy (2008) počinje kao road movie, ali se razvija u ispitivanje socijalne situacije u Americi. Meek's Cutoff(2010) je smešten u okruženje westerna, ali u potpunosti izbegava žanrovsku odrednicu i zaobilazi western mitologiju i bavi se isključivo interpersonalnom dinamikom u okviru grupe ljudi koji su se izgubili u pustinji.

Na svim filmovima je scenario napisala zajedno sa Jonom Raymondom i svi njeni filmovi su smešteni u Oregon. Night Moves po tom pitanju nije izuzetak, kao što nije izuzetak ni po ispitivanju granica žanra. Smešten u okruženje neo-hipika i sa temom eko-terorizma, Night Moves bi se površno mogao opisati kao triler, sa primesama film noira, psihološke drame u maniru romana F.M. Dostojevskog, sa vidljivim, ali difuznim političkim podtekstom i svakako bez instantne poruke i političkog stava, što je osveženje.

Prvi, nešto duži deo filma prati troje samostalnih eko-terorista u pripremama i egzekuciji napada na branu, a u cilju povratka eko-ravnoteže i zaštite populacije lososa. Idejni vođa akcije je Josh (Eisenberg), samotnjak i najamni radnik na eko-farmi. Asocijacija na Unabombera je jasna, ali Josh nije ni izbliza toliko metodičan, iako misli da jeste. Pre bi se mogao nazvati ekstremnim vernikom nekakvog new age eko-fundamentalizma. Dena (Fanning) je radnica u lokalnom spa-centru, i služi uglavnom kao finansijer akcije. Ona je tipična situirana curica kojoj je dosadno u životu i koja možda svojim eko-angažmanom želi da privuče pažnju. To je čini i potencijalno najslabijom karikom. Treći član bande je nešto stariji sociopata Harmon (Sarsgaard), bivši vojnik i bivši robijaš koji živi u prikolici u divljini. Njegovi motivi su nejasni, nije ga previše briga za ekologiju i moguće je da samo želi da raznese nešto ili da na taj način na'vata neku žensku.

Njihove pripreme su nam date gotovo integralno. Oni razgovaraju o detaljima napada, kupuju potrebnu opremu, mešaju sastojke za improvizovanu bombu i fingiraju odmor u kampu kako bi mogli prići brani. Taj deo filma je pun neverovatno veštih i napetih “suspense” momenata koji nastaju iz posve običnih situacija. Scena kupovine đubriva bez ličnih dokumenata će verovatno ući u antologije triler žanra.

Nakon izvršenog napada, film pada u tempu i takođe u dinamici i to je opravdano: društvance se rasturilo, period je osluškivanja i sada je svako za sebe. Drugi pad je u intenzitetu i napetosti i to je skoro pogubno, jer baš tu Night Moves treba da profitira i poentira. Kao i u svakom noiru, nije problem izvršiti zločin, problem je živeti s tim. Film tu menja fokus u potpunosti na Josha, njegov odnos sa familijom na čijoj farmi radi i njegove paranoje koje se u međuvremenu razvijaju. Problem može biti i odsustvo kraja (u smislu zaključka), pa film deluje kao da je prekinut.

Odsustvo zaključka možda možda implicira odsustvo stava prema eko-terorizmu kao nominalnoj temi filma, ali odsustvo stava takođe može poslužiti kao legitiman stav. Tema je dovoljno široka i u sivoj zoni da bi mogla da se sagleda iz nekoliko uglova, zvaničnog (u filmu možda nema figura autoriteta osim jedne policajke na cesti, ali se pominju kao nekakav duh), idealističkog (kroz prizmu Josha, Dene i ostalih mladih ljudi koji žive po eko-komunama), socijalno-psihološkog (kao pomodarstvo kojem podleže omladina bez jasne perspektive u svetu u kojem je sve moguće, ali ništa nije sigurno i gde je moral veoma varijabilna kategorija) ili iz lagano rezigniranog (da je sve to samo jalovi cirkus). Kelly Reichardt nam sve to u filmu nudi kao mogućnost ključa, ali na nama je da odaberemo svoj.

Ono po čemu je Night Moves zanimljiv za analizu su poveznice sa drugim filmovima. Njegovi likovi i njihove dileme su dosta kompleksniji nego u tematski sličnom trileru The East (2013). Za razliku od pomenutog filma, ovde centralna tema nije eko-terorizam nego psihologija zločina i eventualne kazne. Takođe, postupak u kojem umesto razvoja zapleta kao u klasičnom trilelu imamo razvijanje likova je nešto po čemu ovaj film podseća na Blue Caprice (2013), fikcionalizovanu priču o stasavanju dua serijskih ubica.

Posebno su zanimljive poveznice sa starijim filmovima iz novohollywoodske ere. Naslov je pozajmljen od neo-noira iz 1975. godine u režiji Arthura Penna sa kojim film Kelly Reichardt nema tematskih poveznica, ali je taj naslov izabran po logici jednog drugog novohollywoodskog klasika. U pitanju je Sorcerer (Willam Friedkin, 1977), film koji se bavio moralnim dilemama preživljavanja grupe očajnika i zločinaca u nimalo gostoljubivim uslovima. Friedkinov film naslov uzima od jednog kamiona, dok je Night Moves ime čamca. Poveznica se može učiniti nategnutom, ali ima više sličnosti nego što se čini. Jedna od tih sličnosti su sjajno sugestivna i atraktivna fotografija i apsolutno pogođen soundtrack.

Glumci su apsolutno fantastični u ovom filmu. Jesse Eisenberg je tip glumca koji uživa igrajući pametne likovi koji su umislili da su prepametni i ovakav tip uloge mu stoji kao saliven. On je jedini razlog zašto je drugi deo filma gledljiv. Dakota Fanning je uverljiva kao naivna i dokona curica koja i sa Eisenbergom ima dovoljno hemije da njih dvoje kreiraju nekakvu seksualnu tenziju u vazduhu. Peter Sarsgaard je dosta često “wild card” i potrebno mu je detaljno vođenje od strane reditelja. Ovde to ima, pa uspeva da ostvari jednu od svojih najboljih uloga, i to prilično van svoje zone ugodnosti.

Kao umetnički film i eksperiment sa žanrovima, Night Moves se isplati pogledati. Kao i filmski svaki eksperiment, nije u potpunosti uspeo. Zapravo, kada objektivno pogledamo, ovaj je film dušu dao za analizu, odgonetanje, mozganje i čisto stručne kritičarske i estetske rasprave. Zahtevan kakav je, dosta često na granici živog smora, nije za široku publiku.

2014.

režija: Tate Taylor

scenario: Jezz Butterworth, John-Henry Butterworth, Steven Baigelman

uloge: Chadwick Boseman, Nelsan Ellis, Dan Aykroyd, Viola Davis, Lennie James, Fred Melamed, Craig Robinson, Jill Scott, Octavia Spencer, Ahna O'Reilly, Allison Janney

Biografske priče su uvek popularne u kinematografiji. Vekovna civilizacijska mudrost nam govori da ljudski um ne može da smisli i napiše jednako zanimljivu priču kao kada se ona stvarno tako potrefi. Stoga je snimanje biografija igranje na sigurno: ličnost koja se portretira ima neke fanove, poštovaoce ili makar zainteresovanu publiku koja želi da dobije “ekskluzivnu” priču o predmetu svog obožavanja ili poštovanja, a biografski žanr se pritom i jako solidno kotira u sezoni nagrada, posebno onih glumačkih.

Nije bitno kojeg je profila ličnost o kojoj se snima biografski film. Nije naročito bitno ni iz kog je vremena. U poslednjih par godina smo imali priče o britanskim kraljevima i kraljicama, nesrećnim princezama, cenjenim američkim predsednicima, gay aktivistima, sportistima, modnim kreatorima, raznim magnatima, muzičarima... Get on Up je priča o Jamesu Brownu i usuđujem se reći, ne baš najbolje i najveštije izveden film.

Biopic je u suštini rigidan žanr, autor tu nema neograničenu slobodu, nego slobodu izbora između nekoliko modela. Prvi je hronološki, određena ličnost se prati kroz celu karijeru (uspon i pad, možda i ponovni uspon) ili kroz deo karijere (uspon i sladunjavi happy end). Drugi je fokusirani, detaljno se prikazuje jedan prelomni događaj u životu (kao recimo kod Lincolna). Treći pristup je anegdotarni, određena ličnost se prikazuje kroz nekoliko relativno kratkih vinjeta i često kroz oči svojih prijatelja, saradnika ili familije. Moguće je sve to složiti u dva nivoa radnje: okvir i seriju flashbacka.

Ako ćemo samo o strukturi, Get on Up je katastrofa na granici negledljivosti. Priča toliko skače iz jednog vremenskog perioda u drugi bez ikakvog razloga i dramaturškog opravdanja, a najmanje jedna epizoda tu je čist višak. Jamesa Browna prvo vidimo kao omatorelu, besramno bogatu i kretenski obučenu drogiranu budalu koja upada u poslovni prostor koji izdaje i drži predavanje o ne-etičnosti kenjanja u njegovom klozetu. Kasnije puca iz puške i beži od murije. Sledeća scena se dešava u Vijetnamu 1968, Brown izlazi iz zapaljenog aviona i drži koncert pred zapaljenom publikom sačinjenom uglavnom od mladih crnih vojnika. Onda detinjstvo. Pa koncert na kome on svira pre The Rolling Stones. Pa neki intervju. Pa opet detinjstvo. Pa zatvor. Pa opet intervju. I tako dalje, i tako dalje... Ilustracije radi, u jednoj sceni ga vidimo kako na koncertu zvera u svoju buduću ženu, a već u sledećoj kako je polu-komično mlati obučen u kostim deda-mraza. Nevešto umetničarenje ili zla namera, svejedno, efekat je isti – konfuzan, preteran, besmislen.

O samom Jamesu Brownu nećemo saznati previše toga novog. Ovo posebno važi za fanove (u koje se ne ubrajam – znam da nabrojim par pesama i neću promeniti stanicu / kanal kad naletim na njegovu muziku, ali to je to što se mene tiče). Podaci iz njegovog života su “wikipedijski”. Rođen je duboko na ruralnom Jugu u jeku depresije, odrastao u bedi. Majka (Davis) ga je napustila, otac (James) ga je tukao i na kraju pustio da odrasta u bordelu koji je vodila njegova tetka (Spencer). Sa 16 završava u zatvoru i tamo upoznaje muziku preko Bobbija Byrda (Ellis), kasnije svog vernog saradnika. Po izlasku se pridružuje njegovom sastavu, kasnije ga preuzima i ostatak je, što kažu, istorija.

U smislu muzičke legende, Brown dobija fer tretman, iako ni po čemu poseban. Scenaristi i reditelj Taylor insistiraju na njegovoj inovativnosti, genijalnosti, predanom radu i ogromnoj, nadljudskoj strasti. Vidimo sa kojom je lakoćom i preciznošću redefinisao stare muzičke žanrove i izmišljao nove. Nije prenebregnuta ni pozicija sopstvenog menadžera, pošto Ben Bart (Aykroyd) nestaje iz priče bez pozdrava.

Stvari stoje potpuno drugačije na ličnom planu i tu se vidi koliko je struktura filma pogrešna. Negde ispod površine priče je jasno kakav je James Brown bio kao osoba, i čini se da su autori pokušali to da istaknu, ali jednostavno u tome nisu uspeli. Jasno nam je da je bio malo čudan, ekscentričan i kontroverzan, čak kontradiktoran. Da je bio perfekcionista u muzici, ali i samoljubivi gonič robova. Jasno nam je da je potkradao svoje muzičare i da ih je isterivao iz pratećeg sastava svaki put kada bi mu se usprotivili ili zahtevali neka svoja prava. Jasno nam je da je bio samoljubiv, ali ipak nesiguran. Jasno nam je da propatio u životu i da se probio skoro sam (u njegovoj glavi on je to učinio, potpuno sam, niko mu nije pomogao), pa je zato tlačio sve podređene: žene, muzičare, podnajemnike. Ono oko čega film okoliša je njegova politička uloga, a James Brown ju je imao. Tako nigde u filmu ne vidimo njegovu poveznicu sa pokretom za ljudska prava, iako znamo da ih je podržavao, pa čak i simbolizovao, vidimo samo njegove dogovore i kompromise sa belim političarima, pre odlaska na vijetnamsku turneju i nakon ubistva Martina Luthera Kinga, kada je gradonačelnik Bostona prihvatio njegovu procenu da je koncert rizičnije otkazati nego održati. Još manje vidimo Brownovo lizanje sa Nixonom i njegovo kasnije poziranje u svojstvu maskote uspeha u društvu jednakih šansi. Za film koji traje skoro dva i po sata, ovakva plitkost i površnost u prikazivanju glavnog lika je skoro nepodnošljiva.

Jedna scena na samom kraju skoro da uspeva u misiji spasvanja filma, i to je scena sa Jamesom na vrhuncu slave koji je uspeo da od sebe otera svog poslednjeg i najvernijeg prijatelja i njegovom ostarelom majkom sa kojom rešava traumu svih trauma iz prošlosti. Ta scena je zapravo sjajno napisana i režirana, tako da zaista uspeva da probudi emocije kod publike i izdejstvuje razumevanje za to zašto se gospodin Brown kroz ceo film ponaša kao kreten. Naravno, uz sve to, scena je apsolutno perfektno odglumljena.

Zapravo, ceo film je više nego kompetentno odglumljen. Viola Davis ima samo nekoliko scena, a u svakoj je maestralna. Dan Aykroyd, koji je sa Jamesom Brownom sarađivao na oba Blues Brothers filma, uživa u svojoj ulozi i služi kao još jedan podsetnik na veličinu “kuma soula”. Nelsan Ellis je perfektan kao Bobby Byrd. Ipak je najveći teret na Chadwicku Bosemanu i on stvar rešava na najbolji mogući način, savršeno skida plesne pokrete i govorni glas (muzičke numere su remixi koje je uradio producent filma Mick Jagger). Ne samo to, Boseman uspeva da se dubinski identifikuje sa Brownom i verujemo mu u svakoj sceni, ma koliko u njoj nanjušili koncepcijskih grešaka. To ne treba da čudi, pošto je Bosemanov uspon započeo u još jednom biografskom filmu 42, koji se bavio rasizmom u američkom profesionalnom sportu. Ne bi me začudilo kada bi i on i Ellis pobrali nominacije za sve važnije nagrade.

Problem sa ovakvim filmovima širokog spektra i sa puno likova je što epizodni likovi dosta često ostaju nerazvijeni, a glumački talenat protraćen. Tako Fred Melamed, Ahna O'Reilly i Allison Janney imaju po jednu scenu, a Octavia Spencer možda dve-tri, od kojih nijedna nije spektakularna. Sve to se čini nepotrebnim, osim možda za poster sa podužim spiskom imena, a sve to bi rešili i manje poznati glumci.

Drugi i urgentniji problem je režija koja nikako da uhvati ritam i pogodi ton. Tate Taylor iza sebe ima vrlo dobri The Help, pa je čudno da neke njegove elemente (poput rasizma i klasizma) nije implementirao u Get on Up. Greške koje Taylor radi su kardinalne (recimo često teranje Bosemana da govori direktno u kameru i komunicira sa publikom, pa time narušava realističnost priče) i možda bi imale smisla u nekom eksperimentalnom ili art filmu, ali biografski film poput Get on Up potapaju. Nemoguće je čak prepoznati koliko je toga zeznuto već u scenariju, a koliko toga naknadno. Braća Butterworth kao referencu imaju jedan od boljih političkih trilera u poslednje vreme (Fair Game) i jedan po svemu sudeći pristojan SF blockbuster (Edge of Tomorrow). Izgleda da im biopic ne leži kao žanr.

Sve u svemu, James Brown je samo po kriterijumu zanimljivosti života (ostali su ionako izlišni kada je u pitanju biografski film) zaslužio bolji, koherentniji i zanimljiviji film nego što je to Get on Up. Pozitivno je to da boljeg glumca od Bosemana nije mogao da dobije.

2014.
scenario i režija: Ivan Ikić
uloge: Željko Marković, Nenad Petrović, Jasna Đuričić, Mirko Vlahović, Marina Vodeničar, Aleksandar Pitulić, Marija Rakić, Lidija Popović

Kao i svaka mala kinematografija koja bi da se folira da je velika i značajna, tako i srpska kinematografija pokušava da izmišlja nove filmske talase i pokrete. To može biti i relativno dobra stvar, barem ne vlada nekakvo filmsko jednoumlje ili ga kreativni autori zaobilaze, a ti novi filmski talasi i pokreti bi u teoriji mogli da se prime u zemlji i inostranstvu i da se rašire. Pogledajte, na primer, Rumune koji nisu imali značajnu kinematografiju, ali su pronašli ključ u kojem stvaraju i posle desetak godina taj njihov pokret je još uvek živ i zdrav.
Problem kod tih srpskih mini-talasa je što usahnu nakon nekoliko filmova. Uz najbolje namere, žanr-filmovi se nikako nisu primili, iako je bilo naslova koji su obećavali. Krajem prošle decenije imali smo nekoliko zapaženih seksualno eksplicitnih filmova koji su promišljali pornografiju ili koketirali s njom, ali je, nakon inicijalnog šoka, i to usahnulo. Sada je na snazi talas filmova o besperspektivnosti mladih koji je započeo sa filmom Tilva Roš (2010), nastavljen sa poprilično šokantnim Klipom (2012), a Varvari dolaze kao treći, nadamo se ne i poslednji čin.

Tematska bliskost između ovih filmova postoji, u pitanju su više ili manje slične teme loše generacijske i međugeneracijske komunikacije, besperspektivnosti tih mladih ljudi i njihovih roditelja i upliv globalne (dekadentne) cyber-kulture u za to nespremnu sredinu. Postoji tu i neka stilska bliskost, to su filmovi koje nose glumci-amateri, sastavljeni uglavnom od događaja niskog intenziteta i snimljeni kamerom iz ruke uz igrarije sa video-formatima.
Drugi problem ovih i ovakvih, recimo to tako, panoramskih fenomenoloških filmova (mada je Klip išao u dubinu, vrlo eksplicitno) je to da su oni zapravo derivati stranih filmova kakvi su se na Zapadu snimali još pre 20 godina (recimo Kids) i koji su se već zapatili u „Novoj Evropi“ i redovni su deo festivalske ponude.
Film sa kojim bi najpre mogli uporediti Varvare je slovački My Dog Killer. Slovački pandan se bavi provincijalnim neo-nacizmom i huliganizmom (ne-fudbalskim) kao jednom od retkih tačaka oslonca u životu jednog izgubljenog mladića, čija porodična i socijalna situacija ne daju puno šansi za optimizam. Slično je i sa Lukom (Marković), protagonistom Varvara, izbeglicom sa Kosova kome su deklarativni nacionalizam, baraberija, višenje sa buđavim ortacima i navijanje za lokalnog drugoligaša jedine tačke u kojima se pronalazi u okruženju Mladenovca, gradića u široj okolini Beograda, jednog trulog i zapuštenog mesta koje tavori otkako je propala lokalna industrija. Igrom slučaja, povremeno prolazim kroz Mladenovac i taj grad mi izgleda kao da je kroz njega upravo prošla vojska, tako da mi je taj aspekt filma itekako zanimljiv.

Sa druge strane, Lukin život je veoma tipična konfuzija: navija za lokalni klub i pokušava da uznapreduje u navijačkoj strukturi. Ima uslovnu kaznu za neodređeni zločin koja je pred istekom. Visi sa Flashom (Petrović), svojim najboljim drugom, budaletinom koja pati od teških frustracija. Pokušava prvo da se sprijatelji, a onda i da se sukobi sa lokalnim kriminalcem i vođom navijača (Pitulić) koji ima prste u menadžerskim muljačinama u klubu. Loži se na Stefanu (Rakić) koja se vuče sa lokalnom fudbalskom zvezdom, smatra je svojim privatnim vlasništvom, ma šta ona o tome mislila. Porodična situacija je tek katastrofalna. Luka živi u socijalnom stanu sa frustriranom majkom (Đuričić) i bratom i njegovom porodicom na socijalnoj pomoći koju oni primaju kao porodica lica nestalog na Kosovu. Kada socijalna radnica (Vodeničar) saopšti da se Lukin otac (Vlahović) pojavio u Beogradu, fragilna pre svega finansijska ravnoteža će se narušiti. Majka to rešava ignorisanjem, a Luka bi oca makar potražio. Prilika za to će mu se ukazati na mitingu povodom proglašenja nezavisnosti Kosova na kojem su mladi banditi zapalili američku ambasadu, polupali centar grada i pokrali odeću i obuću...
Film uspeva dokle god se drži mladalačkog miljea, bilo da su u pitanju barabe, fudbaleri, kriminalci ili sponzoruše. Na njima vidimo celo to „drugoligaštvo“, te neke recidive spuštene iz Beograda, koji su opet recidivi nekih sličnih pojava sa Zapada. Slika koju tu vidimo je kompletna i zastrašujuća, tu je prikazan sav taj jad i sva ta beda, sva izgubljenost jedne generacije (nije da su ostale bolje prošle, ali hajde sada da ne cepidlačimo). To je ono što Varvare čini veoma potrebnim filmom, a autora – debitanta Ikića nekim čiju karijeru treba pratiti.
Kada se dotakne starijih likova, Lukine porodice i socijalne radnice, film potpuno gubi momentum, a veoma tipski, skoro robotizovani likovi postaju balast. Druga kardinalna greška je anti-klimaks vezan za demonstracije povodom otcepljenja Kosova, jer se kroz film preko isečaka sa vesti upravo tu najavljuje kulminacija do koje nekako ne dolazi. Ceo taj kosovski aspekt se pokazuje kao potpuni višak sa kojim reditelj ne zna šta bi. Treći problem je povezan sa prva dva i tiče se veoma naivno napravljenog neodređenog ishoda Lukine potrage za ocem.

Spas ipak možemo naći u sjajno napisanim mladim likovima od kojih prednjači Luka. Njegova tupost u socijalnim situacijama i generalna nesnađenost ga čine izuzetno zanimljivim protagonistom. Njegovo „bezmudaštvo“, bilo kao izraz neodlučnosti i nesigurnosti, bilo kao karakterna crta (jak na rečima, nikakav na delu: nema hrabrosti da priđe curi, a nema ni hrabrosti da je potpuno otkači, slično važi i za odnos sa Flashom i za odnos sa kriminalcem) ga podiže na nivo jednog od najbolje zaokruženih likova u novijem srpskom filmu. Naturščik Željko Marković ga igra potpuno prirodno, mada je pitanje koliko je tu u pitanju gluma, a koliko prosto njegov prirodni „mindset“. Isto važi i za ostale naturščike pokupljene upravo iz tog miljea današnje izgubljene i frustrirane omladine. Ako je verovati podacima sa interneta, mladi glumci nisu pred sobom imali scenario, nego su radili po sistemu improvizacije na zadatu temu, odnosno situaciju koju bi im predstavio reditelj i to se u većini situacija pokazalo kao delotvorno.
Varvari su imali premijeru u Karlovym Varyma i dobili su specijalno priznanje u East of West kategoriji, da bi nastavili svoj festivalski i započeli bioskopski život, za sada makar u Srbiji. Čisto da znate šta možete očekivati, ovo nije didaktički film, niti film sa porukom u bilo kom smislu. Ovo je još jedan poprečni presek još jedne sjebane i izgubljene generacije, prikazan upravo sa njihovog nivoa, sa kamerom iz ruke koja prati likove u dnevnim rutinama. Iako nije film bez mana, čak kardinalnih grešaka koje prete da ga potope, ovo je film koji valja pogledati, a njegov autor Ivan Ikić se ispostavlja kao čovek sa idejom koji još samo malo da poradi na realizaciji. Varvari svakako nisu primer vrhunskog i beskompromisnog filma, ali su svakako korak prema etabliranoj art-sceni, a upravo izbegavanje eksploatacije navijačkih stereotipa je za svaku pohvalu.

2014.

scenario i režija: David Hare

uloge: Bill Nighy, Christopher Walken, Winona Ryder, Helena Bonham Carter, Ralph Fiennes, Ewen Bremner, Rupert Graves, James Noughton, Dylan Baker, Meredith Eaton

Zaista retko pišem kritike za TV filmove. Nema nekog posebnog razloga, TV filmovi su uglavnom zaboravljeni i potcenjeni, o njima se ne priča puno i ne piše na internetu. Istini za volju, nije baš ni lako ispratiti sve te silne TV scene, bar kada je o filmovima reč. Nekada je za to postojao objektivan razlog, TV filmovi su bili neka vrsta “zonske lige”, mesto gde su se kalili sveži školarci i to oni bez nekih izrazitih veza i ideja šta bi zapravo snimali. Budžeti su bili mizerni, glumci nepoznati, a od reditelja se zahtevalo samo osnovno zanatsko umeće, što u prevodu znači usvajanje “nevidljivog” stila sa što manje intervencija.

David Hare nije makar ko. Kao scenarista ima dve nominacije za Oscara (Hours i The Reader) i potpisnik je još nekoliko poznatih filmova, dok je istovremeno aktivan na televiziji i u teatru. Dobio je ideju da snimi trilogiju “old school” špijunskih filmova prepunih moralnih dilema u stilu romana Johna Le Carréa i u tu svrhu okupio poznate glumce. Stvar je zapela kod finansiranja, studiji su oklevali da daju novac za filmove koji su tako staromodni, celi u dijalozima, bez seksa i nasilja. Srećom, uskočio je BBC i tako smo dobili prvo Page Eight (2011), a onda i Turks & Caicos i Salting The Battlefield.

Sva tri filma prate pouzdanog i pametnog analitičara MI5 Johnnija Worrickera (Nighy) i njegovu sudbinu nakon sumnjive smrti njegovog šefa i jedne rizične, ali ipak moralne odluke koju je doneo. Drugi film nosi naziv po karipskom otočju pod britanskom krunom, još jednoj egzotičnoj offshore oazi, gde se Worricker smestio u nameri da provede penziju daleko od iskušenja svog bivšeg posla. Stvari će se bitno promeniti kada ga razmetljivi Amerikanac Pellisier (Walken) pozove na druženje sa grupom američkih poslovnjaka koji su došli na konferenciju o upravljanju krizom. Pellisier je verovatno agent CIA-e, a poslovnjaci su veoma mutni i oko njih se mota i jedna neobična mlada žena po imenu Melanie (Ryder) koja sigurno zna nešto više o njima.

Stvari će se dodatno zapetljati kada jedan od poslovnjaka osvane mrtav na plaži. Worricker i Pellisier će sklopiti sporazum da ispitaju šta Amerikanci muljaju i kako su se bezobrazno obogatili, a trag vodi sve do britanskog investicionog fonda kojim upravlja Stirling Rogers (Graves), a za koji radi i Worrickerova bivša ljubavnica (Bonham Carter). Zavera seže sve do britanskog premijera (Fiennes), koji je mutan još od prethodnog filma...

Kao i svaki TV film, i Turks & Caicos raspolaže ograničenim sredstvima koja su uglavnom potrošena na relevantna glumačka imena s obe strane okeana. Scenario je zbog toga ekonomičan, bez ijedne akcione scene, bez ijedne eksplozije i čak bez ispaljenog metka, oslonjen na inteligentne višesmislene dijaloge. Glumci svoj posao rade kako treba, a posebno su upečatljivi Nighy kao protagonista i Christopher Walken kao njegov saradnik. Winona Ryder je, na moju žalost, poprilično ispala iz forme i često odlazi u preglumljivanje, kao i Helena Bonham Carter, kojoj je to možda i manir. Utisak popravljaju potpuni epizodisti, Ewan Bremner kao škotski operativac i Worrickerova “veza” u službi i Meredith Eaton (Bethany iz Boston Legal) kao lajava računovotkinja. Ralph Fiennes je, kao i Carterova, vrlo malo iskorišten, ali to je problem sa trilogijama, drugi deo je uvek u nekim segmentima samo most između prvog i trećeg.

Pored inteligentnog zapleta, sjajno napisanih, iako pomalo teatralnih dijaloga i sposobnih glumaca, Turks & Caicos se, logično, oslanja na prirodne lepote okruženja. To je sve divno i krasno i potpuno u maniru britankih televizijskih serija, ali to nije ono čime se Turks & Caicos i cela trilogija izdvajaju iz mase. Štos je u vrlo otvorenim i vrlo otrovnim aluzijama na britansku i globalnu politiku, kako u doba tzv. Rata protiv terora, tako i u doba krize. Gledalac će imati smešak od uha do uha kada shvati da u filmu ne štede njuške poput Tonija Blaira i problematizuju britanske investicije u neregistrovane zatvore. Ako ne zbog same špijunske priče starog kova, onda ćete uživati u političkoj prozivci prvog reda.

2014.

scenario i režija: Carter Smith (prema romanu Christophera Barzaka)

uloge: Cameron Monaghan, Morgan Saylor, Noah Silver, Liv Tyler, Judy Greer, Madisen Beaty, Ryan Munzert

Neke stvari se ne daju spojiti tako lako, samo dohvatiti, nabiti u žanrovski blender i izmešati. Drama, misterija, “supernatural” horor i “young adult” tematika. Možda je nekad to i uspelo (u pamet mi nekako dolazi Donnie Darko, mada nije to baš isti miks), ali Jamie Marks Is Dead svakako nije primer uspešnog filma. Ono što zapravo zabrinjava je što u njemu ima dosta elemenata koji bi, da su razrađeni, mogli čak i sami izneti po jedan film, ali je konačni problem kod ovog partikularnog filma što je dosadan i odaje dojam ispraznosti.

Izvorni roman Christophera Barzaka je bio nekakav hit među američkom omladinom. Carter Smith je autor koji ima već jedan horor (Ruins, 2008) zapažen od strane kritike iza sebe. Jamie Marks Is Deadje imao premijeru na Sundance Film Festivalu i bio je u konkurenciji za Grand Prix. Došao je u distribuciju i pobrao natprosečne kritike. Meni je još uvek nejasno zašto. Možda zbog toga što mi uporno promiče poenta filma.

Naslovni junak, Jamie Marks (Silver) je neprilgođeni klinac koji svojim školskim kolegama služi kao vreća za udaranje. Pronađen je mrtav na obali reke jednog tmurnog jesenjeg ili zimskog dana. Pronašla ga je Gracie (Saylor), usamljena i pomalo čudna cura koja živi u prostranoj kući, ali čije roditelje nikad ne vidimo u kadru. Dan kasnije, baš na mestu nesreće, Gracie upoznaje Adama (Monaghan), junaka naše priče, u suštini dobrog momka koji dolazi iz sjebane kuće. Njih dvoje započinju neku nespretnu tinejdžersku romansu.

Tada im se ukaže Jamiev duh. Oni ne znaju šta on hoće od njih, a izgleda da ni Jamie baš nema pojma šta bi. Sigurno nije osveta. Možda je u pitanju samo društvo. Gracie nema nameru da se zajebava sa duhovima, ali je Adam rešen da pomogne. Ovo je, dakle, jedan od onih “I see dead people” filmova, spor, rasplinut, naizgled slojevit, ali uglavnom dosadan.

Šteta. Jer gluma je dobra, Adam, Gracie i Jamie su razrađeni likovi, a mladi glumci ih igraju sa dovoljno strasti da nam je stalo do njih. Atmosfera je gusta i elegična (zapravo, depresivna, ali to je samo stvar semantike), vizuelni identitet očaravajući u svojim hladnim plavim i zelenim tonovima, a muzika sugestivna, ali na onaj pravi, odmereni način. Problem je u tome što sve to vrlo malo pomaže kada je dominantan utisak za radnju živi smor.

Možda je problem u izvornom materijalu koji nije baš jednostavan za ekranizaciju, a možda je i u neuspeloj adaptaciji, ko će to znati. U svakom slučaju, film se kreće u mnogo pravaca istovremeno, ali se ne kreće dovoljnim intenzitetom, čak ni sa dovoljnom upornošću da makar jednu od tih priča zaokruži. A aspekata je mnogo. Tu je socijalni i psihološki, vezan za Adama, njegovog brata (Munzert), majku (Tyler) u invalidskim kolicima i susedu (Greer) koja ju je u kolica poslala svojim veštinama upravljanja motornim vozilom sa ili bez pomoći alkohola, kao i socijalni i psihološki aspekt vezan za Gracie, njenu kuću i roditelje kojih kao da nema, pa i socijalni i psihološki aspekt agresivnosti među omladinom, posebno u učmalim vukojebinama u kojima se radnja ovog filma dešava. Sa druge strane, tu je aspekt misterije šta se sa Jamiem dogodilo, da li se sam ubio ili su ga ubili, kakav je zapravo bio, pošto ga niko nije poznavao. Tu je i gay aspekt filma i ta nekakva zaljubljenost, fascinacija i posesivnost koju Jamie (androgino ime nije tu slučajno) oseća prema Adamu. Na kraju krajeva, tu je i kosmologija sveta duhova. Svi ti aspekti su nagovešteni, ali ih mi nećemo videti.

Ilustracije radi, film ima dve poznate glumice na spisku glavnih uloga, i njih dve imaju sasvim solidnu količinu vremena na ekranu, ali je provode ne radeći gotovo ništa. Jedna od njih, Liv Tyler, je uglavnom ispala iz fokusa filmske industrije, a bila je zvezda i njen povratak na film bi mogao nešto i značiti. Judy Greer je uglavnom televizijska glumica, ali je prilično cenjena u svojoj branši. Čak ni njih dve nisu uspele da mi održe pažnju na filmu. Sve vreme sam “kljucao”. Ne, nisam ga gledao u gluvo doba noći i ne, nisam na dopu i nemam običaj da “zakljucam” iz čista mira. Da, Jamie Marks is Dead je toliko dosadan film.

2014.

režija: Charlie McDowell

scenario: Justin Lader

uloge: Mark Duplass, Elizabeth Moss, Ted Danson

Ponekad je za uspešan film dovoljno samo imati ideju i pustiti je da se razvija. Sitan budžet nije teško nakupiti, posebno ako si rođen u svetu industrije zabave, kao što je to slučaj Charlijem McDowellom, sinom poznatog glumca Malcoma McDowella. Ako imaš sreće, filmskog umeća i kontakata, neka od velikih produkcijsko-distributerskih kuća će pokupiti tvoj film u nekoj od razvojnih faza ili kao gotov proizvod, pa su na taj način rešeni zarada, inicijalna reputacija i referenca za sledećih nekoliko projekata. Celoj toj jednačini pomaže i malo ekonomskog razmišljanja, vešt scenarista i pristojni glumci.

Treba imati ideju, ali ideja ne mora biti originalna, barem ne apsolutno originalna. Nekoliko referenci na pop-kulturne fenomene, nešto citata i oprobano tehničko znanje nisu na odmet. Cilj je napraviti dobar miks, a The One I Love to svakako je. U pitanju je pre svega žanrovski miks u kome se mogu naći elementi drame, misterije komedije, ljubavnog filma, naučne fantastike, pa čak i natruhe trilera i horora, sve to sa najčešće samo dvoje glumaca. Deluje šašavo, ali radi.

Njih dvoje su bračni par pred raspadom veze, braka i godina zajedničkog života. On je Ethan (Duplass), pomalo uštogljeni cvikeraš, a ona je Sophie (Moss), pomalo pasivno-agresivna domaćica. Oni su nekada bili mladi i lepi, a sada su potrošeni, izbistrili su svoje razgovore odavno i sve u tom stilu. Ethan je čak uspeo i da prevari svoju ženu, a ona da mu oprosti, iako ne potpuno: ona njemu više ne veruje iako bi želela da se sve vrati na staro.

Upoznajemo ih na terapiji za parove kod otkačenog terapeuta (Danson) koji pokušava sa nekoliko različitih, uglavnom “random” pristupa. Kada čak i aritmično sviranje klavira padne u vodu, terapeut im nudi poslednje rešenje: romantični vikend u kući na osami. Ostatak filma imamo prilike da gledamo kako protiče taj vikend...

A počinje dobro, imanje je predivno, sa sve nasadima narandži, bazenom, vrtom i čak dve kuće, jednom glavnom i jednom gostinskom u maniru kalifornijskih vila. I naš par je dobro raspoložen, najeli su se romantične večere, napili vina i napušili trave i dobro se izezali. Međutim, sledećeg jutra će shvatiti da imaju potpuno suprotna sećanja na prethodno veče, kao i na događaje od malopre, a sve to ima veze sa gostinskom kućom.

Lako je te stvari otpisati na kombinaciju vina i trave (iz iskustva govorim, to se može završiti epskim provodom u dvoje, ali i naizmeničnim bacanjem pegle u klonju, ako se pretera). Ali to ipak nije posredi, a autor nam je pripremio prvo iznenađence (računajte to kao blagi spoiler, neophodan za dalji tok kritike) u vidu mladolikijih, opuštenijih i više cool verzija našeg para, gde svako viđa takvu verziju svog partnera kada ostane sam u gostinskoj kući. Na primer, “cool” Ethan radi jutarnju gimnastiku i pokušava da slika, a “cool” Sophie je mazna, ugodna i svom mužu će pripremiti omlet sa slaninom. Šta su oni? Duhovi? Vanzemaljci? Klonovi? Projekcije? Jesu li uopšte stvarni ili su samo prikaze?

Iako debitant, mladi McDowell nije diletant i jasno se vidi da je pohađao nekakve škole ili makar sam dobro nastudirao filmsku umetnost. Ritam mu je dostojan Hitchcocka, a “suspense” i elementi iznenađenja su raspoređeni taman kako treba, kao i vizuelni “hintovi”, dok je sountrack pomalo napadan. Ni sa referencama nije preočit, u filmu se jasno “telefoniraju” samo dve – Twilight Zone i Who's Afraid of Virginia Woolf, ali tu ima elemenata i drugih veoma poznatih filmova i književnih dela. Možemo prepoznati uticaj Solarisa, Inceptiona ili priča Stephena Kinga, kao i radova autorskog dvojca Kaufman-Jonze.

Kao i svaki komorni film sa ograničenim brojem likova, ovde ih kroz većinu filma imamo 2x2, tako i The One I Love zavisi od glumaca. Mark Duplass konačno blista u nosećoj ulozi, iako je do sada uglavnom imao epizode u zapaženijim filmovima. Elizabeth Moss je uglavnom igrala na televiziji. Između njih dvoje postoji dovoljno hemije za igranje dvostrukih likova, što dosta toga menja. Pored toga, oni zaista deluju kao par koji možda možete sresti. Pomaže dosta i što njihove likove (u obe verzije) možemo zamisliti i u stvarnom svetu. Bilo bi glupo da ne pomenem Teda Dansona, iako ima samo jednu scenu, on u njoj naprosto briljira sa likom koji je mogao da sklizne u neumesnu karikaturu.

Percepcija filma The One I Love zavisi od gledaočevog pristupa. Ja sam mu pristupio kao zaluđenik za filmove sa iskustvom i nisam se razočarao. Nisam mogao da mu pristupim drugačije, iako je i to legitimno. Fanovi različitih žanrova će pronaći nešto u njemu, ali će, plašim se, propustiti širu sliku. Naravno, to nije film bez mane i jednom kada su svi trikovi na stolu treba ga nekako završiti, a McDowell to čini početnički, oslanjajući se na oprobana rešenja koja stoje u suprotnosti sa čudaštvom kojim je film dotle obilovao. Pa i pored toga, The One I Love je definitivno vredan gledanja, možda čak i više od jednom.

2013.

režija: Diego Quemada-Diez

scenario: Diego Quemada-Diez, Gibran Portela, Lucia Carreras

uloge: Brandon Lopez, Rodolfo Dominguez, Karen Martinez, Carlos Chajon

Španski naslov filma je ujedno i naslov meksičke folk-balade o surovoj sudbini ilegalaca u potrazi za boljim životom u Americi. Čak i kad se domognu sna, oni ostaju zarobljeni u zlatnom kavezu, bez dokumenata i bez mogućnosti za socijalnu mobilnost, zauvek na loše plaćenim manuelnim poslovima. Engleski naslov je prevod jedne druge balade i ukazuje mnogo više na put nego na destinaciju, koja ostaje u snu.

Znamo dosta o položaju Meksikanaca i inih Latinoamerikanaca u Sjedinjenim Državama, čitali smo novine i gledali filmove i dokumentarce. Znamo da im nije lako i da slika koju dobiju sa terena retko korespondira sa slikom iz sna. Ostaje, međutim, pitanje zašto se oni ipak odlučuju na rizični put prepun smrtnih opasnosti da bi samo bili loše plaćeni ilegalni radnici na farmama, po kućama i u fabrikama. Razlog je jasan: njihovo američko siromaštvo se čini kao bogatstvo u poređenju sa siromaštvom u kojem su živeli u Meksiku, a posebno južno od Meksika, u Americi barem mogu da zarade za hranu i krov nad glavom, čak i da uštede nešto novca i na jedan ili drugi način pomognu familiji. Pitanje ilegalnih migracija je u startu pre svega klasno pitanje: uspešni i obrazovani Latinoamerikanci se ne zaleću u ilegalne migracije, oni migriraju legalno ili pronalaze način da prežive u svojoj zemlji. Ilegalne migracije su “sport” za sirotinju.

I meni su, kao i većini publike asocijacija za ilegalne imigrante Meksikanci, verovatno zbog brojki ili zbog marketinga ili zbog prostih rasnih stereotipija. La jaula de oro se uopšte ne bavi meksičkim imigrantima, nego onim još očajnijim, siromašnijim i ugroženijim koji moraju da prođu ceo surovi Meksiko (neki od njih još nekoliko slično surovih zemalja) ne bi li se dokopali svojeg komadića američkog sna. La jaula de oro na putu prati troje tinejdžera iz slamova Gvatemale i jednog mladog Indijanca iz Chiapasa.

Prvo upoznajemo Saru (Martinez) u sceni u kojoj odseca svoju kosu, pritiska grudi zavojem i oblači mušku odeću i stavlja kapu na glavu. Ona je svesna da je put posebno opasan za devojku, pa se zato predstavlja kao dečak Osvaldo. Njeni saputnici su Juan (Lopez), neformalni vođa puta, da li zato što je najstariji, da li zato što je najsnažniji, da li zato što je to sve bila njegova ideja. Treći član je Samuel (Chajon). Po prelasku meksičke granice, njima će se priključiti Chauk (Dominguez), Indijanac koji ne govori šanski i koji je sam krenuo na put. Juan će ga doživljavati kao rivala za Sarinu pažnju, ali i kao pretnju svom liderskom statusu, jer je Chauk od Juana dosta snalažljiviji u prirodi.

Kada pogledamo šta ih sve čeka, jasno nam je da neće svi na putu istrajati, a da verovatno neće ni svi preživeti. Čeka ih kešanje na teretne vozove, život pod vedrim nebom, besparica iako je potrebno platiti određene “usluge”, kao i neprijatni susreti, kako sa surovom meksičkom imigracionom policijom, tako i sa naoružanim bandama pljačkaša, silovatelja i trgovaca drogom i belim robljem. Na kraju puta ih čeka i krajnje negostoljubiv prijem kod Amerikanaca, granične patrole i privatni vlasnici rančeva koji na “Meksikance” gledaju otprilike kao neku vrstu štetočine koja se može ubiti ako zabasa na privatni posed. Ipak, nije sve tako crno, klinci će na putu uživati u momentima igre i zabave, kao i u gostoljubivosti humanitarnih i crkvenih organizacija koje će im stajati na raspolaganju, doduše ni izbliza dovoljno često.

Ako vam se ovo učini poznatim, verovatno ste u pravu. Pre nekoliko godina je film Sin nombre Carija Fukunage pratio devojčicu iz Hondurasa na istom tom putu kroz Meksiko i pokupio brojna priznanja na festivalskom ciklusu, pažnju kritike i u konačnici i publike. Istina, Fukunagin film je prošao kroz primetnu “hollywoodizaciju”, što je, u konačnici, razlog za uspeh kod publike, ali i Fukunagin munjeviti proboj u višu ligu.

Diego Quemada-Diez dolazi iz potpuno drugog miljea. Ovaj Španac je karijeru započeo kao momak zadužen za traku kod Kena Loacha, da bi vrlo brzo uznapredovao do prvog asistenta kamere kod istog autora. Kasnije je dogurao prvo do direktora fotografije, a kasnije do autora kratkometražnih filmova. La jaula de oro mu je dugometražni prvenac i njegovo “poreklo”, bilo profesionalno, bilo u smislu autorskih uzora je jasno. To u prevodu znači da je fotografija odlična, analogna na traci od 35 mm i da je kompozicija kadra besprekorna. Od Loacha je, međutim, pokupio kako socijalno osetljivu tematiku, tako i sličan način obrade. On pušta svoje naturščike koji su u scenariju samo skicirani u slobodnu interakciju sa okolinom i sa pričom. To sve kao rezultat daje jedan gotovo dokumentarni film koji će svakako pogoditi emocije kod gledalaca, uprkos nekim neskrivenim manama. Karakterizacija likova ni u kom slučaju nije potpuna, oni su ostali na nivou proto-tipova sa kojima bi se gledaoci povezali, a ni priča nije naročito ispolirana, sve je svedeno na hronološku seriju epizoda nedaća, bez ikakvih akcenata ili makar promene ritma.

Sve u svemu, La jaula de oro je solidan, čak i dobar film, ali daleko od savršenog. Tema kojom se bavi će ostati aktuelna barem za još neko vreme, a ona ne dopušta previše varijacija. Zanimljivo je da Diego Quemada-Diez ne podilazi publici, ali nije ni posebno brutalan. Deluje kao da iskreno priča jednu priču koju bi trebalo ispričati. Autor ne odstupa od svog stava, a mi se možemo složiti s njim, ali i ne moramo.

2013.

režija: David Mackenzie

scenario: Jonathan Asser

uloge: Jack O'Connell, Ben Mendelsohn, Rupert Friend, Peter Ferdinando, Tommy McDonnel

“Starred Up” je termin iz britanskog robijaškog žargona koji označava izuzetno opasnog maloletnika koji biva “unapređen” i poslat u zatvor za odrasle. To nam govori o dve karakteristike ovog filma: u pitanju je izuzetno nasilna zatvorska drama čiji ćete dijalog jedva razumeti jer je u velikoj meri neprevodiv. Dobra vest je da vam razumevanje dijaloga nije ključno za razumevanje filma, jer se većina stvari nalazi između redova.

Naš junak je Eric Love (O'Connell), veoma nasilni i opasni mladi robijaš koji deluje gotovo nehumano. On se ispoljava i dokazuje isključivo kroz nasilje i nepoverljiv je kao divlja zver. Kako je veći deo života proveo iza brave, što u domovima za napuštenu decu, što u popravnim domovima, može se osnovano pretpostaviti da nije sposoban za bilo kakvu formu života na slobodi, a sasvim je moguće da je on greška sistema.

Prvo ga vidimo kako prolazi svu proceduru transfera, dolazi u marici sa lisicama na rukama, prolazi kroz skenere, proveravaju mu opremu i telesne šupljine i određuju mu mesto. Zatvor kao zatvor je sistem i ima formalnu i neformalnu hijerarhiju. Eric će morati da se “dokaže” u obe, u nadi da će ga, tako nenormalnog, pustiti na miru. Sve to manje ili više znamo iz mnogih zatvorskih drama, novine su uglavnom vezane za specifikum određenih zatvorskih sistema i određenih zatvora. U ovom filmu, zatvor je mesto gde će Eric upoznati svog oca Nevilla (Mendelsohn), okorelog robijaša na doživotnoj, čoveka kojeg verovatno nije pre upoznao i sa kojim ne zna kako bi se uopšte postavio. Ako ćemo iskreno i Neville je u istom problemu.

Kada Eric već napravi neko sranje i tuča sa robijašem eskalira u tuču sa čuvarima, neformalni gazda krila, ljigavi Dennis (Ferdinando) zaduži Nevilla da malog dovede u red. Nemajući drugu opciju, Neville natera sina da posećuje terapiju kod Olivera (Friend), volontera čija je motivacija svakako plemenita, ali nije baš jasno jesu li njegove metode uspešne i da li dele viziju sa upravom. U svakom slučaju, u njemu će Eric naći još jednog “oca”, mentora čije je oruđe razgovor, a ne agrasivnost.

Scenarista filma Jonathan Asser je i sam volontirao kao terapeut u zatvoru i kroz ovaj film i likove nam daje zanimljiv pogled na zatvorski sistem. Ma koliko to delovalo strašno strogo nekome sa strane, to ne može biti dalje od istine. Pravila jesu stroga, ali su često neprimenjiva i podložna su promenama u zavisnosti od društvene klime, a čuvari baš i ne razumeju i ne prihvataju ideju o rehabilitaciji (cinici bi rekli da su u pravu) i misle da će najbolje pomoći društvu tako što ološ drže iza brave. Rehabilitacija postoji kao ideja u glavama nekih službenika nekog ministarstva, ali ti službenici su miljama daleko od terena kada izdaju direktive. Rehabilitacija kao takva je posao polu-zainteresovanih psihologa i volontera punih elana kojima skoro svi podmeću nogu. Zato, kada je održavanje reda u pitanju, na scenu stupaju mehanizmi neformalne hijerarhije. Stariji robijaši kontrolišu mlađe, zatvorenici se spajaju u klanove, uspostavlja se korupcija sa čuvarima i otvaraju se kanali šverca. Rezultat je možda naoko liberalnija okolina, ali zbog toga ništa manje strašna od one vizije koju svi imamo kada se pomene zatvor.

Zatvorska priča je samo jedan od slojeva koje Starred Up ima. Na tom planu je film više nego delotvoran i uverljiv, pre svega zbog izuzetno realističkog prikaza, ali i zbog impresivne fotografije koja skučenost prostora i gužvu ljudi hvata na najbolji mogući način. Očito da saradnja između scenariste i reditelja funkcioniše sjajno, pošto je svaki kadar pun diskretnih detalja iz zatvorskog života, od uređenja ćelija do primenjene zatvorske fizike, izrade priručnog oružja i oruđa, pronalaženja štekova za stvari i priprema za tuču.

Drugi sloj kojim se reditelj Mackenzie bavi je sloj međuljudskih odnosa u ograničenom prostoru natrpanom agresivnim muškarcima. Uglavnom su to okoreli kriminalci koji razumeju jedino jezik nasilja, sa kojima ima vrlo malo prostora za manevar i diplomatiju. Neki su toliko iskusni da znaju svoje mesto u hijerarhiji, drugi su mladi i željni dokazivanja, dok su treći dovoljno inteligentni i beskrupulozni da se popnu na vrh. Sistem neformalne kontrole i mentorstva je tu od izuzetne važnosti i predstavljen je uverljivo, mada to nije novina kada su u pitanju zatvorski filmovi, od Shawshanka do Un Prophete.

Novinu, međutim, predstavlja uvođenje porodične priče u sve to. Kroz Erica se prelamaju dva pristupa. Njegov biološki otac je prema njemu agresivan jer ne zna kako bi se drugačije postavio. Oliver ima potpuno drugačiji, terapeutski pristup koji na duže staze pomaže, barem je pomogao nekima. U Oliveru će Eric pronaći zamenu za oca, a u društvu sa terapije, mahom mladim robijašima poput njega, zamenu za braću. To, naravno, ne znači da se nekakav odnos neće razviti između oca i sina.

Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, Starred Up je film koji jako zavisi od glumaca. Casting je apsolutno savršen. Mladi Jack O'Connell je zvezda u nastajanju, glumac koji pršti od talenta i uspeva da ga upotrebi tako da u filmu nema jedan loš kadar, jedan loš pokret, o jednoj lošoj sceni da i ne govorimo. Njegova uloga ovde podseća na ono šta je Tom Hardy izveo u Bronsonu (kad smo već kod zatvorskog miljea) i na rane uloge Ryana Goslinga. Ben Mendelsohn mu je sjajan partner u ulozi iskusnijeg, dobronamernog, ali okorelog i sputanog čoveka. Rupert Friend, najpoznatiji po ulogama u romantičnim filmovima, im sa svojim lagano aristokratskim i plemenitim držanjem sjajno služi kao kontrast. Za njima ne zaostaje ni galerija živopisnih epizodista.

Mackenzie je veteran filmova koji za temu imaju međuljudske odnose. Uglavnom su to bili filmovi o relativno običnim ljudima u neobičnim okolnostima, često u formi nekakve izolacije ili iznuđene upućenosti jednih na druge. Mackenzie je uglavnom išao na naturalistički pristup raznim temama, ma koliko premise bile nategnute. Tako je testirao prijateljske odnose, ljubav, seks, i sve je to radio bez romantizacije i glamurizacije.

Starred Up mu je najuspešniji film što se tiče kritičkog konsenzusa i nije teško pretpostaviti zašto. Zatvor je ekstremna okolina za ispitivanje međuljudskih odnosa, okolina koja postiže najbolji efekat. Sa svojim znanjem i veštinom, sa više nego sposobnim glumcima i sa inteligentnim scenariom, Starred Up je kompletan, promišljen i inteligentan film. Preporuka.

2013.

scenario i režija: Hirokazu Kore-eda

uloge: Masaharu Fukuyama, Machiko Ono, Riri Furanki, Yoko Maki, Keita Nonomiya, Shogen Hwang

Japanski film Soshite chichi ni naru (naslov je nemoguće smisleno prevesti da ne zvuči rogobatno, pa su se prevodioci poveli za engleskim naslovom koji nije baš najsrećniji) mi je dugo stajao na listi. Otkako se pojavio i uzeo nagradu žirija u Cannesu i prošetao se kroz svetski festivalski cirkus, imao sam ogromnu želju da ga pogledam. Zbog nedostatka vlastitih organizacionih sposobnosti (a možda i iz objektivnih razloga, davno je to bilo, ko će se svega setiti), uspeo sam da ga promašim i na prošlogodišnjem LIFFE-u i na ovogodišnjem Festu. Ali upornost i dugotrajno čekanje su se u ovom slučaju isplatili, Like Father, Like Son je film vredan gledanja i čekanja.

Naviknuti smo da nam iz Japana dolaze uglavnom žanrovski filmovi. Japanska kinematografija je uglavnom i tako ustrojena od najranijih dana. Kurosawa, Ozu i ostali umetnici su bili i ostali retkost u japanskoj kinematografiji. Stanje je možda malo popravio Novi val, ali je žanrovski film ostao predominantan, naročito kada se ispostavio kao odličan izvozni proizvod. Mi smo naviknuti na anime, akcije, trilere i horore, na istorijske i SF spektakle, dok o japanskoj art sceni znamo vrlo malo. Zapravo su mi sećanja na japanske moderne art filmove (one koji nisu delo starih majstora) ograničena na možda nekoliko naslova.

Like Father, Like Son mi je odmah privukao pažnju savremenom i univerzalnom tematikom. U pitanju je film koji na veoma poznatoj i veoma rabljenoj premisi o deci zamenjenoj pri rođenju gradi inteligentnu i intrigantnu raspravu od genetskom nasleđu, empirijskom uticaju sredine, formiranju mlade ličnosti i ublažavanju rigidnosti kod odrasle. Premisa je standard, u anglo-američkoj kulturi je prisutna još od legende o kraljeviću i prosjaku, u sapunicama i sličnim formatima to je standardni “kec u rukavu” za veliki obrat. Tretirala se kroz različite žanrove, uglavnom kroz komediju i melodramu, ali retko kad, ako ikad, kroz ozbiljnu, realističnu, životnu dramu. U tome je ovaj film poseban.

Familija Nonomiya živi svojim ustaljenim životom japanske više srednje klase. Otac Ryota (Fukuyama) je ugledni arhitekta i radoholičar opsednut uspehom. Majka Midori (Ono) je domaćica koja prema svom strogom i zahtevnom mužu pristupa kao iz nekakve dužnosti. Njihov sin Keita je malo introvertan, ali dobroćudan i kulturan momčić koji se trudi da svima ugodi, koji se izražava ozbiljno i sa poštovanjem i svira klavir iako od toga neće napraviti karijeru. Upoznajemo ih na intervjuu koji Keita “polaže” za upis u prestižnu privatnu školu. Njihova rutina biće prekinuta saznanjem da su Keita i dečak Ryusei zamenjeni u porodilištu. Drugo u nizu saznanja je da je njihov biološki sin odrastao u potpuno drugačijim uslovima, u skromnom domu vlasnika radnje za popravku audio-video tehnike, Yudaija (Furnaki) i njegove žene zaposlene u restoranu brze hrane Yukari (Maki), sa još dvoje braće u atmosferi potpuno suprotnoj od stroge discipline na kojoj Ryota insistira.

Ryoto i Yudai jesu različiti, ali to ovde ne poprima komične dimenzije sudara dveju klasa, nego dimenzije stalne komparacije dva tipa ličnosti. Ryoto je hladan i strog, Yudai je srdačan. Ryoto uvodi disciplinske rituale, Yudai se igra sa klincima. Ryota ne zanima novac, ima ga i previše, nego nekakvo zadovoljenje pravde (ni njemu nije baš najjasnije kako bi to izgledalo). Yudai bi se zadovoljio sa masnom odštetom, a oko ostalog će se odrasli već dogovoriti. I njihova shvatanja o odrastanju su drugačija, i njihova iskustva sa sopstvenim odrastanjem su drugačija.

Zamena dece do koje će doći će posebno uticati na Ryota, koji će umesto povučenog dobiti tvrdoglavog sina, dosta sličnog sebi po tim nekim naslednim osobinama, ali naviknutog na potpuno drugačiji režim u kući. Njegov diktatorski karakter koji je izgradio je u priličnoj meri slika i prilika japanskog društva, bogatog, tehnološki naprednog, ali duboko patrijarhalnog. U neplaniranoj i nepredvidivoj situaciji poput ove, čak se i Ryotov i Midorin brak drma iz temelja.

Iako se iz filma da iščitati ta socijalna, pa čak i filozofska dimenzija, Like Father, Like Son ostaje pre svega ljudska priča. Hirokazu Kore-eda joj prilazi na pravi način, nikad ne objašnjavajući preterano kroz dijalog i trudeći se da što je moguće više pokaže slikom, na primeru. To ne znači da je film dijaloški škrt i sveden, ali je implikacije potrebno čitati između redova. Autor pripoveda, a ne propoveda i na taj način nas angažuje da razmišljamo o mogućim posledicama događaja koje vidimo na filmu.

Ovaj film me je pogodio iako nisam roditelj. Mogu samo da pretpostavim kakva bi moja reakcija bila da imam decu. Svaki argument iznesen u filmu je validan, nema protagonista i antagonista, nema ljudi zlih namera i tačka iz koje potiče zabuna i konflikt je obična greška. Važno je da su roditelji materijalno obezbeđeni, ali je važno da su prisutni u životu svoje dece, ne samo kao figure autoriteta, nego i kao podrška u emocionalnom smislu. Važno je i tempirati zamenu, ako će do nje doći, dati deci dovoljno vremena da se adaptiraju na nove uslove života.

Soshite chichi ni naru je ultimativni film o roditeljstvu i potresna priča nabijena emocijama i moralnim dilemama. Ovo je jedan od onih filmova koji pokušavaju da odgovore na pitanje šta znači biti čovek.

Latest Images